Slobodan Škerović

SAM U VODENICI, ALI NE ZAUVEK

Misli su panika

Kako da je domami do vodenice? Da je izagna iz prečišćenog zraka i keramike? Da umesto šampanjca pije vodu s izvora? U opanke iz štikala?

Ali u senkama nije video strašne prikaze. One su se lagano kretale i udarale u zenice. Mrak je boleo. Vonjalo je na riblje ulje. Stomak se uznemirio. Sećao se, u detinjstvu, vrebale su ga babe iz stakla vitrine. Odvratna lica i drhtavi glas: Ja-ja-ja! Ja-ja-ja! Sklanjao se od njih u san. I kasnije u životu, u kriznim trenucima, priviđao mu se đavolov lik, podrugljiv, neprijatan; a utroba mu je govorila: Beži!

Napipavao je prstima drvene stubove i zemljane naboje, slamu koja proviruje iz oburvotina. Potok, jedva čujan, više je osećao kroz udisaje kao hladnu, pročišćenu izmaglicu. Svaki zvuk koji bi čuo morao je precizno da odredi, utvrdi poreklo. Cvrčak, kap, šib. Ali krckanje nalik na korake pritiskalo ga je. Sleganje strukture? Ili: Pazi kako gaziš, da ne ugaziš!

Bilo je za dlaku toplije i nekako "bezbednije". Kolenima je dodirnuo vreću s rogozinom i zamalo se strovalio na nju. Gruba jutana tkanina zakačila se za nokat.

Zapalio je cigaretu i na trenutak osmotrio pramičak dima, a zatim samo žar. Ali otkud vitamin A u mirisu uspavanih krošnji i kopriva? Neki izvor estara u blizini, atropa belladonna - smrtonosna noćna senka? To nije mogao biti njen miris...

Miris... žene?

Izvadio je iz torbice otkrivača kretnje i osvetlio ekran. Pažljivo je motrio nekoliko trenutaka. Ništa.

Bio je budala što je poverovao da će ona doći na ovo skrovito mesto. Vukla ga je za nos sopstvena želja, ne želja - požuda. Ovde, da opšti jedino sa sobom, sa svojim isprevrtanim staklićima refleksije i u njima traži njen lik, kožu grudi i glatkoću zapešća, parfem.

Neće doći...

Ništa se ne miče.

Nekad davno, bacao je muhe u paučinu.

Ovde u zastakljenom prostoru, po mrtvom keramičkom podu, bučnom od škripavih patika. Svetleća upozorenja, zabrane, pozivi, pospremači svesti.

Sve niz kaskadu zvuka saksofona, u jedan drugi svet, opčinjavajućeg uznošenja. Ali uvek neki vrag juri, goni. Odlazi...

Nije mu više ni važno, osluškuje zvižduke ćuka.

Pred ovalnim stubom od tamnosivog glasmermera, na kojem nazire nebo u prozorima i pravolinijske metalne okvire, kretanje ljudi i zbrku ovlašnih pretpostavki o njima. Ispušta fojercojg i on odskače, a lica se okreću dok ih tela nose projektovanom putanjom.

Progutao je žvakaću gumu, bilo mu je žao da je zalepi na besprekorni svet. Ali pljucnu neprimećen, i sluz kliznu bistra niz glatki zid.

Tad još ništa nije bilo poremećeno. Ako bi glasno progovorio, a bez šake prislonjene uz obraz i uho, to bi već bilo ludilo. Pauza je za ručak, stomaci po navici trče.

Mahnuo joj je, ali nekako odsečno, izvan protokola. Kao da je viknuo u sobi s uspavanim slepim miševima. Pobuna je bila znak upoznavanja, a u tom času baš ništa nije znao o njoj.

No ona zastade, s osmehom, i još kao razdragano.

Upamtio je tu sliku: iza nje su se dvojica raspravljala, projektovana na veliku crvenu reklamnu zastavu, a treći čovek ju je u prolazu munuo laktom, pošto se neočekivano zaustavila.

Tako je započeo poremećaj.

Hteo je da je odmah dodirne, da opipa stručak. To je bila jedna misao, u sukobu s kontekstom. Pa nek umre, kontekst! Iza blago razmaknutih usana zabeleli se zubi. Znaš li da se od fluora oglupavi, mrmljao je u sebi...

Ali nije sve bilo glatko u holu.

Glas mu je bio hrapav od uzbuđenja. Fiziološki poremećaj...

Iz njene torbice provirivala je crvenkasta bočica. Tako znači: nervni stimulans, ko bi reko...

Izgledala je sigurna u sebe... Osmotrio je ožiljak ispod uha.

U poslednjem trenutku odluči da je ipak najbolje da ne prenagljuje. Ali uzalud. Izgleda da je i ona njega vrebala. Tim bolje. Još i ruku proviđenja da pridoda, ali da prvo odagna mekinje iz glave.

Ja hoću pravu stvar, ne osećanja. Ali nije bilo dovoljno to reći. Kvantno srce se gušilo. Kuljalo je ugruške.

Budi bolji od drugih. Budi u oblacima.

Njen kontekst je bio potpuno drugačiji. On nije bio svestan da je sledila uputstva Ćutljivog, starijeg brata.

Drž se njega, rekao joj je Brat. Ramos to nije mogao da prozre. Ne još...

A Ćutljivi jeste bio figura, nepomični stub u svetu mušičavih i lepršavih.

Objasnio joj je kako su stari Egipćani bili dovitljivi. Pošto se špaga rasteže, udaljenost su merili kotačem. Genijalno, zar ne? Jedinica mere im je bila ?. Umetnost održavanja tela pod kontrolom ispoljavala se, u starih Egipćana, kao umetnost grafita!

Jeste, svet je pun psoglavaca. I oboje nađoše spas u smehu.

Sanjao sam, reče on.

A iz njenog ožiljka kapa feromon.

Tad nešto razbi staklo. Veliko, debelo, zelenkasto. Potekoše kokice...

Sve je stalo, vrisnulo, pokleklo. Još jedan talas staklića se preli preko zgrčenih telesa. S ulice se začu krljanje lima, neko je kolima... Čuju se i pucnji. Padaju prolaznici. Prodire vrelina u zonu klime.

Ramos je nepomičan, a ona zastala u osmehu. Oči krupne, a ten plavičast.

Ramos skuplja vibracije u brzom promicanju, dok zvuk sirena juri po svodovima i usporenim lobanjama. Đonovi škripe. Teroristi! neko vrišti. Ali Ramos vidi kako u ulicu nadire razjarena, uspaničena gomila činovnika. Policajci klekli kraj automobilskih guma, usredsređeni na glas iz toki-vokija.

Zbunjeni su jer se kritična masa dogodila iznenada.

Sad kasne naređenja, moraće da umru.

Rastrgnuti.

Iz potoka zuri klen. Vodeni pauci hodaju po površini mrtvaje. Njihov je hod uprkos smrti.
Ramos je mazi.

Jedna grupa činovnika beži uz stepenice, organizuju se po spratovima.

Kafe-kuvarica je pobegla. Nameštaj je presvučen mekanom, plavom tkaninom. Umesto prozora po zidovima su okačene zastakljene serigrafije.

Krpe razbacane po itisonu.

Bele salvete i sitniš.

Šećera ima, i mleka u prahu.

Urlanje i kliktanje dopire iz holova. Ljudi vitlaju kravatama. S ograde na galeriji klate se tela nesrećnih činovnika.

Razvlače nameštaj, uređaje, tapiserije.

Izbio je požar.

Ramos i Anđela grickju kikiriki.

Po vlažnim daskama nikla je mahovina. A zatim uvenula.

U Ramosovoj viziji svet nastaje iz definicije jedne tačke - jednog oblika: točka vodenice, recimo. Točak zaranja u vodu, u vodi je riba, nad ribom je žabokrečina. Gore je Solnce, dole je šuma. Psi kaskaju prašnjavom stazom. Sećanja ga nose kroz neopisana prostranstva. U gradove od kamena, stakla, čelika. U plastične košnice, međ preobličene ljude, u tečnosti razdvojenih polova. Sećanja su nejasna, sve je proizvoljno.

Ali uvek, uvek, seta ustupa pred nestrpljivom eksplozijom.

Žaba skače.

Poveo je svoju dragu u vodenicu.

DOBRODOŠLI U VODENICU

Igraćemo se pokreta tela, plešemo, tapšemo. Nevidljive su grede, stubovi, mehanizmi. U potkrovlju je tišina, Solnce zaslepljuje kroz pukotine strehe. Zvučne oluje, protuberance, neopipljiva stubišta. Sve se preliva iz crnog izvora, šamanskog utočišta. I hodaju kao u snu, ne obaziru se. Riju crvotočinu kroz prostorčas.

Dve siluete u crnim uniformama iskrsavaju, kreću prema njima. U njemu je zvezdani pogon, oduvaće ih kao krpeni zastor, zamutiće ludilom sklopove grabljivčevih pipaka. Grabljivac radi na gumu, skokovito se kreće. Ali sve je objašnjeno u instinktu. Zveri njuše krdo u lomljavi. I nema potrebe da se okreće, Ramos je sit svetlosti. U svetlosti je stisak koji ne popušta.

Zabljesnut je, bez bola.

Guma šiba.

Insekti u paučini ratuju.

I naša vezanost za njihove sudbine je topla, suzna i neizbežna.

Ali Ramos se nije okrenuo.

S njim je Anđela u pamuku.

S rečima je malo drukčije, reči se nameću i mora da se čiste. Kroz levak sipe između dva točka, a oni se okreću i melju. Zvuci se krive, raspadaju, tinta se filtrira. Na dlanove veje fini prah. Anđela ga mazi belim dlanom po obrazu. Prašnjavi smisao meša se sa znojem.

Tajna vodenice je u mlinovima.

Dva magnetna polja suprotnog spina. I hiljade ljudskih lica zgnječenih u tačkasto polje.

I šta vide te oči koje ispadaju iz zgužvanih lobanja? Bljesak sveta, dok spljošteni mozgovi očajnički proizvode smisao.

Ramos i Anđela posmatraju koronu koja zagreva Solnce.

Šamani-teroristi igraju se s njima.