PRIČE

Nikola Petrović: NOVA GODINA U KUĆI ZAKLJUČANE STVARI

Stvar se budi i oseća lakoću. Pipa po vratu i ne oseća lanac.

Klekne i ponjuši pod, zatim spusti dlanove i pritisne obraz na beton. Stomak se zalepio za leđa, buni se.

Iznad sebe čuje korake, mamine, prepoznaje oštru štiklu. Možda je vreme. Podigne glavu i onjuši vazduh, otrči do odžaka pognutih leđa i proturi glavu. Pahuljica mu se istopi na čelu.

Prosikće nešto nalik na „Pada sneg“  i poželi da otvori oči. Ali ih više nema. Priviđa mu se Mesec i iz grla mu se otme urlik. Onda čuje ubrzane korake i mrmljanja odozgo i pobegne u ugao. Uskoči u kartonsku kutiju i pravi se da spava.

Sluša otključavanje i škripanje vrata. Koraci se odbijaju o podrumske stepenike. Tata. Nema ništa u rukama, osetio bi po zvuku. To je dobro.

Čuje ga kako diše. Stoji ispred kutije i posmatra, ali Stvar se ne pomera.

„Šta smo rekli za te zvukove?“ Stvar se protegne i počeše se po koži temena. Slegne loše sraslim ramenom.

„Slušaj me“, kaže otac tiho i sedne kraj kutije. Stvar oseti tatinu ruku na temenu i uzmakne.

„U redu je, slušaj.“ Stvar se umiri. „Znaš li koji je dan danas?” Stvar brzo klimne glavom i počne da trči četvoronoške po prostoriji.

“Jeste, nisi vezan, dođi sada.” Stvar se vrati u kutiju i šćućuri se u ugao. Čuje škripanje vrata. Mamin glas.

“’Oćeš li?!” vrisne sa vrha. “Evo idem”, odgovara otac tiho i spušta dlan na mesto gde je Stvar nekada imala oči. “Ne zameri joj”, kaže, “ona te voli, samo…” Stvar mu skoči u krilo, tata ga brzo odgurne i ustane.

“’Ajde, budi dobar. I tih. Sećaš se očiju?” Stvar zacvili i stavi ruke preko glave. “Ako sredimo i jezik, nećeš okusiti poklon. Budi tih, molim te. Zbog mame.”

Stvar čuje korake koji se udaljavaju zatim zastaju na izlazu. “U ponoć”, kaže otac. Vrata tresnu i ključ se okrene u bravi.

Stvar otrči do odžaka i proturi glavu. Njuška, osluškuje. Još nije vreme. Izbacuje jezik i skuplja pahuljice. Nije dosta, žedan je. Uvuče glavu i tumara po podrumu. Opipava zidove i liže vlagu.

A onda primeti da se gore stišalo. Više ne čuje ni zujanje elektrike.  U daljini, praporci razgrću oblake. Čuje kako sanke klize po nebu. Poklon stiže.

Pljuvačka mu ispuni usta i on je proguta. Tromi koraci pritiskaju crepove. Stvar počne da oštri nokte o beton i razmrdava zglobove. Poklon silazi niz odžak. Stvar napinje mišiće i sprema se za skok. Sluša kako čizme napipavaju dno odžaka. Procenjuje trenutak, koža na leđima mu podrhtava.

Čizme tupnu na beton, Stvar  skoči.

Noktima rastrže omotač od crvene čoje i zariva zube u vrat poklona. Usta mu se napune belom bradom i on pljune, otkine je jednim cimanjem i baci iza sebe; škljocne zubima i zaroni u debeli podbradak. Poklon se koprca i topla tečnost mu curi niz usne. Stvar steže vilicu i čeka da se plen primiri.

Poklon se još jednom trzne i ispusti poslednji dah. Stvar počne da jede. Kosti krckaju, stomak se puni, Stvar je najsrećniji stvor na svetu.

*

Stvar se budi i oseća težinu.