PRIČE

Adrijan Sarajlija: ŠUME

"Šta nam dobro donose zvezde i drva, svitanje i vetar, 
osim ako ne udju u svaki dan naših života."
E.M. Forster

Rođen sam pre mnogo godina u bolnici Sinajska Gora u srcu metropole. Moj otac je vest o rođenju sina dobio preko vojničkog komunikatora dok je njegov tenk grabio preko minirane iranske pustoline. Nikada ga nisam upoznao.

Škola mi je oduvek dobro išla. Primenjenu genetiku sam završio sa najvišim ocenama na Stenfordu, a doktoratu su se cum laude divili na Harvardu. Pored starih drugova Escherichiae coli i Bacillus anthracisa u laboratorijama sam sticao i nova prijateljstva. Jedno od njih je bila Nataša. Njen blistavi osmeh krasio je godine tokom kojih nije bilo mnogo drugih razloga za radost. Rat protiv terora pretvarao se u rat svih protiv svih.

Naučne karijere pravile su se samo u vojnim laboratorijama. Postdoktorske studije Nataša i ja smo završavali zajedno u bazi "Openhajmer" u Nevadi. Zvečarke, kaktusi i dvoje hemičara bili su svedoci našeg venčanja. Sledeće godine rodila se Ana.

Kada su se sredinom veka pojavili prvi izveštaji o pomoru biljnog sveta u dolinama kineskih reka istočni mediji su ih proglasili zapadnom propagandom. Pulicerova nagrada je posthumno pripala novinaru čije su fotografije nezemaljskog pejzaža na mestu nekadašnjih travnatih ravnica prestravile svet.

Pomor životinja nastupio je gotovo istovremeno i odvijao se jednako temeljito. O virusu ubici biljaka znali smo ubrzo sve: genom, strukturu, životni ciklus. Samo nismo znali – kako ga zaustaviti?

Kupole sa veštačkom atmosferom raštrkane na ogoljenoj površini planete postale su uskoro jedine oaze života. "Biblioteke života", kako smo nazivali skladišta DNK svih nekadašnjih vrsta, čuvale su reči bogova od zaborava.

Sintetička ishrana rađala je nove bolesti. Najviše su trpela deca: bolne ulceracije na koži, nezaustavljivi prolivi, neurološko propadanje. Ana je u petoj godini izgubila moć govora, hod je postao nestabilan, a epileptički napadi svakodnevni. U uzrastu kada bi zdravo dete krenulo u školu Ana je bila slepa, gluva i nepokretna.

Laboratoriju više uopšte nisam napuštao. Misija malobrojnih naučnika ispod najveće svetske kupole bila je jasna, a mandat za nju dala su umiruća deca. Mislio sam da će vaskrsnuće biljaka vratiti svet Ani i Anu svetu.

Biljke su višećelijski eukariotski organizmi koji gotovo isključivo zavise od fotosinteze kao nutritivnog mehanizma... parazitske biljke zavise od biljaka proizvodjača... paraziti su neosetljivi na virus... Sve ovo smo znali i na početku pandemije, onda kada su hlad u univerzitetskim dvorištima još uvek pravile krošnje platana. Međutim, pokušaji pretvaranja izolovane DNK u živu biljku oduzimali su nam snagu i nadu godinama. Sve do onog dana kada je u kulturu matičnih ćelija teško bolesne devojčice greškom neispavanog genetičara uronjena pipeta prepuna dvolančanih molekula Rafflesiae arnoldii, cveta koji je nekada parazitirao na stablima prašume Bornea.

Sedam sati nakon greške, genetičar je sa mešavinom ushićenja i straha gledao kako preko ruba epruvete klizi zelena somotasta masa šiljatih listića uvijenih oko zmijolikog stabla. Stidljivo prešavši ivicu bujanje se spuštalo niz staklenu površinu do metalnog stalka, a potom brže ka mermernoj ploči stola. Prvih sedam sati rasta pripadalo je samo meni, naredni sat je pripao preneraženom istraživačkom timu, a ono što sledi celom čovečanstvu. Mreža je emitovala sliku zidova laboratorije obrasle modro-zelenom teksturom na kojoj se u pravilnim razmacima, poput jeftinih starinskih tapeta, svetlucavim sjajem ističu veliki smedje-žuti cvetovi. Hitno uzeti uzorci prve biljke podvrgnuti su enukleaciji i reimplantaciji. U ćelije bujajuće Raflezije usađene su za samo par sati DNK trava, algi, voćki... Vojni avioni su narednih dana zasipali pustinje Zemlje česticama života.

Bol koji sam od Zore života osećao u šakama i stopalima sedmog dana postade nesnosan. Mreža je Zorom života zvala ono što bi filmadžije verovatno nazvale Danom Raflezije. Pucanje kože na mojim stopalima dogodilo se uveče, tvrde čvornovate izrasline lekar je gledao zgranuto i bespomoćno. Otpadanje noktiju i kose koje sam doživeo ujutro objasnili bi radijacijom da se istovremeno duž mojih ledja koža nije pocepala pod pritiskom šiljatih zelenih grančica koje su dolazile iznutra. Izuvijane grane koje niču iz kostiju ruku gladno tražeći sunce više nije imao ko da vidi jer su šume sada rasle u svim kupolama ljudi.