Ivana Zajić

NANA

- Zaraste ova vodenica u korov i travuljinu, nikome na um ne pada da je pokosi.

- Šta ti je, Stano, ko bi kosio na tuđem?!

- Nije tuđe, moja Miljo, n'o ničije. Kako jadna Dara umre, niko ne obilazi ovu brvnaru. Kako li je tek unutra...?

- Kako bi bilo kad ljudska noga prag ne prelazi - zidovi povukli vlagu i zarasli u paučinu. Ko će ga znati, možda i pacovi mile po ćoškovima.

- Eee, niko kao Dara nije umeo da sredi i očisti ni sobu ni dvorište... Ta ti je bila radnik i čistunica kakvu majka ne rodi. Šteta što ostade sama. Namuči se jadnica, laka joj zemlja.

Tako su se razgovarale Milja Tomina i komšinica joj Stana Borina, prolazeći tankim stopalima pored vodenice nadaleko čuvenog mlinara Mladena, džombastim putem, što je vodio ka groblju, a koji već dobro behu utabala konjska kopita i seljački opanci, pa se, ugašena kišom, prašina slegla, pretvorivši se u kaljugu, iz koje se ljudska noga jedva dâ iščupati.

Teško se u ovom kraju koja glava mogla izvući iz osame i crnine, a kamoli noga iz blata. Tamo gde još supružnici ne ostaše jedno bez drugoga, nekako se pomagahu i po koju reč razmenjivahu među sobom, a kad žena bez muža ostane, jer se obrnuto gotovo nikad i ne dešava, okreće se po dvorištu dok se ne umori, a onda, skrstivši smežurane ruke, zavuče glavu u neki ugao, sve misleći da su i njoj dani odbrojani.

Nasuprot ostalima, kuća pokojne Dare Mladenove bila je usamljeni zamak na pustom brežuljku. Uzvišenje na kojem se protezalo dvorište, pružalo je dobar vidik na okolinu, a njen dom bejaše mesto na kojem su se razmenjivale prazne reči i ubijala dosada. Ta bi od ranog jutra, pošto nahrani živinu, prvo očistila terasu od lišća i prašine, pa bi, založivši vatru, probudila unuku Vesnu da ne zakasni u školu. Onda bi njih dve polako u tišini, a kad bi odocnile sa ustajanjem, na brzinu stavile koji zalogaj u usta, tek da ne gladuju, a zatim bi otišle svaka na svoju stranu.

U Darinoj kući nikad nije bilo monotono. Otkako je ostala udovica, u njenom se domu vazda sjatilo društvo iz susedstva, kojem bi ona, na sebi svojstven način, ispredala priče. Za nju je važilo da nema dlake na jeziku, ali je, boga mi, ponekad umela vešto da slaže i prećuti, naročito kad vidi da neku od njenih komšinica tišti nevolja.

Jadi i nevolje ne zaobiđoše ni nju samu, ali ih ona lako prevaziđe. Morala je sa svojih deset prstiju da hrani i školuje sina Predraga i da ga nauči da samo poštenim radom treba graditi put pred sobom. Ali, šta ćeš, udari glad i nemaština, a Predrag samo što se oženi i provede neku godinu sa ženom Gordanom, vide da na selu nema života bez jakih leđa i čvrste ruke, pa se njih dvoje uputiše preko granice u Nemačku, da onamo traže bolji život i sebi i detetu.

Kad čoveka pritisnu nevolje, onda se kod njega prvo javi osećanje gneva i besa, a potom najčešće otupi za emocije. Vesni je večito bila uskraćena roditeljska ljubav i pažnja, ali je baba Dara, iliti nana, kako je njena unuka, a za njom i sva komšijska deca, prozva, znala kao niko da prodre čoveku u dušu i da svakome pruži utehu. I starima je, a kamoli detetu, raspredajući priču za stolom na terasi uz kafu i pletenje, blažila bol, a zatim bi nagovarala komšinice da okreću praznu šoljicu na tanjirić, ne bi li im iz nje tobože prorekla sudbinu.

Vesna je pokazivala izrazitu sklonost prema učenju, pa je njeno društvo uobičajavalo da se na ovom mestu sastaje i razgovara sa nanom. Svako je Daru Mladenovu u svakodnevnom razgovoru nazivao baba-Darom, ali kad bi se njoj obaćali, svi bi joj govorili "nana".

- Đavo je ta žena, nema šta - govorili bi za nju.

I zaista, bilo je nečeg đavolskog u naravi te žene. Beše joj sedamdeseta kad Vesnu uhvati ludilo magarećih godina, pa sve češće poče da odlazi sa roditeljima preko granice. Niko nanu za zadravlje da priupita u danima letnje vrućine...

Ustajala bi rano, valjda je tako u mladosti navikla. Muž joj je Mladen imao običaj da od rana jutra, kad petao prvi krik zavije, ode u vodenicu, da onamo melje kukuruz i pšenicu, a ona bi uvek poranila da zajedno s njim popije prvu kafu i pomogne mu oko sređivanja stoke. Činilo se, nekako, da je samo ona umela da ga razume. Ostali svet ga je smatrao čudakom, valjda zbog divljačkog izgleda kojim je zastrašivao okolinu. Večito je viđan u slamenom šeširu široka oboda, koji mu je prekrivao debele obrve. Svako se pribojavo u oči da mu zaviri, sve se plašeći da iz njih grom ne udari. Retko se u vodenici koja žena mogla videti, uglavnom su stariji muškarci donosili žito da samelju. Žene su se samo sa Darom sastajale, njega ni spominjale nisu.

Kad je umro, vodenica je ostala prazna. Vrata na njoj ostala su otvorena, ali unutra niko osim Dare nije nogom kročio. Za Madenom je ostala povest o čudaku koji je nekada davno okretao vodenički točak, a koga su mlađi naraštaji više po priči n'o po liku pamtili. Put ka vratima beše zarastao u gustu travu, a sa krova vodenice, čiji crep se do pola već porušio, pružahu se grane sa okolnog drveća. Dara je od rana jutra izvodila ovde kravu na ispašu. Pošto je jutarnje kukurikanje petlova probudi, ona najpre njih namiri, a zatim se vrati u kuću da i sama nešto pojede. Skuvala bi sebi makar i kačamak, ako joj drugo pri ruci nije, pa bi potom izvodila kravu na ispašu. Svaki put bi najpre ušla u vodenicu, uzela tronožac i, postavivši ga pored ulaza, s uzdahom sela i zagledala se u prste. Nikad joj pletenja ne beše dosta. Pred njom bi se deca često igrala na travi, što se protezala od vodenice sve do okolnih njiva, obraslim zrelim kukuruzom. Na sred njive postavili ljudi strašilo da plaši okolne vrane, a decu su zastrašivali da ne ulaze u vodenicu, jer je stepenik na ulazu bio kamenit i strm. Govorili im da je stari deda Mladen došao da ih zarobi, pa im se to vremenom urezalo u pamet.

Na jesen bi se Vesna, kad dođe vreme polaska u školu, ponovo vraćala na selo i okretala svojim obavezama. Opet bi ovo dvorište oživljavalo dečjom grajom i smehom. U njemu su čitavo popodne skakutale tanane noge Vesninih vršnjaka, koji su sa nanom ispijali svoju prvu kafu. Pred veče bi njih dve, baba Dara i vesna, ostajale same da za sobom očiste nered na terasi i pospreme kuću.

- 'Oćeš da ti gledam u šolju? - upita jedne večeri baba Dara Vesnu.

- Ne verujem ti ja, nano, u te stvari.

- E, ne veruješ... pričaj ti to drugome... 'Ajde, okreni šolju.

Vesna se sa dozom skeptičnosti ophodila prema naninim pričama, ali je duboko u duši verovala da u njima ima istine. Protresavši šolju desnom rukom, kako bi se talog razlio na sve strane, poklopila ju je blago udubljenim tanjirićem i, okrenuvši je na dole, spustila na sto. Potom su se njih sve nekoliko minuta nemo gledale. Vesna je neprestano premeštala pogled sa baba-Darinog lica na ukrštene joj prste, koji su na stolu nervozno podrhtavali. I sa društvom kad bi se sastala, Vesna bi retko šta izustila.

- Pričam ono što me pitaju - govorila bi.

- Što ne izađeš malo sa društvom do grada? - upita je nana, podižući oceđenu šoljicu sa tanjirića.

Vesna nije znala šta da joj odgovori.

- Ti si, dete, mnogo, nesrećna - nastavi baba Dara, zagledajući šoljicu sa svih strana.

- Boga ti, nano, je l' ti to govori ta garava šolja? - upita Vesna ironično.

- Sa sudbinom se, dušo moja, ne smeš igrati. Ako nastaviš da sediš među ova četiri zida, ostaćeš usedelica doveka.

- Pusti to, nano, molim te... prazne priče.

Dara uzdahnu duboko, prešavši pogledom preko dvorišta. Odjednom i sama ostade bez reči. Pokupi prljavo posuđe sa stola i pognute glave krenu prema ulaznim vratima u kuću, pažljivo gazeći, da se ne bi saplela.

Poslednjih meseci Dara je veoma često osećala prilično jak bol u grudima, što zbog srčane aritmije, što zbog strepnje za sudbinu svoje unuke. Više je brinula za decu nego što je umela za sebe da se zabrine.

- Bog nek sačuva ovu moju decu gde god da su - govorila bi - moje je vreme ionako već prošlo.

- Nemoj tako da govoriš, nano - tešila bi je Vesna - evo, ja sam pored tebe.

I zaista, Vesna je koristila svaku priliku da pomogne starici oko kućnih poslova, ali je, s druge strane, željno iščekivala dolazak roditelja. Bila je razapeta između ljubavi prema njima i brige za nanu.

- Idi, dete - poče baba Dara - idi u beli svet, potraži svoju sreću. Mene će bog sačuvati dok poživim još koju godinu.

Snažno su se zagrlile kad dođe vreme rastanka, ne mogavši nijedna da zadrže suze. Dara je potom, obrisavši obraze, besciljno lutala po širokoj terasi, posmatrajući prostranu livadu, što je delila njeno dvorište od vodenice, do koje još ponekad, kad je uhvati čežnja za starim vremenima, prošeta i tek onako iz navike zaviri unutra, da vidi da li još uvek svaka stvar stoji na svom mestu. Kravu odavno ne izvodi na ispašu. Prodala ju je skoro nekom obućaru iz susednog sela. Kaže, teško joj više i sebe da pogleda. Komšinice s kojima se ranije sastajala, ostarele, pa je sve ređe posećuju, a i njoj samoj jenjava želja da nekome u kuću uđe. Sve se nesigurnije kretala i sve češće posrtala pri hodu.

Opeče jedne subote neko sunce, a njoj beše teško posle vrelog dana i večeru sebi da spremi, nego gladna ode na počinak. Dođe joj u san negde pred zoru glas starog Mladena.

- Umesi - veli - jednu proju. Doš'o Miloje Draganov da umelje brašno. Red je da ga nečim poslužim kad je onoliki put prevalio.

I tako je zaista i bilo onog kobnog dana. Odnela je tepsiju vruće proje do vodenice, ali je, idući ka njoj, neprestano osećala kako joj nešto poigrava u grudima. Miris vrućeg testa milovao joj je nozdrve, ali blagi vetar, što je produvavao ovuda, nosio je sa sobom neku neprijatnu aromu, koja je očigledno poticala iz vodenice i to baš sa stola, na kojem je stajala još neohlađena glava vodeničara Mladena, iz čijih je usta kuljala neka prljava tečnost.

Misterija oko njegove smrti ostala je nerazjašnjena do dana današnjeg. Mnogi su smatrali da ga je ubila džibra, što ju je čiča Miloje doneo ko zna otkuda, jer je i on posle ovog događaja pobegao glavom bez obzira.

- Evo me, Mladene, evo stižem - buncala je Dara u polusnu dok joj je telo od pojasa pa sve do vrata oblivao hladan znoj a prazan želudac razarao neki stravičan bol.

Ustade iz postelje, i, ne mogavši još uvek u potpunosti da savlada san, namaknu tanki ogrtač sebi na leđa i krenu ka vratima napolje, verovatno da bi našla koje drvo za ogrev. Oseti, dok je silazila niz stepenice, kako joj kolena klecaju a srce u grudima bije poput groma. Pritisnu šakama grudni koš, lagano se spuštajući ka tlu. Potom poslednji put oseti sjaj sunca u očima, a onda odjednom nestade i bola, i sunca i svetlosti...

Našla ju je komšinica Milja, što joj svakog jutra beše donosila flašu mleka.

Sahranili su je dva dana kasnije na starom seoskom groblju pored muža joj Mladena, pošto najpre prostor oko groba raskrčiše i donekle urediše. Komšija Toma dođe dan uoči sahrane da pokosi travu, kako bi se svet mogao okupiti i dostojanstveno se oprostiti od ove mučenice.

Sledećeg dana na sahrani se pojavi Darin sin Predrag u crnom odelu, mrka pogleda. Nemo je posmatrao sliku svoje majke na nadgrbnom spomeniku, ispod koje je sjajnim slovima bilo ispisano njeno ime. Oko njega se sjati mnoštvo radoznalih seljaka, kojima novotarija nikad ne beše na pretek.

- Je li, boga ti, gde ti je ćerka? - zapitkivali su ga.

- Ostala s majkom da pospremi kuću. Doći će kasnije... - odgovarao je, zadržavajući pogled u daljini.

- Pa kako je ta mala?

- Dobro je, hvala bogu. Samo, nije više mala, već je prevalila tridesetu.

- A udade li se do sada, ako boga znaš?

Predrag se obazre oko sebe, posmatrajući narod, što ga je okruživao.

Oko groba se razlegao lelek za pokojnicom, nadjačavajući zavijanje vetra, koji je svojom silinom svakome prodirao kroz odeću sve do kostiju. Kad se obred završi, svako krenu svojoj kući, kao da ničega nije ni bilo. Posle smrti iza čoveka obično ne ostane ništa. No, ovaj je dan nekako probudio seljake iz dokolice, nateravši ih da prenose glasine pokolenjima. Neki su govorili kako se Vesna odavno udala, stvorila porodicu i osetila toplinu porodičnog doma. Drugi, pak, govorahu kako još uvek traži svoju sreću, okružena pogledima zabrinutih roditelja, u kojima još jedino vidi utočište od muka. Svašta zbore seljačka usta, ne zna čovek kome da veruje.