Jovan Ristić

OPEKOTINA

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

Negde niz sokače, pas je iz ko zna kojeg budžaka ponovo zalajao. Zapravo, više je režao i kidisao, ali nije se videlo na šta.

"Iš, džukelo!"

Dolazilo je od prekoputa zapaljenih kontejnera.

Goran se zagleda u polutamu na par metara od sebe i shvati da to biće u krpama ne bi ni primetio da se životinja nije oglasila. Sedelo je na dušeku iz dečjeg kreveca, šćućureno u dnu zgrade, u niši između betonskih "rebara." Preko glave je imalo maramu, vezanu nisko. Igra senki potaknuta vatrom dodatno je otežavala da se lice razazna. Glas je, svejedno, bio ženski, a Goran je držao da se radi o prosjakinji. Nije ih do sada viđao da spavaju u sokačetu.

Možda je nova, pa se još nije snašla.

Žena je tad pomerila glavu, pogledala u Gorana, i on ju je prepoznao.

U stvari, marama je vezana previsoko, rekao je sebi kada se suočio s onim za šta je u prvi mah pomislio da je brada.

Ličilo je na okular živog durbina, sluzavo i bez trepavica. Nije ni imalo čime da trepće. Buljilo je sa ispupčenja višeg od arkade, tamo gde je trebalo da se nalazi udubljenje.

Desno oko, duplo manje od levog, žmirilo je pod mesnatim klobukom. Između njih - trouglasti procepi za disanje. Nos se svodio na spaljeni brežuljčić.

Celo lice je bilo spaljeno.

Kao i ruke, do lakata.

GORIM.

Kad god bi na ulici video to biće iz košmara, Goran se nije zadržavao ni pogledom ni korakom. Danju je prosilo na ulazu u podzemni kod železničke. Činilo se da noću, ovde u sokačetu, neće koristiti priliku. Šaku nije ispružilo, niti je šta reklo, ali se durbinsko oko, lišeno kapaka, ispupčilo još više.

Goran pomisli kako još nije video toliko mržnje u jednom pogledu.

Ili možda jeste?

"Do kraja života", zahropta glas veštice. "Do kraja života."

Onda se izbečila ka njemu.

"Š'a zveraš? Iš!"

Nada zadrhta i jeknu; Goran je obrgli i hitro povede ka Parku, koji se nazirao na kraju udžerice. I dok su, bez osvrtanja, napuštali sokače, Nada je kroz jecaje ponavljala ime svog muža. A Goran se prisećao. Prosjakinje. Spasića. Reči svoga oca.

"Proširi se s tela da zagadi dušu. A s takvom dušom treba živeti."

Kad su prešli pešački i zašli u park, Goran se zaustavio, ne bi li smirio Nadu. Zagrlio je devojku čvrsto, govorio joj kako će sve biti u redu, podozrivo gledajući u procep među zgradama koji su ostavili za sobom.

Možda jedno vreme promeni maršutu do kuće.

Jecanje je ubrzo utihlo; disanje se smirilo.

"Jesi li bolje?"

Nada odmahnu glavom. Pogled joj je plivao u očaju. Lutao je, kao da traži oslonac.

S takvom dušom zaista treba živeti.   

"I on se gadno opekao", reče Goran tiho.

Prvo je zurila. Potom je otvorila usta. Usne joj, bez glasa, upitaše:

"Kako?"

U krošnjama kvrcnu grančica. Neka ptica kriknu.

"Idemo", reče Goran i povede je za ruku niz ono što je nazivao "pešačkim bulevarom." Najveća staza u Parku imala je dve široke trake, sa uređenim travnjakom i cvećem po sredini. Zalivale su ih prskalice na svakih 50 metara. Sada su bile u snu. Sijalice, međutim, nisu. Čuvale su mrtvu stražu od prve do poslednje bandere.

"Sećaš se kad je došao da te poseti u redakciju?"

Klimnula je.

"To sam ga ja nagovorila."

"Bilo je grozno vruće, a on došao u sakou. Meni se u jednom trenutku išlo u WC, i bogami sam zaglavio. Kad sam izašao iz kabine da operem ruke, eto ti njega u majici kako se zapira iznad lavaboa, onog malo zaklonjenog. Samo sam stao i zinuo. Nije me primetio odmah, a kad jeste, sav se skupio. Valjda je mislio da je sâm."

Osmehnula se bez sjaja.

"Mora da te je pogledao k'o najgoreg neprijatelja."

"Otprilike."

Možda i gore.

Par trenutaka hodali su ćutke. Goran je gledao niz stazu, u mrak iza hotela "Nacional", čije su konture, ocrtane grimiznim lampionima, provirivale iznad drveća.

"Nisu njemu najgori neprijatelj ni crkva, ni popovi, ni sudije, ni tužioci. Njemu je najgori neprijatelj baš to."

Sada je Goran bio taj koji se iznenadio. Ne zato što je Nada kazala ono što je i njemu bilo na pameti, već zato što su joj reči zvučale kao da ih je odmeravala godinama - iskusna lekarka koja govori o jednom od svojih pacijenata.

"Koliko god voli zimu, toliko mrzi leto. Na moru nismo bili nijednom. Ni da čuje. Njemu su kratki rukavi samo za po kući."

"A što ne ode da mu to srede? Mislim, nije on bez para."

"Ne može da primi anesteziju. Odmah dobije alergiju."

Napravio je tugaljivu grimasu. Još jedna "veličina" bez maske. A ispod maske, po pravilu, il' nešto jako smešno, il' nešto jako tužno. Često bude i jedno i drugo.

"Nego, kako je to zaradio?"

Nada slegnu ramenima.

"To je tajna mog braka", rekla je sarkastično.

"Zar ga nikad nisi pitala?"

"Nikad mi nije odgovorio. Uvek promeni temu. Isto kao kad ga pitaš za porodicu i za sve što je bilo pre no što se doselio."

"Živiš s njim dve godine i ne znaš ništa o njemu?"

"Znam ponešto. Ali ne od njega."

"Od prijatelja?"

"Iz lične karte", nasmejala se. "Miomir Spasić nema prijatelja. On ima poštovaoce."

[1] [2] [3] [4] [5] [6]