PRIČE

Adrijan Sarajlija: CRNO POLJE

Osam kvadrata horizontalno puta dvadeset kvadrata vertikalno. Slova će popuniti značajnu većinu ovog pravougaonika podeljenog na sto i šesdeset jednakih delova. Preostala polja neminovno će pripasti tami. Potpunom, bezglasnom crnilu. Na ekranu Jovanovog lap-topa format osam puta dvadeset čekao je na slova i tamu. Ovaj mladi inženjer softvera znao je da klasična ukrštenica obično sadrži između devet i deset odsto crnih polja. Pravo majstorstvo je bilo smanjiti taj udeo na osam, dok je primicanje sedmom postotku bilo flert sa bogovima. Znao je takodje da srpski jezik i njegove južnoslovenske varijante obuhvataju gotovo pola miliona reči. Brojevi jesu bili njegov fah, ali je do sada naučio da se najbolje jednačine kriju u jeziku. Zato je hard disk napunio imenicama i glagolima, toponimima i idiomima, svim i svačim, najkompletnijim zbirom svega što se piše i čita – sada je bilo vreme da procesor uradi svoje.

Primakao je teatralno desni kažiprst tastaturi, blago pogladio glatku površinu tipke Enter, pa je nakon jednog dugačkog trenutka pritisnuo. Tada se na ekranu, desno od sjaja mrežastog pravougaonika prazne ukrštenice, pojavi kotrljajući niz reči sa početnim slovom A. Samo na mahove se moglo razaznati da su ostali znaci ispisani ćiriličnim fontom. Dvadesetak sekundi kasnije B postade prvo slovo ove slovne zmije, potom V i dalje redom, sve do Š koje je na čelu stolovalo jedva koju sekundu pre polifone melodije na kraju procedure.

Ljudi okupljeni oko Jovana i dešavanja na kompjuteru nisu odmah primetili da se, istovremeno za zaustavljanjem strahovito brzog promicanja reči, potpuno izmenila slika na levoj polovini ekrana. Ukrštenica je bila formirana. Nasumično raspoređena crna polja bila su veoma malobrojna; prisutnima to postade jasno i žamor zatreperi u etru. Svi ti ljudi bili su zagonetači, jedni iskusni profesionalci, drugi posednuti svojim hobijem. Stari i mladi, muški i ženski, zdravi i bolesni, okupljeni u prostorijama svog Kluba gde je, i pored protivljenja nekih članova, voljom većine odlučeno da se nepoznatom inženjeru odobri demonstracija autorskog softvera.

"Gospodo, crna polja možemo i sami da izbrojimo. Deset. U procentima je to šest zarez..." umesto aplauza koji je (intimno) očekivao Jovana prekide ravnomerni nazalni glas omanjeg čoveka sede brade koji je stajao neposredno iza njegovih leđa:

"Hvala vam. Demonstracija je bila impresivna. Razmotrićemo vaše rezultate do sledećeg sastanka", u glasu nije bilo ljubaznosti, ali ni jeda. Jovanov dolazak u Klub je omogućio upravo ovaj poznati prestonički advokat i specijalista za rebuse nakon što su u četiri oka dogovorili uslove. Za budući komercijalni uspeh projekta ipak je bila neophodna pomoć insajdera. 

"Crnih je polja malo, ali ove reči ništa ne govore", začu se od negde iz grupe; Jovan se prekasno okrenuo ka glasu da bi identifikovao njegovog vlasnika.

Profesor mu uputi umirujući pogled kroz debela stakla starinskih naočara i potapša po ramenu.

Naredna tri dana u velikoj sobi iznajmljenog stana u Krunskoj ulici, ispunjenoj kompjuterima i knjigama, protekla su posebno prijatno s obzirom na uspešno privođenje kraju projekta "Crno polje". Osetivši miris nadolazećeg novca Miki Lević, inače najbliži Jovanov saradnik, naglašeno dobrim raspoloženjem zarazio je ostala četiri zaposlena u maloj firmi za proizvodnju softvera. Jovan je vreme uglavnom provodio neumorno saobraćajući sa raznim štampanim i internet časopisima. Uveče je ostajao sam do kasno, odgovarajući na mejlove oduševljenih urednika koji su tražili brzu isporuku «savršenih» ukrštenica.

Treće večeri je, međutim, uspeo da završi poslove do pristojnih sedam sati pa se ophrvan slatkim umorom smestio u svoju Bubu i uputio ka Brankovom mostu. Vozeći polupraznim mokrim bulevarima u mislima je tonuo u toplinu Dijaninih bedara koja su ga tamo preko reke čekala za razuzdanu igru uzdaha u mraku.

Dvadesetak minuta kasnije ušao je u haustor solitera osvetljen neonkama na izdisaju. Zastao je iznenađen mirisom pokvarenih jaja koji učini da mu se želudac grčevito pokrene ka grudnom košu. Suzbio je nagon za povraćanje i osvrnuo se oko sebe. Na zamašćenim pločicama poda i zidova uskog hodnika govnjivih tragova nije bilo više nego obično. Na kraju krajeva nije ni smrdelo na izmet. Pogled mu zastade na redu metalnih poštanskih sandučića. Kroz otvor na vratancima broj 8 virio je presavijeni beli papir. Zgrabio ga je grubo sa namerom da tu reklamu za ko zna šta zgužva i baci, ali u magnovenju razazna crne kvadrate.

Osam puta dvadeset. Sto šezdeset polja.

Slova. Različite reči. Zvučne, zanimljive.

Devet crnih kvadrata.

Devet!!!

Nije više osećao odvratni miris, nije video ni široku neljudsku senku koja se podmuklo primakla njegovoj, a onda stala i razgranala se u arabeske mraka, predivne i vrebajuće. Percepcija Jovana Markovića opažala je samo devet crnih polja. Kretao se hodnikom automatski, sitnim zombijevskim koracima, zureći u list hartije. A onda, kod samih stepenica zastade i magija se naglo raščini. Ote mu se uzvik koji se među uskim išaranim zidovima pretvori u eho: "Ej! Šta je sad ovo?!" Osetio je potrebu da se nasmeje stupidnoj dvadesetoslovnoj reči koja se protezala središnjom vertikalom ukrštenice, ali mu izraz lica ostade samo zblanut. "Koljačsanovogbeograda", prošaputa. "Koljač sa Novog Beograda" poluglasno je raščlanio naizgled nasumični niz slova u smisleni redosled. Ipak, konstrukcija je bila neupotrebljiva za ukrštene reči; poznavaoci enigmatike znaju da svaki element u sastavljanju mora imati značenje za rešavača. "Koljač sa Novog Beograda" nije Jovanu značio ništa i on se tada zapita ko i zbog čega u njegovom poštanskom sandučetu ostavlja ovakvu... poruku.

Svetla nestade u haustoru. Mrak i smrad ga okružiše, učini mu se da će izrigati sopstvenu dušu na nevidljive zidove. Instinktivno je pošao napred i do prvog sprata stigao sudarajući se cevanicama sa svakim stepenikom. Njegova svest i podsvest su u glas vrištale da je Dijana u opasnosti. U potpunoj tami pipao je usplahireno oko sebe: beton, drvo, beton, plastika, beton, sluz, beton, drvo – vrata. Vrata čiji je reljef odmah prepoznao.

Vrata stana Jovana i Dijane Marković začudo su bila otključana.

Dospevši u predsoblje pokušao je da vikne njeno ime, ali usta se nemo otvoriše. Pulsacije na vratu su se u predelu slepoočnica pretvarale u bolnu tutnjavu, a pastelne boje moderno nameštenog stana međusobno mešale u razlivenu izmaglicu. Smrad iz haustora ovde se slabije osećao – gušio ga je drugi, teži miris. Miris oznojenih tela. Miris živog mesa.

Upao je u dnevnu sobu držeći list sa ukrštenicom-rekorderkom između palca i kažiprsta desne šake. Lica iskrivljenog u bizaran grč stao je na tri koraka ispred belog kožnog troseda na kome je, još uvek ga ne primećujući, vitka plavokosa žena sedela u krilu mišićavog muškarca sa jarećom bradicom. Bili su potpuno goli.

Miki Lević je bio na ivici orgazma kada je ugledao svog šefa sa kuhinjskim nožem stegnutim u desnoj šaci. Rukama je zgrabio zadnjicu koja se do tog trenutka meškoljila na njemu i snažno odbacio zgodno žensko telo na pod. Ona vrisnu. Zakrvavljene oči se Mikiju primakoše u trenu i on ne stiže da se pomeri ili da progovori jer vrh noža otvori meki pod njegove donje vilice stvarajući prostor divljačkom ulasku celog sečiva - kroz mišiće jezika i meko nepce, sve do same kosti. Sečivo se u novonastalom ležištu zadrža kratko, a onda siloviti zamasi i udarci lišiše žrtvu oba oka, leve nozdrve i obraza, prednjih zuba i znatne količine krvi koja zapenuša kroz ranu na vratu nošena završnim izdisajem. Mikijev obnevideli mozak čuo je Dijanine vriske koji su dopirali iz predsoblja. Nije medjutim mogao da čuje zapomaganja koja je izazvao Jovanov obilazak susednih stanova.