Miodrag Milovanović

RAVNODUŠNOST CRVENOG SUNCA

[1] [2] [3] [4]

Zahvaljujem se prof. Aleksandru B. Nedeljkoviću za pomoć prilikom sređivanja priče

6/18. novemvr. po podne okolo tri sata u Galši pred kolebom stojašti vidim niku svetlost razorom spuštajuštusja. Ja sam otstajao ot te svetlosti na nikoliko korakaji; hod je bio čovečji, ja sam mislio da čovek ima motiku, koja proću sonca sušti svetlila se. Posle kad se sišla niže, ta svetlost ukazala se do niže pojasa, kao čovek u oklopu tučanim svetlašti se zelenkasto. Mene vnimatelnog učini i ja pođo' viditi. To je tako hodom čovečjim sve po rozoru spuštalo k meni i ja išao k njemu, no meždu nami stajaše jedna gomila tački vinogradarski' koja mi je na minut ili dva priprečila vid k tomu predmetu, i tako ophodivši tačke nestalo mi toga predmeta. Ja sam otišao do toga mesta do koga sam ga vidio i ništa viditi ne mogo'. Na sve strane obretao i ništa ne smotrivše, hotja vinograd bez lišta, dokle se vidu ne pripjatstvuje. To videnije se produžilo za 7 1/2 minuta na 414 koračaji. Dicite physyci quad hic, dies fuit, sobrius fui, sol splendebat.

Sava Tekelija, Građa ili materijal za opisanije života moga

1.

Voz još nije ni postigao punu brzinu, a već je osetila kako inercija blago povlači njeno telo iz plišom postavljenog naslona. Otvorila je oči i skrenula pogled ka napola zatamnjenom ovalu prozora preko koga su neonska svetla sve sporije promicala. Siva boja imitacije keramike koja je bila postavljena po zidovima novosadske železničke stanice, ubrzo je zamenila daždevnjačko crnilo. Dok se voz zaustavljao, pogledom je preletela po peronu. Osim jednog radnika u drečavocrvenoj uniformi koji je vozio vakuumski usisivač krivudajući između okruglih stubova-nosača, i dvojice dečaka u kratkim zelenim planinarskim pantalonama sa malim ruksacima na leđima, na njemu, srećom, nije bilo nikoga.

Nije bila sigurna koliko će im vremena trebati da ustanove da je nema. Verovatno ne više od dva, dva i po sata od trenutka kada dođe smena. Iako je verovala da joj je stalo da je što kasnije otkriju, potajno se nadala da će Herman na vreme saznati za njeno bekstvo. Neko osećanje osvetničke mržnje koje je poslednjih godina pokušavala da priguši i zameni ga hladnom racionalnom svešću o neophodnosti promene probijalo se ka uglovima njenih stisnutih usana.

Iz kasete ispod sedišta izvadila je torbu sa brižljivo spakovanom odećom za presvlačenje i izašla na peron. Dvojica mladih planinara protrčaše pored nje, gurkajući se i glasno smejući. Nešto je steže u stomaku. Ona stade i spusti torbu na pod. Jedna upadljivo našminkana devojka, u crnom kostimu pripijenom uz telo, i crnoj suknji do kolena sa dubokim šlicem pozadi, i jedan stariji gospodin u elegantnom, sivom odelu, sa polucilindrom na glavi bili su jedini putnici koji su, osim nje, napustili voz. Međutim, nijedno od njih nije je udostojilo pogledom dok su prolazili ka izlazu.

Pustila ih je da odmaknu, a zatim se laganim korakom uputila ka elevatoru. Dok se kretala naviše, blago strujanje vazduha kroz kosu štolnu pripijalo joj je majicu uz telo i ježilo podlaktice. Ali bilo joj je jasno da drhtavica i tišteći bol u stomaku ne potiču samo od hladnoće.

Neposredno pored izlaza iz podzemlja dočekala ju je natkrivena autobuska stanica na kojoj je zastala da sačeka elektrobus do Almaške crkve. Na jakom suncu, vlažni vazduh koga je povetarac donosio sa reke titrao je iznad površina prekrivenih tarmakom. Stanica je bila pusta. Sela je na najbliže sedište i dva-tri minuta vrpoljila se na njemu, nervozno lupkajući nogom o pod. Zatim je ustala, prišla ekranu postavljenom na pročelje najbliže zgrade i pritisnula dugme pored broja elektrobusa koji je čekala. Na ekranu se pojavila brojka, praćena upadljivo melodioznim, ali očigledno sintetičkim glasom: "Zwei Minuten." Pogledala je niz put koji se lenjo vukao pored trome reke, ali on je bio pust.

Sad kad je trebalo da ostvari ono što je više godina planirala, osećala se relativno spokojno. Nedoumice i razmišljanja za i protiv ostali su u neprospavanim noćima kada se skupljala na svojoj strani širokog bračnog kreveta u njihovoj kući na Dedinju, što dalje od otužnog, slatkastog mirisa njegovog ostarelog tela, mučnim vežbama i dijetom sačuvanog u napola mumificiranom stanju. Utvare ljudi izgubljenih u vremenu bile su zanavek zarobljene u noćnim morama i od znoja vlažnim spavaćicama. Sumnjama više nije bilo mesta u njenoj glavi. Došlo je vreme za delanje.

Tačno na vreme, elektrobus nečujno šmugnu pored nje i zaustavi se. Vrata se otvoriše i ona uđe i sede na najbliže slobodno mesto, spuštajući torbu pored sebe. Ubacila je karticu u prorez na sedištu ispred sebe. Optički čitač dvaput je kratko zapištao, nakon čega je, sa izvesnim olakšanjem, utonula u mekoću naslona. Znala je da sada više nema povratka.

2.

Sačekala ga je kada je izlazio iz sudnice. Nesigurno se osvrtao, kao da ne veruje da je slobodan. Pandur na ulazu dobacio mu je nešto što nije mogla da čuje. Klimnuo je glavom i krenuo niz ulicu. Čim je prošao ogradu zgrade suda, zastao je da raskopča košulju i pusti da mu vetar osuši znoj sa grudi i stomaka. Čak i sa druge strane ulice kroz razrez na košulji mogla je da vidi da su mu grudi dečački nejake, bez malja, sa grudnom kosti koja se pomalo rahitično ugibala.

Kada je ponovo krenuo, pratila ga je oprezno, idući drugom stranom ulice, uvek desetak koraka iza njega. Hodao je brzo, sa rukama u džepovima čakšira. Posle stotinak metara, ispred jedne alvadžijske radnje, zastao je, zadigao košulju i iz pojasa izvadio vrećicu sa novcem. Pažljivo je prebirao po njoj i izdvojio jedan novčić, a vrećicu ponovo vratio na sigurno.

Čekala ga je, strpljivo, više od pola sata. Zabavljala se posmatrajući kako u obližnjem dvorištu dva dečaka od svojih četiri-pet godina, pokušavaju da nateraju jedno mače da se okupa u lavoru. Bili su skroz mokri, a životinja se, suva, očajnički borila da takva i ostane.

Kada je začula da se vrata na radnji otvaraju, mahinalno se okrenula i za trenutak im se pogledi sretoše. Ona brzo okrenu glavu i nastavi da tobože posmatra decu. Nadala se da joj nije zapamtio lice. Bilo je još rano za susret. Želela je da ona bude ta koja će postaviti scenografiju i držati rediteljske konce u rukama.

Prolazeći pored poluprazne pijace, zastao je da od trgovca, Jevrejina, kupi vrećicu duvana. Veče se bližilo. Svež severac, koji je razvejavao jaru i užegli smrad, izveo je narod na ulicu i u gomili ga je sve teže pratila. Dvojica vojnika, dobrano pripita, prođoše pored nje, smejući se i dobacujući joj nešto na nemačkom. Okrenula je glavu dok je prolazila pored njih, a kada ga je ponovo potražila pogledom, više ga nije bilo. Zabrinuta, prešla je na drugu stranu ulice i stala da se osvrće, pokušavajući da odredi gde je mogao da nestane. Niske, trošne prodavnice bile su gusto načičkane jedna uz drugu. Između jedne voskarske radnje i drogerije vodio je uzan prolaz u nekakvo dvorište. Zavirila je unutra, ali tamo nije bilo nikoga.

Kada se vratila na ulicu, pogled joj privuče žamor sa njene desne strane. Gomila sveta okupila se oko volovskih kola na koja je bio posađen drveni mrtvački sanduk. Nekoliko žena u crnini guralo se sa dvojicom pandura koji su se isprečili na kaldrmi ispred njih, sprečavajući im prolaz. Muškarci, oprezniji, čekali su ishod rasprave. Jedan od pandura, krupni brka izboranog lica, opsova i ukloni se ispred volova, dok je drugi, mladić verovatno tek izašao iz vojske, uporno stajao i trpeo proklinjanja žena.

"'Ajde ljudi, zaklopite ga k'o što zakon nalaže i neću vas prijaviti", čula je kako se ubeđuje sa njima. "Inače, dvajes pet korbača vam ne gine."

Jedna žena ga pljunu i on joj udari šamar. Za trenutak svi zastadoše i zaćutaše, a onda ga brka povuče za ruku i skloni sa puta.

"U crkvu i u grob ću da ga nosim kako treba!" viknu ošamarena žena, crvena u licu, nabreklih žila na debelom vratu. "Stoko!" Ponovo je pokušala da ga pljune, ali je samo uspela da se zagrcne.

"Dosta je", reče joj brka, i dalje držeći mlađeg kolegu. "Teraj!"

Kada je procesija prošla, ugledala je mladića kako stoji ispred drogerije, nezainteresovan za gužvu na ulici. U ruci je držao drvenu kutijicu koju je otklopio, pomirisao sadržaj, a zatim, namršten, zatvorio i stavio u džep. Još neko vreme išao je glavnom ulicom, a onda je skrenuo u jednu od bočnih ulica koja je vodila ka Dunavu.

Morala je da mu priđe, jer je mrak postajao sve gušći, a svetlost fenjera koja je dopirala kroz prozore kuća ili sa pročelja radnji nije bila dovoljna da ga uz nju prati sa većeg rastojanja.

Kako su se udaljavali od glavne ulice, žamor je postajao sve veći, a ulica sve prašnjavija. Umesto dućana, sada je ulica bila omeđena krčmama ispred kojih su stajale devojke u razdrljenim haljinama i bestidno dobacivale prolaznicima na mađarskom, srpskom, nemačkom... Smrad volujskog i konjskog izmeta ustupio je mesto mnogo prijatnijem mirisu mesa pečenog na ćumuru.

Ispred nje, jednog mladog vojnika, gologlavog i crvenog u licu, dve devojke gotovo unesoše u jednu od gostionica. Kod crne četke, pisalo je na čvornovatoj dasci prikucanoj iznad ulaza. Sa daske su visili fenjer i jedna izlizana crna četka. Lupanar, zgodno ime za ovakvo mesto.

Hodala je bliže sredini ulice, ne bi li izbegla gužvu. Mladić je povremeno zastajkivao i zavirivao u unutrašnost gostionica. Ispred krčme Kod bele ruže, punačka devojka rapuštene kose, obesila mu se o rame, pripijajući se uz njega napola ispalim, masnjikavim grudima. Nešto mu je govorila, ali on se nervozno otrgao i produžio dalje. U trenutku kada je prolazila pored nje, devojka se sagnula da popravi čarape i na vratu joj je ugledala debele, crvene čireve.

Plašeći se da ga ne izgubi iz vida, prišla mu je još bliže i sada su hodali gotovo paralelno, manje od dva metra jedno od drugog. Kada je sledeći put zavirio u krčmu, videla je kako mu jedna devojka u beloj bluzi maše, i on uđe, zatvorivši vrata za sobom. Došla je do prozora i kroz prorez između čipkanih zavesa bacila pogled u unutrašnost krčme. Tek po koji sto je bio zauzet, uglavnom muškarcima koji su, najčešće po dvojica, sedeli i pili iz čokanjčića. Videla ga je kako prilazi devojci od dvadesetak godima, visokoj gotovo koliko i on. Zagrlio ju je, i pokušao da je poljubi, ali devojka se izmakla i povukla ga za ruku da sedne. Nešto joj je pričao, a ona se izveštačeno smejala, povremeno bacajući brze poglede ka šanku za kojim je krčmar širokog lica prao i prljavom krpom brisao čaše. Ubrzo je ustala, prišla šanku i nešto razgovarala sa krčmarom. Kada se vratila do stola, kratko je šapnula nekoliko reči mladiću na uvo i on ćutke ustade i pođe ka stepenicama koje su vodile negde na sprat. Devojka ga je pratila dok nije došao do podnožja stepenica, a zatim se vratila do šanka.

Udubivši se u špijuniranje, zaboravila je na opreznost i naglo se trgla kad je osetila da neko stoji pored nje i gotovo joj diše u vrat. Okrenula se i ugledala iscereno, bubuljičavo lice jednog vojnika. Okruglo, mlado, pomalo pripito. "Viriš? Jel' bi da uđeš?" upita on malo otežući prve samoglasnike. Dok je razmišljala šta da mu odgovori, osetila je kako se njegova drska samouverenost pomalo gubi. Očigledno je osetio da kod nje nešto nije u redu, ali pošto mu nije bilo jasno šta, nije ustuknuo, već ju je samo gledao čekajući odgovor.

"Može", reče ona najzad, pokušavajući da se isceri što je budalastije umela, i uhvati ga ispod miške. "'Oćeš da me častiš pićem?"

Zbunjen, klimnuo je glavom i oni uđoše unutra. Svežinu koju je vetar napolju donosio, zamenila je ustajala toplota i oštar miris duvanskog dima. Kada su seli, devojka u beloj bluzi im priđe i, brišući čaršav od mrvica hleba, upita ih šta žele.

"Jel' ti dobra komovica?" upita vojnik, dižući glavu ka kelnerici.

Devojka klimnu glavom. Lice joj je bilo malo usko, a nos blago povijen napred. Ali put joj je bila bela i čista, a jedre grudi blago su podrhtavale ispod grube lanene bluze.

"Može meni", reče on. "Šta ćeš ti?"

"Isto", odgovorila je i posmatrala kako devojka odlazi ka šanku. Hod joj nije bio preterano graciozan. Zatim se okrenula vojniku.

"Kako se zoveš?" upita ga, sklanjajući ispod vezene marame pramen kose koji joj je pao preko očiju.

"Stojan", reče on. "A ti?"

"Emilija", reče ona, pokušavajući da se uživi u ulogu. "Svi me zovu Ema."

"Nova si?", reče on, gledajući je netremice u lice, kao da pokušava da nađe nešto što mu izmiče. "Odakle si? Ne govoriš k'o ovdašnje."

"Rodom sam iz jednog sela kod Pančeva. Starčeva. Al' sam svuda služila. Najviše u Zemunu, kod jednog Čivutina. Jakob Hiršl. Gospodin čovek. Učio me da govorim pravilno srpski, iako je bio Čivutin. Bio je pobeg'o iz Beograda kada je Crni Đorđije oteo Beograd od Turaka. Bio je mnogo dobar prema meni..."

"Pa što si otišla od njega?" prekide je.

"Umro je, bog da mu dušu prosti. Njegova rospija me odma' oćerala, dabogda joj crna zemlja bila. Još me i dala išibati."

Devojka im je donela rakiju i on je odmah gucnu, jezikom opipavajući usne i mljackajući.

"Dobra ti je", reče on i iskapi čokanjče. "Donesi još jednu." Pošla je, ali je on povuče za suknju. Devojka se brzo okrete. "Daj bolje odma' dve, da se ne mučiš."

Rakija mu je dezaktivirala sistem za signaliziranje opasnosti i on pomeri stolicu tik uz njenu. Osetila je kroz tkaninu suknje grub materijal njegovih vojničkih čakšira. Prebacio joj je ruku oko ramena i pomalo grubo privukao ka sebi. Stisak mu je bio snažan. Ukrutila se, ali je naterala sebe da se ne otrgne. Smrdeo je na rakiju i malo na znoj, ali bilo je podnošljivo. Nadala se da u krčmi, pred ljudima, neće smeti mnogo daleko da ide.

"Dobra si", reče on. Ruku koja joj je bila prebačena oko ramena spustio je na struk i opipavao je sve do bedara.

"Malo mršava, al' ne smeta."

Pokušala je da se nasmeje, ali nije bila sigurna da to uverljivo čini. Kelnerica im ponovo priđe donoseći rakiju i ona to iskoristi da se malo udalji od njega.

"Odakle si ti?" upita ga. Podigla je svoje čokanjče požutelog grlića i malo ispila, neuspešno pokušavajući da se ne naježi.
Dok joj je naširoko objašnjavao svoje plemićko poreklo, verovatno lažući koliko mu to stanje u kome je bio dopuštalo, pokušavala je da ignoriše njegove ruke na sebi i da ispod oka prati devojku. Ova je posle desetak minuta nešto šapnula krčmaru i uspela se stepenicama.

[1] [2] [3] [4]