Goran Skrobonja: SVETI RAT

Posmatrao sam ga sa interesovanjem dok je ležao u uglu prostorije, oslonjen o zid. Uniforma mu je bila u neredu, iscepana, razderana, naročito rukav, tamo gde sam mu otkinuo šaku. Držao je podlakticu drugom rukom, prstima voštano žutim, išaranim krvavim prugama i zurio u mene. Drhtao je, ali ne od straha. Čelo mu je bilo orošeno znojem, usne su mu bile modre od šoka, ali oči su mu odavale potpuno prisustvo duha. Podvezao sam mu ranu kako ne bi izgubio svest od krvarenja; još nije nastupilo njegovo vreme. Kasnije, kada mi bude rekao ono što želim da znam.

Gledao me je jedan trenutak kao da pokušava da proceni da li to ozbiljno govorim, a onda jedva primetno klimnuo glavom.

Posegnuh rukom za lešom jedne od zvanica, opipah kutiju cigareta u džepu na prsima oficirske bluze i izvukoh je napolje. Kutija je bila otvorena i u njoj se pored cigareta nalazio i upaljač. Pripalih cigaretu i prinesoh je pukovnikovim usnama. U prvi mah je okrenuo glavu, kao da se gadi filtera koji je bio u dodiru sa mojim ustima, da bi potom ipak uzeo cigaretu među zube i žudno povukao dim. Ćutali smo minut ili dva, dok je pušio, a onda on jezikom odgurnu dopola popušeni 'Kamel' u ugao usana i pogleda me. Znao sam da će mi se sada obratiti. Oči su mu i dalje bile bistre, ali umorne, zakrvavljene, na pragu predaje slabosti koja mu je obuzimala telo.

"Zašto... Čemu sve ovo?" reče on. Pogledom je pokušao da obuhvati tamu prostorije iza mojih leđa, tamu u kojoj je trideset osam leševa njegovih podoficira, naučnika i vojnika, uz poneku suprugu koja je imala zlu sreću da se nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ležalo između prevrnutih stolova i krhotina tacni sa posluženjem i posuda za punč.

"Mislim da znate za razlog, pukovniče Geleri. Reč je o projektu čiji ste završetak upravo proslavljali. O Projektu Feniks."

On se s mukom osmehnu i ja nevoljno osetih trunku divljenja prema tom čoveku. Bilo je to nešto što za ljudsko biće nisam osetio već više od dva veka.

"Zaboga, Pukovniče. Od drveća ne vidite šumu, kako već vi, Amerikanci, volite da kažete. Zar vaša zemlja nije u ratu?"

"Moja zemlja vodi tuce paralelnih ratova, što otvorenih, što tajnih... kao uostalom tokom svih poslednjih pet decenija. Ko te šalje? "

Ponovo je zaćutao, zagledan u moje oči. Mogao sam da ga hipnotišem i tako izvučem iz njega neophodne informacije, ali nisam to želeo. Ovaj čovek zasluživao je da u poslednjim trenucima života bude svestan. Cigareta je dogorela do filtera i on je ispljunu, a onda se zakašlja. Kašalj pređe u grcanje i ja shvatih da pokušava da se smeje.

Priđoh mu malo bliže i čučnuh tako da mi svetlost oborene halogene lampe sasvim jasno obasja lice.

"Zbog toga", rekoh, "što ću vam, u tom slučaju, možda -- možda -- poštedeti decu."

Desetak minuta kasnije, dopustio sam mu da se pomoli, a onda mu milosrdno kratkim udarcem slomio vrat. Potom sam se uspravio, još jednom osmotrio prostoriju punu nepokretnih uniformisanih tela i počeo da se hranim.

Rat je u tim zimskim danima bio neverovatno nezanimljiv. Malo uzbune, malo bombardovanja, malo tumaranja po razorenim objektima, potom specijalni radio i TV bilteni koji javljaju da je naša protivavionska paljba oborila još koji francuski, turski ili američki avion. Ljudi su bili depresivni, gladni, nakljukani propagandom i indoktrinirani -- jednom rečju, beskorisni. Krv im je bila bljutava.

Mrak je bio sve gušći dok sam se vraćao u stan hodajući polako opustelim ulicama. Tu i tamo gorele su olupine vozila i poneka silueta prošunjala bi se duž zida na ovoj ili onoj strani da bi odmah zatim nestala u senkama dorćolskih ruševina. Osećao sam nezadovoljni grč u želucu; starac kojeg sam zatekao da čeprka po ostacima pekare u susedstvu bio je jedino što sam te večeri uspeo da ulovim; odvratno je isuviše blaga reč za ukus njegove krvi i pitao sam se, zgađen, da li bi izgladneli džukci što proždiru lešine pre nego što ih ne uhvati neki preduzimljivi starešina skloništa kako bi nahranio svoju pastvu, uopšte omirisali taj izgovor za ljudsko biće. Proklinjao sam u sebi CNN što je prestao da šalje ekipe da izveštavaju i vrše direktan prenos rata iz Beograda -- oni su mahom pucali od zdravlja i snage. Sa nostalgijom sam se sećao jedne njihove novinarke: imala je u krvi kokaina dovoljno da nafiksa četu ovakvih poput mene. To sam shvatio tek pošto sam je rasporio od pupka do brade i pojeo joj više od polovine srca. Tja, možda je i bolje što su svi stranci u gradu bili... potrošeni. Čovek se navikne, a to nikako nije dobro.

Moja zgrada, dvospratnica građena sredinom pedesetih, iskrsnu naglo iz mraka preda mnom i ja skrenuh u gustu tminu ulaza koji odavno više niko nije zaključavao. Obuzet stomačnom problematikom, dopustio sam sebi taj luksuz da budem neoprezan.

Primetio sam ga tek kada sam spustio ruku na kvaku. Senka iz crnila stepeništa koje je vodilo na tavan nečujno se odvojila od zida i ja se istog trena obrnuh oko ose i ščepah jednom rukom nepoznatog za mišicu. Prilika se oglasi uzdahom iznenađenja i ja je odvukoh metar dalje, do malog kvadrata zida osvetljenog mesečinom koja je prodirala kroz prozor svetlarnika. Zastadoh na tren sa kandžom ispod podvaljka nepoznatog da ga osmotrim pre nego što mu iščupam grkljan, kada začuh iza sebe učtivo nakašljavanje. Okrenuh glavu i ugledah još nekoga na stepeništu. Tek tada shvatih da sve vidim u bledocrvenim tonovima, što je moglo značiti samo jedno: da taj neko drži pušku sa infracrvenim nišanom uperenu pravo u moje lice.

"Polako", reče poznati glas; pripadao je čoveku kojeg sam držao. "Garantujem ti da je kalibar dovoljno veliki da ti od glave ne ostane ništa za regeneraciju."

"Dvadesetak minuta", reče čovek i pomeri se tako da mu mesečina padne na lice. Nije bilo potrebno. Već sam znao o kome je reč.

"Zašto nisi ušao i komotno se smestio? Ne zaključavam, a i da zaključavam, ne verujem da bi ti to predstavljalo problem."

"Pa, recimo da volim malo dramatike", reče Milovan, 'Miki-Veliki', otac nacije, ratni vođa desetkovanog naroda i pravi hemoroid za širitlije u Pentagonu. Njegovo pothranjeno, oblo lice sa sitnim, prasećim očima i punim usnama sladostrasnika bilo je uokvireno podignutim okovratnikom teškog crnog kaputa i čupavim krznom šubare.

"Šta hoćeš od mene, Milovane?" upitah. Ova poseta nije mi se ni najmanje dopadala.

Gledao me je nekoliko trenutaka sa nadmoćnim osmehom, dok su mu oči svetlucale kao izglačana dugmad. Onda klimnu glavom i uđe unutra. Bacih kratak pogled na siluetu telohranitelja koji je sada držao pušku uperenu u pod, gde se u mraku žarila crvena tačkica. Onda uđoh za predsednikom i zatvorih vrata.

"Malo svetla, molim te", reče on i ja pritisnuh dugme generatora. Mašina kašljucnu, zabruja, pa poče ustaljeno da zuji. Predsoblje postepeno osvetli blaga žućkasta svetlost iz musave plafonjere.

"Je li ovako dobro? Moći ćeš da vidiš u sobi dovoljno da ne porazbijaš cevanice o nameštaj. Moram da vodim računa o naredbi o zamračenju."

"Znam", reče Predsednik vedro i sede za trpezarijski sto koji je stajao u središtu prostorije. "Sam sam je potpisao."

"Verovatno si u pravu. A tebi se svakako ne bi dopalo ono što ja pijem, zar ne?"

"A, Lazare Milovanoviću, ne bih bio toliko siguran u to. Nego... Da pređemo na stvar."

"Jesi li čitao ovo?" upita on i pruži mi savijene novine. Uzeh ih i pogledah stranicu na slabom svetlu koje je dopiralo iz predsoblja. Iako odlično vidim u mraku, kao i sva noćna stvorenja, ta sposobnost je za čitanje beskorisna. Ukoliko želite da razaberete slova štampanog sloga, neophodna vam je svetlost.

"Ti znaš da ne čitam zabranjenu štampu. Da pretpostavljaš drugačije, već bi mi sudio kao državnom neprijatelju."

Predsednik se nasmeja i taj glasan, iskren i samozadovoljan zvuk odjeknu između praznih zidova šuplje i neprikladno.

"Posle svih tvojih zasluga? Ma daj... Uostalom, znaš i sam da i za 'opozicione' novine pare dajem ja, kao i za sve ostalo što se u zemlji štampa."

Pogledah naslov ispisan krupnim, masnim slovima, a potom i podnaslov. Trebalo mi je par sekundi da shvatim šta tamo zapravo piše, a onda i sam prsnuh u smeh.

"Jedan mali. Stalno je bio pun ideja. Samo, preterao je sa njima, znaš. Zbog jedne druge, eno ga sad negde u rovovima iza Skadra."

"Upravo tako." On se nagnu napred, preko stola. "Vidiš, dečko tu kaže, ako se ne varam, da je 'jedini način da naša slavna država baci na kolena mrskog neprijatelja to da aktivira i na njega napujda sve srpske vampire koji će očas posla preokrenuti ratnu sreću, kako na bojnom polju, tako i u neprijateljskoj pozadini', kraj citata. Zgodan štos, a?"

"Da", promrsih, zagledan u članak. "Ali, očigledno nije znao da 'svi srpski vampiri' broje ukupno troje, od kojih je jedno baba."

"Dvoje", ispravi me Predsednik. "Pardon, dvojica. Babu možeš da zaboraviš."

"Kažem: možeš da je zaboraviš." Sada mu je lice imalo onaj tvrdi, arogantni izraz sa plakata i slajdova iz Dnevnika, izraz koji je kod većine podanika izazivao mešavinu strahopoštovanja i pseće odanosti.

"Najpre sam se obratio njemu, normalno. Mlađi je od tebe, luđi, fizički spremniji. Odbio je. Onda sam morao da pribegnem malo... direktnijem načinu ubeđivanja, ali matora je bila izuzetno neotporna. Sada je Sredoje nestao i potrajaće neko vreme dok ne bude otkriven, a to me čini mrzovoljnim. Naročito zbog toga što si mi sada samo ti preostao."

"Za šta?" upitah, i dalje ne shvatajući. "Šta to može jedan jadni, neupokojeni stvor da učini za tebe, što ne mogu tvoje legije plaćenika i špijuna širom planete? I još važnije, zbog čega bih to radio?"

"Ne igraj se sa mnom, Lazare", frknu Predsednik. "Misliš da ne znam kroz šta si sve prošao? Misliš da ne znam kako si svojevremeno postao specijalni savetnik na Miloševom dvoru? Misliš da ne znam ko se muvao po Sarajevu krajem juna četrnaeste, a? Misliš da ne znam..."

"E, pa sada ima da ga staviš u službu interesa svog naroda!" tresnu on pesnicom o sto.

Zavalih se u stolicu, gledajući ga podsmešljivo. Mikijevo lice ponovo je poprimalo neutralno-ubilački, smireni izraz.

"Moram da te podsetim na ono što si rekao pre tačno tri godine, kada si tražio moje... usluge", rekoh ja. "'Ovo je poslednje', tako si rekao. 'Nikad više.'"

On bespomoćno raširi ruke. "Ah, ko može da zna šta će sutra, a kamoli za tri godine, diktirati najviši narodni interes? Recimo da sam se prevario u proceni."

Ustadoh i priđoh prozoru. Bacih pogled iza zavese dole, na ulicu i primetih nekoliko dobro skrivenih tamnih silueta. Počela je sitna zimska kiša.

"Jesi li čuo za Projekt Feniks?" upita Predsednik tiho u tišini sobe. Okrenuh se ka njemu.

"Na žalost -- ili na sreću -- ne radi se o fantastici. Stvar je pri kraju i izgleda da će ubrzo da bude u funkciji, bar tako tvrde moji ljudi u Pentagonu."

"Tvoji ljudi u Pentagonu?" Osećao sam neodoljivi poriv da se grohotom nasmejem, ali nešto u njegovom pogledu govorilo mi je da to ne bi baš bilo pametno.

"Naravno da ih ima, Lazare Milovanoviću, naravno... Još iz vremena kada smo se mi i Amerikanci jako dobro razumeli."

On ustade zadivljujuće gipko i spretno za toliku telesinu, priđe i zagleda mi se odozdo u lice. Bio sam za glavu viši od najvećeg čoveka Srbije.

"Vidiš, isprva smo imali dogovor, nezvanični, svakako; kao, oni nam prete, sankcionišu nas i tako to, dok mi polako svodimo broj zelembaća u Bosni na dvadeset posto. E, onda smo se mi malo zaneli, a oni više nisu mogli da izigravaju planetarnog pandura a da ništa ne preduzmu, pa su počeli malo da nas bombarduju. Onda smo mi počeli, kao, malo da im skidamo avione i da bombardujemo njihove saveznike u komšiluku. Međutim, i tada je još stvar bila pod kontrolom. Tako bi i ostalo da zelembaći nisu izvršili atentat na Boba, pokoj mu duši... I onda smo došli do tragikomične situacije da su Amerikanci praktično primorani da preuzmu sveti rat protiv nas od istih onih za koje su se lepo s nama dogovorili."

"O, a zašto bih? Imam i ja ponosa. Šta mi fali ovako? Pokazali smo najvećoj svetskoj sili šta možemo. Vučemo ih za nos već šest godina. A to je za nas -- za mene, ako hoćeš -- takođe sveti rat. Sveti rat za večno srpsko ime u istoriji sveta!"

Gledao me je prkosno. Nedostajao mu je samo lovorov venac na glavi pa da liči na podgojenog Cezara iz starih istorijskih čitanki.

On se iznenada okrenu, stavi ruke na leđa i pognute glave zakorača po sobi. Onda stade, oslonjen na sto i pogleda me, obasjan svetlom iz predsoblja.

"Trebaš mi zato što je Dara prevršila meru, moj Lazare Milovanoviću. Dosta je bilo. Što se teritorija tiče, postigli smo sve svoje ratne ciljeve: uzeli smo Peštu, Beč, spojili se sa Grčkom i napravili bedem prema Turcima. Ni tvoj ljubljeni Miloš nije mogao time da se pohvali! Ali sada, sada se topimo, imamo sve manje ljudi i uskoro nećemo moći da držimo sve to što smo vratili onamo gde i pripada. Nadao sam se da će se umoriti od letova i bombi, pa sve to košta da mu jebem mater, ali jok, navalili pa ne prestaju. Moramo to prekinuti!"

"Laskavče stari", osmehnuh se. Vratih se do stola. "Dobro, šta ti je to, taj 'Projekt Feniks'?"

Šest dana kasnije, iz Soluna je isplovljavao brod sa neutralnom, maltežanskom zastavom. Čekala me je plovidba do Tangera i Lisabona, a zatim let do Filadelfije. Put do grčke luke prošao je prilično mirno, ako se ne uzme u obzir streljanje kraj autoputa blizu odvajanja za Demir-Kapiju; vozač limuzine usporio je i skrenuo mi pažnju na odred vojnika u crnozelenim uniformama Konfederacije i na četiri odrpanca sa rukama vezanim iza leđa i krpama preko očiju. Pomerio sam zavesicu sa prozora kako bih bolje video: osuđenici su stajali na ivici jarka i dok je naše vozilo milelo kraj nestvarne teatralne scene, mogao sam da vidim trojicu mlađih kako drhte i četvrtog, starijeg, koji je stajao nepomično, unapred već mrtav i pomiren sa sudbinom. Streljački vod sačekao je komandu oficira sa uočljivim simbolima zašivenim s prednje strane šinjela -- srpskom trobojkom i grčkim suncem -- a onda ispalio plotun u nesrećnike i disciplinovano spustio oružje k nozi. Uprkos savršenoj zvučnoj izolaciji 'Bjuika Park Avenija', mogao sam da čujem pucanj. U bledoj svetlosti praskozorja, četiri čoveka bez ikakvog drugog zvuka poleteli su u vazduh, odskočili metar ili metar i po od blatnjave trave i nestali u jarku. Dok je vozač dodavao gas, pogled mi je privuklo kretanje s druge strane polja -- jato vrana, usnulih i iznenada probuđenih gromoglasnim praskom prhnulo je ka nebu i ja sam zatvorio oči, osetivši strujanje hladnog jutarnjeg vetra pod perjem njihovih krila.

"Crna berza", iskezi mi se vozač s prednjeg sedišta i prenu me iz kontakta sa crnim jatom.

"Kažem: crna berza. Šverc-komerc. Skopljanci. Mora da su krali naftu iz vojnih transportera i kamiona, pa prodavali ispod ruke."

"Ah", rekoh i smesta odstranih dobijene informacije iz glave. Bile su beznačajne, neupotrebljive za svrhu mog putovanja.

Vozač, koji je najveći deo puta morao da trpi moju tišinu, očigledno se ponadao da ću se upustiti u razgovor sa njim i nekoliko puta se osvrnuo da bi konačno razočarano odustao i smrknuto se zagledao u put pred sobom.

Ponovo sam zatvorio oči, ali jato je ostalo suviše daleko za nama. Zbog nečega, međutim, smrt kojoj sam maločas prisustvovao poslužila je kao prst zgrčen na obaraču mitraljeza koji je u moju glavu počeo da bljuje redenike krcate uspomenama, kako onih na koje sam rado mislio, tako i onih drugih, teških, mrskih, bljutavih. Znao sam da je za to zaslužno i ovo specifično stanje u kom se moj organizam nalazi na samom prelazu između noći i dana, kao da je uhvaćen u limbu između svetova, bez orijentacije ili oslonca. Nije bilo svrhe opirati se. Prepustio sam se bujici sećanja pomolivši se samo da bude što brža.

"Meni, dušo, nije nužda kao Đorđu", čujem duboki, muževni glas, "ali mi je nužda od vašeg Ibraima, 'andžije u Topoli." Godina 1803, i to moj stric, Mladen Milovanović, kazuje Gaji Panteliću, slugi Đorđa Petrovića, poznatijeg kao Crni Đorđe; Gaja stoji sa kapom u rukama i kuburom zataknutom za široki pojas, a ja ga gledam sa strahopoštovanjem kakvo valjda može da oseća samo dečak od sedam godina. "Ja imam buruntiju od vezira i aga, al' moram, kad prođem sa svinjama, u Topoli dati Ibraimu jedan dukat na džikmedže. Kad udarim Ibraimu na Orašac, i tu mi valja dati jedan dukat." Mladen zamišljeno gladi brk i vidim mu na prstima skupoceno prstenje, kupljeno u Pešti i Beču od prodaje svinja austrougarskim trgovcima. "Kad dođem na Rogaču, i tu jedan dukat; na Barajevo, i tu jedan dukat; na Guberevac, opet jedan dukat; i gde god dođem na 'an, moram dati po dukat; to je mene teško; oću i ja poslušati Đorđa i s njim u to pristati. Pozdravi ga, ja ću mu veran biti: po vilajetu dosta braće znam i oće me poslušati i oću poslušati." Gaja uzima rakije sa tacne koju držim pred njim, sipa je u grlo i tapše me po obrazu kvrgavom šaketinom koja zaudara na konjski znoj. Onda zadovoljno klima glavom. "Prenijeću", kaže. "Turci sve zulume izmišljaju, pak sad najposlije naumiše da nas sve isijeku i pobiju. Vele knezovi, tu sad drugoga suda ni spasenija nema nego da se branimo i da bijemo i mi nji': kad ćemo vezani ženski mrijeti od njiovi dželata i seiza, bolje je da mremo junački, kao ljudi, barem da zamijenimo svoje glave i da pokajemo svoju braću; a žene i djeca i kuće ako propadnu, ni onako nijesmo gospodari od nji'. Đorđije će ti knjigom javiti kad i šta." Izlazi iz kuće i ubrzo čujem topot kopita, a onda me stric uzima za ramena, okreće prema sebi i osmehuje mi se sa sjajem u očima: "Kara-Đorđije me zove na da'ije."

Spremao sam seno za volove u jednoj od stričevih štala. Sutra se kreće preko Dunava, po namirnice za vojsku; hoću da idem i ja, ali Mladen neće da me vodi. Još sam mali, kaže. Besan i rasplakan, prebacujem vilama seno, kad se najednom vrata štale otvaraju i ja vidim nepoznatog čoveka, niskog, obrijane glave i obrva. Odeća mu je prašnjava i iscepana, ali dovoljno prepoznatljiva -- uniforma turskog pešaka.

Iznenađen je isto koliko i ja: zuri divlje u mene, a onda nervozno zvera po štali. Oblizuje nesvesno suve usne dok mu se obraz nekontrolisano trza. Izgleda kao da se danima vuče po putu i krije, posle neke od bitaka, begunac, dezerter. Izgleda kao da se plaši.

Uzmičem i ne ispuštam vile. On spušta prljavu vreću kraj nogu i ruka mu pada na dršku dugog noža u kaniji zataknutoj za pojas.

"Vode", kaže žurno i jedva razgovetno, i ja se na to obrćem na peti u nameri da zaždim na druga vrata štale i pobegnem, ali me Turčinova ruka hvata za kraj košulje. Čujem cepanje tkanine i otržem se, ali se saplićem o držalju vila i padam na zemlju koja smrdi na seno i balegu. Neodređeno sam svestan bola u ramenu i uznemirenog pomeranja zagrađenih volova. Stižem samo da se okrenem na leđa i spazim sev noža u polumraku, a onda Turčin iznenađeno stenje i spušta glavu da pogleda naniže. Tada vidim i sam: vile su se nekako našle između nas dvojice, uprte držaljom u zemlju kraj mene, i kada je maločas skočio, dugi i zakrivljeni šiljci proboli su mu stomak i zarili se u njega gotovo čitavom dužinom. On ponovo diže pogled prema meni. Ne vidim tamo ni bol, ni strah, samo beskrajno iznenađenje.

Onda jekne i na usta mu pođe krv. Nož mu ispada iz ruke i ja ga s gađenjem guram nogom tako da se svali na bok u seno, povukavši za sobom vile čija držalja ostaje da podrhtava uzdignuta u vazduhu. Još u šoku, bauljam do njega i cimam vile u nameri da ih izvučem; one neće napolje. Lice mu se grči i oči kolutaju tako da im vidim samo beonjače. Ustajem, opkoračujem ga i povlačim vile iz sve snage. Turčin ječi i na četiri rane u stomaku kulja mu krv i natapa prljavu prugastu košulju. Opčinjen, umačem dva prsta u gustu crvenu tečnost i prinosim ih nozdrvama. Krv mu ima drevni, moćni miris, baš kao i moja, kada se posečem ili razbijem lakat ili koleno.

Turčin krklja i krvava pena izbija mu na usta. Ponovo ustajem, brišem ruku o čakšire i gledam ga kako umire. Tek kada sam sasvim siguran da se više neće pomeriti, jurim da obavestim stričevog slugu, Sotira.

Sunce se probijalo kroz zavesice navučene na prozore. Tek kada sam se probudio, shvatio sam da sam zaspao. Ako je i bilo drugih sećanja, nisam uspeo da ih zapamtim. Limuzina je jezdila po asfaltu uz tiho zujanje motora i po kvalitetu druma znao sam da smo u Grčkoj.

Izvukoh iz džepa jakne tamne naočari i pogledah napolje. Mišići su mi bili ukočeni od vremena provedenog u istom položaju. Sudeći po tabli koja se približila, a onda i prohujala kraj prozora, do Soluna je preostalo još dvanaest kilometara. Uprkos naočarima, sunce mi je smetalo. Daleko od toga da deluje onako štetno kao što to vole da prikazuju u onim filmovima pravljenim za imbecile ili pišu na osnovu starih legendi i predanja. Niko iz Porodice nije mnogo oduševljen dnevnim aktivnostima, ali najgore što od izlaganja suncu može da nas zadesi jeste crvenilo i peckanje -- kao i bilo koga drugog.

Pitoma makedonska ravnica bila je puna ljudstva i vozila: saveznici su davali puni doprinos našem ratnom naporu. Pokušavao sam da pronađem na licima crnomanjastih mladića i devojaka u uniformama tragove umora, straha, zgađenosti čitavim ovim balkansko-svetskim ludilom, ali tamo nije bilo ničeg sličnog. Možda samo malo osujećenosti, što nisu na istočnim granicama, na bedemu prema Turskoj. Nekoliko ih primeti registarske tablice. Kroz poluotvoreni vozačev prozor, dok je limuzina glatko zujala, usporivši malo, dopre nečiji glas: "Živeo, Belgrad!" Vozač proturi ruku napolje i mahnu koloni koja zastade i osvrnu se za nama. Zurio sam kroz zadnje staklo nekoliko trenutaka u grupicu okupljenu oko momka koji je dobrodušno viknuo maločas, verovatno nekog bivšeg beogradskog studenta; neki su mahali rukama, neki visoko podignutim NATO-automatima. Onda ponovo namaknuh zavesice i utonuh natrag u sedište. Želeo sam da se vratim u san, ali uzalud. Nekoliko minuta kasnije, prešli smo preko mosta iznad presahle rečice Galikos i ušli u solunska predgrađa.

Centar grada bio je zakrčen svetinom: Mitropoleos, Nikis i Aristotelov trg bili su potpuno neprohodni i moj vozač zaustavio je limuzinu odmah iza zgrade suda. Dok smo stajali, čuo sam kroz spuštene prozore govornike što su pomoću megafona podsticali gomilu na horsko izvikivanje parola koje su, nošene urođenim grčkim patriotskim zanosom, zvučale gotovo religiozno. Masa je bila najgušća, koliko sam mogao da vidim, pred davno zatvorenom zgradom konzulata Sjedinjenih Država. Protest je, naravno, bio upućen Amerikancima zbog odluke Kongresa da Gligorovu u egzilu uruče posebno priznanje za borbu protiv gušenja ljudskih prava na Balkanu. Osmehnuo sam se. Gotovo da više nisam uspevao da razlikujem Solun od Beograda.

Objasnio sam vozaču kako da se izvuče iz gužve, i 'Bjuik' je nešto kasnije kroz Venizelu izbio na Egnatiju i ubrzao prema Kalamariji. Čovek sa kojim sam morao da se sastanem čekao me je u zgradi Admiraliteta, beloj i elegantnoj građevini iznad obale, nekadašnjoj letnjoj kraljevskoj rezidenciji.

Kada smo stigli, rekao sam vozaču da je slobodan, klimnuo mu glavom u znak pozdrava i pokazao pripadnicima vojne policije na ulazu isprave. Posle nekoliko minuta provere, ljubazna sekretarica uvela me je u raskošni salon ukrašen Suncem Vergine, zastavama Srbije i Grčke i platnima sa motivima iz junačke istorije dva bratska naroda. Na stolu je već stajalo piće i kafa. Nisam morao dugo da čekam; visoka vrata od hrastovine bešumno su se otvorila i unutra je ušao moj čovek za vezu.

"Agapios Maljaris", reče visoki, dežmekasti muškarac u elegantnom civilnom odelu, sa gustom kovrdžavom kosom i nervoznim tikom na levoj strani lica. Stisak ruke bio mu je čvrst. On pokaza rukom na drugi kraj salona, gde su pod visokim panoramskim prozorom stajale udobne stilske naslonjače. "Pređimo tamo, biće nam udobnije." Govorio je srpski savršeno, bez akcenta.

"Dakle, ????? Milovanović", reče on kada smo se obojica smestili oko niskog mermernog stola, "dobro ste doputovali?"

"Da", rekoh ja. "Doduše, više mi je trebalo da stignem od centra do vas, nego od Velesa do samog Soluna."

"Ah, da, demonstracije", reče Maljaris. "Šta ćete, takvo je vreme. Stvari u Beogradu su dobre? Imate možda neke vesti za nas?"

"Sve je po starom. Malo bombardovanja, malo zatišja... Uostalom, i sami znate kako je to." Mogao sam kroz prozor da vidim tanane siluete ratnih brodova koji su čuvali luku. U samom gradu nije bilo mnogo razaranja, ali primetio sam pri dolasku užurbane radove na