Jovan Ristić

OPEKOTINA

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

Okrenuta leđima fontani, Nada poče da rida.

Spasić se iskezio ka njoj. Disao je resko, iz nosa i usta mu je izbijala vrela para, sa brade se slivala pljuvačka. Dok je zurio u svoju ženu, crvenilo njegove kože kao da je postajalo tamnije; kao da je težilo da se stopi sa strašnim ožiljkom.

"Ostavi me na miru", projecala je Nada.

Spasić nije rekao ništa, ali je režanje podsećalo na smeh. Nakrivio je lice, pokazujući očnjake.

Iz polučučnja se spustio na sve četiri, obišao Gorana i pošao ka Nadi. Uz plač, odstupala je korak po korak ka fontani. Zver ju je pratila.

Onda se zatrčala i odrazila kao gepard.

Goran nije video šta se tačno dogodilo - da li se Nada u povlačenju saplela o zidić fontane, ili ju je Spasić oborio - ali u sledećem trenutku začuo se pljusak. Voda u bazenu fontane poče da šišti; napadač da se prevrće poput žive ribe na tiganju, pljuskajući svud oko sebe.

Goran se podiže i jurnu do bazena, dok se Spasić šiban mlazevima pušio i arlaukao, a Nada vrištala uz ivicu. Podigao ju je nekako iz vode, uzeo u naručje i počeo s njom da beži među drveće. Zbog bola nije mnogo odmakao. Pali su u travu, a on joj je privio glavu i pokrio uši - sve dok urlici, šištanje i pljuskanje nisu utihnuli a preko zidića prestalo da se preliva.

Nada se tresla i plakala. Goran je grizao usnu i gledao upitno ka fontani iz koje se dizala para.

Voda je pljusnula napolje. Potpuno pocrnela ruka prebacila se preko zidića. Grebala je po pločicama, pokušavajući da se zakači za nešto. Posle nekoliko trenutaka dugih kao večnost, klonula je i skliznula nazad u bazen. Tada je utihlo sve sem Nadinih jecaja.

Goran je zurio u fontanu, ne usuđujući se da ustane. Kada se ni posle pet minuta ništa nije desilo, odlučio je da ono proglasi za mrtvo.

Nek' drugi proveravaju, kad budu našli. I nek' oni sahranjuju. Ovaj grobar se odjavljuje.

Osvrnuo se. Nije bilo nikoga, što ga je radovalo.

Nije ga, međutim, radovalo što ga je podlaktica pekla sve gadnije. Seo je kraj Nade i prvi put podrobnije sagledao ozledu.

Spasić mu je u kožu utisnuo dlan, sa svih pet prstiju.

Do kraja života, smejala se veštica. Do kraja života.

Nije želeo da razmišlja dublje o tome. Sad je trebalo otići odavde i ubiti bol. Bolnica nije dolazila u obzir ni slučajno. To bi značilo odgovarati na pitanja - lekarska, potom policijska. A racionalnih odgovora nije bilo.

Kod kuće je imao melem za opekotine. Trebalo je samo dovući se do taksija. Nekako.

"Nado, idemo."

U njenom licu nije bilo boje.

"Ne mogu ovakva."

* * *

Nije znao kako je s Nadom, mokrom do gole kože, uspeo da izađe iz parka, i da, izbegavajući kafiće oko "Nacionala", stigne do njenog stana. Šunjali su se ulicama poput lopova kojima na čelu piše šta su.

Pa i piše, u neku ruku, pomislio je Goran. Na nečijoj ruci.

Srećom, nije živela daleko.

S mukom su se popeli do petog sprata, jer lift nije radio, a Nada je drhtavim rukama dugo tražila ključeve po torbi koja se cedila, i koju srećom nije ispustila u fontani.

Kada su ušli, jedva je zatvorila vrata od promaje.

U stanu se osećala paljevina.

Goran je krenuo za Nadom do sobe iz koje je smrdelo.

Prozor u njoj je bio je razbijen. Stakla, zapravo, nije ni bilo - ako se izuzme poneka krhotina koja je štrčala iz rama.

Na stolu je bio kompjuter. Upaljen.

Na podu je ležala odeća.

Bela majica sa dugim rukavima bila je sva čađava. Na sredini je imala veliku rupu, sa pocrnelim ivicama okrenutim ka spolja.

Majica je bila uvučena u pantalone.

Iz nogavica su izlazile čarape.

Čarape su ulazile u cipele.

Iz rukava i kragne izlazila je sluzava žućkasta tvar.

Goranu je ličila na zmijsku košuljicu.

Spajala se s velikim busenom dlaka.

Spajala se s venčanim prstenom.

Prolazila kroz njega.

Nada poče da vrišti.

Činilo se da nikad neće prestati.

Beograd, Hag, Kopaonik

Septembar 2004 - jul 2006.

[1] [2] [3] [4] [5] [6]