ESEJI

Ilija Bakić: NAŠE DOBA U NAUČNOJ FANTASTICI

DOBRA I LOŠA VREMENA SADAŠNJA

Predviđanje budućnosti jedan je od 'zaštitnih znakova' naučne fantastike. Mada se ozbiljni autori žanra uporno brane od uloge proroka, malo-malo pa se ovo pitanje uplete u rasprave iz jednostavnog razloga što neka u knjigama opisana vremena barem nominalno postanu sadašnjost. Da bi izbegli upoređivanje svojih zamisli sa realnošću, mnogi autori su posegli za jednostavnim rešenjem: izričito ne pominju ni jednu godinu u kojoj se njihova dela događaju. S druge strane, neki autori iz njima znanih razloga upravo insistiraju na datumima. Primer u naučnoj fantastici, često pominjanog datuma je prelazak iz drugog milenijuma u treći. Logika velike promene intrigirala je kako običan svet tako i svakovrsne autore. Danas, kada smo već poprilično zagazili u III milenijum i vidimo na šta on liči, osvrtanje na predviđanja naučne fantastike može biti zanimljivo, setno i pomalo tužno.

Čini se da je godina 2000. bila zanimljivija piscima XX veka nego onima iz XIX (možda jer je bila predaleko). Ipak, Edvard Belami je u svojim romanima "Gledajući unazad: 2000-1887" (1888) i "Jednakost" (1897) pisao o idealnom birokratsko-tehnnološkom društvu blagostanja na početku XXI veka. Reakcija na njegove ideje došla je u obliku romana "Vesti niotkuda" (1890) Vilijema Morisa koji je zamislio socijalističku utopiju ali 'pastoralnog' tipa. I kasnije se mogu pronaći slike budućih doktrinarnih utopija smeštenih na početak XXI veka, npr. u delima H. Dž. Velsa "Ljudi nalik bogovima" (1923) ili "Oblik stvari koje dolaze" (iz 1933. koji predviđa utopiju u 2036. godini, nastalu posle globalnog rata). XX vek je doneo jedan (barem na papiru) neutralni činilac koji će usrećiti svet - nauku. Uz njenu pomoć život svih bi trebao vrlo brzo da bude lak, bezbrižan i srećan. Čini se da su ljudi vrlo mnogo želeli da veruju u tu bajku, posebno posle I svetskog rata. Kada su krajem 1920-tih u SAD masovno počela da izlaze 'palp' naučnofantastična izdanja, jedna od omiljenih tema je bila predstavljanje svih blagodeti moderne tehnologije koja će naše potomke osloboditi fizičkog rada, bolesti i muka, odvesti u bliži i dalji svemir; nauka je sve ljude pretvorila u 'ibermenševe'. Tako je XXI vek, za jedan deo sveta, postao sinonim tehnološko-kapitalističkog raja; za neke druge narode sledeći vek je trebao da donese socijalistički raj a tehnička čudesa koja će tada biti dostupna mogla su se sagledati u nizu priča koje su tokom 1940-tih objavljivane u časopisu "Znanje - sila" a kasnije bile sabrane u legendarnu zbirku "Danas fantazija, sutra stvarnost". Po strani od sjajnih postojale su mračne vizije budućnosti kakva je ona Zemlje opustošene bolešću, smeštena oko 2012. godine, iz romana "Skerletna kuga" (1915) Džeka Londona; Hakslijev "Vrli novi svet" (1932) nije precizno vremenski datiran, po nekim se naznakama može zaključiti da se i on dešava na početku XXI veka.

Drugi svetski rat je uprkos razaranja potvrdio beskonačnu moć nauke i najavio nova dostignuća. Na krilima ovih ideja nikla je i naučna fantastika tesno vezana za nauku. Njen najočitiji primer je Artur Klark; od romana "Preludijum za svemir" (1951) ili romana o svemirskim stanicama "Ostrva na nebu" (1952), on razvija ideje o predstojećim decenijama uspona čovečanstva iz 'kolevke Zemlje' prema kosmičkoj budućnosti. Počev od 1962. godine Klark piše niz članaka u kojima skicira svoju viziju sledećih vekova; te članke je sakupio u knjigu "Profili budućnosti" i ona je jedan od temelja naučne discipline zvane futurologija (ubrzo za njom pojavila se još jedna ključna knjiga iz ove branše: "Šok budućnosti", 1970. godine Alvina Toflera, prevashodno okrenuta novostima koje moderni život donosi ljudskim porodicama i zajednicama; ova knjiga uspešno je 'predvidela' mnogo više promena nego pisac naučne fantastike). Klark je prema svojim "Profilima budućnosti" vrlo optimistički 'zacrtao' niz sjajnih postignuća a potom ih je umetnički oblikovao u pričama i romanima. Za 2000. godinu on predviđa kolonizaciju planeta (pošto je 1980. godine počelo spuštanje na okolne planete), veštačku inteligenciju, bežični prenos energije, poboljšanje ljudske percepcije i otkrića subnuklearne građe; jedino što je kako-tako pogodio jeste 'svetska biblioteka' na koju 'liči' današnji internet, odnosno podmorsko rudarstvo ako u to računamo vađenje nafte iz morskog dna. U 2010. Klark je očekivao prenošenje osećanja, upravljanje lokalnom klimom, podzemne sonde, nuklearne katalizatore... Spisak se nastavlja do 2100.godine kada će ljudi sresti vanzemaljske civilizacije, imati svetski mozak, astronomsko inženjerstvo i postati besmrtni! Klarkovi romani "2001: odiseja u svemiru" i "2010: druga odiseja" jesu otelotvorenje njegovih ideja sa dodatnom dozom optimizma u liku svemoćnog monolita. Mi (i on sa nama) koji živimo između 2001. i 2010. znamo koliko je Klark pogrešio prevashodno zato što je bio uveren da će napredak popraviti mentalni sklop čoveka što se, definitivno, nije desilo.

Kako se XX vek primicao kraju tako su priče o novom veku postajale mračnije. Svet se ubrzano kvario a obećanja ostajala neostvarena. Istini za volju, 'omanuli' su oni koji su najavljivali propast sveta (među njima 1984. godine i Borislav Pekić u romanu "1999" što je godina i uspone među zvezde i nestajanja ljudskog roda u prašini) ali nisu 'pogodili' ni oni koji su predvideli da neće biti nuklearne kataklizme, jer te robe, zaostale iz hladnog rata, ima previše a i kupci se javljaju (dakle, ništa od globalnog razoružanja iz Tomas Dišovog romana "Jeka oko njegovih kostiju" iz 1967.) Lista delimičnih pogodaka-delimičnih promašaja širi se i na "Paklenu pomorandžu" Entonija Bardžisa (iz 1962. prilagođena novom veku 2004.) jer nije sve tako crno ali i nije da nije (ili tačnije rečeno, vrlo naginje na tu stranu). Možda najviše pogodaka ima Gregori Benford u romanu "Vremenski pejzaž" (1980). Priča se odvija 1998. godine na zagađenoj, prenaseljenoj, iscrpljenoj Zemlji; grupa naučnika pokušava da pomoću najnovije tehnologije pošalje poruku u 1962. godinu i da zamoli svoje pretke da budu štedljiviji  i ostave nešto sirovina, čiste vode i vazduha svojim potomcima. Na žalost, 'priča ima tužan kraj' što će reći da se kratkotrajnom potrošačkom raju nazire dugo i bolno umiranje.

Sada već davne 1984. podigla se gužva oko toga da li je Orvel pogodio ili promašio (i da li je Vern bolji pisac jer se puno njegovih ideja ostvarilo, posebno u mračnom romanu "Pariz  u XX veku"); u to vreme je postala aktuelna i jasna Bredberijeva misao da naučna fantastika 'ne prediviđa budućnost već ukazuje na probleme'. Oni koji danas žive, mogu sa žaljenjem da konstatuju da se gotovo ništa od lepih predviđanja o XXI veku nije ostvarilo; to što svet nije zbrisan u nuklearnim ili nekim drugim kataklizmama samo je delimična uteha jer nečije enormno bogatstvo plaćaju armije bednih i obespravljenih koji jedva da imaju koristi od civilizacijkog napretka (a ako i uživaju u njemu to višestruko papreno plaćaju). Drugi gorki osmeh može se uputiti Bredberijevoj ideji o 'upozorenju'; jer čak i ako ne predviđa već upozorava, naučna fantastika 'ne funkcioniše'; zalud je ona upozoravala kad se niko od uticajnih i važnih ljudi nije obazirao na to. Zato i nije čudo što u savremenoj naučnoj fantastici (onoj koja nije pobegla u duboku budućnost i duboki svemir) odavno nema zemaljskih utopija a zemaljske distopije (tj. negativne utopije), ma koliko mračne bile, ne mogu da zasene obične, svakodnevne aktuelne vesti iz 'zemlje i sveta'. Što opet potvrđuje Klarkovu misao da će realnost biti neuporedivo neobičnija (i crnja) od mašte pisaca. Na sveopštu žalost najšireg, običnog sveta.