Tanja Milutinović

DUH NOVOG VREMENA

Kad pretprošlog leta nenadano obnoviše vodenice, niko nije ni sanjao da će toliki svet nahrpiti u Dubilovo. Još kad su ih neka dokona  piskarala  u štampu metnula, sila naroda se najednom sjatila,  ko da se što džabe deli.

A kako je ovde nekada lepo bilo. Nigde glas čoveka da spokoj naruši. Ne mogoh se naslušati  brbljive  rečice, niti nagledati onog  jarkog zelenila, i ovih, tada još trošnih starih  vodenica, ponad vode. Uz tihi žubor sa njenih slapova, mogao sam spokojno dremati  još milion godina.  Ali ne lezi vraže, ona piskarala proneše glas da je ta voda  lekovita, i još da je prava spa i velmes banja. Tad nestade mira u šumi dubilovskoj. Počeše ljudi da pristižu onim njihovim  avtobusima, sve onako đuture:  malo i veliko,  mlado  i staro, živo i polumrtvo... Jedanput kad beše sunce udarilo, nekom dođe  namisao da uniđe u uzano rečno korito podno vodenice. Ostali se za prvim povedoše, te shvatiše onako svi združno, da im prija kad ih voda šašolji po turu. To je, vele, prava masaža, za lubalni zadnji deo izvrsna. Sve se lepo uklopilo u onu tvrdnju o lekovitosti i velmesu.

Od sve bulumente pridošlica, deca  behu najgora. Kad  avtobuse sa njima ugledam, smrkne mi se. Taku pošast od prljavštine i đubreta načine. Raštrkaju se među ona stoletna stabla, pa luduju ko horda đavola. Urlikanjem zverad poplaše, a u gušanju se , bogu mi, i noževima poteraju. Nekolko puta mal sve ne zapališe. Za tom žgadijom stiže čopor deda i baba, sakljavih, kljakavih, gluvih, pa se stadoše dovikivati da je cela šuma sa svim okolnim brdima odzvanjala. Ptice nad njima zamukoše. Pojavila se potom  i sredovečna gospoda sa ljubeznicama, pa mi bi suđeno da se i ja  mladovanja po ovim pašnjacima prisetim. Ma ni na tome se nije zaustavilo. Naposletku se zainteresovale i  sredovečne, poluocvale dame, pa požurile i one da telo i neki cilulit peglaju. Nema to veze što je voda ledna, što  meni od nje i olađenom trnu zubi, one se poskidale do gole kože, pa ulegle podno vodenica da im kamenčići tur uglačavaju. A voda kažu lekovita. Mora da tu ima istine, jer evo ja ni mrtav ne mogu da se skrasim.

A kako i da mirujem kada više nigde mira nemam?!  Na ljude sam davno zaboravio. S početka su mi, istina je, nedostajali, pa sam im i nezvan dolazio, ali kako mi se nisu radovali,(a baba Smiljana čak se i prestavila kad me ugledala), manuo sam se ćorava posla i sakrio u jednu vodenicu. Kad ja njima ne trebam, što bih ja njih tražio?

Ja njima u pohode, da se pitam i razonodim, oni mene nekavim kocima poteraju! Ja njima lepu reč, oni me vodom zalivaju i lukcem gađaju! Je li tako braćo?! E  sad ćete da vidite!  Kako koji kod mene u vodenicu -  isto mu gostoprimstvo uzvratim. Čim unutra zakorače, ja zaurlam kao kurjak. Ne moram čak ni da im se ukazujem, tako sam srećno na glas izašao- odma znaju Jovo zaurlava. Oni što u nesvest isti mah ne padnu, izlome noge niz strminu. Jedno vreme mi je baš bilo milo da ih stravim, a i smešno i razonoda, kad vidiš kako se koturaju naglavačke, premeću na sve četri, pa izleću ožareni iz koprivnjaka. Ta je razonoda potrajala neko vreme, al malo po malo, opustele dubrave dubilovske, ognjišta utrnula redom,  i svi nestadoše. Ostadosmo samo žubor sa potoka, drveće i ja pod plavim nebom. I tako sam se vremenom, a vremena sam još samo imao, naučio da jedino sa planinom živim. Sa njom sam disao, sa njenim pticama se budio, žuborom se uspavljivao...Potpuno sam zaboravio šta sam bio i kome sam pripadao. Kao da  sam i ja šuma postao.

I recite mi, šta najednom sada sa ovolikom svetom da činim? Kako da se opet sa njime saživim? Evo juče, ne znam kako, ona pusta dečurlija uspentrala se i do moje vodenice.  Pod sleme sam se sakrio. Ma ne lezi vraže, uzeše neku motku i trupe, trupe, da mi ono malo tavanice obruše. Bili su se zdravo  rakijom nakitili, pa tras i tras, dok mi se nije sve zaljujljalo.  I u jednom trenutku,  ja pred njih propadoh. Mesto da su se prestravili, oni se za trbuhe uhvatili, i da umru od smeja. Ni na pamet im ne pada da sam  ja možda duh. Ma, pomislih, sad ćete videti! Uspravih se sasma, i onako se strašno iskolačih, nadajući se da će zažditi  niz srtminu.. Ma oni još u veći smej:

Te me reči trgoše iz prvog sna. Onako, po navici sa ljudima, ja se iskezim odozdo najbolje što sam umeo. Ma mesto da poteknu,  jedna baba  zasikta na mene:

- Šta se tu bečiš čiča, vadi se odatle! Misliš da ćeš dvesta godina živeti? Bolje da si bre u grob legao, na šta ličiš!

Tako se ja pokunjen odvučem nazad u onaj svoj ćumez. Kakav je ovo svet postao da više ni u vampire ne veruje, taman  da ih očima vidi?! Onomad me nisu voleli, ali su me se bar plašili. A gle sad,  ni golubovi me ne fermaju, dreče na mene ko da sam ja kod njih banuo. I da vam kažem...ne znam šta mi preostaje: dosadila mi ova čamotinja. Ne mogu više tako da izdržim. Il da se ja lepo pravim kao živ, pa da sa ljudima koju reč izmenim, prućim se na sunce, i po  kanalima banjam, ili da već jednom od svega dignem ruke, i oprostim se konačno sa ovim ludim svetom.