Ivan Marković

ČOVEK IZ VODENICE

Otac se često prisećao vremena kad je vodenica još radila, kada su virovi oko nje bili duboki a reka nekoliko puta veća nego sada. Govorio je da ga je majka mnogo plašila pričama o čoveku iz vodenice. "Ukoliko ne budeš došao na vreme , on će te uhvatiti i odvesti na reku. Tada se pripazi, ja neću ići da te tražim, niko neće izaći da te zaštiti." Izgleda da je taj tip kažnjavao i za vrlo male prekršaje, za razbijeni ćup, branje grožđa iz komšijskog vinograda ili čak i za obično pentranje po drveću.

Jednom je iz sela nestalo dete. Sasvim malo dete, iz kuće na samom kraju sela. I taj događaj je baba maksimalno iskoristila. Pričala je kako se u gluvo doba noći, čim se malo zamakne iz sela, čuju krici, slični detetovom, da je ono još živo i da pati i da bi tata morao da porazmisli o ponašanju kako mu se ne bi nešto desilo. Na svu sreću, on je bio vrlo primerno dete i to je, verovatno, jedan od razloga što je izbegao gnev tog pravdoljubivog čoveka iz vodenice.

Ne kažem da nisam bio uplašen. Izbegavao sam tu trošnu i u grmlje zaraslu građevinu čak i danju. Nekad bismo se, nas nekoliko klinaca, odvažili da odemo do kraja sela, predveče, do poslednje kuće, da vidimo da li se stvarno nešto čuje. Ali ništa, nikada. Mislim, ništa neoubičajeno. Lavež pasa, cerekanje ponekog pijanca, kliktaj neke ptice, tu i tamo.

Kasnije, kad sam odrastao, retko sam svraćao u taj kraj, mada, kad dođem, volim da napravim izlet sa ženom i klincima baš kod vodenice, zaraslije, prljavije, trošnije nego ikada. Dok ostali čavrljaju, umem da se zamislim gledajući reku i tako nepomičan provedem pola sata, nekad i čitav sat. Naravno, ta nepomičnost je privid. Ja hodam, igram se. Ponekad se okupam u reci, tumaram po šumi, odlazim gde hoću i gde moram. Nekad idem gde već jesam, ali drugačiji.

U ambulanti nisam razumeo mnoge stvari. Malo toga su me i pitali ali obraćali su mi se sa puno obzira i pažnje. Lekar mi je preporučio dosta svežeg vazduha i dug odmor na selu.

Baka je ljubazna i lepo mi je s njom ali ona ne zna ništa o meni. Promaklo joj je da sam odrastao, da sam se oženio i da imam dva klinca. Ona misli da sam i dalje dečak kome strah od onog čoveka ne dozvoljava da ide na reku, do vodenice. Ali, nisam više sam. Dok se deca igraju, supruga ih pazi, ja izmičem neopaženo. Nekad ga vidim kako brzo promiče, kako se smeje, kako ga reka nekad nevoljno, nekad pompezno, najavljuje.  

Ja sam to dete, mene je odneo te noći. Nisam se plašio, začudo. Osetio sam jake ruke kako me dižu i vode u nepoznatom pravcu. Kasnije sam čuo i vodu, zrikavce, vetar u granama. I kišu, mnogo kasnije. Kući nisu ni primetili da me nema. Naprotiv, kada bih krišom gledao iza prozora, noću, video sam da mi se obraćaju, da me grde, tuku, ubeđeni da sam i dalje sa njima.

I dan danas volim da idem nečujno, da izlazim u mutno doba, da se krijem i tumaram selom kad snovi mahom progutaju stanovnike. Odem, ponekad, do kuće koje se najviše sećam, prođem kroz ključaonicu ili dimnjak, obiđem spavače. Nekad, iz hira, oborim čašu ili stari ćup, jer volim kad iznenadna buka remeti najtiše trenutke. Ako se neko probudi nestanem, sakrijem se u krhotinama. Nekad vrištim, vrlo glasno, i selo odzvanja od mog oslobođenog besa. Tada se baba obraća uljezu za koga i dalje misli da sam ja: "Čuješ li? Ako ne budeš dobar, odvešću te na reku, tamo gde on čeka, gde ti se nada."