Nenad Nicović

KAD ANĐAME ZAJAŠU...

Svi smo znali da se oko vodenice noću okupljaju vile, bauci, anđame i ostale nečiste sile. I već sa prvim sumrakom niko od nas se nije usuđivao da kroči blizu reke. Oni stariji, koji su morali da u gluvo doba noći melju žito, obično su nosili beli luk, šilo i vratiku. To ih je od vajkada štitilo od zlih sila. Stalno sam kao dete želeo da vidim te utvare, ali mi se nikako nije dalo, d l' zato što sam u džepu nosio čen belog luka, da l' zato što bih čim vidim reku triput uvrt'o rukav (što i danas radim), a one tad i da hoće ne smeju da priđu na dva koraka od mene. I dok su moji drugovi svake noći prepričavali  susrete sa drekavcima, kako su videli belo magare i jarca sa ljudskim očima, ja sam samo maštao da ću se jednog dana suočiti s pravom nečistom silom i pokazati da sam hrabar i dostojan družine kojoj pripadam. Možda i nikada ne bih video sotone da nije bilo teča Milutina. Bog da mu dušu prosti, tek je bilo prošlo nekoliko godina od kako je došao u našu familiju, a već nas sustiže neka kletva. Ni jednu noć da provede mirno. Ode u vodenicu da samelje žito, i nema ga cele noći. Kad dođe ujutru, ni živ ni mrtav, a od žita ni traga.

- Od kad smo se odelili pričao nam je deda - Milutina svake noći spopadaju nečiste sile. Krene tako u vodenicu da melje žito, a ujutru se vrati sav mokar. Veli, vodile ga sotone kroz reku. Pustimo ga da spava, odemo u njivu, kad se vratimo tek što je pao mrak, a on mokar do gole kože. Zvali smo i popa, pa mu čit'o molitve, al' niš ne pomaže. Čim se smrkne zajašu ga, pa niz reku.

Duboko željan da vidim anđame, molio sam teča Milutinada me povede sa sobom, ali uzalud. Nije hteo ni da čuje.

- Ne znaš ti kako su opake, kad zajašu ne silaze - stalno mi je govorio.

I verovatno bi se sve završilo na tim pričama da me znatiželja nije naterala da ga jedne noći kradom, kad su svi mislili da spavam u toru s ovcama, sačekam ispred kuće i pratim sve do vodenice. Bila e mrkla noć. Žubor vode, na svaom koraku neki šum, a od anđama ni traga. U vodenici samo huk vodeničnog kamena. Ne sećam se koliko sam vremena proveo sakriven u šipražju ispred vodenice, ali znam da su to bili najduži sati u mom životu. Raspet između želje da vidim anđame i straha za teča Milutina, svaki trenutak me je nagonio da uđem i po dedinoj preporuci bacim vratiku da bi se razbežale. Možda još nisu ušle, pa bi mog'o da zabodem šilo u vrata, a tada neće smeti ni da priđu.

U jednom trenutku, dok sam tako razmišljao, vrata vodenice se otvoriše. Prvo je izašao teča milutin i dobro pogledao ima li nekog u blizini. Kucnuo je triput na vrata, a iz vodenice izađe žena raspletene kose. Bože, da l' je moguće da su anđame ovako lepe. I dok se nečista sila kroz šumu udaljavala od vodenice, teča Milutin je začaran crnim mađijama ušao u reku i počeo da se potapa. Žestoko uplašen za teča Milutina dotrčao sam kući i digao uzbunu. U gluvo doba noći svi su pohitali prema vodenici: majka, otac, baba, deda, ceo komšiluk... Ne znam šta se tačno dogodilo kod vodenice, sve što pamtim kao deo moje avanture jesu dobre batine kojima me je otac častio kad se vratio kući. Ipak, drago mi je bilo što sam spasao teča Milutina, a moj uspeh bio je još veći što ga nečiste sile nikada više nisu opsedale.

Ponekad samo, kad bih ga pitao da mi pripoveda svoje doživljaje iz vodenice, kratko bi mi odgovorio:

- Pusti to... Ono što treba da znaš je da se nikad ne prizetiš, jer to ti je gore nego da te jure vampiri, anđame, bauci i sve nečiste sile na svetu!