Jovan Ristić

OPEKOTINA

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

vidi u tom ofingeru koji hoda. Dobio je odgovor kada je ofinger pokazao osmeh sa reklame za zubnu pastu i oglasio se baritonom koji je sve žene u redakciji naterao da se okrenu.  Ali, autor "Arene istine" - ili "Bazena kiseline", kako je Miloš Ubica nazivao njegovu kolumnu - više je gledao u Nadu nego u Božu Duvankesu s kojim je pričao.

Kasnije se njih troje povuklo u bife, sa par mladih novinara, a Goran im se pridružio pošto je obradio bizarnu agencijsku vest o klincima koji su sa gumenim pištoljima, noseći gaće preko lica, pokušali da opljačkaju banku. Banuo je baš dok je Spasić ogovarao "onu TV seljančuru" od Tijane Karaklajić što je "spiskala hiljade evra na botoks i silikone umesto da je unajmila profesora dikcije kako bi gledaoce poštedela tog zavijanja mačketine koja crkava 100 godina zato što nijedan teškaš neće da je ugazi kako treba."

Mladi novinari su se smejali; Nada je blistala; Goran se krio iza šoljice kafe; Boža se trudio da napravi što veći kolut dima.

Spasić je krenuo da vitla s političkim vicevima, tek izašlim ispod čekića, a Goran je imao utisak da je jedan od kovača upravo pred njim. I bio je to vrhunski majstor, ali majstor koji svoj rad obogaćuje takvom pakošću i zlobom da se slušalac osvrće - usled refleksa koji upozorava da smejanje na pogrešne stvari u društvu pogrešnih ljudi može biti zabeleženo na najpogrešnijem mestu. 

"A znate li gde su se sinoć sreli ministar policije i ministar vera?"

Ništa se nije čulo sem Božinog pućkanja. 

"Sreli su se u stanu Sandre Varagić. I strašno su se iznenadili. Nisu znali da krešu istu ribu."

Čak je i pućkanje utihlo.

Bife potom kao da je eksplodirao. Svi su bili zajapureni i zagledali se međusobno. Goran se smejao dok ga vilice nisu zabolele, čudeći se istovremeno koliko mu je neprijatno, i to ne zato što je to bio ubedljivo najopakiji politički vic koji je zadugo čuo, već zato što je bio ispričan kao da je anegdota.  

Spasić je udahnuo, isprsio se i pošao glavom napred - kobra koja se sprema za novi napad. 

"Je li, Spaso", ubacio se Boža nehajnim tonom, zagledan u svoje kolutove, "kad će više onaj tvoj roman?"

Kobrin klobuk se izduvao. Tačnije, Spasić u tom trenutku kao da je progutao metlu. Kosa mu je, doduše, i ličila na metlu - prerano ofucalu u poređenju s bradom Bože Duvankese koji je bio 20 godina stariji i pušio lulu, činilo se, isto toliko duže.

"A? Uskoro će. Radim. Dovršavam. Nemam vremena od posla."

Spasić se osmehivao kao prodavac bajate hrane koji uzalud beži od topa, a Boža, sa lulom među zubima, bio je Kapetan Kuka koji upaljenu šibicu spušta na fitilj. Ali, nije je spustio, već je sa zadovoljnim kezom nastavio da pućka dim, ne obraćajući pažnju na bezglasne munje i gromove koji su mu stizali od Nade.

Istog dana, Goran se odvojeno sreo sa dva poznanika, brbljivim policijskim ćatom i kolegom iz druge medijske kuće - stručnjakom za "masne" afere. Pitali su ga, uz zavereničke poglede, da l' je čuo gde su se sreli, al' neplanirano, ministar unutrašnjih poslova i ministar vera.

Kazao je da nije čuo.

Kazao je da radi za ozbiljnu medijsku kuću.

I naravno da je saslušao.

GOSPODO MINISTRI, PA ZAR BAŠ U ISTU RUPU? vrištalo je sutra sa naslovnih strana tabloida. POTUKLE SE JAVNE TAJNE I MORALNE LAŽI: ČIJI JE VEĆI (UTICAJ NA VISOKU MODU).

Demantiji su bili munjeviti i odlučni. Priprećeno je tužbama za klevetu, premda nijedna nije podignuta. Ministri su se slikali sa suprugama i decom. Modna kreatorka Sandra Varagić optužila je, u saopštenju, medije da "besramno lažu", a onda je hitno odletela u inostranstvo na "zakazanu modnu reviju." Koja se odužila na tri meseca, što je malo ko primetio, jer je javnost posle nedelju dana dobila novu aferu, a o staroj se više nije pisalo.

Ali, Goran se sećao. I ko ju je prvi ispričao i kada. Naročito se sećao pripovedača; njegovog crnog sakoa na plus 30.

I onoga u WC-u.

GORIM.

"Tri nedelje to traje", zurila je Nada u ekran. "Prvo nisam znala zašto neće da priča sa mnom. Mislila sam, opet se naljutio zbog nečeg. Ume on tako", kazala je gorko. "Po ceo dan ne govori ništa, muva se po kući namršten, popreko me gleda. I ja uzmem da ga ispitujem. Je l' ovo, Spaso? Je l' ono, Spaso? Naravno, bude posao. Ta njegova istina. Ti njegovi popovi. Tuže ga svi živi, prete mu, duguju mu pare. Zeza ga urednik; prelamač je kasapin. Kolege mu smeštaju; rade mu iza leđa. Uvek njemu rade iza."

Goran se okrenu. Kroz policu je video da se iznad njegovog stola grane češu o prozor.

Zar je počelo da duva? Ala gre...

".batori, mitomani, mediokriteti, neznalice, lenštine. Kakve veze ja imam s tim? Ali, on kad ćuti, to je kao optužnica. Osećam na glavi krivicu, a ne znam šta sam uradila. Poslednjih meseci, ja sam mu kriva za sve. Kad zaćuti - to je zato što ga nisam nazvala telefonom. Ili sam dugo pričala s nekim muškarcem, a on me video. Ili sam toliko bila umorna da sam zaspala čim sam pala na krevet. Ranije nisam morala stalno da mu pričam da me drugi ne zanimaju. Sada moram da mu crtam. Kao da više ništa ne razume. Takav mozak, a takvo."

.ludilo.

".dete."

Grane ošinuše po prozoru. 

"Ne mogu više da ga prepoznam. Ne znam šta više da."

Goran joj je ponovo stegnuo šaku.

"Pomenula si tri nedelje."

"Da. Opet krenuo da ćuti. Ja ga pitam: 'Šta je sad bilo'. On: 'Ništa'. 'Jesam li nešto uradila?' 'Nisi'. Onda me je trećeg dana pogledao ispod oka - kako me nikad nije pogledao - i rekao je: 'Imaš ti nekoga'. I više nije progovorio. I tako stalno. I stalno namrgođen. I Crven. I. ne znam. nekako nadut. u licu. A ne dođe ni da jede. Kad se vrati s posla, zatvori se u tu njegovu sobu. Pre deset dana prestao je da dolazi u krevet. Legnem - nema ga. Probudim se - nema ga. Odem do njegove sobe - sedi i kuca. Pitam ga šta radi - k'o da nisam tu. Neko veče ustanem, a on spava tamo na otomanu. k'o da širim neku zarazu. Prošle noći opet. ali u stolici, ispred upaljenog kompjutera. Iskrivio kičmu i vrat. Bilo mi ga žao. Prišla sam, mislila da ga probudim, pa sam pogledala u ekran, videla par rečenica i počela da čitam. Nikad mi nije dao da pogledam to njegovo."

"Onaj njegov roman?"

Klimnula je.

"I? Je l' napisao nešto pametno?"

Trebalo joj je vremena da odgovori. A kad je to učinila, glas joj je bio nejak; kao da se plašio neželjenih ušiju.

"Na stanici metroa su muškarac i žena. Muškarac ulazi u vagon. Žena ostaje, gleda za njim i misli: Trebaš mi, večeras. Povedi me sa sobom. A iza stuba, skriven je muž. I kaže u sebi: Obeležiću ih, kao što su mene. Obeležiću ih vatrom - ja ću biti vatra."

Pogledala ga je, prvi put te noći.

[1] [2] [3] [4] [5] [6]