Jasna Đuza

LEPTIRICA I JEDNOROG

Pod trgovačkom šatrom sam, u šarenilu svile i kadife. Onespokojava me magični dragulj od slonovače, to bnješe začudna vodenica. Noćima sanjam san jedan te isti, usnim vodenicu čarobnu, od slonovače, za male pare, kupljene od Kineza!

Svetao dan. Ozvučen orkestrom sastavljenim od hiljadu zrikavaca, kukaca, pčela, bubica i svega sitnog što leti i što pušta glas od miline i lepote! Hodim neznanim seljačkim drumovima satkanim od ilovače, sasušene prašine i kamičaka. Gazim ta neznana ulegnuća. Trag im se topi pod težinom mog pohotno bujnog tela. Prašina mi se lepi na obnaženo telo. Miluje me seoski vazduh, topao i lagan. I samo čujem šapat zujanja buba: simfonija melanholije i ljubavi. Grudi mi se šire od miline i osećanja da sam jedina vlasnica ove zvučne tišine koju nikad pre mene nije čuo.

Lagano odmičem putem, osluškujući iz daleka čavrljanje vode. Skrećem sa puta, silazim niz stazu neznanu. Visoko rastinje s obe strane staze grebe mi nagost tela. Polako prolazim, već dotaknuta, ranjena sečivom travki oštrih, spuštam se niže vođena sluhom simfonije: žubor čarobni, čavrljanje vode, taj neodoljivi huk, pojačava se i prelazi u klokotanje. U beskraju snovidovne staze, eto, stare, matore svepamtilne vodenice od iskona. Vrata drvena, prošarana mapom vekova, bez ključa i brave, mame, uvlače me unutra. Srebrna paučina, taj pobesneli šamar niti udara, obmotava me po licu i telu. Branim se. Skidam veo paučine. Vrtim se, oko žrvnja, naga u krug. Plutam, tako obnažena i obnevidela,prošarana oštrim sunčevim zracima, koji nadiru kroz ostarele brazdaste raspukline vodenice drevne, a da i sama ne znam zašto.

Milujem ledeni, kao moja duša što je, tih i hrapav vodenični točak, koji sve uklete ljubavi pamti - ali sve melje. Na prašnjavoj dasci, između nesamlevenog zlatnog žitnog zrnevlja i praha hlebnog, kad glad golema bejaše, leže naslagani, zaprljani, palimsesti. I skidam talog prašnjavog vremena s prvog papira. Neka kratka beleška beša upisana. Čitam: "Život se ne pravi od istine. I noćas ću ga slagati i doći tebi, muška Nimfo moja! Dan preživljavam misleći na noć provedenu sa tobom. Dolazim prvim sumrakom, jer mi je dan bez tebe predugačak."

U krasopisu je zapis isti: "Hodam i sanjam! S lica mi osmeh ne silazi. On misli da je to od seoskog vazduha i hrane... a znam da je od tvojih poljubaca na mom leptiriću. Evo, od same pomisli gaćice sam ovlažila, sokom neznanim i čudnim zaprljala. Odlazim. Tuširam se u mojoj vodenici... da moje telo, raspaljeno, natopim prahom hlebnim, medom i rekom (moram da budem čista čedna, smerna - jer to očekuju od mene). Samo ti znaš šta ja očekujem od tebe, razvratniče moj. U tebi vidim Jednoroga nabreklog od pohote!... Željna tvojih dodira bivam razdražljiva i moj muž da ne primeti uznemirenost u duši mojoj strahujem!... Ljubim te. Tvoj ružičasti leptirić te ljubi... Kako me boli dan! Imaginarna svetlost otkriva ono što uporno pokušavam da sakrijem. A kriv je ovaj moj kolibričasti temperament! Noćas ne smem doći! Pod prismotrom sam! - tvoja noćna kraljica... Ova noć će biti najteža: moraću da vodim ljubav sa njim! Ne brini. To neće biti iskrena ljubav: samo gluma isprazna, kao i mnogo puta ranije. Volim samo tebe! Ljubav je moja čista kao dečja. Želja mi je izgladnela, do besmisla gladna te je, i željna te je ova moja želja kurvinska!... Ostavljam ga! Rekla sam mu: - gadiš mi se. Volim drugog! Razbesneo se. Otišao je u nigdninu. A, ipak, mislio je da je to samo još jedan moj hir. Ne zna on da si ti moj jedini gospodar među gospodarima iz vodenice! "Čekam te u osam... O, kako se radujem što sam slobodna i samo tvoja! Desilo se nešto strašno bolno? Drhtim od same pomisli! Čekam bez tebe, mog Jednoroga, besano jutro. "Budim se znojava. Postelja izgužvana. Jastuk na podu. Sva su mi jutra ista. Isti snovi. Ne mogu da se oslobodim ni sna ni te druge žene. Bežim iz smiraja. Vuče me nešto prema Paklu. Mene koja celog svog života tražim samo spokoj vuče žrvanj Pakla. Zašto sam čitala njegove poruke? Dnevnik ukletog vodeničara satkane od kineske slonovače?

Ludim. To ludilo se rasplamsava poput žeravice u suvoj šumi. Ispijam piće koje je ostalo u njegovoj čaši. "Ljubavi moja, to je sve bilo pre nego što si se ti pojavila. Da li bi me volela da nisam bio poželjan i drugim ženama? - kaže mi Jednorog. Ne odgovaram. Misli da je sve smireno i zanavek zaboravljeno, izglađeno. Jednorog zaboravlja. A beli leptirić pamti. I uzvraća ranjenu bol. Prokažen i prezren lutaće mi u neprebolu duše. Neznanje jednog Jednoroga je tiha lepota koja donosi sreću (meni nesreću). Kako da mu kažem da je meni, leptiru, taj Jednorog greškom poslao sms poruku namenjenu njoj, drugoj leptirici: "Ljubim te, Jedina si moja ljubav doveka." Samo znam: to boli!

Vatra se nezadrživo širi čitavim telom. Pružam ruku da sipam piće. Ja sam samo zrno koje životna potočara melje, ona vodenica od slonovače.