Adam Gez

SAN

Već treću noć sanjam kuću s točkom kraj vode. Bea, ti kažeš da to potpuno liči na mene. Čoveku koji se oduševi kad vidi dim takve maštarije i priliče, misliš. Ali voliš kad ti pričam o takvim stvarima. Zato se sad i smeješ tako. Vidi, ta kuća je nekako nespretno generisana i kao da je sačinjena od statičke materije. Postavljena i zatim prepuštena slučaju. Nešto poput tvojih ukrasa. Svaki neželjen pokret bi mogao da je sruši, mogla bi lako i da se zapali. , sad ti misliš, ali ja ne vidim šta tu ima toliko lošeg. Za mene to ne predstavlja nemarno razbacivanje energije. Više mi liči na nešto spontano i mirno. Poput zore ili sumraka. I ne vidim zašto bismo danas, danas kad se od malo jačeg prdeža može sintetisati skroman obrok, toliko značaja davali maloj količini tamnog gasa koji sam od sebe bledi. To mi više liči na kolektivno iskrivljenu pedantnost nego na istinsku potrebu. I jasno mogu da zamislim kako bi ljudi reagovali na onu moju kuću iz sna, samo da zaista postoji. Grozili bi se. Bila bi im gora od dima. Raspalila bi maštu samo perverznjacima koji bi verovatno novi žanr stimulativnih projekcija napravili tamo. Ostali bi je pogledali kao najodvratniji ukras na svetu, okrarakterisali je kao narušavajuću, možda čak i trećeg reda jer rečica u koju je uronjen točak sigurno, jadna, pati zbog toga. Zatim bi došli molekularni manipulatori i već za koji dan bi moja kućica s točkom postala nečiji obrok, zaista divan deo odeće ili erogeni adapter. I onda bi sve bilo u ravnoteži. Okruženje netaknuto, a mi opet sigurni u dinamičkom krugu naše modifikabilne materije. Bezbedni od sopstvenih uticaja koje sami ocenjujemo kao loše. Dovoljno svesni da koristimo samo ono nama predodređeno bez i najmanjeg gubitka. Prepustili smo prirodu samoj sebi, ostavili je na miru, hvališemo se. Svojim razumom oslobodili je bola koji smo joj toliko dugo nanosili. Pitam se, nismo li joj time sebe bez pitanja oduzeli? Jedna ajkula danas može pojesti čoveka samo u nekoj lošoj priči. Nisu li crvi ždrali naše meso kao što to danas čine ostalim lešinama? Sve me to podseća na komplet manipulativnog softvera kom je dete jednu operaciju i jedan element stavilo u rekurziju. Od deteta s takvim kompletom se ne može očekivati da generiše sav potencijal. A zbog čega sve to, Bea? Zbog sigurnosti? Zar je to obećanje? Sigurno, danas je bilo kakav prekršaj neshvatljiv, ali reci mi, možeš li zamisliti onako velike posvećenosti današnjih ljubavnika poput onih o kojima čitamo i koji su nam tako smešni i daleki? Zar se nas dvoje nismo u nekoliko navrata baš tako osećali? I reci sama, koliko smo nebezbedni i ranjivi bili tada. Ja se jasno sećam kako je bilo, iako ništa nisam umeo sebi da objasnim. Samo kada si bila kraj mene ja sam mogao da funkcionišem. Samo tada. Bez tebe, bio sam prazan, ružan i glupav. Bio sam narušavajuć, za sve! Baš kao ona moja kuća s točkom, ali bez vode. Da je bilo prilike, dozvolio bih da me presintetišu u nešto korisnije. Ali baš zbog tog osećaja, kada bi se ti pojavila, postajao bih življi nego ikada. To jeste bila ljubav, ali i strah Bea, jedinstven strah. Strah od kog telo kao da postaje tesno, a opet, nikad udobnije. Živo samo zato što može biti i ništa.