Miroslav Trbović

ČOVEK KOJI NIJE POSTOJAO

[1] [2] [3] [4] [5] [6]

ponovo. Menjao je snagu izdisaja, duvao je jače, pa slabije, proizvodeći različite tonove, glasne ali neartikulisane.

- Mi smo pripremili ceo projekt da bi smo te naučili njihovom govoru. Ja sam preneo naš razgovor Savetu Mudrih i oni su odlučili da već sutra počneš sa učenjem govora Uspravnih, tvog materinjeg jezika. Za kratko vreme ti bi ga savladao i onda bismo te pustili među Uspravne.

Istraživač istorije žurio je sa ubeđivanjem jer su se već približavali poslednjoj krivini pred izlazom iz tunela.

- A kako bih naučio govor kada nisam među Uspravnima? - upita učenik koračajući i dalje.

- Tvoji sunarodnjaci imaju uređaj koji na trakama beleži zvuk. Takav smo uređaj mi rastavili, preneli i ponovo sastavili u jednoj sali koja je bila građena za tebe. Na njemu smo snimali i pripremili sve što Uspravni govore kako bi ti po tome, slušajući glasove i ponavljajući ih, naučio da komuniciraš sa svojima.

Ovo je bila poslednja prilika i Istraživač pomisli da je bio dovoljno ubedljiv.

U tom trenutku Uspravni stiže do poslednje krivine i zastade. Istraživač nije mogao mirno čekati na učenikovu odluku.

- Hajde, vrati se - reče on - nauči da govoriš sa njima pa onda idi. Sada bi bilo glupo i bilo bi ti teško da se snađeš. Ja neću biti živ kada budeš spreman za prvi susret sa svojima, ali ako me sada poslušaš, ja ću biti zadovoljan i biće mi drago što sam bio tvoj prijatelj i učitelj.

Istraživač prestade da govori. Pustio je Uspravnog da razmisli, ubeđen da će odlučiti da se vrati.

Hučala je prljava, otpadna voda, koja je nekada davno donela njega i ostavila ga među Sulima. Da mu se telo nije nasukalo na prag kojim su prolazili Suli, on bi otplutao niz Veliki Kanal i ne bi bio živ. Shvatio je reči svog učitelja i dvoumio se gledajući antenama niz vodu. Posmatrao je dubinu tunela prema izlazu koji mu se nudio, blizak, ali i udaljen negde iza svih prepreka nerazumevanja. Granica je bila tu, pred njim, i učinilo mu se da je velika, nepremostiva.

Ali Uspravni odjednom oseti nešto čudno, nešto što je dolazilo iz dubine hodnika. Prvi viđeni tračak svetlosti probijao se od otvora kroz tamu i završavao se u njegovim očima. On spusti kapke i traga nestade, otvori ih i ponovo svetlost uđe u glavu muteći mu razum.

- Šta je ovo? - upita učitelja pokazujući rukom prema izlazu.

- Koje?

- Neka kontura prolazi mi kroz oči kad otvorim kapke. Nije ista kao ona koju primam antenama. - objasni Uspravni.

- To je svetlost sa površine Zemlje. - odgovori učitelj i istog se časa pokaja što je spomenuo površinu, ali beše kasno.

- Moram napolje! Moram! - promrmlja Uspravni jezikom Sulija.

On krenu sve brže i brže, a svetlost se pojačavala svakim korakom i širila mu se u očima, u mozgu, u celom telu. Uspravni je bio zanesen novim osećanjem i hitao je da što pre izađe iz ove zagušljive rupe pune zadaha i vreline koja ga je pritiskivala danas više nego ikada.

Konačno i nepovratno krenuo je svojima žustrim korakom, gotovo trkom primicao se kapiji koja deli dva sveta. Nije mislio na povratak i njegov učitelj je to znao, ali on je uporno nastavljao da ga moli:

- Ne idi, ne idi...

Uspravni je gurao ogromna, klimava vrata.

- Vrati se...

Vrata su škripala. Blještavi zraci su se širili, nadirali. Uspravni zatvori oči.

- Vrati se...

Uspravni je izlazio iz mraka, dugog i gustog mraka, pod Sunce, na Zemlju, na svoje.

- Nemoj... hladno je...

Vrata su se otvorila i Sunce obasja Uspravnog.

- Lud si...

Uspravni strže sa čela antene i glas Sula umuknu.

Goli, devetogodišnji dečak, stajao je na ivici tunela dok se voda isparavala i kotrljala k reci između dve snegom pokrivene obale. Okolina se presijavala na jutarnjem suncu. Snežna polja su se pružala u nedogled i snažno zračila belinom.

Dečak nije osećao hladnoću zbog uzbuđenja koje ga je iznutra grejalo. On koraknu malo napred i oseti da je prešao prag koji deli njegov život, oseti da je tek sada zaista rođen i naglo otvori oči.

Svetlost uđe, zari svoj oštri nož u dečakove oči i ugasi se. Bol ga natera da krikne. On rukama stisnu oči, ali bol ne presta. Dečak se zatetura i pade.

Bol je polako jenjavala. Dete skloni ruke i otvori oči, ali ne ugleda svetlost.

“Ne vidim ništa” - pomisli - “nemam više ni antene.”

* * *

Nikada niko nije saznao čiji je bio dečak koji je nađen bez ijednog komadića odeće, promrzao u snegu ispred kanalizacionog tunela. Bio je čist, duge, plave kose i bledoplavih očiju, ni mršav, ni debeo, ali nešto nerazvijenijih udova. Na telu nije bilo tragova zlostavljanja niti je igde nađen makar končić od rublja. Tragajući za pravcem njegovog kretanja, psi su pošli tunelom, ali ni tamo nije nađeno ništa. Utvrđeno je da ovaj dečak nikada i nigde nije rođen. Novinari su koristili ove činjenice za senzacionalističke reportaže, ali sve je ostalo na pretpostavkama.

S vremenom je i ovaj slučaj prekrila prašina zaborava, a islednici su u najdeblji sef odložili četiri tanke žičice, istrgnute iz kože, nalaz patologa u kojem se spominju četiri ranice na dečakovom čelu, i jednu smrznutu bubašvabu nađenu u kosi.

[1] [2] [3] [4] [5] [6]