Miodrag Milovanović

RAVNODUŠNOST CRVENOG SUNCA

[1] [2] [3] [4]

3.

Šok materijalizacije, ovoga puta trajao je mnogo kraće nego kada se prvi put obrela u zagušljivoj keliji Almaške crkve. Trebalo joj je tada više od deset minuta da dođe k sebi. Mozak joj se izgleda navikavao na proces. Vremenski odmerenim treptajem oka isključila je zaštitno polje i osvrnula se oko sebe. Teška drvena vrata okovana metalnim ramom, iza kojih se sklonila od neželjenih očevidaca, bila su izvaljena iz šarki i ležala naslonjena na desni zid hodnika. Provukla se ispod njih i krenula ka izlazu. Udaljena elipsa jakog svetla ostavljala je bolan otisak na njenim širokim zenicama i unutrašnost hodnika posipala prašinastom belinom. Zahvalila je Bogu što nije zazidana i što ne mora opet da prođe kroz proces odlaska i povratka.

Hodajući polako ka izlazu, oprezno je zavirivala u bočne otvore koji su se sve češće pojavljivali sa obeju strana hodnika, vodeći u tamu. Činilo joj se da ih ranije nije bilo toliko, ali nije bila sigurna. Kako se približavala izlazu, jarko svetlo postepeno se pretakalo u plavetnilo neba i sivilo gomile kamenja, verovatno ostataka nekog srušenog zida. Dvadesetak metara od izlaza uznemirila je desetak slepih miševa koji su, usplahireno lepećući, pobegli dublje u hodnik, tražeći mir i mrak. Nije bila sigurna ko se više uplašio.

Na samom kraju hodnika zastala je i oprezno pogledala oko sebe. Sa leve strane, prema gradu, zidine su bile srušene, i videla se gola stena. Sa druge strane, ka ušću, kroz razređeno drveće pružao se pogled na veliki park ispresecan stazama. U daljini videla je nekoliko ljudi kako lagano šetaju, uglavnom vodeći pse. Napravila je nekoliko koraka napred i ugledala kulu Nebojšu. Izgledala je isto kao kad je subjektivnih petnaest minuta ranije ušla u hodnik ispod tvrđave. Jedino je put, koji je prolazio ispod kule i vodio nasipom ispred nje, bio presvučen asfaltom. Povremeno bi neko vozilo, koje nimalo nije ličilo na volovsku zapregu, protutnjalo njime. Modeli vozila su joj bili nepoznati, ali očito je bilo da se nisu kretala na električni pogon, jer su ostavljala iza sebe trag sagorevanja. Srce joj je jače zakucalo.

Izašla je iz hodnika i stazicom se uspela na put. Napolju je bilo toplo i znoj joj je ubrzo izbio na čelu. Ona skide maramu i raspusti kosu. U dugačkoj suknji joj je bilo pretoplo i verovatno je bila krajnje neprimereno obučena, ali to je bilo sve što je imala. Dva veka ranije, ova odeća dobro joj je došla. Sada joj je ostalo samo da se nada da i u ovom svetu ima tradicionalista i da neće izazvati preveliko podozrenje.

Strahujući od vozila, oprezno je prešla put i stazicom usečenom u zakorovljenu travu uputila se prema Savi. Mislila je da će obalom najlakše stići do grada, ali kada se uspela na brdašce, naišla na šine i ugledala nešto što joj je ličilo na izuzetno zapušteno stovarište građevinskog materijala, shvatila je da je pogrešila, pa se vratila na asfaltni put.

Hodala je polako, držeći se desne strane puta i sklanjajući se sa njega kad god bi prošao neki veliki teretnjak. Ponekad bi čula zvuk sirene, a jedan brkat, neobrijani vozač joj je i mahnuo. Uskoro je naišla na ukrštanje puta sa prugom koja je vodila uz tvrđavu. Ispred raskrsnice bilo je zaustavljeno nekoliko kola. Kada je čudno šinsko vozilo, koje je izgledalo kao voz sa dva vagona ali bez lokomotive, prošlo uzbrdo, upalilo se zeleno svetlo na stubu pored puta i vozila pređoše preko šina. Prošla je i ona i sa desne strane ugledala kućicu ispred koje su ljudi u plavoj odeći dokono sedeli.

"Snajka", viknu joj jedan od njih, ispijajući neko piće iz smeđe flaše, "jel' ti vruće? 'Oćeš da se raz'ladiš?"

Odmahnula je glavom, i prešla na drugu stranu ulice. Iza sebe začu smeh. Bilo joj je drago što nije izazvala previše čuđenja. I, što je najvažnije, govorili su srpski.

Na prvoj raskrsnici nastavila je uzbrdo, pored viskokog kamenog zida. Uspon je bio dosta strm i ona raskopča poslednje dugme na košulji. Još na ulici nije bila srela nijednu ženu, iako ih je letimice videla u nekim od vozila koja su prošla pored nje, tako da nije bila sigurna koliko sme sebi da dopusti. Na raskrsnici na vrhu ulice pogled joj privuče velika bela zgrada sa francuskom zastavom okačenom na njoj. Ispred nje šetao je uniformisani vojnik ili policajac sa kratkom puškom u rukama. Sa desne strane, na jednoj drugoj kući, ugleda još jednu poznatu zastavu, švedsku.

Izbegavajući susret sa nekim ko bi je mogao da legitimiše, krenula je levo, uzbrdo, duž šina. Iznenadilo ju je koliko je vozila prolazilo tom ulicom. Još više ih je bilo parkirano pored ili na trotoaru. Delovalo joj je kao da se sav transport u gradu obavlja iznad zemlje, ili da sva vozila idu baš tim putem. Pored nje prođe mlada žena u kratkoj crvenoj suknji i beloj košulji sa kratkim rukavima. Nije je ni pogledala. Ohrabrena, ona pođe dalje prema gradu.

Na zemlji pored puta, ispod prepune kante za smeće, ugledala je zgužvan list novina i podigla ga. Jedva je zadržala usklik kada je videla da su pomalo neobično oblikovana slova ćirilična. Transkripcija je bila čudna i neka slova nije poznavala, ali je razumela većinu naslova. Maradona ponovo pod Vezuvom. Bez promena u Atlanti. Gore nije moglo. U desnom uglu, na jedinoj crno-beloj slici na stranici, videla su se četvorica ljudi u različitim majicama kako u grču pokušavaju da skoče ka lopti koja je lebdela između njih. Sa razočaranjem je shvatila da je kult sporta i ovde raširen.

Spustila je novine na zemlju i nastavila dalje. Tandrčući, još jedno krajnje neobično vozilo na šinama prođe pored nje. Bilo je oslikano tako da podseća na zebru. Pošto se brzo kretalo, uspela je samo da pročita veliki natpis na boku, Oz. Latinica. Sve joj je manje stvari bilo jasno. Sve više je želela da može da zaustavi prvog prolaznika i zatraži od njega da joj objasni u kakvom se svetu nalazi.

Pokretom očne jabučice uključila je virtuelni ekran ne bi li još jednom proverila godinu u koju je stigla. Displej je uporno pokazivao da se nalazi u godini iz koje je krenula, a oko nje bila je tehnologija koja kao da je poticala iz vremena njenog detinjstva. Organska goriva još su bila u upotrebi. Pitala se da li je moguće da je toliko mogla da utiče na zaustavljanje razvoja tehnike? Da li je možda Beograd iz nekog razloga zaostao za svetom? Ili je još neko prčkao po prošlosti. Odgovora nije bilo.

Na kraju uspona, defilovala je masa ljudi, idući ili ka parku sa njene leve strane ili ka ulici koja se pružala desno od nje. Na uglu, nekoliko ljudi čekalo je ispred mašine iz koje je ispadao kokani kukuruz. Jedan mladić sa kapom na glavi trpao ga je u kese i prodavao ljudima. Nasmešila se pri pomisli da se neke stvari ne menjaju. Podigla je pogled ka zgradi na uglu i pročitala naziv. Knez Mihajlova ulica. Nije poznavala nijednog srpskog vladara sa tim imenom. Verovatno neka važna ličnost iz ponora vremena koji je preskočila. I opet ćirilica. Radovalo ju je što još nije srela nijedan natpis na gotici.

Jedan pogrbljeni starac u srpskoj nošnji, sa opancima i šajkačom na glavi, prođe pored nje i nazva joj dobro jutro. Ona mu se nasmeši i klimnu glavom. Nije bila jedina. Međutim, mlađi svet uglavnom je bio obučen u laku i praktičnu odeću. Mnoge žene nosile su pantalone. Primetila je da je puno odeće napravljeno od sintetičkih materijala.

Ušla je u park i blizu ulaza spustila se na prvu slobodnu klupu. Tek kad je sela, shvatila je da je prilično iscrpljena. Proverivši da je niko ne vidi, zavukla je ruku u dobro zakamuflirani džep na suknji i izvadila pakovanje presovane hrane. Odvajala je jedan po jedan listić i stavljala ga u usta. Sišući ih, osećala je kako joj se polako bistri mozak. Uvek je volela ove listiće sa ukusom kafe. Nadala se da i ovde postoji ekvivalent toga.

"Šta to jedeš?" iznenadi je dečji glas. Okrenula se u pravcu iz koga je dolazio i ugledala smeđokosog dečaka u šorcu i mornarski plavoj majici kako se njiše preko naslona klupe na kojoj je sedela. Nije imao više od pet godina.

"Neke kolače. Hoćeš da probaš?" upita ga ona, skidajući novi listić i pružajući mu ga.

Dečak je prestao da se ljulja i netremice je posmatrao, ozbiljnog izraza na licu. "Ne mogu. Ne smem da uzimam ništa od nepoznatih. Mama mi je rekla."

Nasmejala se. "Dobro ti je rekla", reče stavljajući listić u usta. Mljackala ga je teatralno sa blaženim izrazom na licu. Dečaku gotovo poteče voda na usta.

"Idem da pitam dedu?" reče on i potrča ka igralištu oko koga su bile raspoređene klupe. Gledala ga je kako pritrčava jednom starijem čoveku koji je čitao novine, i nešto mu priča, pokazujući ka njoj. Dečakov deda nezainteresovano je pogleda i klimnu glavom, a zatim nastavi da čita. Dečak smesta dotrča do nje.

"Smem", reče on pobedonosno pružajući ruku.

"Pazi, moraš da sisaš", reče ona pružajući mu jedan listić. "Ne smeš da ga grizeš. Onda nije ukusno."

On stavi listić u usta i oprezno ga stade sisati. Malo se namrštio, ali ga je posisao do kraja.

"Je li ti se svidelo?" upita ga ona.

Dečak nesigurno klimnu glavom. "Onako. Kao bela kafa", reče, mašući jednom nogom i lupkajući o klupu. "Jel' ti živiš na selu?" upita on.

"Da", reče ona. "Otkud znaš?"

"Pa, po odelu. Al' ne govoriš kao tetka Rosa što nam donosi kajmak", reče dečak praveći se važan.

"A kako ona to govori?" upita ga ona.

"Pa, k'o seljanka", reče on nešto izmenjenim glasom, u dečjem pokušaju imitacije.

"A kako ja govorim?"

"Kao strina Vera iz Nemačke", reče on ozbiljno. Ona se prenu, ali i dalje ostade nasmejana. Zašto joj to ranije niko nije rekao?

"Jesi li ti bio kod nje u Nemačkoj?" upita ga ona.

"Nisam", reče on, nervozno se prebacujući sa noge na nogu. Već je očigledno iscrpeo strpljenje u razgovoru sa odraslom osobom, a i kolač mu se nije preterano dopao da bi tražio još jedno parče. "To je daleko. Ona dolazi svakog leta kod nas u Jugoslaviju, al' sada nije došla. Plaši se bombardovanja, kaže tata. Jel' se ti ne plašiš?"

Ona ništa ne reče i on to iskoristi da se okrene i potrči ka deci koja su se jurila oko jednog stabla. Zastao je posle nekoliko koraka, kao da se setio da je nešto zaboravio, mahnuo joj i nastavio da trči.

Do sada je već shvatila da Srbi očito imaju svoju državu, Jugoslaviju, ali joj nije bilo jasno kakvo bombardovanje dečak spominje. Nije joj delovalo kao da je rat u toku. Ljudi su mirno šetali parkom. Nijedna zgrada koju je videla nije nosila znake nedavnog nasilnog oštećenja.

Nije više mogla da izdrži. Morala je da proveri. Krišom je izvadila iz istog džepa smotuljak zlatne žice i odlomila parče. Nadala se da je zlato i ovde dovoljno vredno i da može dobiti dovoljno novaca da kupi neku knjigu iz istorije.

Jedan mladić, ne stariji od dvadeset godina, dolazio je stazom, gledajući je radoznalo sa blagim ironičnim smeškom na licu. Kosa mu je bila dugačka gotovo kao i njena i na temenu vezana u rep. Kada je došao do klupe, ona ustade.

"Izvinite, mogu li nešto da vas pitam? Da li ovde negde mogu da trampim zlato?"

On zastade i začuđeno se osmehnu. "Da trampite zlato? Za šta?" reže on.

"Za novac", reče ona, nesigurno. Izgledalo joj je da je negde pogrešila.

"Hoćete da prodate zlato", reče on, više konstatujući nego je pitajući. "A koliko ga imate?"

Osetila je da ne vlada situacijom, ali sada nije mogla nazad. Otvorila je ruku i pokazala komad debele zlatne žice. Rešila je da izigrava naivku, pa šta bude.

"Koliko to vredi?" upita ona. "Ja nisam odavde", dodade.

"Otkud ja znam koliko vredi?", reče on. "Verovatno dosta. Otiđite u neku zlataru pa vidite. Imate jednu sto metara odavde, u Knez Mihajlovoj", reče on i pođe, pokazujući joj rukom pravac. "I nemojte da pokazujete to zlato svima. Prebiće vas."

Zlatara se nalazila odmah iza jedne kafane u kojoj su ljudi sedeli napolju za stolovima prekrivenim plavim stolnjacima. Otvorila je vrata i začulo se zvonce koje je najavljivalo ulazak stranke.

"Dobar dan", reče joj niski čovek crnpurastog tena koji je sedeo iza pulta i pincetom prebirao po zlatnom lančiću. "Šta treba?"

"Htela bih da prodam zlato", reče ona i pruži mu odlomljeno parče zlatne žice. "Koliko mogu da dobijem za to?"

On ga uze i stade razgledati. "Nema žig", reče on. "Moram da proverim. Sačekajte malo." Ustao je i nestao iza crnog paravana. Da bi smirila nervozu, razgledala je unutrašnjost radnje. Zastakljene police na zidovima bile su pune predivnog istočnjačkog filigrana. Srebro uglavnom, iako je bilo i zlatnih naušnica sa ubačenim kamenjem. Ispod staklenog pulta bili su izloženi i raznovrsni zlatni novčići. Na većini se nalazio lik dvoglavog orla, ali je bilo i novčića sa likovima ljudi.

Zlatar se ubrzo vratio, držeći u ruci njeno parče žice. "Osamnaestkaratno je", reče on. "Gde ste ga nabavili? Prilično se retko sreće. Pogotovu u obliku žice."

"Poklon", reče ona. "Moram da ga prodam. Treba mi novac."

"Ima nešto više od sedam grama. Mogu vam dati sto dvadeset hiljada dinara", reče on, gledajući je ispod obrva, procenjivački.

Ona klimnu glavom, ne znajući šta bi drugo učinila.

"Sačekajte", reče on i ponovo nestade iza paravana. Vratio se, noseći novac, i izbrojao joj dvanaest crvenih novčanica.

"Izvinite", reče ona, stavljajući novac u džep. "Dugo nisam bila ovde. Gde bih mogla da kupim neku knjigu o istoriji."

On slegnu ramenima. "Ne znam vam ja mnogo o knjigama. Ima tu u Knez Mihajlovoj dosta knjižara pa vidite. Treba da ima svuda."

Dve sasvim mlade devojke, koje su stajale ispred izloga knjižare, gledala su je ispod oka i kikotale se. Nasmešila im se i one prasnuše u smeh i otrčaše niz ulicu. U knjižari je bilo nekoliko ljudi koji su razgledali knjige poslagane po policama. Bilo je puno praznog mesta. Vazduh nije bio kondicioniran, ali je ipak u knjižari bilo nešto hladnije i prijatnije nego napolju. Prišla je najbližoj polici sa knjigama i razgledala naslove na riknama. Shvatila je da su ravnopravno u upotrebi i ćirilica i latinica. Latinica joj je delovala još čudnije nego ćirilica, jer je dosta slova imalo neke kvačice, kao u španskom ili češkom. Međutim, lako je čitala naslove, jer je transkripcija očigledno bila fonetska, pa je već posle nekoliko minuta po smislu razabrala značenje nekih od tih znakova.

Ne našavši ono što je tražila, prišla je sitnoj, plavokosoj prodavačici koja je zavaljena u stolici iza kase čitala neku knjigu, tek povremeno bacajući pogled po radnji. Ova samo podiže pogled ka njoj, ni ne pokušavajući da sakrije nestrpljenje. Pitala se da li je to zbog njene odeće. Ni govora od uslužnosti prema kupcu na koju je bila navikla.

"Imate li neku knjigu o istoriji Srba?" upita prodavačicu. Pitala se kako vlasnik knjižare trpi ovakvo ponašanje ove devojke. I zašto samo ona radi u tako velikoj knjižari.

"Ima. Ta dugačka, tu desno", reče prodavačica i pokaza joj rukom nagore na polukružnu policu iza sebe. Nije ni pokušala da ustane i doda joj knjigu. "Pogledajte."

Ona prođe iza leđa devojke, jedva ispetljavši pritom suknju iz naslona njene stolice, i izvadi tvrdo ukoričenu knjigu umotanu u ukrasne korice. Kvalitet štampe je bio na visokom nivou.

"Imate li i nešto gde bih mogla da pročitam o stanju u Srbiji. Znate, dugo nisam bila ovde", reče ona, potencirajući nemački naglasak. "Mnogo se promenilo."

Devojka se okrete i klimnu glavom. Učinilo joj se da na licu prodavačice vidi zlurad osmeh, ali nije bila sigurna. "Imate analizu srpskog nacionalnog interesa. Gde ćete bolju analizu od predsedničke?"

"Koliko to zajedno košta?" upita ona, ne shvatajući primedbe prodavačice.

Devojka potpisa dve cifre na papiru ispred sebe. "Tri hiljade petsto dvadeset dinara. Novih. Može?"

Klimnula je glavom.

"Plaćate gotovinom ili čekom?" upita prodavačica, konačno ustajući i pakujući knjige u hartiju.

"Molim?" reče ona, nesigurno.

"Kako plaćate?" nervozno reče prodavačica.

Ona izvadi novčanice koje je dobila od zlatara i pažljivo ih izbroja.
Devojka joj vrati kusur i ona uze knjige i iziđe napolje. Nije izdržala da ode negde u neku od bočnih ulica, ili u neki park, i da se skloni od pogleda naroda koji je u velikom broju prolazio ulicom, već je odmah sela na drvenu klupu ispred glomaznih, okruglih betonskih žardinjera sa cvećem. Otvorila je prvo knjigu o istoriji Srba i žurnim pokretima počela da lista, u potrazi za onim što se plašila da će naći.

[1] [2] [3] [4]