PRIČE
Jovan Ristić: OPEKOTINA
Osećaš
u srcu
Osećaš
u duši,
Obuzima
te odsvud dok
kontrolu
ti ne sruši
BURN
Steve Wynn
The Dream Syndicate
Ubica zbog bolesti nije došao u noćnu, pa je Grobar morao da radi za obojicu.
Posla
je bilo preko glave. Od autobusa koji su širom sveta završili po
provalijama mogla se napraviti zbirna. Da se Grobar pitao, tako bi i bilo
– piješ kapućino i čekaš, a kad se strmekne dovoljan broj, potrpaš
putnike u masovnu. Nema novog stanja na svakih pola sata, nema krvavih očiju,
nema utiska da su ti po prstima gazili slonovi. Ali, kako Ubica jednom reče:
“Kad sve mrtvace odjednom sahraniš, nemaš više čime da se hraniš.”
Ima
li veće istine? promrmljao je
Grobar, tresnuo “enter”, i vest koju bi Ubica sa zadovoljstvom obradio
– odrubljivanje glave američkom vojniku – odletela je do urednika.
Nekoliko minuta kasnije, proćelavi čičica sa požutelom bradom izvadio
je lulu iz usta i iskezio mu se kroz policu sa faksom i rečnicima.
“Gorane,
pakuj se i bež’. Sa’ranio si dovoljno. Ja ću da zatvorim radnju.”
Izaći
sa posla u petak, sat i po ranije, vredelo bi u svakoj smeni osim u ovoj,
kad su gotovo sva mesta zatvorena i kad se jedino još isplati pozvati
taksi za kući. Ali, Goran se zahvalio, jer je među dežurnim urednicima
Boža Duvankesa jedini puštao kad je mogao, bez da ga iko pita.
Goran
se protegnu i pogleda napolje. Noć je bila mirna. Mlad mesec, koji je
visio nad crkvom, kao da se zapetljao u krošnju ogromnog hrasta, tik do
prozora. Iznad, kroz velegradsku auru, mogla se nazreti po koja zvezda.
Ma,
sigurno je satelit, frknu Goran,
saginjući se da ugasi kompjuter. Predivno za veštačku romantiku.
Zašto
li mu se javila ta reč? Ništa u vezi s Nadom nije bilo veštačko. Samo
je bilo nemoguće.
Pre
godinu i po dana, neposredno pošto se zaposlila, otišli su u novinarski
bife, na pauzu. “Ma, treba na skijanje da odeš u Andoru”,
kazala mu je tad, prekrstivši noge od kojih su oči ispadale. “Bila
sam tamo s mužem prošle zime.”
I
dok se Nadin osmeh širio, Goranov se urušavao – ma koliko se on trudio
da podbaci držače. I sve vreme je grmeo u sebi: Što prsten ne nosiš,
da se ljudi ne zaleću k'o majmuni.
Goran se svakako više
nije zaletao. Ali, nije ni mogao da se ne muva oko nje. Nije mogao da joj
ne bude pri ruci, da s njom ne pije kafu na pauzi, da s njom ne dođe na
“jebi si mater.” Da, da, radoznala gospodo. Čista kolegijalnost. U
skladu s politikom firme. Ništa lično.
Toliko
da je svaku svoju vezicu u poslednjih godinu dana poželeo da menja za
Nadu.
Toliko
da nije trepnuo kada ga je Miloš Ubica onomad u kafani pitao koju bi
koleginicu najradije priženio, ako bi morao da bira. U stvari, zapanjio
je sebe rešenošću koju je osetio u svome glasu.
“Izuzmemo
li činjenicu da trpaš ruku u zmijarnik”, nakezio se Miloš, “pucaš
baš visoko.”
“Ćorcima”,
promrmlja Goran između dva gutljaja piva, koje nije spiralo gorčinu
utiska da su meci ipak pravi i da cilj pogađaju uzalud.
Pre
više od mesec dana primetio je da ga ona posmatra – drugo nije moglo
biti, pošto je sedeo sâm u desku, a kada se zarotirao za 180 stepeni ne
bi li uzeo Vujakliju, Nadine oči sa reporterske strane police šmugnule
su iza knjiga. A koju nedelju kasnije, posle smene koja im se poklopila,
bilo je “čekaj, stani, idem i ja”, i tada ne samo što je, uz “malo
bih se prošetala”, skrenula sa Goranom u pasaž i Park Republike –
umesto da Avenijom, po običaju, produži do kuće – već je s njim na
stanici provela ceo sat, čavrljajući. Nije ga upozoravala na propuštene
autobuse. Muža nije spominjala ni uzgredno. U smiraj dana, pod nebom
nalik moru koje peni, maštala je o putovanjima na daleka, egzotična
mesta; želela je da živi na Karpatosu i pri tom je nehajno dodirivala
Goranovu ruku. A kada je njega nedovršena tezga konačno primorala da
hvata bus, zaustila je nešto da kaže, i potom, čudno smetena, stala da
govori: “Nije ništa, nije ništa.”
Bilo
je sve. Ali, ne želiš drugima ono što su učinili tebi.
Ipak,
sada je po ko zna koji put pogledao iza sebe, kroz policu s raskupusanim
knjigama. Poslednja reporterska smena završila se u ponoć, a jedan
monitor je sa one strane i dalje goreo u polutami.
Nije
na nju ličilo da noću ostaje duže. Ove večeri čak nije bilo potrebe
– političari i njihovi portparolčići nisu imali šta da kažu, ni
glupo ni pametno. Potpuna je tišina vladala u tom delu redakcije, i Goran
se ne bi ni osvrtao da je prisutan bio Miloš Ubica, sa svojim glasnim
smehom, crnim humorom i obiljem piva za “noćne ptice.”
Svejedno,
pomisli. Bilo bi lepo iz kancelarije izaći s Nadom. Otpratiti je, možda,
do kuće. Zamišljati da romantika nije pusta želja.
Ustao
je, zaobišao policu, čučnuo kraj nje.
“Šta
radiš toliko dugo?”
Dugi,
elegantni prsti mirovali su na tastaturi. Nadin ten, prirodno taman,
delovao je mrtvački, a tamni kolutovi oko njenih očiju ukazivali su da
nije bleda samo zbog monitora. Beonjače su joj bile krvave i vlažne.
Zurila je u ekran, disala isprekidano. Kad je progovorila, glas se jedva
čuo.
“Odlepio
je.”
Na
ekranu je bio otvoren program za elektronsku poštu. Preko njega –
obrazac za mejl. Pošiljalac: Miomir Spasić. Među serioznim poštovaocima
znan kao “Gorki toreador”, u manje naklonjenim krugovima kao
“Bulevarski pljuvač”, u crkvenim kao “Ispljuvak đavolji.” U
novinarskim su ga zvali Zmija.
U
telu poruke, i u samom
naslovu – jedna jedina reč:
GORIM.
Goran
je malo sačekao, pa je šakom poklopio Nadine prste. Dlan mu je više
lebdeo no što je dodirivao, ali nije se ispekao, niti je Nada
odreagovala.
“To
je poslednje… što mi je poslao… pre sat vremena. Isto mi je poslao na
mobilni. Pre toga… celo veče… bez ijedne reči. Bez ijedne…”
Obrisala
je oči slobodnom rukom; spustila je na miša. Na ekranu
iskoči lista poruka. Sve su bile od 30. avgusta, i svaku je poslao
čovek koji je iz crkvenih kompjutera vadio “Vruće gimnazijalke”, a
ispod svešteničkih mantija – gole dečake.
Poruke
su bile bez naslova, sa izuzetkom one poslednje.
Nada
je otvarala mejl za mejlom sve dok nisu preplavili ekran.
Imali
su jarko crvenu pozadinu. U njima nije bilo ni slovca.
Znao
je da je Zmija frik, još kad je prošlog leta dogmizao kod supruge na
posao.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
