Živan Živković: Signalistička scijentistička poezija

Živan Živković

SIGNALISTIČKA SCIJENTISTIČKA POEZIJA

 

 

Signalizam je kao pesnički koncept avangarde posle Drugog svetskog rata skrenuo pažnju na sebe u tekućem književnom životu upravo svojom prvom fazom — fazom scijentizma. Više puta u signalističkim programskim spisima proklamovano načelo — da se Svet, Kosmos, Čovek i njegov egzistencijalni smisao ne mogu ubedljivo objasniti samo sa stanovišta nauke (egzaktnim putem), ili samo intuitivno-imaginativno (kako to čine pesnici i umetnici uopšte) — izazivalo je skepsu kod književnih tumača, bez obzira na to što su jednoj sveobuhvatnijoj viziji Sveta i Čoveka (o čemu su govorile signalističke programske stavke), prethodila konkretna umetnička, književno-jezička dela, kao što je to zbirka PLANETA (1965) Miroljuba Todorovića, na primer.

Sinteza naučnog i pesničkog izgledala je nemogućna i naučnicima i književnim kritičarima, uprkos tome što se znalo da je čovekov Svet jedan i jedinstven i da su se njime od pamtiveka kao svojim „predmetom” bavili i naučnici i pesnici (umetnici). Poezija je kao poiesis (=stvaranje), nesumnjivo stariji vid ljudske duhovnosti jer je neposredno izrastala iz prirodnog jezika, da bi ga tokom ljudske i svoje istorije nadrastala, ali sa njim ostajala u neposrednijoj vezi nego što je to bio u stanju da bude jezik nauka, kao višestruko derivirani jezik iz prirodnoga — obogaćen (u izvesnom smislu: i osiromašen) obiljem simbola, do kojih se, takođe, došlo evolucijom ljudskog uma i kvantitativnim uvećanjem saznanja iz različitih oblasti proučavanja neorganske i organske prirode i kosmosa.

Usponi (preimućstva) poetskog na račun naučnog, i obrnuto, smenjivali su se međusobno tokom istorijskog razvoja ljudske civilizacije, posebno na evropskom prostoru, gde je — za razliku, recimo od dalekoistočnih civilizacija — dolazilo do apsolutnih raskida jednog od drugoga puta ljudske spoznaje i stvaranja, do isključivosti koja se kasnije s teškom mukom prevazilazila. U evropskoj duhovnosti epohe prosvetiteljstva, na primer, pojaviće se — za evropski kulturni krug od kako on postoji — karakteristična opozicija razum–osećanje: dominirajućem racionalizmu suprotstaviće se pokret „Sturm und Drang”. Istovetnu opoziciju nije teško prepoznati ni u kasnijoj relaciji romantizam (koji se konstituiše zahvaljujući, između ostaloga, i „Sturm und Drang” pokretu) – realizam, ili, pak, u relaciji pozitivizam–intuitivizam (odnosno: realizam– simbolizam). Istorija književnosti evropskih naroda nije ništa drugo do „popis” dijalektičkog sukobljavanja racionalnog i emotivnog, egzaktno-praktičnog i poetsko-umetničkog, tj., istorija neprekidne borbe starih i novih, u kojoj su naučnici i pesnici bivali čas jedno čas drugo.

Razdvajanje ovih, nesumnjivo različitih koncepata, načina i ciljeva istraživanja, objašnjavanja, doživljavanja i predočavanja Sveta, Čoveka i Kosmosa, dogodilo se, međutim, odavno, u antici, a celokupna istorija ljudskog društva i kulture (umetnosti i saznanja) svedoči da su se napori ponovnog sjedinjavanja ovih dvaju puteva pojavili takoreći istovremeno kada je došlo i do razdvajanja. U Manifestu pesničke nauke (POEZIJA – NAUKA) Miroljub Todorović ne kaže slučajno: „Stvarajući gigantske kosmogonije, obuhvatajući u svojim poemama sudbinu čitavog sveta (svemira): Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije bili su ujedno pesnici, filozofi i naučnici.”1

Odvajanje pesništva od nauke, poznato je, obavio je u doba antike Aristotel, jasno i oštro, kao sečivom. Empedoklovo učenje o prirodi smatrao je naukom, a ne poezijom, mada je ono bilo saopšteno stihom.

Razlozi signalističkog okretanja iskustvima nauke bili su brojni i različiti. Na planu predmetnosti ili sadržaja, signalisti nisu mogli a da ne usvoje i da u svoja dela ne ugrade sve ono što su moderne nauke (fizika, astronomija, biologija, biohemija, teorija informacije i elektronika) otkrile i podarile čoveku, nedogledno uvećavajući njegova saznanja i tvoračke moći. Zatvarati oči pred tim činjenicama bilo bi apsurdno, a poezija danas ne bi bila stvaranje (poiesis) nego ponavljanje stvorenog (imitatio), jer u njenoj prirodi nije ponavljanje i čuvanje starih već tvorenje novih vrednosti. Na planu forme, jezik nauka — „hladan”, precizan, logičan i nadasve funkcionalan, kao sredstvo za prenošenje poruka — bio je pogodan i kao sredstvo da se uzdrma pa i strukturno/sintaksički/semantički/leksički i stilski izmeni jezik tradicionalno primenjivan u pesništvu, jezik automatizovan, istrošenih ekspresivnih i estetskih potencijala.

Scijentifikacija jezika, kao način njegovog očuđenja, bila je u signalizmu sračunato uvedena u pesmu da bi se u njoj radikalno izmenio uobičajeni jezički model, da bi se suzbio „romantizam” i negirala stvaralačka subjektivnost, da bi se novim jezikom — hibridom — obnovila Poezija, kao demijurška delatnost, da bi se demokratizovala (=postala razumljiva većem broju primalaca) i stvarno postala totalna, planetarna umetnost. Razume se, uz scijentifikaciju poetskog, vršena je i poetizacija naučnog jezika.

U drugom stavu Manifesta pesničke nauke, pod naslovom Poetska vizija jedinstva Čoveka, Materije i Svemira, Miroljub Todorović je precizno odredio ovo združenje nauke i poezije i obrazložio ciljeve u ime kojih se to integrisanje vršilo: „Poezija združena s naukom (pesnička nauka), prihvatajući način mišljenja naučnika i modernog proroka, usvajajući od nauke njenu strogost, a od poezije analogiju i smisao za iracionalno, biće sposobna da nam objašnjava paradokse materije i da razrešava tajnu stvaranja. Ona će morati, pre svega da prekine sa tiranijom osećanja i potrebama srca. Da se odrekne samoopevavanja i jalovog postavljanja pitanja, da li je ovom vremenu potrebna ili nepotrebna. Ovakva kakva je sada ona je savršeno nepotrebna. Združena s naukom, čitajući i dešifrujući nove stranice univerzuma, poezija neće više postavljati pitanja o smislu sopstvenog postojanja.

Prihvativši od romantičara imaginaciju kao stvaralački instrument i smisao za čudesno, nova poezija u svemu drugom mora stajati na pozicijama apsolutno suprotnim poziciji romantizma i raznim vidovima savremenog neoromantizma U tom smislu biće i njeno nastojanje za postepenu desubjektivizaciju poetske slike. Ona želi konačno da raščisti sa narcisoidnim i nedovoljno opravdanim pravom pesnika da bude stalni i neprikosnoveni predmet poezije. Pesnička nauka će izjednačiti čoveka (kao predmet opevanja) sa stvarima, prirodom, hemijskim, biohemijskim i fiziološkim procesima, mrtvom i živom supstancom, ne dajući prednost ni njemu ni njegovim odnosima s prirodom, stavljajući ga i određujući mu mesto u svemu onom što označavamo kao univerzum.”2

U razmišljanjima o signalizmu Dejv Oz (Dave Oz) tvrdio je sasvim ozbiljno da je signalizam isto toliko nauka koliko je i umetnost.3 Mateo Dambrozio (Matteo D’ Ambrosio), pak, u tekstu Specifičnosti i konvergencije u signalističkoj poetici, u scijentističkoj poeziji Miroljuba Todorovića uočava dve posebne odlike: 1) svođenje reči na znak, i 2) upotrebu simboličkih sistema komunikacije svojstvenih metodama egzaktnih nauka.4 Pišući o scijentističkoj i vizuelnoj poeziji, Ostoja Kisić je najpre ukazao na istorijski utvrdivo naučničko prizivanje poezije u pomoć, i obrnuto, a potom je, uz konkretnu analizu, prikazao proces metaforizacije naučnog jezika elementima poetskog5, mada bi se moglo i moralo reći da se u istoj funkciji — na koju ukazuje, uostalom i Dambrozio — nalaze i elementi jezika nauka u jeziku signalističke pesme, dakle, u funkciji metaforičkoj.

U teoretskim tekstovima Miroljub Todorović podrazumevao je pod pojmom scijentizma „krunu antiromantizma u poeziji, negaciju subjektivnog i subjektivističkog, poetike zasnovane na isključivosti emocija i emotivnih stanja”.6 Ovaj pesnik smatrao je nauku jezikom, kao i poeziju. Prema njegovom uverenju, združene poezija i nauka, obrazovaće novu poeziju, čiji će jezik biti „jezik Čoveka, jezgra, strukture Univerzuma i Materije, kao i njihovih međusobnih prožimanja”.7 Tim, novim jezikom, treba da se: a) prodre u jezički sistem nauke, b) izvrši sistematska poetizacija naučnih simbola i v) obavi poetsko „prekvalifikovanje” simbola.

Neki od ovih zahteva poetike scijentističke poezije, kao prvorođenog signalističkog žanra, mogli bi se učiniti pretencioznim, da nisu formulisani kasnije nego što se pojavila zbirka PLANETA Miroljuba Todorovića, u kojoj su se — ako ne svi, ono bar poneki od tih zahteva ili programskih načela — našli stvarno na delu. Pripreme Miroljuba Todorovića za realizaciju ove zbirke vršene su dugo i temeljno, naročito tokom 1962/63. godine. Scijentistička poezija biće definisana kasnije (1969/70), u trećem signalističkom manifestu (Signalizam), u odeljku Metodi i klasifikacija signalističke poezije.

Na listi od devet signalističkih vrsta ili metoda, scijentistička poezija je šesta po redu. Definiše se kratko: „Pesnik ovde koristi izvesne delove i podatke iz raznih oblasti egzaktnih nauka, pa ih direktno ili sa manjim poetskim intervencijama izlaže čitaocu (ili gledaocu) kao gotovu pesmu, kao konačni skup, ovog puta ne samo naučnih već i estetskih informacija.”8

Iz ove definicije Miroljuba Todorovića uočava se osvetljavanje samo jedne strane scijentističke poezije — one strane koja se tiče sadržaja („delovi i podaci iz raznih oblasti egzaktnih nauka”), koji se ugrađuje u tkivo (tekst) pesme. Postojeći tekst pesme će tim elementima zahvaljujući postati kontekst i odrediće im nova značenja: tačnije rečeno, ti „delovi i podaci” koji se unose u pesmu, izgubiće svoja elementarna značenja (naučna) i u novom kontekstu postaće nosioci estetskih informacija. Prema tome, simbioza naučnog i pesničkog jezika (osnovna značenja tih reči), nije bila nimalo „bezazlena”, bar u pogledu semantike pesme: scijentistička pesma je, zapravo i ponajviše, u odnosu na druge signalističke vrste, semantička pesma (termin Pjera Garnijea).9

Na drugim mestima Todorović je osvetlio i formalnu ravan ove poezije, ističući da jezik pesme — pod uticajem jezika nauke — teži objektivnosti, opisu fenomena (bića i stvari, Sveta i Kosmosa), jasnoći, preglednosti, sažetosti, a to znači: izlučivanju polisemije, odnosno, metaforičnosti. U poeziji ovoga pesnika, međutim, događalo se nešto drugo, bar metaforičnosti što se tiče: u novoj konstelaciji (kontekstu), elementi naučnog ili elementi poetskog jezika, dobijali su izrazito metaforički smisao. Da toga nije bilo, scijentistička pesma uopšte ne bi bila pesma, odnosno, doživela bi (u kritičkoj i čitalačkoj recepciji) sudbinu Empedoklovih stihovanih naučnih rasprava u Aristotelovom čitanju.

Osim simbola, termina, leksema i sintagmi iz egzaktnih nauka, u vokabularu scijentističke poezije pojaviće se i niz kovanica. Ilustrativni primer za to su pesme iz poeme PUTOVANJE U ZVEZDALIJU10 i vizuelno realizovani REČNIK PLANETARNOG JEZIKA NASTALOG IZ OSNOVE „ZVEZD”11, u sklopu vizuelno-verbalne celine Zvezdana sintaksa, u kojoj je u obliku stabla poređano 65 reči, s korenskom morfemom ZVEZD. Neologizacija karakteriše i druge signalističke stvaralačke metode — pesničke vrste, zapravo, a u scijentističkoj poeziji „dopunjavana” je postupcima vizualizacije, odnosno, primenom različitih grafičko-likovnih tehnika.

Vršeći stilističku analizu signalističke poezije, Julijan Kornhauzer dovodio je scijentistističku poeziju u vezu sa fenomenološkom poezijom, oslanjajući se, pre svega, na depersonalizaciju lirskoga subjekta u ovim vrstama, kao i na „objektivno” predstavljanje pesničkog „predmeta”12. Međutim, mnogo je relevantnija njegova teza da je program scijentizma sadržan, u stvari, u prvoj Todorovićevoj knjizi — u PLANETI, u implicitnom obliku. Doista, nekolike pesme u ovoj zbirci same sobom otelotvoruju kasnije formulisane stavke scijentističke poetike, i to kako na planu sadržaja, tako i na planu izraza.

U uvodnoj pesmi PLANETE, na primer, (Otkrivanje planete), naći će se „delovi i podaci” iz egzaktnih nauka (eliptična putanja, jedinica konstantnog ubrzanja, galaksija), ali će se u oblikovanju pesme prepoznati i osobeni scijentistički opisi, odnosno, komparacijom saopšteno određenje nove i nepoznate planete u našoj galaksiji:

Prvi utisak bio je
Da to nije planeta već ptica
Mala srebrna ptica
Zalutala u tami naših glava.
Onda je primećena eliptična putanja
i određeno mesto njenom suncu.
Kasnije kada je izračunata
Jedinica konstantnog ubrzanja
I na nesumnjiv način utvrđen
Njen nipodaštavajući odnos prema smrti
Bilo je jasno da se ne radi o ptici
Već o novoj do tada nepoznatoj planeti naše Galaksije.

U drugim pesmama iz ove zbirke naći će se reči ne samo iz astronomije (na koju upućuje i sam naslov zbirke) nego i iz fizike, matematike, biologije, mineralogije, botanike, itd. Razumljivo je da stanja, procesi i rezultati određenih procesa u prirodi i Kosmosu — koje pesnik predočava tako što ih preuzima iz naučnih učenja — ne odgovaraju doslovno „naučnoj istini”: oni se prilagođavaju poetskoj semantici, a odstupaju od naučne, što je za ukupnu semantiku i ontos pesme irelevantno.

Eksplicitniji poetički karakter (u tom smislu paradigmatična je pesma Gravitacija) za scijentističku poeziju ima završni odeljak zbirke, pod naslovom Naučna ispitivanja na planeti. Osim terminologije, scijentističke organizacije stihovnih iskaza, u pojedinim poglavljima ovoga odeljka naći će se formule, jednačine, grafikoni, pa i zadaci. Evo kako glase treći i četvrti zadatak:

          treći
         Dokazati da istina i pesma
         Imaju samo jednu zajedničku tačku
         četvrti
         U glavi su date četiri reči
         Ako tri od njih uzmemo za pisanje pesme
         A četvrtu zajedno sa nekom
         Od prve tri za definiciju ptice
         Koliko je takvih pesama sa pticom
         određeno ovim rečima.

Todorovićeva zbirka PLANETA završava se Komentarima, u kojima će na poetski način biti definisan scijentizam:

         Nauka je sredstvo Poezije.
         Nauka je proizašla iz Poezije.
         ………………………………….
         Ajnštajnova teorija relativiteta je pored
         Pesme nad pesmama, Plača Jeremijinog i
         Homerove Odiseje najlepša poema ispevana u
         slavu čoveka.
         E = mc2 vrhunska metafora.

Todorovićevom zbirkom PLANETA inaugurisane su teme (kosmogonija, prostor–vreme, život, jedinstvo organskog i neorganskog sveta, itd.) i oblikovni postupci karakteristični za scijentističku fazu signalizma, odnosno, za scijentističku poeziju. I jedno i drugo (teme, postupci) biće provereni u Todorovićevom praksisu još nekoliko puta. Najpre, u scijentističko-vizuelnoj poemi PUTOVANJE U ZVEZDALIJU13 čiji će se pojedini segmenti — kao segmenti iz PLANETE — ponoviti u obimnom ciklusu PROSTOR–VREME–MATERIJA (Elementi kosmogonije, 1959–1969), u knjizi TEXTUM,14 odnosno, u poemi o Zvezdaliji dopuniće se novim pevanjima u zbirci NOKAUT15, i, naravno, u drukčijoj stihovnoj organizaciji (stohastička poezija). Verbalnim partijama u Elementima kosmoginije, protivtežu čine likovno opremljene (uređene) površine (crteži, figure, hemijsko-matematički i fizički simboli), kao i citati iz Biblije, naučnih rasprava, itd. Scijentistička pesma ovde je maksimalno razuđena, njen osnovni smisao je sačuvan, mada ne u protoobliku: poetizacija je nadvladala „građu” koju joj je ponudila nauka. U tom kontekstu valja čitati i razumevati pesničke cikluse i knjige Slobodana Pavićevića i Slobodana Vukanovića.16

Uspostavljajući i u manifestnim tekstovima relaciju između kosmosa i jezika, sveta i pesme, kosmogonije kao procesa sa stvaralačkim činom, Todorović je, zapravo, samo eksplicirao uverenja koja je kao pesnik predočavao i u ranoj, scijentističkoj poeziji, ali i kasnije — uverenja da je čovek (mikrokosmos) neodvojiv od svemira (makrokosmos), da se biće jedinke „ogleda” i/ili identifikuje sa bićem sveta i da celokupna duhovnost (ne samo poezija i nauke) nije ništa drugo do traganje, nalaženje i objašnjavanje toga identiteta pojedinačnog i opšteg. U njegovoj viziji jedinstva Čoveka i Sveta posebna pažnja posvećena je kategorijama Vremena i Materije (sve ove reči Todorović piše velikim početnim slovom), odnosno, kategoriji Prostora kao treće „dimenzije” ili elementa kojima se omeđava/određuje jedinstvo o kojem je reč. Tako će, na primer, o ovim kategorijama govoriti i u beleškama kojima je propratio zbirku PUTOVANJE U ZVEZDALIJU i u kratkim tekstovima koje je nazvao traktatima. Beleške se odnose na pojedine cikluse koji ulaze u sastav zbirke i u njima je ukazivao na „izvore” koje je u izmenjenom ili neizmenjenom obliku integrisao u svoj pesnički govor. „Izvori” su (shvaćeni, naravno, u značenju specifično korišćenih citata17) poticali iz različitih oblasti (Psalmi Davidovi, Lavoazjeova učenja, zapisi s feničanskih glinenih pločica, astečka poezija, ep o Gilgamešu, Vinerova studija Kibernetika i društvo, itd.). Traktati, pak, kratki su, ali celoviti i poetski intonirani tekstovi i ne treba ih razumevati kao „objašnjenja” stihovno organizovanih autorovih iskaza u centralnom delu zbirke već kao komplemente tim iskazima — tačnije njihovim sadržajima.

U traktatima Todorović govori o pesmi, o mogućnostima logičko-matematičke analize kosmosa i pesme, o kretanju materije, o jedinicama vremena i o svemirskim katastrofama. Zanimljiva su dva Todorovićeva stava — jedan o pesmi, drugi o logičnosti kosmosa koja se podudara sa „logikom koju poseduje nova poezija”. U prvom stavu ovaj pesnik kaže o pesmi: „Pesma kao emocionalno-intelektualna kategorija ne suprotstavlja se Materiji. One čine jedinstvo u svom zajedničkom nepoštovanju Smrti.”18 U drugom odlomku stav o identifikaciji kosmosa i pesme saopšten je scijentistički markiranim jezikom. Uočava se, takođe, i neskriveno negativno određenje prema prethodnim modelima i „kanonima” poezije: „Kosmos u malom, nova poezija u sebi krije groblje već priznatih poetskih pa i fizičkohemijskih i moralno pravnih zakona i kanona. Ipak, to joj ni malo ne pomaže da izbegne nemilosrdnu logičko-matematičku analizu naše svesti. Kao i kod istraživanja Kosmosa mi ćemo umesto srušenih postavljati nova pravila, vršiti uopštavanja, ulaziti u nove sfere, kretati se sve dublje ka srcu Pesme. Ako u ovoj matematičkoj analizi ocenjujemo i energiju njenog jezika, neobično je važno da odredimo broj koji pokazuje koliko je u trenutku stvaranja bila povećana valentnost pesnikovog duha (svesti). Ovo pod uslovom da valentnost shvatamo šire no što je definiše hemija, kao sposobnost pesnikovog duha da asimilira različite pojmove spoljnjeg i unutarnjeg sveta gradeći sa njima stabilna jedinjenja koja nazivamo pesmom.”19

PUTOVANJE U ZVEZDALIJU jeste poema nesumnjivo kosmičke, ali i antropološke orijentacije, kakve su u osnovi bile brojne kosmogonijske vizije antičkih mislilaca i pesnika, biblijskih proroka i romantičarskih profeta, čijim je duhovnim pregnućima zemlja bila malen prostor, ali je — za razliku od tih vizija — lišena religiozne i svake druge mistike, sva u znaku materijalističkog i dijalektičkog poimanja jedinstva Sveta i Čoveka i zakona kojima se to jedinstvo održava. Sazdana je od devet pevanja, celina, nejednake dužine i stihovnog ustrojstva. Pevanja se razlikuju i po motivima, načinima kako se oni prezentuju kao i po intonacijama koje prate pesnikov govor. Nekoliki naslovi ciklusa naznačavaju, u najopštijem značenju te reči, scijentističku provenijenciju predmeta o kojima će se pevati (O prostoru i kretanju, Zakoni gravitacije, Zakoni o održanju energije), dok se drugima konkretnije imenuje zvezdani prostor kao pesnikovom imaginacijom stečeni novi zavičaj (Flozvezd, Na tragu zvezdopterkisa, Nezvezd, Zvezdgrad, Balada o Zvezdarevoj smrti, Iz dnevnika Zvezdara). U ciklusu Iz dnevnika Zvezdara preštampano je nekoliko pesama iz prve Todorovićeve zbirke — Planeta — iz ciklusa Doživljaji na Planeti (Kristali, Skakavci, Nevreme, Metali), ali i bez toga PUTOVANJE U ZVEZDALIJU organski proističe iz PLANETE.

Detaljnom analizom PUTOVANJA U ZVEZDALIJU bavio se Ostoja Kisić20 i, govoreći o ovoj poemi, u pogledu predmetnosti, isticao je da je reč o kosmogoniji signalizma, mada ga je prevashodno zanimao pesnikov rad na jeziku, tj. jezik poeme kao takve. U prvom slučaju, prateći imaginarni pesnikov put u astralne predele, Kisić je doživeo pesnika ne samo kao junaka poeme nego kao očevica kosmogonije koja traje pa se, otuda, posebno zadržavao na pesnikovom uverenju o „isključivo gradilačkoj moći svemira”, o energiji koja postoji i koja se nikada ne gubi, o dinamizmu kao principu koji pokreće i održava jedinstvo Sveta i Kosmosa. Kosmogonijski procesi, drugim rečima, manifestuju se i preko najneznatnije žive zemne tvari — preko biljke i cveta, lista i fotosinteze i kao takvi korespondiraju sa onim procesima koji se odvijaju na makroplanu. Korespondiranje zemaljskog i kosmičkog realizuje se, između ostaloga, i svetlošću. Kisić je utvrdio da se samo u PUTOVANJU U ZVEZDALIJU na više od dvadeset mesta govori o svetlosti i da se Todorović, tim povodom, oslanjao na naučne činjenice (Njutnovo uverenje da je reč o korpuskularnom fenomenu i Hajgensovo da se radi o tzv. talasnoj pojavi). Što se, pak, jezika tiče, Kisić se uglavnom zadržavao na nivou Todorovićeve leksike; baveći se njome, u svom ogledu pronicao je u semantičke dubine koje se, inače, ne otkrivaju prvim ili tzv. običnim čitanjem poeme o kojoj je reč.

Iz PLANETE, međutim, produženo je u PUTOVANJU U ZVEZDALIJU još nešto — antropomorfizacija kao postupak kojim se očovečuju sve tri „dimenzije” koje je Todorović u scijentističkoj fazi uzeo za temeljne koordinate sveta koji oblikuje u pesmi (prostor, vreme i materija). Ako se izuzmu „delovi i podaci iz raznih oblasti egzaktnih nauka” kao konstitutivni sintaksosemantičkog porekla koji oneobičavaju jezik pesme, u konstruktivnom smislu, pesme iz PLANETE bile su drukčije izvedene nego one u zbirci PUTOVANJE U ZVEZDALIJU. U pesmama PLANETE, na primer, čuvaju se još uvek „obrasci” koji su svojim kodom vezani za pojedine egzaktne nauke, o čemu više nego ubedljivo svedoči pesma Gravitacija:

Planeta i sunce privlačili su se
Uzajamnom silom koja je bila srazmerna
Veličini njihove Ljubavi
A obrnuto srazmerna
Kvadratu vremena privlačenja.
Repatice koje bi slučajno zalutale
U gravitaciono polje planete
Ponašale bi se kao pomahnitale ptice.
Ova sila pojačavala je u njima žeđ
Za osvajanjem novih Prostora.

U PUTOVANJU U ZVEZDALIJU dominira jedna, reklo bi se, kontrolisana poetska retorika i sintaksički-logično nizanje iskaza (stihova) koji su, pre svega, u funkciji imenovanja, opisivanja i neprekidnog „izveštavanja” o onome što se u astralnim predelima doživljava kao novo, neobično, a u isti mah tako važno i za zemaljsku ljudsku egzistenciju.

Prvi ciklus u PUTOVANJU U ZVEZDALIJU zanimljiv je i zbog toga što se u njemu lirski glas onoga koji je „učesnik” ili „svedok” putovanja (tzv. lirski junak) poistovećuje s glasom množine (kolektiva) i što pri tome emocija nije izlučena iz osnovnoga govora, kako bi se, inače, moglo očekivati u poeziji ove vrste. Putovanje koje počinje „sa svim svojim nasladama i svojim pošljedkom”, u pesnikovoj verbalnoj interpretaciji, bilo je, zapravo, prilika da se novoj temi priđe ostrašćeno (što protivreči, naravno, „suvom” i „objektivnom” jeziku nauke), onako, dakle, kako su činili i pesnici prethodnici, ali i pesnici savremenici, neoromantičarske ili neosimbolističke orijentacije, svejedno. Nikada Todorović nije bio tako decidiran pa i eksplicitan kao u pesmama PUTOVANJA U ZVEZDALIJU — inspirativni trenuci u oblikovanju ove poeme doista se ne mogu poreći. U drugom odeljku prvog pevanja PUTOVANJA, organizacionu funkciju imaju stihovi koji počinju ovako:

Mi zvezdari i zvezdoznanci, gatari i vračari…
Mi snevači, lovci definicija, vešti čitači…
Mi opsenari, rukovodioci tvornica…, itd.,

a u trećoj pesmi, koju obrazuje stihovni niz velikog intonacionog zamaha i semantičke nosivosti, pesnikov govor određuju (i stilski ga markiraju) obraćanja (izveštaji) o viđenom:

Evo linija kišnih kapi…
Evo biljaka okrenutih ka svetlu…
Evo zatim biljaka raslih u tami…
Evo granica prostora protivnih…
Evo struja opasnih mirisa…
Evo upotrebljenih plodova…, itd.,

čime se imaginarne slike (doživljaji) konkretizuju i predočavaju kao prisutne, stvarno postojeće (i na dohvat ruke). U završnoj pesmi ovoga ciklusa, pak, poslednjih pet strofa (četiri katrena i jedna tercina) počinju istovetnim sintaksičkim modelom, koji je, opet, u neposrednoj vezi sa formom obraćanja:

To je naš smer…
To su naše dužnosti…
To je naše zlato…
To je žar naših poljubaca…
To su zakoni inercije…

Sličnu zvukovno/semantičku i sintaksičku organizaciju pesama Todorović će provesti i u onima koje ulaze u sklop ciklusa Zakoni gravitacije, dok će u trećem ciklusu PUTOVANJA (Flozvezd) doći do izraza još očiglednije njegove i imaginativne i leksičke potencije. Indikativna je u tom pogledu trinaesta pesma, koja počinje istim obrtom kao i prethodna i kao potonja (To je i…):

To je i moje meso u zvernom ždrelu
sunca ko leptir nad provalijom uplašen
senkom lista pred mrežom paukovom
pred nežnim dahom maslačka kapi meda
i kapi kiše pomešani u zvezdane kuršume
ka materici zemlje ispaljeni kroz tkivo
lomne zore svetlost korena i svetlost
cvetova ružičastih

Pesma je indikativna ne samo za scijentističku poeziju Miroljuba Todorovića i njegovih sledbenika, koliko za njegov opus u celini i za korpus njegovih poetičkih načela koja je sistematski izlagao, od početka književnog rada. Najpre, zato što je na sadržajnom planu i ovom prilikom ukazao kako poima analogiju između procesa u makro i mikro svetu, zatim, što je i ovde počeo da lomi iskaze na stihove (opkoračenje) i što se tim postupkom približio „morfologiji” stiha kakav se sreće u stohastičkoj poeziji, i — najzad — što je u doživljaju sveta kao celina koja opstojava kao jedinstvo gornjeg (kosmos) i donjeg (zemlja), najavio svoje kratke, haiku pesme, u kojima će se preko binarnih opozicija (gornje–donje) maksimalno ispoljiti ovi elementi (ili relacije) kao dva „lica” jednog istog fenomena — Univerzuma.

Koliko je, međutim, Todorovićeva stvaralačka energija u PUTOVANJU U ZVEZDALIJU podlegala „racionalnoj” kontroli svedoči i pesma br. 26, objavljena kao zasebni ciklus pod naslovom Balada o Zvezdarevoj smrti. Ako se, za ovu priliku, zanemari žanrovska odrednica koja stoji u naslovu pesme (balada) i obrati pažnja na to kako je pesma kao celina ustrojena, zapaziće se da je u njoj striktno provedena katrenska organizacija stihova i da se od ukupno 28 strofa osam puta ponavlja jedna strofa — koja, u refrenskoj funkciji, svakako — nalaže da se razumeva kao jedno od kristalizacionih jezgara pesme (Ingarden), a ne samo kao zvukovno-ritamsko (melodijsko) načelo na kojem počiva pesma kao svojevrsno verbalno zdanje. Uočava se, takođe, da se u iskazima ove strofe — refrena sui generis, s jedne strane fiksiraju autorova uverenja opštije vrednosti (na primer, o ukupnom dejstvu kosmičkih zračenja i energija na život Zemlje i njenih stanovnika), a sa druge, da su forme života na zemlji (a njih, pored prirode, modeluje i čovek), u malome „slika” koja se iz kosmičkih prostora projektuje na mikro plan (u ovom slučaju to je naša planeta). Evo te strofe iz Balade o Zvezdarevoj smrti:

Sve je podložno kosmičkim pljuskovima
Kvantima zračenja i cvetnim mirisima
Konj na vlažnoj livadi pod zvezdama
Moje srce na vrhu gromobrana

Teško je oteti se utisku da ova strofa (ne samo zbog završne reči u poslednjem stihu) ne koincidira sa „svemirskim gromobranstvom” kakvo je u srpskoj poeziji dvadesetih godina promovisao Stanislav Vinaver. Kosmos — „zvezdani zavičaj” — rečeno je već, kao „temu” otkrili su drevni mislioci i pesnici, a kod nas romantičari (Sarajlija, Njegoš, Koder, Kostić) i avangardisti (Vinaver, Crnjanski), uz nedoreknutu Disovu pesničku reč. Nimalo nije slučajno što su najbolje pesme ovih autora, bar jednim delom, zahvatale i temu o kojoj je reč; nije slučajno ova tema bila i ostala opsesija Miroljuba Todorovića tokom tri decenije dugog pesničkog rada.

U Baladi o Zvezdarevoj smrti, inače, ima još nekoliko strofa koje se mogu koristiti kao semantički „ključevi”, ali se jedna izdvaja ne samo kao stihovana „verzija” pesničkog programa već i kao zavetovanje pesničkom „istraživanju” praelementa sveta, sušti suštine, metaforički kazano:

Opevaćemo ugljenik koji tvori svet
Tišine Svemira, šumna munjo iz grla
Slično jauku ranjenog soka u stablu
Molekuli će u krugovima lutati našim telom,

odnosno, njegovom praosnovom (ugljenik). Ugljenik će se i u drugim Todorovićevim knjigama (bilo da je reč o verbalnoj ili vizuelnoj poeziji) pojavljivati kao dominantni poetski „predmet”. Inače, u PUTOVANJU U ZVEZDALIJU, pesnik će u „kosmogonijske” igre uključiti i kiseonik, vodonik, silicijum, bakar, itd. Reč je, dakle, ne samo o elementima koji tvore tvar (materiju) i bez kojih — kao takvih — ne bi bio zamisliv život na zemlji, nego i elementima bez kojih ne bi bilo industrijske (tehničke) i najsavremenije (tehnološke) revolucije i civilizacije.

Jezik scijentističke pesme — slikovito određen u Todorovićevim spisima kao jezik „Čoveka, jezgra, strukture Univerzuma i Materije, kao i njihovih međusobnih prožimanja”, najkompleksnije i najdelotvornije ispoljio se u TEXTUMU, tj. u prvom delu ove zbirke u kojoj se (pra)elementima organskog sveta i kosmosa posvećuje više pažnje nego i u jednoj zbirci pre nje. Naslovi pojedinih pesama jasno imenuju tematsko/motivski registar, a neophodno je naglasiti da je mnoge pesme autor vizualizovao. Na stranicama prvog dela TEXTUMA sreću se i ovakvi naslovi pesama: Otvara se atom, Svetlost se u atome nastanjuje, Kristali, Opšti opis Zvezdalije, Himne Zvezdareve, Kretanje Materije, Sokovi, Svetlost, Voda, itd. Pesnik je koristio i vezani i nevezani stih, odnosno, i strofičku i astrofičku organizaciju pesme kao celine, unoseći u nj likovne elemente (najčešće slovne znakove i crteže). Međutim, najveći broj pesama ima raspršenu strukturu — lekseme i veće sintaksičke celine kombinuju se sa vizuelnim detaljima i rasprostiru po površini stranice, a između njih unose celoviti iskazi (citati) iz pojedinih nauka ili Biblije, ili se „imituje” egzaktni jezik. U jednoj verbalno-vizuelnoj pesmi naći će se i ovako stilizovani iskaz:

NEUTRINI nemaju masu ni
električni naboj pa zbog toga lako
prolaze i kroz najgušću
MATERIJU,

a valja ga razumevati, svakako, na fonu koji obrazuju ostale lekseme i likovni „materijal”. Takođe, mora se istaći da iskazi ove vrste obrazuju fon (kontekst) na kojem se moraju dekodirati poruke i verbalnih i vizuelnih činilaca pesme. U tom smislu, za valjano razumevanje ne samo pesama iz TEXTUMA i PUTOVANJA U ZVEZDALIJU nego sveukupne scijentističke signalističke poezije značajan je jedan iskaz koji je Todorović oblikovao na način koji je karakterističan za jezik egzaktnih nauka On glasi:
„Celokupna živa materija sastoji se od četiri elementa: ugljenika, kiseonika, vodonika i azota uz tragove drugih elemenata kao što su gvožđe, fosfor i magnezijum.” Koliko je, međutim, „dejstvo” konteksta iskaza jednih na druge, u semantičkom pogledu, pokazuje stranica na kojoj je — pored ovoga iskaza o sastavu žive materije — predočen i fragment iz Prve Knjige Mojsijeve, u kojem se kaže:

„… Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb
dokle se ne vratiš u zemlju od koje si
uzet; jer si prah, i u prah ćeš se
vratiti…”

Na prostoru druge stranice suočiće se, na primer, definicija o dobijanju neutrona („Neutrone najčešće dobijamo tako što lake elemente obasjavamo alfa zracima radioaktivnih materija. Tada neutroni izleću (beže) iz atomskih jezgara velikim brzinama.”), s jednom od vizija proroka Jezekilja („I vidjeh, i gle, silan vjetar dolažaše sa sjevera, i velik oblak i oganj koji se razgorijevaše, a oko njega svjetlost, a pored ognja kao jaka svjetlost…”); ovim iskazima dodata je i Ničeova maksima („Život je jedno suštinsko asimilovanje.”), a potom niz leksema, sintagmi pa i dovršenih sintaksičkih celina koje se mogu razumevati kao neposredna autorova kreacija.

Verbalno-vizuelne kompozicije u TEXTUMU poslužile su Todoroviću da u ovoj knjizi predoči sopstvene predstave o ustrojstvu kosmosa i sveta, odnosno, da pesmom kao njihovim analogonom ukaže i na njene strukturne činioce — tačnije, da pesma direktno saopšti svoju strukturu. U tom pogledu karakteristična je pesma — analiza reči (i pojma) Sunce (u prilogu).

U TEXTUMU je objavljeno i nekoliko fragmenata uz koje stoji naslov Iz poeme PUTOVANJE U ZVEZDALIJU. Fragmenti su označeni brojevima (6, 8, 13, 17), ali nije reč o sadržajno istim pesmama koje su kao pevanja pod ovim brojevima objavljene u istoimenoj poemi — zbirci PUTOVANJE U ZVEZDALIJU. Zanimljivo je da je ove stihovne fragmente u TEXTUMU autor propratio i proznim tekstom (Opšti opis Zvezdalije), no taj se tekst razlikuje od traktata koji su se našli na kraju PUTOVANJA U ZVEZDALIJU.

Za analizu jezika pesama iz TEXTUMA posebno su inspirativne Himne zvezdareve, pre svega zbog izuzetno efektne primene neologizma (izvođenje reči iz korenske morfeme ZVEZD). U pesmama o zemlji, biljci, ugljen-monoksidu, kiseoniku, helijumu, itd., funkcionalno je korišćen model „opisa” ili „definicija” egzaktnih nauka, naravno, uz maksimalnu redukciju jezičkog (poetskog) materijala. Drugim rečima, u ovakvim modelima metafora nema.

Temi Zvezdalije Todorović se vratio i u periodu 1979/1983, kada je napisao ciklus istoga imena i objavio ga 1984, u zbirci NOKAUT. Ovom ciklusu prethodi epigraf — odlomak, zapravo, uzet iz ciklusa Na tragu Zvezdopteriksa, iz poeme PUTOVANJE U ZVEZDALIJU (19. pesma). Epigraf je samo formalna spona između PUTOVANJA U ZVEZDALIJU i „nove” ZVEZDALIJE. Navodimo ga u celini.

ZAMKE najzad zvezdarima i zvezdočacima
zvezdačima i zvezdoznancima što
zvezdovozima, zvezdoskopima, zvezdozorima
zvezdaju zvezdoravnima
nezvezdomernim

„Nova” ZVEZDALIJA sadrži svega četrnaest pesama, nejednake dužine i nesamerljivih tematskih zahvata. U njima je, isto tako, manje eksplicitno predočena kosmičko-kosmološka tematika. Međutim, prostor–vreme–materija, kao kategorije koje se na poetski način obdelavaju u scijentističkoj signalističkoj poeziji, ne gube se sasvim iz autorovog vidokruga ni u ovom ciklusu: pojmovi koji se tiču ovih kategorija, naime, razasuti su u tekstu pesme bez određenog sistema i dovedeni u verbalno okruženje drugih pojmova (kontekst), na način koji karakteriše stohastičku signalističku poeziju. Međutim, stohastička „konstelacija” jezičkih jedinica („verbalnih znakova”) dozvoljavala je i pesmama „nove” ZVEZDALIJE da svojom strukturom ukažu i na dinamiku procesa koji traju u kosmosu, svetu i jeziku, i na ukrštaje suprotnosti kao principe na kojima se temelji i ustrojstvo kosmosa, i sveta, i pesme:

6.
otrov u zametku ruka ti je cvet
stvarnost Zemlja tamo su sazvežđa
krajnje neizvesna zanoći poezija zanoći
izmaglica krizni momenti porodilje
nadahnuće praznik u crnom odlaze
sazvežđa iza šume iza zametka
zasvetli rečnik požar pisma rana
i entropija glad u materici imaš
svetionik imaš gnoj omamljen u hlebu
u šumi u ružama priđi porodilji
plamti pitaj gnev i reč pod bregom
ružičastim govorljiva izmaglica
na putevima pupi žedni poskok
gde su sunca cvetovi iz materice
u prahu u pastrmki u plamenu u plimi
obasjan rečnicima otrov kušaš

Prostor, vreme, materija kao kategorije u čijim se poetskim „elaboracijama” koriste iskustva do kojih se došlo u pojedinim naukama, našle su mesta i u pesničkom radu Slobodana Pavićevića. Dve godine posle Todorovićeve PLANETE Pavićević objavljuje drugu zbirku po redu — zbirku KAMIČAK ZA KAMEN (1967), u kojoj će se diskretno najaviti i tema kosmosa i pojaviti poneki od postupaka koji obeležavaju scijentističku poeziju, odnosno, oni „delovi i podaci iz različitih oblasti egzaktnih nauka”, o kojima je pisao Miroljub Todorović.

Zbirka KAMIČAK ZA KAMEN sadrži tri ciklusa (Vatra bengalska, Praksa, Ćumurno jutro), a već u poslednjoj strofi prve pesme u zbirci (Vraćanje na cvet) nije teško prepoznati predmetno polje u koje se Slobodan Pavićević uputio, takoreći odmah za osnivačem signalizma:

Smišljeni atomi, podlogo na koju stadoh!
Kvadratni koren u jednačini naraste,
Lep dijagram vetra spremljen gde upadoh
Zaklopi grlo brega, o predeli, šta ste.
Sračunata dubino u kojoj na vreme trulimo
Moguće je postići cvet kome žurimo.

U drugoj pesmi prvog ciklusa (Snađe me ćutanje) autorov vokabular iz upravo navedene strofe (reči: atom, kvadratni koren, jednačina, dijagram), obogaćen je još nekolikim leksemama koje su se već sretale u scijentističkoj poeziji (natrijum, formula, postanak/postojanje, vreme, visina, biljka, kretanje), a posebnu „težinu” ima saopštenje koje se ne može razumevati samo kao programska izjava (mada i to jeste):

 Pripremam se za drugi postanak sveta.

Završna pesma ciklusa (Vatra bengalska) vizionarska je po smislu, intonaciji i ustrojstvu (ako se reč vizija shvata kao sinonim žanru biblijskih ili apokrifnih viđenja). U njoj je reč o zamišljenom raspadanju sveta (postojećeg i kosmosa uopšte) i snatrenju zemlje svemirske kojoj čovek nagonski stremi i koja se može doseći jedino duhom. Otisnuće u te stelarno/utopijske prostore u Pavićevićevoj pesmi motivisano je slutnjom svetova gvozdenih i beskrajne opruge koja odbacuje svetlo s ljudskog uma (sve podvučene reči preuzete su iz pesme Vatra bengalska). Otisnuće u ove prostore (Todorović je, videlo se, upotrebio reč putovanje) odredio je kao iznenadni i „iznuđeni” čin „odzemljenja” (napuštanja naše planete), a novi zavičaj neodređenim prilogom negde:

Slično svojoj noći bežim od izuma
Otisnuća u negde, to negde bez stanica.

U preostala dva ciklusa zbirke KAMIČAK ZA KAMEN nema pesama koje bi se i prema najmanjem prisutnom svojstvu mogle ubrojati u scijentističku poeziju. Pomena vredan je središnji ciklus u ovoj zbirci (Praksa) jer se u petnaestak pesama koliko ih sadrži opevaju alatke, radionice ili delovi pojedinih mašina (uređaja) — dakle, ono što se neposredno odnosi na konkretni, manuelni ljudski rad (kovačnica, limarnica, bušilica, točilo, presa, čekić, strug, zavrtnji, zupčanci, opruga, itd.). U ovim pesmama, naime, nazire se postupak koji je artikulisan u signalističkoj fenomenološkoj poeziji, ali treba dodati da se ove pesme strukturno i semantički ne uklapaju u modele fenomenološke poezije.

Zbirka SILIKATI CVETA Slobodana Pavićevića pojavila se 1973. godine, kada je signalistički pokret već uveliko prisutan u srpskoj kulturi i kada se kritičkoj javnosti sve neizbežnije nameće susret sa zrelim umetničkim tvorevinama, sa signalističkim predznakom. I ova zbirka je trodelna, a od naslova ukazuje na svoju pripadnost scijentistickoj poeziji. U naslovu je, takođe, sadržana i ključna reč zbirke — cvet — reč koja je promovisana i u naslovu prve pesme zbirke KAMIČAK ZA KAMEN (Vraćanje na cvet). Cvet kao deo biljke, neposredno vezan za plod (plođenje, rađanje/množenje i trajanje), inače, nije promakao ni pažnji Miroljuba Todorovića (u zbirci TEXTUM), koji ga je opevao kao najznačajniji i najkarakterističniji deo biljke i dovodio ga u vezu sa semenom i večnim obnavljanjem (čak i u haiku poeziji). Slično u SILIKATIMA CVETA postupa i Slobodan Pavićević, ali je njegovo usredsređenje na ovaj poetski predmet drukčije i motivisano i drukčije realizovano: u autentičnost Pavićevićeve motivacije i realizacije ne može biti sumnje.

Prvi ciklus zbirke SILIKATI CVETA (Cvet-radijum) ima svega osam pesama. Prva od njih veoma je kratka (ima svega četiri reči: Grb / groba / je / cvet/) i kao da svojim naslovom (On jednostavno ne postoji) opoziva naslov samoga ciklusa (Cvet-radijum), mada se na kraju ciklusa nalazi pesma koja nosi ime kao i sam ciklus: Cvet-radijum. Pesme unutar ciklusa razlikuju se i u pogledu stihova, i po izgledu, i u smislu primenjene sintakse. Prva, na primer (Sunce ima svoj stub na kome se odmara u podne), grafički je tako složena da vizuelno podseća na stub (na čijem se vrhu nalazi „kapitel”, gde se sunce „odmara”), a druga — osim što ima grafički „izgled” koji sugeriše smisao, zanimljiva je i po tome što se iznad jednoga stiha u njoj (stih: nadcvet-cvet), nalazi zvezdica (*), koja — kako je poznato, kao tipografski znak upućuje čitaoca na dodatno objašnjenje (obično dato u tzv. fusnoti, tj. ispod teksta). Pavićević je to dodatno objašnjenje stiha nadcvet-cvet razvio u novu pesmu koja neposredno sledi iza pesme u kojoj je primenjena „zvezdica” (Gramatički cvet) i time „pomerio” celokupno značenje osnovnog teksta (pesme) na „objašnjenje” ključne reči u tome tekstu.

Sledeća Pavićevićeva pesma u ovome ciklusu (Spavam u padobranu, a padam snom) složena je tako što se stihovni iskazi najpre logično nižu jedan ispod drugoga, a potom se razdvajaju na dva toka koji teku paralelno (i čitaju se na uobičajeni način: odozgo naniže):

časovnici    istom brzinom sna padaju
ne pokazuju vreme    radijacija ravna nuli
srce ne stari    krv se izdvaja kao pojava
    reči se pretvaraju u masu
    masa u energiju
o semantičko prostranstvo    
     moje zelene usne
     moja kožo fosforna
     daleki sagovornici
     pravi bol nema trajanja
ništa me ne boli     tražim životinju koja će
                        me nadmudriti
     koja će me strasno ujesti
     pomeriti tačku sna
     zemlji silom
a zemlja fantazija     laboratorija noći
     u njenim sam ogledalima
     diktiram najkraći put
     ne bi li se ugledao
ne bi li uporednici bili konopci
          padobrana
ne bi li podnevci bili konopci
           padobrana
i lepo mi je     ima alkohola u kretanju

Na sličan način strukturisana je i pesma Silikati cveta, naredna u ovome ciklusu — Period poljupca — sadrži dva fragmenta označena brojevima, a realizovana proznim iskazima, bez upotrebe interpunkcijskih znakova, dok početke novih rečenica obeležava samo primena velikih početnih slova. Pored leksema koje i u Periodu poljupca kao i u prethodnim pesmama upućuju na scijentističku poeziju, javljaju se i dve koje mogu smatrati u stilističkom pogledu kao semanteme: lekseme magnet i oluja, jer će kasnije naći u naslovu Pavićevićeve zbirke MAGNETNE OLUJE (1979).21

Prvi ciklus SILIKATA CVETA Pavićević je završio pesmom Cvet-radijum. Pesma je kratka i premaša scijentističke okvire — tačnije, otvara nove dimenzije koje se jednim delom uklapaju i u neosimbolističku poetiku, kakva je izvedena iz poezije Branka Miljkovića:

Teku zraci
Svici u nejasan san putujući
Polarno veče koje će da me nauči
U isto vreme da živim i budem mrtav van smrti.

Drugi ciklus u SILIKATIMA CVETA scijentistički je u potpunosti, mada i ovom prilikom valja ukazati na činjenicu da se pesme iz ove celine Pavićevićeve zbirke i tematski i intonaciono „dodiruju” s pesmama dvojice pesnika iz srpske istorijske avangarde — s pesmama Rastka Petrovića i Milana Dedinca, koji su — kako je poznato — opevali svet kao jedinstvo i kosmičkog i zemaljskog, i telesnog i duhovnog, i potvrđivali se kao „novi” liričari, premda su produžavali poetske tokove naznačene još u romantizmu.
Ciklusu je dat naslov Venerijanska raja, a pesme u njemu (ukupno osam) označene su brojevima, kao poglavlja u kakvom proznom delu (gl. 1, gl. 2, gl. 3, itd.). Brojčano su označeni i „delovi” pesama (pevanja ili „poglavlja”). Ciklus — poema počinje stihovima:

GL. 1
Posećeni su svi svetovi
Sinovi tamna i svetla prostora
So pametne suze pada na jezik životinjstva
Kao deo fizike
I svi brojevi su na svojim mestima.
2. Posećeni su svi svetovi
Usaglašeni svi jezici
Daleko i blizu sunca
Uhvaćeni osmesi raznolikih lica.
3. Otkucava vreme bezvremensko
Darovito
U trenutku kada se ne možemo otrgnuti velikoj
                                               ljubavi životinja:
4. Nema veka
Niti pamtiveka
Vreme koje se može iskazivati nije večno vreme!22
Jednu od poenti poeme kao celine iskazuje upravo navedeni stih iz četvrtog segmenta prvog pevanja — stih:
Vreme koje se može iskazivati nije večno vreme,
a ono što bi se moglo uzeti kao inicijalna tačka u razvoju narativne komponente poeme — uvođenje tzv. junaka — saopštava se u šestom segmentu, takođe povišenom intonacijom:
6. Neko dolazi u naš svet!

Taj „neko”, u pesnikovoj viziji, spustio se u „sjajnom brodu” na „najbožanstvenije mesto”, među ljude, da tu bude svedok očevidac ne rasapa i rastura sveta nego njegove obnove koja se događa — prema pesnikovom uverenju — pre svega zahvaljujući neugaslom i neugasivom Erosu. Eros je, kao i u poeziji Rastka Petrovića, ovde predočen kao jedna od životnih sila, kao energija svoje vrste (elan vital), kojom se Svet održava kao Jedno i kao Celo. I Pavićević ovu „silu” ili „energiju” (Rastko Petrović je govorio o Silama ili Snagama Razvića23) ne vidi izvan čoveka, a čoveka izolovanog od sveta prirode, organske i neorganske, i kolektiva — ljudske zajednice. Na tome jedinstvu Čoveka i Sveta — videlo se već — insistirao je i Miroljub Todorović u programskoj stavki o scijentističkoj poeziji. I još nešto: poput Rastka Petrovića — u drugom kontekstu, razume se — u završnom stihu drugog pevanja Venerijanske raje, Pavićević će naglasiti:

Trenutak je da pevamo o ljudskom mesu.

Priroda ovoga rada ne dozvoljava da se obrati više pažnje na sadržajnu (semantičku) stranu ove poeme Slobodana Pavićevića, na „morfologiju” njegovih stihovnih iskaza, na dikciju (izvanredno područje za lingvostilističku analizu!), kao i na mogućne analogije s poemično ustrojenim pesničkim tvorevinama srpskih pesnika iz epohe istorijske avangarde, međutim, makar samo naznakom valja istaći da na Petrovićeve stihove podsećaju i Pavićevićeva opevanja „eksplozije sunca u svojoj pjanosti”, kao i slutnje novoga Čoveka koji se rađa „budeći sanjare” i ukorenjujući se (činom rađanja) u svet neorganskog, organskog i ljudskog, više i dublje nego ikada pre u srpskoj poeziji. Svest o tom, novome čoveku i Svetu, u vremenu tehnološke revolucije i neizbežne alijenacije, masovnih medija i kulture gde je jedinka primorana da obitava u „globalnom selu”, protiv svoje volje i uprkos ograničenjima koja joj nameću jezik i osećanje nacionalne, verske i svake druge pripadnosti — svest je, u ovoj poemi, bar, posetioca Zemlje na proputovanju — kako stoji u četvrtom poglavlju, odnosno samoga pesnika koji je svoj „glas” posudio tom neimenovanom junaku poeme koji nije iz ovih naših, zemaljskih „prostora”.

Inače, u poemi je sačuvan scijentistički vokabular, uočava se inventivna neologizacija (izdvajamo uspešno skovanu reč: uvasioniti) kao i izrazita narativnost, koja, međutim, nije sprečavala pesnika da u kontekstu poeme i u značenjskom smislu, naglasi lirska mesta, kao i da u osnovni govor uvede efektne formulacije filosofske provenijencije, poput one o vodi, vazduhu, zemlji i vatri, kao praelementima, o kojima su govorili antički grčki mislioci materijalisti:

Jer voda koja nije vatra ne može biti vazduh
koji nije zemlja.

Završni ciklus zbirke SILIKATI CVETA (Na početku nule), manje je u znaku scijentizma nego dva prethodna Sadrži pesme u vezanom i rimovanom stihu, a dve od njih su čak u obliku soneta (Senka Sunca i Živ budilnik snivaj). Sonet je, inače, forma koju je Pavićević uspešno negovao tokom svoje dugogodišnje pesničke prakse: nema, gotovo, nijedne njegove zbirke u kojoj se sonet ne pojavljuje ili u „čistom” ili u „prerušenom” vidu.

Sonet je dominantni oblik i u zbirci MAGNETNE OLUJE, međutim, u celinama u kojima je evidentan scijentizam, sonet nije korišćen. Tačnije: scijentistički ciklusi Brazda planete i Zagonetka jeke ispisani su slobodnim stihom, koji se — posebno u prvome — graniči s uobičajenom proznom frazom. Prozaizacija stihovnog iskaza bila je korak dalje da se „jezik” pesme približi jeziku proze i nauka, mada u ovim Pavićevićevim pesmama nema mnogo ogoljenih „delova i podataka” iz različitih naučnih disciplina, osobenih sintagmi i „obrazaca” scijentističke poezije.

Brazda planete sadrži sedam kraćih pesama/pevanja, obeleženih brojevima, ali bi bilo teško dokazati da je reč o „standardnoj” poemičkoj strukturi. Svaka pesma, naime, predočava po jedan „isečak” ili uvid u ono što je doživljaj planete (Zemlje ili koje druge u kosmosu, svejedno), a sami doživljaji izlažu se u tzv. mi-formi (u prvom licu množine). Drugim rečima: pojedinačne pesme ovoga ciklusa mogu se shvatiti i kao svojevrsni „izveštaji” o viđenom:

5.
Olovkom uprežemo u jaram mlado Sunce
Samim sobom osvetljeno
Očiju koje sebe vide iznutra
I zgusnuto do oblika večnosti kako je već
Opisano u potpunom mraku pre nego što je
Između palica i jarmenjača njegov vrat-zrak
Zaškripao kao sneg u visokom vazduhu
Velika i Mala Kola ono iz noći može povući
Mlečnim Putem
I plug zariven u sva stnjišta grehova
U glinu glasova
I korenje zvezda da iščupa iz saksija u prozorima
Galaksija poređanih kao plodnost
I planetu prenese u neko drugo godišnje doba
Ako nam vešta bude ruka
Rebra papira se razmiču
Pred njegovim zlatnim rogovima
Kroz trepćući semafor projuri i
Rasturi se po narodu
Krdo bogova24

Postupak neologizacije u ovom ciklusu Slobodana Pavićevića izostao je, ali leksika još uvek „deluje” na značenjske opsege stihova/iskaza pa i pesme kao celine. Naravno, reč je o leksici čije je scijentističko poreklo očigledno: metabolizam, epruveta, meso kosmosa, roboti, skafander, kompjuter, atomska crkva, mikser, visokoturažna mašina, tangenta, Velika i Mala Kola, Mlečni Put, Faradejev kavez, antena, tranzistor, itd. I u ovom ciklusu — ma kako široko da se tumače asocijativni sintaksički i stihovni sklopovi — osnovno predmetno polje je „mikro”kosmologija, tj. neprekidna izgradnja sveta po ljudskoj „meri” i za ljude.

„Kosmičke uspomene” (Pavićevićev izraz iz Brazde planete) provejavaju i u ciklusu Zagonetka jeke, mada je „jezik” pesama u njemu znatno razuđeniji, asocijativno raznovrsniji, a time i složeniji za uobičajeno „dekodiranje”. U ovom ciklusu posebno se izdvaja prva pesma (Gost), u kojoj nije teško dokučiti o kome je, zapravo, reč: gost je Hrist, koji — u pesnikovoj viziji — u rukama drži „tajni nacrt svemira”, dok mu je na „jeziku istetoviran stari svet”. Jevanđeoska priča o Hristu koji jedino raspolaže ključem koji otvara svih „sedam pečata” i zna tajnu knjige koja se ispod poslednjega pečata krije — u ovoj Pavićevićevoj pesmi svodi se na svega nekoliko i veoma poznatih elemenata. Tajne koje gost saopštava pesniku:

odneće u grob
I tamo zapisati,
kaže se na kraju ove pesme.

Za Pavićevićev scijentizam i scijentizam uopšte karakteristično je uvažavanje elektriciteta (kao i uređaja koji su vezani za ovaj pojam), ne samo kao fizičke pojave čijom će se primenom izmeniti postojeći svet i zasnovati nova tehnologija nego i kao vrste energije, koja je, opet, jedna od „sila” koje se ne gube nego neprekidno transformišu i deluju kao aktivni međučinioci — ako ne i principi — u trijadnom sistemu vreme– prostor–materija. Govoreći o scijentizmu kao odlici avangardne poezije Renato Pođoli (R. Poggioli) istakao je podatak da su brojni pesnici i poeziju smatrali nekom vrstom mentalne energije, a neki od njih su, čak, vlastito bavljenje ovom umetnosću označavali nekim od termina koji se — osim na energiju — odnose i na elektricitet: Korado Govoni (Corrado Govoni), na primer, u jednom naslovu koristi izraz Poesie electtriche, a jedan projekat Andre Bretona i Filipa Supoa (Phillippe Soupault) nazvan je Magnetna polja (Champs magnetiques).25 Pavićevićeva zbirka, podsetimo se, nosi naslov MAGNETNE OLUJE.

U ovoj zbirci, ciklus Zagonetka jeke okončava se pesmom Cvetna elektropolja. Sam po sebi naslov je simbolično „označen”. Ovom pesmom završava se i scijentistička faza u dvoipodecenijskom pesničkom radu ovoga pesnika:

Cvetna elektropolja
Ali jun zgrčen na njihovim međama
Topao kao prepelica na jajima
Čija žumanca poput malih sunaca
Klize niz strmu ravan svoda
Noseći kljun razuma
I čovek jedan
Jede zemlju
Našim ustima
Sad smo zvuk koji se može snimiti
I preslušavati u dokolici pokoljenja
Najdosledniji scijentizmu među signalistima bio je i ostao pesnik Slobodan Vukanović.26

U periodu od 1973. do 1990. godine Slobodan Vukanović objavio je nekoliko knjiga poezije i dramskih tekstova. Na literarnu scenu stupio je zbirkom LJUBIBIĆE (1973), koja je skrenula pažnju kritike upravo scijentističkim duhom kojim je prožeta i nedvosmislenim autorovim opredeljenjem za signalizam.27 Zbirka je sastavljena od četiri ciklusa: Zvučne figure, Dobromer, Prašina glumi vreme i Projekcija reči. Poslednji ciklus je i vizualizovan. Centralne teme u zbirci, inače, ne iskoračuju iz domena scijentističke poezije, čije je poetičke „koordinate” povukao osnivač signalizma: kosmos i ljudski svet, materija, energija, prostor i vreme, smrt i rađanje, ništavilo i biće, uloga logosa u uređenju haosa (bilo da se radi o makro ili mikrokosmosu, itd.). Iz pojedinih pesama zbirke zrači nepokolebivo pesnikovo uverenje u neuništivost materije (energije), a time i života, uprkos tome što forme življenja često (i sve više) određuju uređaji i mašine — tehnički i tehnološki pronalasci, dakle, koji od čovekovih oruđa i „slugu” mogu postati njegovi gospodari.

Apokaliptičnih vizija u LJUBIBIĆU nema mnogo (Balada o ljubičastoj materiji), a kada se i pojave, ublažene su humorističkim tonom28, odnosno, diskretnim ironijskim govorom, koji će do posebnog izraza doći u potonjim Vukanovićevim pesničkim knjigama29.

Zbirku ZVEZDANO PERJE (1975) domaća kritička misao propratila je napomenom daje reč o dobro komponovanoj celini koja podseća na „mali pesnički roman u kojem svaki ciklus — a ima ih pet — predstavlja po jedno poglavlje, a svaka pesma u tom ciklusu ima onu ulogu koju ima pojedinačna epizoda u romanu ili opis nekog predela ili posebna analiza čovekovog unutrašnjeg sveta”. Takođe, dodato je da se „predmeti koje posmatra Slobodan Vukanović naizmenično smenjuju, ali ugao gledanja ostaje, uglavnom, isti.”30

Predmete „posmatranja” i pevanja u ovoj zbirci delimično imenuju naslovi pojedinih ciklusa (poglavlja): Tišina je nasledila zvuk, Budućnost trbuha, U Smehoteci, Preparirani portreti i Biografija magline. Nekoliko proznih fragmenata na kraju poslednjega ciklusa (Snimci kasete brodskog dnevnika) najavljuje novu/narednu i istoimenu Vukanovićevu zbirku, koja će se pojaviti 1978, a neke od pesama doživeće docnije „prekodiranje” u vizuelni medij (na primer, pesma Zvezdoglav čoveku je dav ima i vizuelnu varijantu, koja će biti objavljena znatno kasnije — u zbirci ČAMAC KAŠIKA, publikovanoj tek 1990. godine).

Scijentističke intonacije (osim poetskih „predmeta”) uočljive su gotovo na svakoj stranici ZVEZDANOG PERJA, a možda su najočiglednije u kratkim segmentima pesme Biografija magline, koji istovremeno podsećaju na sažetu formu haiku poezije. Evo nekoliko segmenata iz ove pesme:

1.
Oscilograf
Prepisuje pamćenje
Za upotrebu.
2.
Avanture neutrona i elektrona
Po jezgru
Raskošnog atoma.
3.
Astrometri greše u određivanju
Nebeskih tela
Za hiljadu milimikrona.
4.
U zamršenoj
Biografiji Maglina
Poremećena je svetlost
5.
Sunce gubi ten
Hitno preporučite
Najefikasnija sredstva.

Poslednji navedeni segment ciklusa Biografija magline (pesnik beleži na kraju da je ciklus nastao 1968. godine), uobličen je kao „molba” i kao „svest” šta učiniti Suncu koje „gubi ten”, i prema tom uobličenju podseća na principe koji se poštuju u tzv. fenomenološkoj signalističkoj poeziji. Pesama ovoga tipa ima još nekoliko u ZVEZDANOM PERJU, kao i onih koje se mogu ubrojati u tehnološku ili nađenu poeziju (pesma Zvezdosan, na primer, u čijem podnaslovu stoji — Kad boluju, oni se leče Zvezdosnom).

ZVEZDANO PERJE kao pesnička zbirka javlja se i kao karika (međučlan) između knjige LJUBIBIĆE i onih knjiga koje će potom uslediti — delimično to se vidi i iz primera koji su navedeni ili pomenuti — te se i zbog toga mora razumevati kao delo u kojem je sadržan princip ucelovljenja, odnosno, princip organizovanja i povezivanja pojedinačnih ostvarenja pesnikovih u jedinstven opus. U njoj, međutim, ima i nekoliko pesama koje nisu u tolikoj meri stihovani poetski programi koliko su „ilustrativni” materijal za scijentističku orijentaciju i koliko su „pevanje” o čoveku našega doba, koji je, između ostaloga, i homo cosmicus. U pesmi Prepoznaće me, u ovom smislu, Vukanović je zabeležio i sledeće redove:

Jednoga dana
Shvatiće moju kosmičku veru
I moju smrt od pogleda zvezda.
Prepoznaće me nebo i reka
Moji biografi godina,

a u njima nije teško prepoznati još od romantizma u literaturi prisutnu misao o pesniku kao demijurgu, profetu i biću u kome se sastaju „sile” opšteg i pojedinačnog i čijim se rečima ljudima obraća univerzalni Logos, Univerzum sam, dok u pesmi Oluja (podsećamo na naslov Pavićevićeve zbirke MAGNETNE OLUJE, pored simbolike, osavremenjene poetske retorike, estetsko dejstvo preuzima, za scijentističku poeziju karakterističan, model „objektivnog” ili „neutralnog” saopštenja — model „izveštaja”, kakvi se sreću u knjigama ovde već pominjanih pesnika signalista. Uočljiva, je, takođe, i Vukanovićeva sklonost ka neologizaciji, a ova će doći posebno do izraza u ciklusu U Smehoteci. U pesmi Oluja, zapravo, Vukanović izveštava o metamorfozama Zemlje (planete) i Kosmosa, kao i o načinima kako se ovi procesi mogu pratiti (zlovizija!):

Kad vazduh izgubi ravnotežu
U poljima sudbine razmene mesta
Nastaje metamorfoza stvari.
Iz nebesa poprsje Zveromaga
Oluja maskira galaksiju osećanja
Nevreme je prenaseljena planeta.
Vetrovi
Zlovizijom
Prikazuju šou haosa.
Dok pada kiša kamenja
Ljube se znamenja.31

U ciklusu U Smehoteci Vukanović je skovao ili „pronašao” reči izvedene iz korena smeh: smehoplov, smehoteka, smehist(a), smehonije, smehopljuvanje, smejalica (igra), smejurija, smehograf; slično će postupiti još samo jednom — u ciklusu Vetrosmeše za planete i planetoide, iz zbirke SNIMCI KASETE BRODSKOG DNEVNIKA (1978), gde će od imenice vetar, kao matične reči, izvesti sledeće lekseme: vetromotor, vetruša, vetrušati, vetromucati, vetropucati, vetrocentrala, vetruga, vetrugati, vetrijada, vetroid, vetroder, vetrosmeša, vetrovoz, vetrobrzina, itd. Nelogizacija kao proces u jeziku, nije strana avangardi. U ovom slučaju ona se ne dodiruje sa zaumom — naprotiv, pesnik je koristi da imenuje stvari (pojave, procese) koji zaista postoje u svetu zbilje.

Kritičku pažnju u zbirci ZVEZDANO PERJE privukle su i sasvim kratke pesme Slobodana Vukanovića, „krojene” prema „srazmeri” pa i smislu aforizma. Izdvajaju se dve pesme u ovom pogledu:

ZNAMENJE
Dobrota pesnika je jača
Od njegovog ludila.

AMBASADOR DVEJU VLADA
Cvet je portret lepote
Budućnost trbuha.

Ove pesme, međutim, bitnije ne određuju doprinose ovoga pesnika scijentističkoj poeziji.

SNIMCI KASETE BRODSKOG DNEVNIKA (1978), najavljeni proznim fragmentima još u ZVEZDANOM PERJU, sadrže šest ciklusa (Besmrtno putovanje zvezdanih dečaka, Vetrosmeše za planete i planetoide, Snimci kasete brodskog dnevnika, Plazmoidno se šire hoministički nas skupljaju, Na Andromedi čitaju sapiens, Homo kosmikus). U ciklusu po kojem je zbirka dobila ime naći će se i izjava koje imaju težinu poetičkih autorovih opredeljenja, podstaknutih, nesumnjivo, i naučno-fantastičnom literaturom koja se s nesmanjenim interesovanjem prati i danas. U prvom fragmentu se kaže:

„Slavimo Zemlju kao vrhovnog boga, koji čuva primerke Adama i Eve. Slavimo biljnu raskoš, životinjski um i snagu. Slavimo poraze osećanja… Tužno slavimo našu moć…
Usvemirili smo se. Zamišljamo čudovišta, kostimiramo ih, scenografišemo, najavljujemo njihove dolaske.
Hoćemo li reprodukovati mi njih ili oni nas, ko će biti gospodar i čega?
Pobeći na planete-ostrva vasione.”

A u drugom fragmentu, bekstvo na „planete-ostrva” u vasionu, „obrazlaže” se tipično poetski: kao da je reč o pesnicima koji kao bića (ljudi) vide pre, šire i dalje od drugih:

„Sa koje planete, na koju planetu da vam se javim sa psalmima o Vremenu i Energiji?
Zar se toliko godina nismo videli lebdeći na ivici ponora Prostora, rešavajući astronomske zakone i uloge vodiča zvezdanih pustinja.
Moji su pokloni opterećeni brojkama, hipotezama, primercima minerala. Moji pokoloni su Istoroja novih pretpostavki.”

Oba navedena odlomka iz SNIMAKA KASETE BRODSKOG DNEVNIKA, pored sadržaja koji ne treba posebno razmatrati, svedoče da su u ovoj zbirci Slobodana Vukanovića ravnomerno zastupljeni i prozni i stihovni iskaz i da je naizmenično smenjivanje iskaza proze i stihova nešto što je uobičajeno za scijentističku poeziju, za signalizam kao i za avangardu uopšte. Najmanje je — ovim povodom — neobična motivacija — tačnije, njegova inspiracija ne samo dostignućima ovovekovne nauke, tehnike i tehnologije, elektronike i kibernetike, nego i literaturom (SF) koja prethodi tzv. „otkrićima” u ovim oblastima, koja „prati” ta otkrića i koja, na kraju, govori o „posledicama” primene tih „pronalazaka”, bez obzira na to kakvom socijalnom, verskom, jezičkom, itd. kolektivu pripadaju „izumitelji” i oni kojima se ti „pronalasci” „poklanjaju”.

Pod naslovom Tragom kosmičke vizije, povodom SNIMAKA KASETE BRODSKOG DNEVNIKA, književni kritičar Srba Ignjatović je zabeležio: „Tematika ove knjige želela bi da bude planetarna ili, još drastičnije rečeno, kosmička. To su prejake reči, ali je sam naum očit. I tako se pesnik zapućuje onim tragovima koji su najsvežiji: porukama i poukama, slikama i vizijama moderne naučne fantastike, imenujući svoj pohod — pohodom u buduće nivoe civilizacija i svetova”.32 Isti kritičar, u navedenom tekstu, zapazio je da najveći broj tekstova u Vukanovićevoj knjizi „uvažava konvenciju stihovnog kazivanja, no ne na tradicionalan način, usko versifikatorski način” nego na način koji se temelji na „jednom slobodnom govornom nizu koji podrazumeva iskustva drugih formi i nastoji da ih u sebe uključi” a potom podvlači da nije u ovoj zbirci pesnik nastojao da uspostavi dijalog, ako ne i da kritikuje „postojeći koncept naučne fantastike i futuroloških vizija”, koje su uglavnom i danas veoma popularne. Distancu prema tim konceptima i vizijama Vukanović je ponajbolje iskazao u jednom sasvim kratkom fragmentu uvodne pesme ciklusa Snimci kasete brodskog dnevnika. U tom fragmentu „izveštaj” nije samo „raport” putnika koji je napustio zemaljske prostore nego i samoironična opaska o večnoj ljudskoj čežnji da se iskorači iz „zemnih okvira”:

Daleko smo Daleko
Hoćemo Univerzum
Kao mrav planetu.

Humoristički i autoironični pasaži u ovoj knjizi Slobodana Vukanovića „prizemljuju” pesnikove vizije, oduzimaju im snagu i naučne fantastike, i mistike i metafizičkih naboja, od kojih — poznato je — svaka poetska tvorevina dobija na „snazi”. U ciklusu neobičnog naslova Plazmoidno se šire hoministički nas skupljaju, Vukanović će ugraditi i ovakvu, „jeretičku” misao:

5.
Razmenismo
Astronomije Arheologije Geologije
Razmenismo Hemije i Fizike.
Razmenismo
Lična i mešovita
Mišljenja.
Šta ćemo jedan drugom?
Koliko koristi?
Koliko štete?

Ironijski diskurs prepoznaje se po upotrebi velikih početnih slova kod imenovanja pojedinih egzaktnih disciplina, a potom i u nizu pitanja koja slede logično iz pragme svakodnevnog življenja (razmena „ličnih i mešovitih mišljenja”). Međutim, iščitavanje SNIMAKA KASETE BRODSKOG DNEVNIKA samo na nivou humorno-ironijskog iskaza bilo bi pogrešno: forma putovanja (setimo se Todorovićevog PUTOVANJA U ZVEZDALIJU) i izveštavanja s puta u vanzemaljske, astralne predele — literarno je poznata ali još uvek neautomatizovana, kao što je i neutaživa utopijska svest čovekova da osim našega postoje drugi, bolji, humaniji i harmoničniji svetovi. Čežnju za tim svetovima Vukanović je izrazio i u pesmi pod naslovom Andromeda, nizom pitanja koja tište Zemljane:

Kako se kod vas kaže život
Koliko se svetlosnih godina radujete
Možda se to kaže: koliko se svetli
Ili
Koliko ste svetlosnih godina dugi
Kako se kod vas kaže život.

Ukratko: rezime ove zbirke sadržavao bi Vukanovićeve stavove da je čovek (Zemljanin, homo sapiens) i homo cosmicus, koga „Maštovizija” vodi u prostore koje žudi i sluti, ali ne poznaje, a kada ih, imaginarne, upozna, podložan je delovanju „Nostalgovizije” koja ga vraća „prahu od kojega živi, koji je i u koji se vraća (i preobraća)”. Distancu prema svetu fikcije ponajbolje je izrazio u jednom segmentu uvodne pesme u ciklusu Snimci kasete brodskog dnevnika — segmentu gde se veli, između ostaloga — da su ključevi svega što se življenja i čoveka tiče, tu na Zemlji i među ljudima samim:

Opijeni Kosmomirisom
Zaboravili smo zemaljski san
Zemaljsku stvarnost
Opijeni Kosmomirisom
Zaboravili smo razgovor
Običnost jednostavnost
Ljubav…33

Zbirka SVEMIRSKA SEOBA MONTENEGRO pojavila se 1984. u Titogradu, a kako se u njoj našlo svega 14 pesama, kritičari su je s razlogom propratili kao plaketu.34 Bez obzira na to koliki je obim ili kakvo je „kvantitativno” određenje jedne pesničke knjige, u ovom slučaju mora se istaći da pesme iz SVEMIRSKE SEOBE MONTENEGRO produžavaju intencije koje su provedene i u prethodnim Vukanovićevim knjigama i da je u nekima od njih još naglašenija humorno-ironična slika sveta, do granica groteske, takoreći, (pesme: Robotska posla, Pedeseti sajam naučne fantastike u Zagrebu u ulici Miroslava Krleže broj 92, Menjali su se, itd.). Između zemaljskih i nebeskih prostora i „poslova” pesnik „ukida” razlike: čovekova „pomagala” u tom prevladavanju razlika različite su mašine (uređaji) do kojih se došlo koliko umom pojedinaca (neki od velikana imenuju se i u ovoj zbirci) toliko i opštim tehnološkim napretkom (renesansa metala — kaže Vukanović za naše doba). Tehnološki napredak, međutim, ne znači i napredak humaniteta, naprotiv, može dovesti do njegovoga smanjenja pa i nestanka, u šta se čovečanstvo tokom svoje istorije više puta moglo uveriti. I planetarna istorija doći će do sličnih iskustava, o čemu govori jedna neg-utopijska „pričica” koju je Vukanović predočio pesmom Neozbiljno funkcioniše:

Na Andromedi
Anatomski ispituju Zemljanina
Rastavili su ga
A kada su ga sastavili
Nije funkcionisao
Čudan neki materijal
Neozbiljno funkcioniše
Zaključuje konzilijum
I reprodukuje novog sa istim likom
A novom funkcijom

Ipak, zaziranja od novoga, u ovoj zbirci kao u Vukanovićevoj poeziji uopšte, nema: za njega je, kao i za sve pesnike „kosmičare” traganje za rešenjima zemaljskih zagonetki mogućno i u svemiru — drugim rečima, Vukanović „ne može da zamisli zemaljsko bez svemirskog oslonca”, tj. konkretnu ljudsku zbilju i život „bez futurološkog lika”. „Iz te, budućnosne perspektive, ovaj pesnik će sagledati i svoje sunarodnike u čudesnim scenama seoba u međuzvezdane prostore, a komični efekti nastaju sučeljavanjem duge i duboke istorijske svesti Montenegrovaca i njihove tradicije sa onom svesti i tradicijom koju uspostavlja novo vreme, a oblikuju savremena sredstva masovnih komunikacija, futurološka lektira, filmovi i gotovo svakodnevni izveštaji o boravcima kosmičkih ekspedicija u vanzemaljskim prostorima.” Kupalište besmrtnosti puno je davljenika, kaže Vukanović, aforistički komentarišući neutaživu ljudsku sklonost za novim i nepoznatim, a onda će slikati neumitni proces „svemirskih seoba”, svesno se poigravajući dvosmislenim značenjem ove sintagme (stvarno, „kosmičko” seljenje, s jedne, i „seoba” duša umrlih, s druge strane):

Traje svemirska seoba Montenegro
Mašine slikaju čovekovu dušu
Svetkovinu slavlja
Zemaljske pejzaže
Futurološka naselja
Letače snimatelje
Projekte biljnih revolucija
Montenegrovci u carstvu ekrana dugmadi
Planetarijuma
Kao molitvu
Kao azbuku
Pripovijedaju rodoslov
Od seobe Slovena
Do seobe Zemljana
Nestala imena
Izgovaraju mašine
Ne pamte ljude…36

Knjiga KUDA ĆEMO (1988) Slobodana Vukanovića sinteza je, i pevanja i mišljenja, ovoga pesnika, a što se scijentizma tiče, mora se istaći da je u njoj uz nove pesme autor objavio i one koje su se kao stožerne našle u prethodnim zbirkama. Reč je o pesmama Balada o ljubičastoj materiji, Neozbiljno funkcioniše, Hamlet Osmi veruje da je navigator Šekspir dematerijalizovao njegovog tvorca odnosno oca i o ciklusu U Smehoteci — o čemu je već bilo reči. Pošto su u zbirci ponovljene još nekolike pesme, ima razloga da se povodom knjige KUDA ĆEMO govori kao o izboru iz lirike; s obzirom na to da su neke pesme nove, da su neke od njih napisane dijalekatski (kao autorov odgovor na izazove vremena) i da su pojedine od njih posvećene živim stvaraocima (Matija Bećković, Luka Paljetak i drugi), može se smatrati da je ovom knjigom autor izražavao i neke „dugove” vremenu i generaciji stvaralaca koja se manje ili više uspešno iskazivala na literarnoj sceni u isto vreme. „Dugove” scijentizmu „poravnavao” je naglašenijim humorom (Robot Veliša na Zetskoj farmi uništio jedanaest ruža), koristeći se kako podacima koje su mu pružale zbilja i nauke tako i onima koje je već inaugurisao u prethodnim knjigama, mada ima pesama u kojima je nastojao da uspostavi dijalog između Ovostranog i Onostranog. Koliko je taj dijalog bio poetski i estetski uspešan, kritička misao nije izrekla svoj sud, međutim, da je u pesmama ove vrste autor uspešno predočavao i „jezičku” atmosferu — ne može biti sumnje (Tugu tuguje Sava Ilić iz Sofaliju, Moji komšiji, Da ne spije terzija).

Pregled Vukanovićeve scijentističke poezije valja privesti kraju, uzimajući u obzir poslednju zbirku pesama koju je objavio pod naslovom ČAMAC KAŠIKA, u Titogradu 1990. U ovoj zbirci, od sedam ciklusa, tek povodom dva ili tri može, biti reči o scijentizmu u osnovnom značenju te reči. Najpre, treba reći da je poslednji ciklus (Opsesija) realizovan kao vizuelni (vizuelne kreacije: Dom, Galaksija, Zvezdoglav čoveku je dav, Opsesija, Um caruje, Slavimo kip Slobode), što ne znači da neke od ovih kreacija nisu scijentistističke u osnovi.

Uvodna pesma zbirke ČAMAC KAŠIKA (Motorizovani krokodili) i nekoliko ostalih koje obrazuju ciklus Čamac postaje kašika scijentističke su utoliko što se u njima elaboriraju „slučajevi” s psihijatrijskog odeljenja, i što se u njima — iz ugla sumašedših ili pseudo-sumašedših slikaju vreme, mentaliteti, navike, odnosno, pojave koje su neobično-obične i tako moguće u našem dobu neautentičnosti.

U zbirci ČAMAC KAŠIKA naročito je važan ciklus Signalističke vesti, u kojem je objavljeno i nekoliko prigodnih pesama (U galeriji osećanja: Du monte dokumente, Signalistička zahvalnost Julijanu Kornhauzeru, Signalističke vesti). U prvoj od ovih pesama, povodom TEXT BILDERA, Vukanović će „argumentovati” razloge zbog kojih su se u ovoj antologiji našli i naši signalisti, uz Apolinera (Guillaume Apollinaire), Benzea (Max Bense), Voznesenskog (Andrej Voznesenski), Šmita (Siegfrid J. Schmidt) i druge autore:

U GALERIJI OSEĆANJA:
DU MONTE DOKUMENTE
Zajedno smo
U Text Bilderu
Klausa Petera Denckera
Guillaume Apollinaire
Max Bense
Andrej Voznesenski
Takahaši Šohairo
Siegfrid J. Schmidt
Simonides od Keosa
Jindrich Prochazka
Paul de Vree
Miroljub Todorović
Skupili smo se
U ime duše osećanja
Odabrani po Klausu
Zašto baš mi
Zašto ne drugi
Zašto baš ja
Niču osećanja
Na livadi
Sneg Kiša Sunce
Zalivaju smehom
Radošću Tugom
Mržnjom Ljubavlju
Ispovedamo se u Kelnu 1972.
Zaboravili smo na veru jezik
Osećanja su dokazni materijal
Za nas i protiv nas nas nas
Linijom bičujemo portrete
Slovima gradimo piramide
Postojanja Nastajanja
Trajanja37 

U pesmi Signalistička zahvalnost Julijanu Kornhauzeru, osim prigode i direktnog obraćanja imenovanoj osobi u naslovu, osvetljeni su počeci signalizma, tačnije, odnos kritičke i čitalačke (kulturne) javnosti prema ovome „izmu” koji je svojim nastupom na literarnu scenu „razbio kutije-okove”, tj. važeće literarne konvencije. Vukanović iskazuje zahvalnost Kornhauzeru kao kritičaru i tumaču poezije, kao prvom stranom jugoslavisti (slovenskog porekla) koji je u signalizmu video poetski relevantan pokret u sklopu avangarde posle Drugog svetskog rata u Evropi i svetu. Prilike u kojima pesma nastaje sasvim su drukčije no one kada se signalizam rađao:

Saterali su nas
u kutiju
Bacili ključ
Razbijali smo
Kutije-okove
Smeho-carevi
Priređivahu časove Ironije
Iako ranjeni
Jačali smo
Ti nam
Pane Kornhauzer
Na Slovenskom nebu
U drevnom Krakovu
Ispisa
Našu signalističku mapu
Na štetu njihovu
I korist našu
Niko više ne prisustvuje
Časovima Smeho-careva
Pan Kornhauzer38

Naravno, svako ozbiljnije proučavanje signalizma pokazalo bi da je „signalistička mapa” mnogo šira i obuhvatnija no što ju je mogao „ispisati” pan Kornhauzer. Vukanovićevu pesmu, naprosto, valja shvatiti kao „otpev” na pravovremeno kritičko vrednovanje, kakvoga, u prvo vreme, nije bilo na domaćem tlu.

Pesma Istorija bolesti pripada takođe ciklusu Signalističke vesti, a od drugih pesama (ne samo u ovome ciklusu i zbirci) odvaja se time što je realizovana kombinacijom brojeva i glasova, što znači da se delimično može smatrati i zvučnom signalističkom pesmom. Brojka 9000 (umnožena pet puta) ispunjava prvi, drugi, treći i četvrti stih prve strofe, a slovom m (najpre koncentrisano u grupu od tri, potom od pet i šest članova) obrazuje završni stih ove neobične kvinte. U drugoj strofi u prva tri stiha ponavlja se (po četiri puta u stihu) broj 16 000, a dva završna stiha obrazuje slovo m, opet u različitom kvantitetu (grupaciji). U trećoj strofi dva stiha su složena od broja 23 000 (stih obrazuje četiri puta ponovljena ova cifra), a tri preostala, slovo m u različitoj koncentraciji. U preostalim strofama, samo prve stihove obrazovaće brojevi (31 000, 58 000, 78 000 i     91 000), a u ostalima pojavljivaće se, pored glasa m i glasovi o, h, u, i, a, naravno, u različitoj koncentraciji. Završetak ove pesme, osim numeričko-zvučne, poseduje i vizuelnu dimenziju, i izgleda ovako:

146000        146000        146000
160000        160000        160000
mmmmmm     mmm     mmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmm
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
uuuu     uh     uuuuuuu
uuuuuu          uuuuuu
aaaaaaaaaaaaaaaaaa
iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii
mmmmmmm
ah
+

Još nekoliko signalističkih opredeljenih stvaralaca dalo je svoje doprinose scijentističkoj poeziji kao vrsti koja je dezavuisala standardni jezik poezije i „pomerila” pesničku pažnju na „predmete” koji nisu do tada bili „opevani” ili nisu bili smatrani dovoljno „poetskim”. Jedan od njih je i Branko Andrić, u čijoj se zbirci, pored ostalih nalazi i pesma Tvoja 1+1 oka39, u kojoj se, osim brojeva koriste skraćenice, zvezdica kao tipografski znak, brojevi uz skraćenice u funkciji označavanja tzv. indeksa, kako se vidi iz sledećeg navoda:

Tvoja 1 + 1 oka su kao zbir
1 + 1 = 2 tramvaja
koji pršte kroz snegom zavejanu tundru
saonicama u koja su
upregnuta 1+1+1 konja
Tvoje oči su dva neostvarena cveta
Od kojih N 1 zajedno sa maglom (M)
koja iz njega proizlazi
doprinoseći neznatno čitavom tom sivilu (S)
sažima svoje opkoračene susrete (2+1)
u nizu zavejanih izraslina (I1 I2 I3…In-l, In)
U dodiru tvojih i mojih očiju
rađaju se svetlucavi slapovi
koji pred multiplikovanim ogledalima
u sveopštem obrtanju
prostora oprezno se mimoilaze da ne bi
dodirnuli tananu pregradu koja dolazeći iz
nepoznate izukrštane ravnice
razgoni pred sobom umilna stada
nekih čudnih veprova (W1 W2, W3… W32 )
Zatamnjen u opštem prisluškivanju
zadivljen sam nežnim ostvarenjem jednog
tvoga pogleda (p1)*
…In-1, ln 7 spljoštenih ponovo u nepreglednu
ravnicu
u kojoj i pored besmisla gledanja jedini smisao
imaju tvoje oči oko N 1 i oko N 2

* Pogled jedan (pl) za mene je čitav niz izraslina (li. l2. I3… – stoji pod “zvezdicom” kao objašnjenje pesme. 40

Vizuelno-verbalnom scijentističkom poezijom bavilo se još nekoliko signalista. U prilogu ovome poglavlju objavljeni su radovi Radeta Obrenovića i Spasoja Vlajića, na primer, koji će biti „protumačeni” pre svega, kao vizuelne tvorevine. Na radovima Spasoja Vlajića valja, bar na kratko, zadržati pažnju — ne toliko što je „najscijentističkiji” pesnik već zbog toga što je kao fizičar po profesiji istraživao jezik signalističke poezije mimo uobičajenih kritičkih i lingvističkih uzusa. Njegovi napori u ovom pogledu, najeklatantniji i najrelevantniji, sabrani su u knjizi SVETLOSNA FORMULA 41, u kojoj je — koristeći se kritičkim, poetskim i egzaktnim iskustvima — nastojao da pokaže/dokaže u kolikoj je meri spektralna dimenzija glasova u vezi sa njihovim značenjima, tj. koliko je i — sa stanovišta egzaktnih nauka — održiva Remboova teorija o boji glasova (pesma Voyelles).

Pesmovno/diskursivna Metafora Spasoja Vlajića, na primer, počinje objašnjenjem da se naslovni pojam (Metafora), zapravo, zasniva na eksperimentalnim podacima „astronomije i geohemije” (Videti pesmu u prilogu), a potom, iza grafikona/sheme slede objašnjenja, u kojima stoji da je:

A —  učestalost pojave oblika
B — sastav
N —  atomski broj
x1 — zvezdana i međuzvezdana sredina
x2 — ljudsko tkivo
x3 — meteorska sredina
x4 — sredina zemljine kore
x5 — sunčana sredina
x6 — sredina zemlje u celini42

Verbalno-formularni iskazi Spasoja Vlajića nisu bacili u senku poetsko: uprkos računanju, poetsko je prevladalo, što potvrđuje i završetak pesme: „Kada san probije barijeru budućeg, buđenje je povratak u prošlost.”

Još karakterističnija je Vlajićeva pesma Granična vrednost pojmovnog niza, objavljena u tematskom dvobroju časopisa „Koraci”, 1976.43 U podnaslovu pesme stoji autorova naznaka: signalistička poezija, a potom sledi Postulat, u kojem doslovce piše:

„Postoji pojam ili skup pojmova koji je gra-
nična vrednost niza pojmova ili niza skupa poj-
mova. Ako pojmove ili skupove pojmova obeleži-
mo sa a, b, c, d onda navedenu činjenicu piše-
mo ovako: lim a ab = d
b – c
i čitamo: ’a teži (konvergira) prema d, teži
(konvergira) b ili prema c’; ili ’granična
vrednost (limes) ab, kada b teži prema c,
jeste d’.”44

Nakon Postulata, koji je razumljiv samo stručnjacima, slede četiri pesme/traktati, sazdane od „delova i podataka” iz egzaktnih diskursa i iskaza koji imaju poetsku „specifičnu težinu”, mada su i oni uobličeni na način naučnih definicija, a mogu zazvučati i aforistički. Pesma broj 2. počinje iskazom: „Hajzenbergova relacija neodređenosti kao granični minimum i Paskalov užas kao gramaksimum moći ogleda”, (sledi sam ogled). Sreću se i ovakvi iskazi: Crveni pomak prostranstva ka stravičnoj praznini; Do slutnje logika rasplinuta upija oblik izgubljenih oboda stvari; Planetarno mišljenje je osnova kosmičke slutnje i mogućnost planetarnog uma.
Opštiju vrednost ima fragment kojim se pesma/traktat završava:

Otvorena prema beskrajnim moćima,
zamahom stalnog proširenja gospodarstva nad
energijom,
NADA je najveći domet
u procesu kretanja čovečanstva ka savršenstvu,

kao i dva fragmenta koja je ispisao velikim slovima; poslednji se može prihvatiti i kao poetički refleks o samoj poeziji:

POGLEDU BEZDANE VASIONE
SVAKA TAČKA RODNOG NAM PROSTORA
VEČITI JE MUK I BESKRAJ
OTELOTVORITI NEPOSTOJEĆE, NIJE LI TO
NAJVEĆI SAN POEZIJE? 45

Manje ili više hermetične za prosečno obrazovane čitaoce, pesme/traktati Spasoja Vlajića izazvale su više afirmativnih reakcija pesnika signalista ili pristalica ovoga pokreta. Najpre se oglasio Ljubiša Jocić ogledom Okeanska vizija, gde je zabeležio sledeće: „Ispitujući jezik svoje poezije Vlajić u svojim merenjima nije ništa drugo radio, nego je kroz jedan stepen ispitivanja, ispitivao fenomen koji je na drugom jednom stepenu elektronike, upravo energije, dobijao razrešenja. Poezija se samom poezijom govori, i poezija Vlajićeva govori sa energijom, tim tajanstvenim malim elektronom koji je prisutan i u igri igle našeg spiritualnog života kao nosilac i sam te igre…”46 Dovodeći u vezu Vlajićevo fizičko-matematičko istraživanje glasova sa učenjima savremenih fizičara, lingvista, filosofa, itd., Jocić je Vlajićeve napore da dešifruje totalitet sveta, jezika i svemira smatrao logičnom avanturom savremenog čoveka i zaključio: „Po Vlajiću glasovi samim svojim rasporedom u lancu reči dobijaju razne singularne energetske vrednosti, kao i osobne forme. On zna da se svaki glas odnosi ne samo prema samoj reči i prema drugim rečima u kontekstu, već da se odnosi i prema celom kosmosu jednog jezika. Prema količini javljanja jednog slovnog znaka on može da odredi količinu javljanja drugih slovnih znakova, što znači da može uspostaviti odnose jedne forme nad drugim formama. Kako nijedna forma nije prazna, to znači da odredi i duh teksta, njegov poetski i čisto obaveštajno značenjski nivo, njegov stepen erotizma, njegov stepen agresije. Sve to on postiže matematičkim putem.”47

Pišući o Vlajićevoj svetlosnoj formuli, koja je izvedena i obrazložena tek 1983. godine, Milivoje Pavlović je ukazao na činjenicu da radu ovoga fizičara, u stvari, prethodi poetsko-imaginativni rad Ljubiše Jocića, velikog eksperimentatora, i pesnika koji je još 1976 —  u jeku svoje signalističke aktivnosti govorio o „spiritualnosti elektrona”. Za samu formulu:

                                                   S = Ss – Ss . Z

Pavlović kaže sledeće, objašnjavajući najpre njene simbole (S = frekvencija svetlosnih stanja gasova, Ss= srednja vrednost frekvencija u svetlosnom kontinuumu, Z = fonetski koeficijenti): „Za navedeni obrazac zaista možemo reći da predstavlja pravi primer signalističke umetnosti. On harmonično spaja lepotu spoljašnjeg zvučno-vizuelnog oblika, zasnovanu na eteričnosti i prozirnosti sibilanata S Z, sa unutarnjim smislom u kome se energija glasova preobražava u svetlosne talase značenja.”48

Bez obzira na to da li Pavlovićeva tvrdnja da svetlosna formula „predstavlja pravi primer signalističke umetnosti” izdržava kritičku analizu ili ne, može se reći da je u pesničkom i naučno-istraživačkom radu Spasoja Vlajića scijentizam dobio novi polet pa i smer i da Todorovićev program — poziv, saopšten u dnevničkim zapisima na kraju zbirke PLANETA (1965), nije ostao bez odjeka. U zapisu 20. XII 1963, podsećanja radi, Todorović je nabrojao šta sve nova poezija treba da opeva:

Zakone života, nedokučivog bilja neiscrpne energije
na umirućim zvezdama,
Nezamislive prostore Mlečnog puta
Zakone smrti, te još čudesnije oblike Stvaranja,
Požudne igre planeta,
Alhemiju brojeva,
Tamu sfera,
Tamu duše čovekove.49

Znatan broj ovih tema (predmeta) opevan je upravo u scijentističkoj signalističkoj poeziji.

Scijentističkoj poeziji — u obliku iz kojega će se generirati fenomenološka, a potom tehnološka i nađena poezija — pripadaju i Todorovićevi ciklusi o životinjama: Termiti (u zbirci KYBERNO) i Mravinjak (u zbirci POKLON-PAKET). U ciklusu Termiti opevane su životinje „nižega reda”: škorpija, termiti, stenice, osa, kišna glista, pantijičara, morska zvezda i puž. Sve pesme su kratke (ne prelaze desetak stihova) i kratkoga su stiha (dve ili tri reči u stihu) te čuvaju elementarni scijentistički obrazac koji će biti zajednički i za fenomenološku poeziju. Scijentistička i fenomenološka poezija, u stilskom pogledu, srašće u jedinstvenu signalističku vrstu, o čemu svedoči i ciklus Mravinjak, kojem prethodi zanimljiv Todorovićev tekst — prolegomena za signalistički fenomenalizam — tekst Fenomenologija bića i stvari.50 

U Mravinjaku će se takođe pojaviti insekti, ali i ptice, gmizavci, sisari — kao osobeni „predmeti” poetsko-naučnog govora, kao „predmeti”, dakle, kojima ranije nije bilo „mesta” u poeziji, Todorovićev bestijarijum naselili su: stonoge, pauci, krokodili, komarci, labudovi, gundelji, rakovi, pijavice, svinje, zmije, buve, ovce, metilj, leptir, dabar, jegulja, školjka, gušter, jelenak, muva, cvrčak, kornjača, stršljen, sviloprelja, zelena žaba, itd. Neke od pesama o nabrojanim životinjama Julijan Kornhauzer će tumačiti kao fenomenološke (Leptir, Muva, Ovca), ustanovljavajući, naravno, njihovo scijentističko poreklo. To poreklo sadržano je u „opisu” životinje; „opis” koji pesnik gradi podseća na naučno-enciklopedijski opis, ali je taj „opis” ipak „skraćen”, nepotpun, da bi bio poetski efektan:
 
Kišna glista
kišna glista je
korisna životinja
hrani se opalim lišćem
i neumorno
preorava zemlju
ako je presečemo
na više delova
svaki od njih se
regeneriše
i nastane
više novih
kišnih glista

Svinja
svinja sve jede:
korenje, poljske plodove
lukovice, gljive
insekte, larve
puževe, crve
vodozemce, miševe
ribe, pa čak i
strvine
ako je dobro hranimo
ispod njene kože
skupiće se
rezerva masti
debela nekoliko
santimetara
 
U stilističkoj interpretaciji ovih scijentističko/fenomenoloških pesama Miroljuba Todorovića, Julijan Kornhauzer posebno se zadržavao na pesnikovom izboru informacija (selekcija) iz sume obaveštenja koja o svakom pojmu pružaju odgovarajuće enciklopedije, leksikoni ili rečnici o predmetu (biću ili pojavi) koja se u pesmi „opisuje”. Izbor „informacija” vršen je smišljeno: iz niza informacija uzimaju se one (ili „delovi i podaci” iz informacije) koje su osobene za opisivani predmet, ali koje, uprkos tome što su opštepoznate, mogu delovati na čitaoca neočekivano, neobično, začuđujuće. To proizlazi iz činjenice da su u pesmi „delovi i podaci” informacije iz tekstova druge vrste postali nosioci estetskog, što je bio i osnovni zahtev scijentističke poetike.

Pojedini „stanovnici” Todorovićevog bestijarijuma iz ovih dvaju ciklusa, nastaniće se deceniju i po kasnije u zbirci JEDINAR Dragoljuba Đokića. 51 U ovoj zbirci Đokić će drukčijim stihovnim modelom obnoviti primarni vid scijentizma, potvrđujući na stvaralački način vitalnost simbiotičkog jezika pesme-nauke i njegov značaj za transformaciju jezika savremene poezije. I Đokić će opisivati kišnu glistu, škorpiju, vodenog pauka, bele mrave, običnu i šumsku osu, muvu, zelenu monahinju, itd., naslovljavajući svoje pesme imenima ovih insekata, ali i stručnim nazivama na latinskom jeziku. Upoređenja radi, evo 5. segmenta Đokićeve pesme o kišnoj glisti:

Zemlju jede
svetlica uživa
u stomaku oranica
stomak sito
hrana je čista
prosejana
prošao humus
crevima

Scijentistički „delovi i podaci”, instrukturirani u jezik pesme i u njegove značenjske ravni, zazvučaće sveže i neobično i u pesničkim iskustvima drugih pesnika, što znači da ova signalistička vrsta nije ostala bez odjeka, ako ne u svom osnovnom vidu, ono bar preko fenomenološke i tehnološke poezije kao podvrsta. Pesnik Branko Andrić, na primer, napisaće ljubavnu pesmu — u ovom poglavlju je već pominjana — u kojoj će se sintetizovati brojke i reči, a na kraju — kao u kakvoj raspravi — pojaviće se i fusnota!52

Scijentističkom poezijom Miroljub Todorović započeo je pesnički rad, sada već davne 1959. godine. Ova poezija označila je utemeljenje signalizma kao avangardnoga pokreta i pesničkog koncepta koji je imao ambicije da revolucioniše savremeno pesništvo upućujući ga na bespogovorno traganje za novim izrazom i na osluškivanje naše tehnološko-kibernetičke stvarnosti, tj. odvraćajući ga od oveštalih poetika neoromantizma i neosimbolizma, čiji je kraj označio — na upečatljiv način — Branko Miljković.
Scijentistička poezija, koja je potiskivala lirski subjekt, u vidokrug pesničkog rada uvodila je iskustva (metode i postignuća) egzaktnih nauka i na toj osnovi pesnicima ponovo otkrivala tematiku Materije, Energije, Kosmosa, Bića, Sveta, Čoveka. Kao pesnička orijentacija i u programima proklamovana kao poetika sui generis, scijentistička poezija se nije ugasila nego se transformisala u fenomenološku, odnosno, u tehnološku i nađenu poeziju. U ovim formama ona se još intenzivnije približila psihologiji i veltanšauungu čoveka našega doba Njen prvi „udar” na pesnički jezik i na tradicionalnu poeziju, oglašen Todorovićevom PLANETOM, sredinom šezdesetih godina, izazvao je šok među književnim tumačima i pesnicima. Značajniji rezultati pojavljuju se, međutim, na izmaku šezdesetih i početkom sedamdesetih godina (upravo onda kada nastaju brojni fenomenološko-tehnološki ciklusi Miroljuba Todorovića), dakle, u vreme kada je signalizam vodio bitku sa pesničkom tradicijom, posebno poetskom vrstom koja je označena kao stohastička ili aleatorna poezija. Stohastička (a naročito aleatorna) poezija bliska je kompleksu scijentističko–fenomenološko–tehnološke i nađene poezije, i glavni „udar” koji je signalizam izvršio na planu jezika i poetske tematike u srpskom pesništvu sedamdesetih godina — dogodio se upravo zahvaljujući ovim pesničkim vrstama.

                                
   (Iz knjige: Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, 1994)

NAPOMENE
1. Miroljub Todorović, Manifest pesničke nauke (POEZIJA–NAUKA), u: „Signalizam”, Niš, 1979, str. 76.
2. Miroljub Todorović, Nav. delo, str. 77–78.
3. Dave Oz, Šta je signalizam?, u knjizi: Signalizam u svetu, prir. Miodrag B. Šijaković, „Beogradska knjiga”, Beograd, 1984. str. 72–74. U Dnevnika avangarde („Grafopublik”, Beograd, 1990, u napomenama uz tekst Planetarna komunikacija, str. 56, Miroljub Todorović je zabeležio: „Ovaj kanadski kritičar kasnije će, u časopisu International Mexican Art Magazine (oktobar 1982), pod pseudonimom Dave Oz, objaviti esej o signalizmu i Signalističkom dokumentacionom centru. Zanimljivo je da u tom tekstu on moj termin signalizam internacionalizuje, odnosno pokušava da njime obuhvati i mejl-art. To, međutim, nije slučajno. Negde početkom sedamdesetih godina David Zack mi je preko Klausa Groha poslao svoje radove (vizuelne pesme i crteže), sa naznakom da su i oni signalistički. Tako je Zack prvi i jedini strani autor (umetnik) koji se uključio u srpski (jugoslovenski) avangardni pokret signalizam.”
4. Matteo D’Ambrosio, Specifičnosti i konvergencije u signalističkoj poetici, u knjizi: Signalizam u svetu, videti napomenu 3, str. 56.
5. Ostoja Kisić, Neki vidovi signalizma (scijentistička i vizuelna poezija), poglavlje iz knjige u rukopisu Velika rasprava.
6. Miroljub Todorović, Nav. delo, str. 64.
7. Miroljub Todorović, Nav. delo, str. 65.
8. Miroljub Todorović, Nav. delo, str. 86.
9. Pjer Gamije, Semantička pesma, u knjizi Miroljuba Todorovića, STEPENIŠTE, Signalističko izdanje, Beograd, 1971, str. 2.
10. Poema se pojavila u izdanju „Gradine”, Niš, 1971.
11. Miroljub Todorović, Signalizam, „Gradina”, Niš, 1979, str. 60.
12. Julijan Kornhauzer, Stilistički pristup signalističkoj poeziji, u knjizi Signalzam u svetu, str. 89.
13. Miroljub Todorović, Putovanje u Zvezdaliju, „Gradina”, Niš, 1971.
14. Miroljub Todorović, Textum, „Dečje novine”, Gornji Milanovac, 1981.
15. Miroljub Todorović, Nokaut, „Beogradska knjiga”, Beograd, 1984. Ciklus pesama Zvezdalija, u celini verbalni, obuhvata 14 segmenata koji su nastajali u periodu 1979–83.
16. Scijentističkoj signalističkoj poeziji Slobodana Pavićevića pripadaju zbirke: KAMIČAK ZA KAMEN (1967), SILIKATI CVETA (1973), MAGNETNE OLUJE (1979). Što se tiče Slobodana Vukanovića, scijentističke pesme ispisuje u zbirci LJUBIBIĆE (1973), ZVEZDANO PERJE (1975), SNIMCI KASETE BRODSKOG DNEVNIKA (1978), SVEMIRSKA SEOBA MONTENEGRO (1984), KUDA ĆEMO (1988), ČAMAC KAŠIKA (1990).
17. O citatima u avangardnom tekstu više u radu Dubravke Oraić, Citatnost, u: Pojmovnik ruske avangarde, IV, prir. A. Flaker i D. Ugrešić, Grafički zavod Hrvatske, Zavod za znanost o književnosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Zagreb, 1985.
18. Miroljub Todorović, PUTOVANJE U ZVEZDALIJU, „Gradina”, Niš, 1971, str. 95.
19. Miroljub Todorović, Nav. delo, str. 96.
20. Ostoja Kisić, Kosmogonija signalizma, „Bagdala”, god. XXVIII, br. 322–323, januar–februar, 1986, str. 11–14.
21. Slobodan Pavićević, Magnetne oluje, „Rad”, Beograd, 1979.
22. Slobodan Pavićević, Silikati cveta, „Singidunum”, Beograd, 1973, str. 29.
23. Rastko Petrović, Reč i Sila Razvića, „Putevi”, letnji trobroj, 1924, str. 49–55.
24. Slobodan Pavićević, Magnetne oluje, „Rad”,, Beograd, 1979, str. 29.
25. Renato Pođoli, Teorija avangardne umetnosti, prev. Jasna Janićijević, „Nolit”, Beograd, 1975, str. 157–165.
26. Slobodan Vukanović — rođen u Vitomirici 1944, do sada je objavio sledeće knjige poezije i dramskih tekstova: LJUBIBIĆE (1973), ZVEZDANO PERJE (1975), SNIMCI SA KASETE BRODSKOG DNEVNIKA (1978), SVEMIRSKA SEOBA MONTENEGRO (1984), BAL LUTAKA (1988), KUDA ĆEMO (1988), TAKO HOĆEMO (1989) i ČAMAC KAŠIKA (1990).
27. O Vukanoviću kao osnivaču signalizma u Prištini i Titogradu, pisao je Žarko Đurović u tekstu, Poezija kao lavirintska struktura, „Prosvjetni rad”, 15. III 1985, str. 7.
28. Taj ton posebno je uočljiv u zbirci ČAMAC KAŠIKA, Titograd, 1990.
29. O ironijskom govoru Slobodana Vukanovića posebno je instruktivan završni deo teksta Predraga Protića: Slika sveta Slobodana Vukanovića, „Savremenik”, 12, 1976, str. 519–520.
30. Predrag Protić, Nav. delo, str. 519.
31. Slobodan Vukanović, Oluja, u: ZVEZDANO PERJE, „Jedinstvo”, Priština, 1975, str. 13.
32. Srba Ignjatović, Tragom kosmičke vizije, „Omladinske novine”, 29. IX 1978, str. 6.
33. Slobodan Vukanović, Snimci kasete brodskog dnevnika, „Jedinstvo”, Priština, 1978, str. 23.
34. O ovoj zbirci kao plaketi govori i Žarko Đurović, u već navedenom tekstu Poezija kao lavirintska struktura. Sam Vukanović opisao je plakat-pesmu (poemu) na ovaj način: „Plakat-pesma, plakat-poema većinom deluje impresivno, stvaralački kompletno, kao takva predstavlja modernu fresku razvijene civilizacije. Dok plakat ostaje i postaje informacija, plakat-pesma (poema) je stvaralački čin, poruka, saznanje, refleksivno mišljenje.” Videti u: Signalizam — avangardni stvaralački pokret, „Kulturni centar Beograda”, Beograd, 1984, str. 42.
35. Žarko Đurović, Nav. delo, str. 7.
36. Slobodan Vukanović, Svemirska seoba montenegro, Titograd, 1984, str. 12.
37. Slobodan Vukanović, Čamac kašika, Titograd, 1990, str. 23–24.
38. Slobodan Vukanović, Čamac kašika, Titograd, 1990, str. 25.
39. Branko Andrić, Stranputice seksualne revolucije, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1986, str. 11.
40. Ova Andrićeva pesma, kao da je reč o proznom ili naučnom tekstu, sadrži i „uputstvo” na „objašnjenje” — u ovom slučaju, na fusnotu u kojoj se „objašnjava” jedan stih (označen zvezdicom).
41. Ova Vlajićeva knjiga pojavila se u izdanju „Jugoarta”, Beograd–Zagreb, 1984.
42. Spasoje Vlajić, Metafora, „Koraci”, god. XI, knj. XI, sv. 1–2, januar–februar, 1976, str. 25.
43. Spasoje Vlajić, Granična vrednost pojmovnog niza, „Koraci”, god. XI, knj. XI, sv. 1–2, januar–februar, 1976, str. 60–61.
44. Spasoje Vlajić, Nav. delo, str. 60.
45. Spasoje Vlajić, Nav. delo, str. 60-61.
46. Ljubiša Jocić, Okeanska vizija, „Koraci”, god. XVIII, knj. XVIII, sv. 9–10, 1983, str. 824.
47. Ljubiša Jocić, Nav. delo, str. 827.
48. Milivoje Pavlović, Signalistička laboratorija, u: Signalizam — avangardni stvaralački pokret, „Kulturni centar Beograda”, Beograd, 1984, str. 72–73.
49. Miroljub Todorović, PLANETA, Niš, 1965, str. 68.
50. Tekst je objavljen na početku knjige POKLON–PLAKET, Beograd, 1972, str. 7–10, a ima izrazito programsko-egzegetski smisao.
51. Dragoljub Đokić, Jedinar, „Nova knjiga”, Beograd, 1986.
52. Branko Andrić, Stranputice seksualne revolucije, Novi Sad, 1986, str. 11.

/* */