Jovan Ristić

OPEKOTINA

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

Goran frknu. Kliše koji zvuči kao istina ili istina koja zvuči kao kliše?

"U stvari, ima par prijatelja. Ali, sve su to ljudi koji ga poznaju odavde. Da jedne večeri nije nazvala njegova tetka..."

Negde gore, grančice ponovo kvrcnuše, a šape, uz besni mjauk, jurnuše kroz lišće. Ništa se nije videlo, ali se sve završilo brzo - na koji metar ispred, mačka je, kao oparena, sunula preko staze i nestala u gustišu.

"Nešto nam je priroda pošašavela", reče Goran. Nada se samo umorno nasmešila i nastavila da priča. 

"Znači, nije bio kod kuće. Išao na 'teren' da skuplja podatke o onom popu-pedofilu što je mamio decu u motel. I tako ti meni zazvoni telefon. Neka baba. Kaže, 'Ja sam mu tetka, umro mu otac, znam da neće doći, al' ipak da mu javim.' Ja je upitam što Spasa ne bi došao, a ona, sva zbunjena: 'Pa, zbog onog što su mu uradili.' Ja je upitam šta. 'A ti ne znaš?' Ja kažem: 'On nikad ne priča o prošlosti.' 'Nije ni čudo, dete. Nije ni čudo.' I onda me zamolila da mu prenesem da će sahrana biti tad i tad, i da će opelo držati pop iz susednog sela, koji će preuzeti starešinstvo nad crkvom. Od Spasinog oca. Zahvalila se i - kraj razgovora."

"A ja se uvek pitao zašto tvoj muž toliko liči na popa."

"Učen je za popa", kazala je suvo. "Kao i njegov brat. Učio ih otac, Georgije Spasić. Imućan, uticajan, strog. Izgleda i teška mutivoda. Celo selo ga se plašilo."

"To si saznala iz lične karte."

"To sam saznala s pres karticom", reče, otkrivši svoje lepe zube.

"Koristila sam je da počnem razgovor o desetoj temi. Izmislila sam službeni put, otišla do Spasinog sela na jedan dan, da nađem tetku. Ali, odselila se odavno. Onda sam se kod staraca raspitivala za istoriju crkve, pa smo izokola došli i do Georgija. Iako je bio mrtav, sve su o njemu govorili tiho i suzdržano, a slagali se u jednom - da je od prekog, zatucanog oca gori bio samo stariji sin. Kažu da je bio lud, ali ocu veran kao pas, sve dok ga pre deset godina nisu našli utopljenog. Pao s mosta, pijan."

"Garant mu neko pomogao."

"Reče mi jedan penzionisani učitelj, koji voli da popije, da pored takvog oca nije mogao da ne poludi, niti da se, kao zlotvor, ne nađe u reci. A Spasa, koji je bio mlađi, opirao se Georgiju i od brata dobijao batine. Voleo je da čita i da maštari; stalno je pričao kako neće postati sveštenik. Sve glasnije je pominjao odlazak, ali nikog nije bilo da mu pomogne. Majka umrla; ostali verovatno nisu hteli da se zameraju. Na kraju je pobegao. Niko ne zna kako se dogodilo. Rekla bih - ne želi da zna. Samo je taj učitelj bio hrabriji, i to kad sam ga dobro zapila. Kaže, otac je na njegove oči poručio Spasi da neće otići nikud, a sledeće noći su se iz crkve začuli krici i smejanje ludog brata. Onda je neko video Spasu kako izjuruje kroz kapiju i urla."

Goran je gledao u "Nacionalove" kule koje su virile iznad krošnji - dva đavolja rogića iscrtana preko noćnog neba.

"I šta je bilo kad si mu prenela poruku?"

"Saslušao mirno, klimnuo glavom, otišao u sobu. Više bi ga uzrujalo da je ručak zagoreo."

Dođoše ćutke do velikog kruga nalik okretnici od kojeg se odvajalo nekoliko užih staza. Ona glavna sa dve trake išla je pravo još nekoliko stotina metara, do šumarka iza kojeg se video "Nacional."

Nada je zurila u tom pravcu - koju zgradu iza hotela trebalo je da se nalazi stan u kojem je živela sa Spasićem. Ako se i dvoumila, to je bilo na tren. Okrenula se, pogledala Gorana ravno u oči, a on ju je poveo levo, stazom koja je išla blago nizbrdo i kojom se posle desetak minuta laganog hoda izbijalo kod taksi stanice.

U jedan posle ponoći, malo ko je u tom delu parka mogao da se sretne osim pijanica, usnulih skitnica i klinaca što gluvare. Sada nije bilo nikog. Lišće je tiho šuštalo na povetarcu, opale grančice su krckale pod nogama, i bili su to najglasniji zvuci u onome što je u centru grada makar približno ličilo na šumu.

Staza je prolazila preko klupama okružene čistine, koju su natkriljivale guste krošnje. U sredini je bila velika fontana. Iz njene ovalne ivice izbijali su mlazevi - u svetlosti reflektora plavičasti - i kupali kamene ljubavnike koji su stajali u bazenu. Muškarac, pripijen uz ženina leđa, ljubio je njen vrat, a ruke su mu počivale na njenom stomaku. Grudi i međunožje bili su joj isprskani crvenim sprejem. Možda je neko protestovao što su ruke na pogrešnom mestu, pomisli Goran. 

"Budale", reče Nada. "Ako im je cilj bio da pokriju, samo su naglasili."

To važi i za tvoju haljinu.

Stao je, okrenuo Nadu k sebi. Zapahnu ga miris kokosovih palmi.

"Umor me stigao", rekla je smeteno. "Počinjem da lupam."

"Ne lupaš."

Koliko je vremena prošlo otkako je kročila u redakciju? Koliko vremena otkad su se prvi put odmerili, jedno drugom osmehnuli, a on sebi zacrtao da će, bez obzira na posao, imati tu devojku - nemajući pojma da je udata. Uspeo je, kad je već odbacio svaku mogućnost za to. Možda se desilo slučajno. Možda je bilo zapisano. A sigurno je bilo samo jedno - nisu svi brakovi napravljeni da traju.   

Kada su im se usne spojile, svet je potpuno utihnuo.

Samo na trenutak.

Prvo se začulo kričanje. Vrlo uznemireno kričanje.

Potom su krila zalepetala i sve se uskomešalo. Kao da su se tamo gore sudarale ptice, sa granama i međusobno, u pokušaju da iz drveća pobegnu što pre. A grane su se tresle i šibale. Lišće je zvučalo poput daira u rukama mahnitog čoveka.

Goran je podigao glavu, ne bi li otkrio šta se dešava, ali nije mogao da pronikne kroz najniže slojeve haosa. Istovremeno je s Nadom krenuo da se povlači od fontane.

Nije napravio više od deset koraka kada se pojavio opor miris, nalik onom koji je osetio ispred firme. A onda je nešto propalo kroz krošnju.

Uz lomljavu je stiglo do betona, njemu iza leđa. 

Zvučalo je kao gipko dočekivanje.

Pre no što je Goran uspeo da se okrene, bio je ščepan za desnu ruku. Obnevideo od bola, pustio je Nadu i zaurlao - kao da su mu podlakticu uhvatila usijana klešta - a kada je stisak popustio, pao je na kolena, presamićen.

S mukom je pogledao napred.

Video je gola stopala.

Potom raširene šake koje se puše.

Na kraju raščupanog čoveka, bez odeće na sebi. Šištao je i režao; stajao u polučučnju, sa divljim izrazom lica. Bila je to zver spremna da skoči.

Ono ljudsko i nije se toliko promenilo. Dovoljno da Goran prepozna napadača.

Spasić je i dalje ličio na hodajući ofinger, ali telo mu je bilo crveno kao rak - izuzev pojasa zbrčkane kože, od podlaktice do pazuha leve ruke, koji je bio krvavo-modrikast. Izgledalo je da opekotina opet živi, sva natečena i puna plikova.

Naduvenost lica bila je kao u mrtvaca, par dana po smrti.

Oči su bile u senci. Možda su bile i potpuno crne. Možda ih nije ni bilo, pa su tu zjapile jame. Ali, u mraku kao da je gorela najčistija mržnja.

[1] [2] [3] [4] [5] [6]