Jasmina Matić

VETAR U KUKURUZU

Prethodnog dana je padala kiša. Sitna, jesenja, neprestajuća, magličasta. Septembar, mesec kiša, bakra i zlata. Vetrova u kukuruzu, vodenica, sećanja i obećanja.

Koračali smo, ja lagano, on ispred mene. "Zaista", rekao je. "Dobro si primetila, to mi je navika. Uvek nekako idem korak ispred." Mislila sam da je ipak u pitanju neki nemir i tračak nesigurnosti. Možda samo različiti temperamenti i nepoznavanje. Ništa nisam rekla. Gledala sam na korak ispred nekoga koga bih želela neposredno pored sebe. Sa asfalta smo se spustili na zemljani put, mokar od jučerašnje kiše. Šumovit deo. Hrast, četinari i bukva svuda oko nas. Klizavo i neravno. Nisam se okliznula, a i da jesam pala bih dok bi se on vratio korak nazad. "Kako ovim putem prođu kola?" Ako prođu uopšte, pomislila sam. Možda neki džip, neko terensko vozilo. Prolaze - šumar na motoru. A potom ponovo samo svet od nas. "Prelep je ovo kraj. Pogledaj njive. Još nije obran sav kukuruz." Pečeni kukuruz, odmah asocijacija. Bila je neka pesma u mojoj pesmarici. Sećaš li se, Crna, tako se zvala. I iz nje je izvirao miris pečenog kestena. Nekako mi je uvek provejavao miris pečenog kukuruza, a ne kestena. Valjda zbog sećanja. Odlaska u selo i dragih ruku koje stavljaju kukuruz u žar, potom umotavaju u "kako se zvaše" zeleno lišće oko klipa i pružaju. Uzimam toplinu iskonsku, umirijuću. "Znam da je ovo svilica, ali ovo lišće okolo?", pitam. Šuška, šaša, negde peruška, negde komušina. E, ta komušina dvoznačna. I list i prizor prohujalnog vremena. Komušanje je čitav svetoliki obred u nekim krajevima. Odvajanje zlatnog zrna. Krunjenje, jednostavno rečeno. A skrivalo je u sebi toliko toga. Susrete, poglede, razgovore, pesme, čuvanje cura budnim okom, obično baka koje su počesto svesno dozvoljavale da im nešto promakne. Retko sam imala priliku da krunim kukuruz. Više iz zaokupljajućeg zadovoljstva prisutnog dok sam, sedeći na niskoj stolici, osećala svoje ruke kako odvajaju žuto zrno od klipa i slušala zvuk koji proizvode kao kada zveckaju dukati i osećaja vezanosti za one koji me okružuju, za prošlost, korene, zemlju, stara vremena. Kukuruz sam, čudno, uvek više volela možda malo i zbog tog zlatastog koje me je uvek podsećalo na sunce, izvor života, blagostanje i radost. Pšenicu uvek vidim kao blago ustalasalu, rodnu i u odaji rasprostrtoj kroz koju provlačim ruke, iznova i iznova, a ona se sliva kao slapovi. Hleb mi je nešto Bogom dano, sem sećanja na onaj ispod crepulje čiji ukus i danas osećam. Proja od kukuruznog brašna mi je već kao duboko zaranjanje u živote pradedova.

Polegli put između njiva se spušta i ponovo postaje senovit. "Hladnije je," kaže. Uvek je pored reke tako. Vuče voda, rekao bi narod. Planinska, hladna, bistra i može da se pije. Sve u njoj se ogleda. Šuma, treperav drhtaj lišća, sitni oblutci, krupno kamenje, hladno i toplo, pokretno i statično. I deo mog odrastanja kada me je otac vodio da mi pokaže vodenicu svog detinjstva i mladosti i govori mi o hitrim planinskim potocima i rečicama, vodeničarima, ušuru, brašnu, hlebu i slavskim kolačima. Valjda je on tuda hodao samo za dana i jedine neobjašnjive mistike bilo je u nijansi njegovog glasa, pomalo setnoj, pomalo veličanstvenoj i pogledu. Tada nisam razumela odakle izvire taj ponos, ljubav i zanos. Sada razumem. Darivao mi je deo svog života na dar. Za momenat se reka ogleda u meni.
Ogledam se i osluškujem, a neko uz mene diše. I daruje. Sebe i dan, razgovor i ćutanje, misli i postojanje. Vodenica je slučajnost? Ona očeva je bila trošna, lomna, napuštena i usamljena. I ja sam je takvu volela. Ova je veselija. Okreće se točak, tka kapljice uzane vodene niti u starinsku tkanicu koja nas privija uz sebe. Volim i ovu što zbog savršene harmonije predela koji me okružuje i lepote trenutka, što zbog mistike darivanja.

Uvek se prepliće staro i novo. Tako se valjda korača napred. Sa razumevanjem prošlog i pogledom u dolazeće. Sadašnjost je tu, na ivici. "Ovde bi bilo lepo doći sa društvom i vinom", kaže između zalogaja starog. Lepinje iz crepulje i kajmaka. Nestaje magije. Pridružujem se. "Ne ide! Kupus na ovakvom mestu, a nije kiseli." I smešna sam sama sebi što tražim više od sadašnjosti, raskrsnici pre i posle.

Onda su nam se dotakli prsti dok mi je pomagao da skupljeno poljsko cveće i neverovatno mali klip kukuruza sa vetrom u sebi pretvorim u buket uvezan trakastom travkom nelomljivom. Pucale su i kidale se, neke od nasavitljivosti, neke od moje silne želje i nestrpljenja da sačuvam prikupljeno i dam mu okvir toga dana.

Kasnije te večeri setila sam se priče o nesmir čoveku koji je na svoj način kao dečak doživeo vodenicu i koji je mnogo godina kasnije razaznao da onih demona iz vodenice koje je on video ima svuda i na svakom mestu. Preljuba, strast i žudnja. Te noći u tami pobedio je dodir od nežnosti. Učinili smo da vodenički točak ne zastajkuje, a ipak da čitav predeo nije potpuno tih. Nesmir dečak možda bi i pobegao ne razumevajući zašto je čovek usporio, vratio korak u nazad, između muškarca i žene nastao potpuni sklad, a ipak je sve treperilo i brujalo.

Vetar u kukuruzu sam ponela i nosim. Možda ćemo se nekada reka i ja ponovo gledati. A vodenički točak se ogledati. I kroz godine ponavljati u istom ritmu obećanje čoveka da nikada više neće sa nekim ići u vodenicu. Zbog dana koji se broji u proživljen.