Milivoj Anđelković

BETL KOSTE CUKIĆA

Godine 1848, kada je Kosta Cukić doktorirao u Hajdelbergu, njegovo studentsko kartaroško društvo organizovalo je oproštajnu partiju preferansa. Izbegli su poznata sastajališta i fijakerom se izvezli do stare vodenice koju je her Hans pretvorio u svratište za sve pobegulje iz grada.

- Mi smo teži slučaj - šalili su se sa prisenkom tuge. - Ti, Kosta, bežiš iz lepog studentskog života, nas to očekuje... Odlaziš u teži i, kažu, pravi život... Gubiš, da bi dobio...

- Gubim da dobijem? Pa to je "betl" u preferansu! - setio se Kosta. - Izgubiš sve štihove da bi dobio partiju!

Her Hans je istrčao pred fijaker, odvezujući kecelju u hodu. Gospoda doktori ekonomskih nauka najčuvenijeg nemačkog univerziteta dolaze kod njega! Smestio ih je u najlepšu sobu, iznad potoka i otkočio vodenični točak da se usporeno okreće, dobro podmazan da ne škripi.

Večera je veselo prošla, uz crno vino, studentske pošalice i prisećanja. A onda je sto raščišćen, vesela lica su se uozbiljila. Počela je igra koja je strast, unutrašnje htenje i ljubav, esencija života. Samo se čulo: - Dalje! Igra! Mogu! Dođem! Uzmi! Konra! Rekontra! Šta čekaš? Idem!

Pred ponoć, Kosta se istegao na stolici i u oknu uhvatio odraz svog ubledelog lika. Iza zidova je grgoljio potok zapljuskujući temelje zgrade, čulo se hujanje vetra a teška senka vodeničnog točka nečujno je klizila preko prozorskih stakala, kao vidljivi odraz vremena koje neprekidno odlazi i dolazi.

U tom vanvremenom trenutku u sobu je oprezno ušao her Hans i nakloni se. U ruci je nosio nov balon vina i veliko ogledalo.

- Izvinjavam se mladoj gospodi. Bio sam slobodan da donesem vino i... ogledalo. Ponoć će, mlad Mesec se podigao iznad krošnji. Treba da zarobiti u ogledalo da ne probudi vodena bića...

Kosta se nasmejao i pogledao drugove, Oni su se uzdržano smeškali; neće smetati, govorio je njihov izgled.

Hans se propeo na prste, u ogledalo ulovio mesečev lik i uglavio ga među grede. Soba je sinula, srebrna mesečeva svetlost razlila se po uglovima.

Cele noći Kosta je igrao - partije preferansa u kojima pobeđuje onaj ko ne osvoji nijedan štih. Gubio je i dobijao, noć je odmicala, Mesec se kretao nebom i pobegao iz velikog ogledala. Tu i tamo se čuo sitan smeh i zviždukanje, noć je hučala oko vodenice.

A tada se u odsjajima srebrnaste površine ogledala pojaviše odrazi ruku saigrača i njihove karte. Kosta ih nije jasno video, ali dovoljno da razazna da li imaju keca, slike ili ostale karte. I on poče da dobija, sve do jutra. Kada su izašli, Mesec se krio upleten u gusto granje, prozirno-bled kao istanjeno ogledalo.

* * *

Ubrzo se vratio u Srbiju i na velika vrata ušao u pravi život. Postavljen je za profesora ekonomije na Liceju u Beogradu, a u svojoj 25. godini postao je i rektor. Studenti su ga voleli, a kada je iz njega progovorio glas dede - očevog poočima, ustaničkog vojvode Pavla Cukića, ta ljubav je prešla u obožavanje.

- Državom mora da vlada pravo i zakon - govorio je sa katedre. - Govor, pisanje i vera svačija moraju biti slobodni. Cilj države mora biti . U Evropi, vladarska apanaža je ispod 9 odsto čistog prihoda države, a u Srbiji, ovde kod nas - čitavih 9,43 odsto!

- Auh! - jeknuli su studenti.

Bio je to u kome je olako ispraznio sve svoje štihove da bi brzo pobedio. Ali je potcenio druge igrače.

- Mladiću - pozva ga ministar prosvete. - Mi poštujemo tvoju bujnost i znanje. Ali profesor treba da osvetljava, a ne da pali. Od sutra si sekretar u popečiteljstvu prosvete.

- Vi gušite slobodnu reč i evropsku nauku... - poče Kosta Cukić, ali ga ministar preseče.

- To je za tvoje dobro, Cukiću. Da se malo smiriš. Ako ovako nastaviš - stradaćeš. Idi u rodni kraj, odmori se, pa dođi...

Tako se Kosta obreo u Karanovcu gde je rođen i u Kruševcu gde se školovao pre Hajdelberga. Stari drugari oduševljeno su ga dočekali - mladi, gnevni doktor nauka koji zna šta treba Srbiji i ne boji se da to kaže. Kosta je to prijalo, ali bila je to gubitnička slava. Gde je greška, pitao se, zašto se sudbina okomila na njega? Drugi pričaju neistine i mnogo žešće kritike, sutradan se poklone pretpostavljenim i - nikom ništa.

Tada se setio preferansa u vodenici pored Hajdelberga. Pobedio je jer nije uzeo nijedan štih, u životu je pokupio sve <štihove> i - izgubio. Ogledalo her Hansa ga je prevarilo, otvorilo mu je prolaz u svet koji nije smeo da prihvati. Dok je u njemu bio ulovljen mlad Mesec sve je još bilo u redu, ali potom, kada je video karte saigrača...

Video karte? Ali, to je nemoguće, odjednom je shvatio Kosta. Da bi se ulovio Mesec ogledalo se okreće nagore. Za karte i ruke saigrača ono mora da bude usmereno ka njima, nadole! A te ruke, i karte, on je video! Nešto je pomeralo ogledalo!

Setio se sitnog kikotanja, hučanja i zviždukanja za koje je mislio da je vetar, potok, vodenični točak... Njegov život i sudbina nisu bili samo njegovi, još nešto je uplelo svoje tajanstvene moći.

- To je Satanailov učenik - objasnio mu je Dušan, drugar iz detinjstva. - Živim blizu vodenice i znam. Moj deda je bio vodeničar... Kada su mlinski kamenovi stali, Satanailo je otišao da nađe drugu vodenicu i ostavio Sagraila. To je nedoučeni šeret, smešno-ružan i bezazlen, ako ga se ne bojiš. Sve čuje a odziva se na kletve, zaricanja, klađenje i naročito na karte...

- Bezazlen je pred jačim? - upita Kosta. - Šta biva ako se neko poplaši?

- To može biti opasno. Tuđi strah ga podiže. Tada postaje jak, i sve jači.

- Ti ga se, Dušane, ne plašiš?

- Više ne. Deda me je naučio... Postoje tri stvari kojih se smrtno plaši. Ja imam dve, a ti onu treću...

- Znači, možemo da organizujemo partiju karata u vodenici?

- Ene, de! - začudi se Dušan. - Zašto tamo? Evo moje kuće, pa mehana na ulazu u selo, pa ona u centru...

- Dušane, hoću da preokrenem sudbinu. Da pokušam da je nadmudrim. Prvo sam sve dobio, pa izgubio. Sada ću igrati tako da izgubim partiju da bih dobio u životu. Igraćemo "betl", naučiću vas.

- I ti misliš da će šašavi Sagrailo imati veću moć od srpskog zlopamćenja? Da će se zaboraviti tvoje kritike vlasti i samog dvora?

- Kažu da je Pravda slepa jer dela vezanih očiju - zamišljeno progovori Kosta. - Ja mislim da ona gvirne na jedno oko i ponešto vidi. Ako je prvi put videla moju kartarošku pobedu, sada će isto tako videti moj gubitak - i u životu i u kartama.

Dušan u nedoumici odmahnu glavom: - A ti nastavi da izlećeš pred jače, pa ti ni četvorooka Pravda neće pomoći...

* * *

Posle nekoliko dana, uoči noći mladog Meseca, Kosta, Dušan i bivši licejac Stevan otišli su u vodenicu Dušanovog dede. Drvena zgrada se još držala, posivela i urasla u zelenilo, veliki vodenični točak je bio zakočen i uronjen u granje nagomilano u potoku. Dušanov pas, Garov, nepoverljivo je njuškao gustu travuljinu na nekadašnjoj stazi i povremeno lajao na senke. Kakva razlika u odnosu na her Hansovu gostionicu, pomislio je Kosta. Ista kao između mog položaja tada i sada...

Unutra se videlo da je Dušan pripremio prostor za goste. Čekao ih je veliki drveni sto, uglačan rukama koje su se decenijama prevlačile po njemu, veliki svećnjak i čvrste stolice. Dušan je iz skrivnice izvukao balon vina i čaše, zamirisala je Stevanova velika sveža pogača i zabubnjali venci belog luka, poneti da se nađu, umesto salate i za svaki slučaj.

Dušan je Garova uveo unutra i vezao ga za stub u zidu. Morali su da istrpe njegov besomučan lavež i kidisanje na visoke tavanske grede.

- Nanjušio je Sagraila - objasnio je Dušan. - Sada nije ovde ali prizvaće ga lavež, glasovi i svetlost sveća. On se plaši crnog psa, ali će ipak doći da nam smeta...

Na sto su stavili dve stvari koje štite od Satanailovog učenika: veliki nož koji će zgodno poslužiti i za pogaču a Kosta je izneo knjigu.

- Pa to nije Sveto pismo! - razočarao se Dušan.

- Nije. Ovo je . Napisao ga je Jovan Hadžić na zahtev Ilije Garašanina, a usvojila vlada. Vidiš, naš grb je na koricama, a u grbu imamo krst...

Tada se Kosta setio da je zaboravio ogledalo. Izašao je pred vodenicu i pored potoka našao olupanu činiju. Isprao je, napunio vodom - nije propuštala - i postavio na gredu, pored prozora, ulovivši mlad Mesec koji je rastao. Sačekali su da se smrkne, načeli pogaču, nasuli vino, podsetili se pravila i upalili sveće: velika partija sa sudbinom, Sagrailom i Pravdom mogla je da počne.

Opet se čulo: - Dalje! Igra! Mogu! Dođem! Uzmi! Šta čekaš? Idem!

Iza zidova je grgoljio potok zapljuskujući naplavine u jazu, čuo se huk vetra a teška senka vodeničnog točka nepokretno je visila iznad njih kao loš usud koji treba nadvladati. Priučeni igrači su se izveštili i uhodali, trudili su se da Kosti uvale poneki štih, on ih u tome iskusno potpomagao, tako da je uzimao štihove i gubio partiju za partijom.

U neko doba Garov se uznemiri i podiže ukrućenih nogu; njuškao je vazduh i pogledao gazdu.

Dušan proveri: nož i knjiga su bili na stolu.

- Mir, Garove, mir - naredi mu on i značajno pogleda saigrače. Sa krova se čulo šuškanje, sitno kikotanje i hukanje, zatim se sve umiri.

Nastavili su igru po inerciji, više pogledajući okolo i osluškujući. Kosta sitno zapeva, Stevan mu se pridruži, jedino je Dušan ozbiljno držao karte i jednim okom gledao psa. Pogača je počela da ponestaje, ali je zato belog luka i crnog vina bilo u izobilju. Opiću se, pogrešiti i dobiti neku partiju, uplašio se Kosta.

Ponovo se začuo sitan kikot i grebuckanje. Njegove drugove je vino počelo da hvata, ništa nisu čuli, a sve manje su videli. Setio se činije i digao glavu - bila je tamo, ali nagnuta ka stolu i njemu. I dalje je bila puna vode koja se ljeskala, ali je sada održavala ruke njegovih saigrača i karte u njima. Nikada mu nije bilo lakše da pobedi, ma šta igrao, ali je morao da igra suprotno svim pravilima i da gubi, gubi, gubi...

Sve do jutra iznad stola visila je činija puna vode nagnuta suprotno svim zakonima gravitacije, kao da je pravi svet sa njene druge strane. Najzad zapeva prvi petao, po gredama i krovu odjeknu utišana trka i huk. Kosta se iz glasa, sa olakšanjem, zasmeja. Nagnuta činija zalebdi kao da traži uporište između dva sveta, rasu vodu po njima i sa treskom pade na pod. Garov se besno baci na nju, Kostini drugovi odskočiše od stola.

- Šta se dogodilo? - naglo se otrezniše Dušan i Stevan, stresajući kapi vode.

- Gotovo je. Uspeli smo - objavio je Kosta. - Izgubio sam sve partije... Nadam se da je to video onaj ko treba...

* * *

Posle nekoliko dana Kosta se vratio u Beograd. Da li je te noći sa kartama uspeo da preokrene sudbinu, koliko je tome pomoglo vodom iz činije u kojoj se ogledao rast mladog Meseca, nikada nećemo saznati. Tek, istorijski podaci kazuju da je posle dve godine, 1853, vraćen na katedru, a ubrzo postao načelnik u Ministarstvu inostranih poslova i član Evropske dunavske komisije, zatim pomoćnik pa ministar finansija i, zajedno sa knezom Mihailom, tvorac Uprave fondova, prve srpske bankarske institucije i prve srpske monete - dinara. Uporedo je, punih sedam godina bio i ministar prosvete, a potom prvi srpski ambasador u Austriji. Napisao je trotomnu i udžbenik , a u karte pretvorio je u prvi srpski udžbenik preferansa i šifrovane rečnike za tajnu koresponenciju države.

Godine 1864. predsedavao je u , budućoj akademiji nauka Srbije. Mladi članovi su počeli da predlažu da se za počasne akademike izaberu Gledston, Grivas, knez Nikola, Garibaldi...

- Ja ne bih glasao za Garibaldija - odgovorio je Kosta Cukić.

- Ni on ne bi glasao za vas! - odrezao mu je mladi Vladimir Jovanović.

Cukić se naljutio i prekinuo sednicu, a omladina je na rukama iznela Jovanovića iz sale. Ono što se njemu događalo kao mladom profesoru, sada je bilo okrenuto protiv njega. Tada se, verovatno, setio partije karata u vodenici i razumeo - njena moć je istrošena, a kaplje vode na njemu konačno su presahle.