PRIČE

Oliver Hodak: GROBNICA KOJA TO NIJE

Na starom groblju zaraslom u korov i danas čamoti grobnica porodice Čikarić u kojoj ne počiva niko...

A priča, možda i suviše obična za podneblje kao što je naše, tekla je otprilike ovako:

Bez obzira na veliki imetak, ne bi ih okolina podozrevala zrelijom pažnjom da nije bilo čudnog slučaja Zarija Čikarića, Milačinog oca. Zarija je, kao uostalom i kolena pre, dokle god sežu porodična predanja, bio ćosav. Jaču bradu imala je njegova žena, koju je oterao nakon 24 godine svakakvog braka. Kada je starina umro, bio je položen u tabut i ostavljen tako tri dana i tri noći. Urađeno je to po pokojnikovoj volji i želji, da bi sreski lekar otklonio svaku sumnju u Poslednju dijagnozu; sve zbog starčeva sna da će biti živ sahranjen.

Prve noći bdenja, Milača je na očevu licu primetio tamne tačkice, pa bradu, najpre slabu, a kako su sati proticali – sve gušću i dužu. Posle tri dana sezala je do šaka, sklopljenih na grudima. U podne istog dana kovčeg su zatvorili i ispratili do grobnice koja je bila pola veka stara a prazna, jer su deda, dva brata i majka Zarijina nestali u ratnoj pošasti u nekom od logora, a otac Tanasija otišao kao trgovac na istok i nije se vratio; pričali su da je skrenuo s puta i izgubio se u pustinji, drugi da je našao sreću kod ondašnjih žena u oazi. Kako bilo, Zarija je prvi stigao u porodični vilajet na groblju i tamo ostao šest meseci, sve do narednog pogreba koji je obavljan u blizini. Neko iz svetine je tada nehotice primetio bele niti, nalik krzavoj paučini, kako vire iz pukotina grobnice; u nju se već nije moglo ući od brade koja je i dalje rasla...

Milača je bio primoran da oca naknadno kremira. Prilikom ponovljenog skromnijeg pogreba (jer ko će na isti dva puta ići), zapeo je i ispustio urnu na samom ulasku u grobnicu; iz razbijenih komada vetar je razneo pepeo svuda... Već tada su uveliko kolale priče o ukletosti familije – govorilo se da ih ni grobnica neće!

* * *

Dvadeset godina kasnije, Milača Čikarić je i dalje živeo sam. Rasprodao je većinu porodičnog imanja i preselio se u obližnju varoš, gde je otvorio krojačku radnju. Zadržao je samo manju od dve kuće, naprstak zemlje i posed na groblju. Zimi bi odlazio na selo da urinira po neugaženom snežnom tepihu, iscrtavajući mlazom zamišljene daleke predele. Leti bi ostajao u gradu i brojao rojeve muva po sparnim lokalima. Noću bi sanjao vrtače, cvetove bagrema i Mostar. Ujutro bi spavao deset minuta duže jer nije imao prokletstvo brijanja, karakteristično za muški i (tek poneki) ženski svet.

Jedanaestog maja, a bila je sreda, zaputio se u lučki grad na jugu po konaca i tkanine. Onuda su prolazili trgovački putevi, i roba je bila dvaput jeftinija; imao je naručeno odelo koje je valjalo završiti. Put je išao preko planinskih prevoja i kozjih staza, sigurnih onoliko koliko je vozačeva pažnja bila budna. Od tri mosta, ispod najstarijeg je proticala bujica od planinskih kiša; druga dva premostila su tek potoke. I baš tu, igrom slučaja (Zrelost bi znala da Slučaja nema), osetio je u mislima mirise bagrema i nehotice ih potražio pogledom put vrleti...

Sledećeg trenutka narušio je celovitost olinjale ograde. Auto je stajao na klackalici...

Milača Čikarić, poslednji iz svoje loze, osetio je blago peckanje po licu. Još je u retrovizoru stigao da vidi čoveka belog kao krpa sa crnom bradom koja je postajala sve gušća...