Adrijan Sarajlija

SLUČAJ BOŽIDARA N.

"Postalo je nepodnošljivo tokom poslednjih mesec dana, doktore", dok je govorio Božidar je doticao svoju levu obrvu. Dva puta bi je pogladio, zdesna ulevo, pa bi ruku spustio u krilo. I onda opet. Doktor Lukić je pomislio da bi čak i mlad lekar mogao da postavi dijagnozu samo na osnovu opservacije. On sam je bio psihijatar u poznim pedesetim i već neko vreme fizikus Božidara N. Ovo pogoršanje stanja ga je prilično zateklo.

"Uzimate li redovno terapiju?" prekorno upita, iako je znao odgovor. Opsesivno-kompulzivnim pacijentima i terapija postaje predmet opsesije.

"U osam časova ujutro i u dvadeset uveče pijem po jednu tabletu bromazepama i po pola flunirina. Precizno, ali beskorisno. I...nije isto kao pre."

"Šta se to promenilo, Božidare?"

Omaleni čovek dodirnu dva puta levu obrvu.

"Već dugo sam opsednut, kao što znate, raznim stvarima: Da li curi slavina u kupatilu? Jesam li isključio šporet? A tek zaključavanje ulaznih vrata. Vraćao sam se zbog toga, ponekad, i iz tramvaja. Uvek bez razloga. Ali sada je bitno drugačije. Vrata zaista budu otključana i nekada kao da čujem zvuk okretanja brave dok se udaljavam od njih. Po dva, tri puta dnevno ringla se usija. Sama od sebe! Slavina u kupatilu curi čim izađem. Kap...kap...Tri je promenio vodoinstalater, ali uzalud."

Lukić je besciljno šarao olovkom po notesu, minuciozno sagledavajući telesne promene kroz koje je prošao Božidar od prethodnog susreta. Imao je pred sobom omršavelog čoveka, umornih očiju okruženih tamnim kolutovima.

"Prošle nedelje sam se preselio u novi stan. Lep, prostran, svetao, baš kakav sam želeo...", sada je doticao obrvu gotovo neprestano, ali se i dalje razaznavala uparenost poteza. "Juče ujutro, kretao sam na posao prethodno proverivši kupatilo. Sve je bilo u redu. Zatvorim vrata i krenem, kad ono: kap...kap. Nov stan, doktore, zamislite! Uletim odmah i... u ogledalu ne videh samog sebe već..."

"Već?" istinski iznenađeno upita Lukić.

"Ženu. Crnokosu, bledog lica. Pružala je ruke ka meni. Izjurio sam iz kupatila. Onda i iz stana." Božidar udahnu duboko. "E, a onda sam se vratio. U kupatilo."

"Vratili ste se?" psihijatar reče staloženim tonom; jadnik očito ima težu bolest nego što je ispočetka mislio. Halucinacije su jasan znak psihoze. U notes je polako ucrtao veliki plus.

"Da. Silio sam se da ne gledam u ogledalo. Mislim da je ta grozna žena bila i dalje tu. Zakleo bih se da sam čuo prigušen... zao kikot. Kapalo je. Zavrnuo sam slavinu i izašao. Onda sam bacio pogled na ringlu. Pravo crveno usijanje. Uh!" lice je zario u šake.

"Božidare, korigovaćemo terapiju. Primiću vas u bolnicu na par dana, da se malo saberete."

Sedam dana na osmom odeljenju u društvu nebrojenih miligrama diazepama, lamotrigina i haloperidola dalo je efekat: Božidar se smešio iako mu je niz uglove usana curila pljuvačka, a trup se izvio u bizaran položaj. "Ala je zombiran", pomisli Lukić i na trenutak oseti sažaljenje. Potapša pacijenta po ramenu, a u znak odgovora smešak se iskrivi ulevo.

* * *

Radni dan doktora Lukića počinjao je ukusom zelenog čaja i naslovima dnevnih novina rasprostrtih preko stola. Negde sa trećim srkom vrele tečnosti nađe se na sedmoj strani: "Izgorela nova stambena zgrada u Vladetinoj ulici", a u podnaslovu: "Požar izbio u stanu usnulog Božidara N." Lukić ispusti novine i odskoči unazad oborivši rukom šolju čaja koji ga isprska po nogavicama. Jauknu od bola i u dva brza koraka nađe se pred lavaboom u uglu ordinacije. Izgorelo lice crnokose žene susrete u ogledalu.