ESEJI

Lidija Beatović: RAJSKI VODOSKOCI ARTURA KLARKA

Čoveku se lako desi da naizgled smetne sa uma mnoge uticaje koji su ga formirali. Svi oni bezbrojni, sitni, naizgled beznačajni stepenici kojima se popeo na platformu sa koje u sadašnjem momentu gleda svet – svi oni nekako gube na oštrini, sve dok se čovek ne osvrne preko ramena. Vremenom, čovek maltene zaboravi da je nastajao postepeno, formiran malim utiscima i blagim saznanjima i nekako se svikne na ideju da je postao to što jeste tek nekakvim volšebnim činom buđenja. Ponekad je potrebno podsećanje, makar i u vidu šokantne informacije koja nas natera na osvrtanje preko ramena.

Jedna od takvih je vest o smrti.

Do te vesti, verujem da su prošli meseci otkako sam zadnji put pomislila na Klarka. Čak i uzgredna pominjanja njegovog imena ili imena nekog od njegovih dela nisu rezultovala rasklapanjem okoštalih memorijskih formi; Klark je za mene iskustvo koje datira dve decenije unazad a za reanimaciju tako nečega, potreban je ipak malo drastičniji impakt. A vest o smrti je definitivno drastična, u svojoj finalnosti, i očekivala sam da će najpre vaskrsnuti najsvežiji ili makar najimpresivniji doživljaj. Film Odiseja 2001, recimo.

Ali nije.

Iz nekog čudnog razloga, setila sam se Rajskih Vodoskoka i moje prve istinske zgromljenosti moćnim epilogom i još moćnijom rečenicom koja je tada sumirala mnoge dileme kojih nisam bila ni svesna, sve do zadnje stranice romana: “zašto ga onda zovete Kalidasin Toranj?”

Do Rajskih Vodoskoka, SF štivo mi je bilo sinonimno sa zabavom, sa vickastim i začudnim vizijama budućnosti i sa intrigantnim zamajavanjima tipa “šta ako”. Bio je to fascinirajući SF Rata Svetova i Dana Trifida i Smrti Trave, SF vickastih klopki za rušenje Asimovljevih triju zakona robotike, SF marsovskih kanala i kristalnih gradova Venere, Elisonov idejni vrtlog vickaste paranormale i Ursulina poetična fantazmagorija.

Knjiga za knjigom, taj SF je u meni budio pohlepnu želju za daljim otkrićima i daljim nestvarnostima, za daljim uzletima mašte, svaki ekstravagantniji od prethodnog.

A onda su došli Rajski Vodoskoci i doneli mi neobičnu potrebu dočitavanja i recikliranja pročitanog. Prvi put je jedan SF roman tražio da ja sama odgovorim na pitanje postavljeno u zadnjoj rečenici epiloga.

Ne, stvarno, zašto ga zovu Kalidasinim Tornjem?

Zašto neke stvari prežive milenijume a neke druge – jednako vredne a možda i vrednije – ne prežive uopšte?

Da li je to pravično?

I da li su pravičnost i pravda zaista jedno i isto?

Da li su Rajski Vodoskoci vešto ispričana priča u maniru bazičnog SF-a, projektovana kroz isključivu prizmu futurizma i tehnološkog dostignuća?

Ili je taj roman zapravo brižljivo sumiranje Čoveka, dato kroz seciranje onog najboljeg i najgoreg u njemu, sa naglaskom na činjenicu da je distinkcija između tih krajnosti ponekad nemoguća?

Rajski Vodoskoci su moj prvi SF roman koji je postavio pitanja na koja nije dao odgovor.

Moj, takoreći, prvi interaktivni prozni SF.

Unutar prve petine romana, bilo je jasno da se radi o vrtoglavom obilju ideja, dovoljnom da izdrži nekolicinu fino detaljisanih konstrukcija. Bazična ideja mi je bila sasvim prijemčiva u svojoj jednostavnosti; lift, onakav kakvog ga svi znamo - sa kabinom i dugmićima i kablovima i nosačima - podignut sve do satelita fiksiranog u niskoj geosinhronoj orbiti. Čak i u to vreme, ta ideja je bila maltene konzervativna u poređenju sa smelijim uzletima SF-a, a ujedno je i nudila dovoljno razloga za pretpostavku kako će Vodoskoci, u sušini, biti sasvim tehnološki roman, baziran na detaljnoj konstrukciji jednog smelog inžinjerijskog poduhvata, čije bi same razmere bile dovoljna osnova za zadivljenost i začudnost. Čak je i samo otvaranje romana nudilo sve razloge za tu pretpostavku, prateći glavnog inžinjera Morgana na njegovom početnom hodočašću u Šri Lanku, ili preciznije, na Svetu Planinu, procenjenu kao najpodesniji teren za gradnju orbitalnog lifta.

Ali kako je roman odmicao, tako su i Klarkove namere. Iznenada, bilo je jasno da Vodoskoci nisu tehnološki roman; u njegovom centru nije bio lift, ma kako grandiozan kao ideja i začudan kao inžinjersko dostignuće. U centru romana ušančio se Čovek, viđen i predočen kroz mnoge različite avatare.

Davno mrtvi princ Kalidasa, koji je uložio nebrojene živote roblja i podanika, čitave decenije i ogromnu svotu novca da sagradi fontanu visoko na planini, fontanu koja je nakon svog tog ogromnog uloženog truda ponudila princu tek nekoliko minuta užitka u promatranju vitkih mlazova kristalno bistrog vodoskoka.

Budistički monasi, koji su u Svetoj Planini videli duhovnu vrednost što nadaleko prevazilazi sve moguće dobrobiti materijalnih upotreba.

Sam Vanevar Morgan, inžinjer, umetnik i idejni motivator Čovekovog poduhvata da spoji zemlju sa nebom, sa istom lakoćom sa kojom je spojio kontinente.

I najzad, najvažniji a svakako i najtragičniji Čovekov avatar u celom tom vrtlogu velikih ljudi koji stvaraju velika dela - Časni Parakarma/Goldberg, na čijem profilu je prikazan sav bol i sva tragedija Čoveka koji, trudeći se da spase objekat svoje odanosti, zapravo ga svojeručno uništava.

Dašak istorijske fikcije uvek ima posebnu draž kada je ponuđen kao sastavni deo SF-a. Veza između onog što jesmo i što smo već uradili, cementuje taj smeli korak kojim se protežemo do imaginarne budućnosti. Naša pritajena želja jeste da u tu budućnost stignemo nepromenjeni, da zadržimo vezu sa tom prošlošću koja nas je formirala i koja nas definiše.

Ali ponekad je ta veza nalik lancu oko čovekovog gležnja i, makar je on i svojevoljno nosio, ta veza ga uvek prinudi da progres plati visokom cenom.

U Rajskim Vodoskocima, svi Čovekovi avatari spremno plaćaju tu cenu; monasi, poraženi kontraproduktivnom ljubavlju Časnog Parakarme i šakom leptira, bespogovorno ostavljaju Svetu Planinu i sa njome dobar deo svog identiteta a sam Morgan gubi život u poslednjoj fazi gradnje svoje straobalne vizije.

Ali svet u globalu Klark će staviti na dobijajuću stranu a time je na dobijajućoj strani ostao i sam Čovek. I mada do epiloga on stiže gotovo neprepoznatljiv, umnogome lišen svoje ljudske forme, Klarkov Čovek zadržava svoj duh, zajedno sa svojom istorijom, koja je možda ionako samo avatar duha.

U ogromnosti tog dostignuća, bilo bi lako zanemariti pojedinačne tragedije kratkotrajnih avatara Čoveka. Male iskre nepravde sumiraju suštinu romana na način na koji su, u istoriji, sumirane sve pojedinačne ljudske tragedije.

I upravo tu dolazi do izražaja potreba čitaoca da sebi odgovori na pitanja koje Klark postavlja.

Da li je Kalidasa bio vođen sujetom kakva naizgled vodi sve poklonike grandioznih poduhvata?

Da li je njegova ljubav ka umetnosti bila vođena isključivo sebičnošću, dovoljnom da ubije neimara koji mu je stvorio Rajske Vodoskoke?

I da li je Morgan oličenje svih Kalidasinih suprotnosti, u toj želji da bude neimar da dobrobit celog čovečanstva?

I da li je pravdeno i pravično da isti taj orbitalni lift, koji je nadživeo čak i samu planetu, ne nosi ime svog kreatora Morgana nego upravo princa Kalidase?

Tek tu i tamo, SF literatura će probuditi u vama želju da kontemplirate nepravde učinjene nad i od strane mnogih avatara Čoveka. Retko koji pisac je u stanju da vam ponudi tu dilemu, unutar skučenog i klišeiziranog žanra koji se trudi da u fokusu održi tehnološki momenat.

A Artur Klark je bio upravo jedan od takvih pisaca.

Klarkovi romani će vas zateći pohlepne za pitanjima a ostaviće vas u traženju odgovora.