Vladimir Kolarić: Hrišćanstvo, fantastika i “drugi svetovi”

Vladimir Kolarić:

Hrišćanstvo, fantastika i “drugi svetovi”

 

 

U svojim predavanjima iz dogmatike, veliki hrišćanski teolog Jovan Zizjulas, mitropolit pergamski, kaže otprilike sledeće: reći da je čovek stvoren po liku (obrazu) Božijem znači zapravo potvrditi ljudsku slobodu, jer ovaj lik (obraz) ne predstavlja ni razum ni bilo kakvo ograničenje ni određenje, već slobodu. Ako je stvorenom, da bi uopšte preživelo i izbeglo nebiće, neophodno neprestano odnošenje ka nestvorenom, tako se naznačenje čoveka, i smisao samog njegovog stvaranja, sagledava u ostvarivanju ovog jedinstva stvorenog i nestvorenog, koje je, rekosmo, uslov za život sveta. Čovek na ovo određenje odgovara na svom putu ka ličnosti, odnosno kretanju od obraza (lika) ka podobiju (prilici), gde je sloboda mogućnost stvorenog da se upodobi Bogu, odnosno da uđe u jedinstvo sa njim, drugim rečima, rečnikom svetog Pavla, mogućnost čoveka da postane Bog, Bog po blagodati.

E sad, mitropolit Jovan u svom evharistijski, dakle liturgijski, zasnovanom bogoslovlju upravo momente stvaralaštva i slobode označava kao osnovne za određenje čoveka. Znači, upravo je stvaralaštvo, dakle sloboda, a ne razum, ono što čoveka razlikuje od životinje, jer, inače, šta bi ga drugo razlikovalo. Tako dakle, kaže Zizjulas, životinja može da se bavi čak i naukom, ali umetnošću ne može. A stvaralaštvo i sloboda kao osnovne distinktivne osobine čoveka u odnosu na životinju se ujedinjuju upravo u čovekovoj nesavladivoj želji da stvori svoj svet, da ga slobodno, poput Boga (jer i on je pozvan da bude Bog, ne zaboravite) stvori iz nebića. Druga, podjednako snažna tendencija čoveka, tendencija i mogućnost njegove slobode, je da odbaci taj svet, da ga negira, da ga ne prizna, da ga uništi (da, konačno je i to moguće) ili da uništi sebe. Jer, to je sloboda. Zato sloboda toliko užasava. Zato se lako predajemo svemu što nam je ukida, ograničava, svakoj zabludi, glasini, svakom lažnom proroku, svakoj modi.

Dakle, ako se ne ubije, ili ako ne ubije (eh, da ceo svet ima jedan jedini vrat, pa da ga…), čoveku ostaje da, odbacujući ovaj postojeći svet, tu datost nepodnošljivu njegovoj slobodi, stvori svoj vlastiti, novi svet kao ostvarivanje sopstvene slobode. Ali i ovde čoveka čeka nevolja, jer šta bi bez nevolje: ta težnja, neumrla i nezatomljiva, je u suprotnosti sa njegovom tvarnošću (materijalnošću, za one koji znaju samo latinski), zato što čovek nije Bog (tek je, setite se, pozvan da bude, i to ne po prirodi, suštini, nego po blagodati, slobodi) i ne može da stvara iz nebića. Ograničen je datošću, postojanjem, materijom i predstavama koje nije birao, koje nisu deo njegove slobode, nego nešto zatečeno. Jer, on je stvoren, i ne umire zato što je materijalan nego zato što je stvoren. A rekli smo već kako se stvorenost prevazilazi, i od čega svet živi.

Umetnost se, tako, prema mitropolitu Jovanu, kao privilegovani način ostvarivanja čovekove slobode, neprestano sukobljava se svetom, sa datošću, a kako je moderno doba legitimizovalo svakovrsnu svest o slobodi, to se naizgled tipično i najradikalnije odrazilo u težnji za razbijenjem datih formi. Jer umetnost je sloboda, dakle sloboda u odnosu na stvarnost a ne njeno kopiranje ili izdvajanje nekakvog supstrata iz te stvarnosti u vidu duha, lepote, ideje, smisla ili čega bilo, jer to je alhemija, a ne sloboda. Magija, okultizam, koliko god estetizovan, je ropstvo i idiotizam a ne delo slobode. Magija ne stvara nego kontroliše. Koga briga za magiju.

Dakle, put umetnosti je razbijanje forme, avangarda, reći ćemo. Ali umetnost je i komunikacija, i ako ukidajući forme ukinemo komunikaciju, nestaje i umetnost. Jer šta će nam sloboda ako nemamo kome da je saopštimo, da je svedočimo, da budemo u zajednici.

Ipak, umetnost je imala i druge puteve u modernom dobu, koje mitropolit ne pominje, jer nema za to vremena u jednom predavanju o, najzad, dogmatici. Esteticizam kao negiranje sveta kroz negiranje prvenstva prirodnog nad veštačkim – na primer Vajldova teorija o prirodi koja podražava umetnost a ne obrnuto. Ili fantastika.

Ako išta odgovara koncepciji umetnosti kao stvaranja sveta, to je, složićete se, fantastika. Ona kao da je maksimalizacija i drugo ime za samu ljudsku sposobnost imaginacije i potrebu za stvaranjem fikcije kao imaginativnog ustrojstva ontološki različitog od predmetne stvarnosti, ali ipak, u ovakvom ili onakvom odnosu sa njom, što fikciji daje spoznajni kapacitet i legitimitet, a što sve ovo vreme nije bilo bez značaja u odbrani umetnosti kao takve, od pozitivista i fundamentalista svih vrsta.

Kakve to svetove stvara fantastika? Bili oni paralelni, alternativni, budući ili jednostavno „drugi“ oni su sve to u odnosu na ovaj, naš svet. Oni zavise od naše koncepcije ovog sveta, odnosno onoga što mi pod njim podrazumevamo, i njegovo su tumačenje. Fantastika ispituje. Ali da li je to dovoljno, da li je to dovoljno našoj slobodi, ili nam se kao izlaz i dalje nudi samo avangarda, ili samoubistvo (ubistvo), kako rekosmo.

Epska fantastika, kako se to nekada zvalo, u najpotpunijem smislu konstituiše ono što bi smo mogli nazvati „drugi svet“, i ona bez obzira na motivaciju tog sveta naginje pre svega dualizmu i analogiji. Naginje i okreće se, zato, mitu i arhetipu. Ona tako može nešto da kaže o strukturi stvorenog sveta i u tom smislu je, kada su joj „zvezde naklonjene“, njeno usmerenje u osnovi kosmološko.

Usmerenje i potencijal naučne fantastike je ontološki i, ako imamo baš puno sreće, eshatološki. Ontološki u smislu propitivanja tehnologije, pa u tom smislu u granice ljudskog, i prostor-vremena, ili kako god to što nas toliko muči nazvali. Ali njeno usmerenje ka budućnosti nudi i daleko ozbiljnije perspektive: jer postoje vreme, „vek“ (eon) i večnost. Čime bi naučna fantastika uopšte trebalo da se bavi osim ovoga, vekom vekova? Njen svet nije „drugi“, nego budući, i to bi trebalo da bude velika razlika, u meri koja ukida čak i mogućnost analogije. Ali to sve ako bismo imali baš mnogo-mnogo sreće sa naučnom fantastikom.

Za horor bi se reklo da je njegov „svet“ najpre unutrašnji, ali bez obzira na to, on nas izlaže onome čemu nema plate, mogućnosti da sagledamo užas i privlačnost one „druge strane“, ne – ne nadajte se – u smislu nekakve demonologije, nego druge strane čovekove slobode, one da sklizne u nebiće. Horor nije svet, on je ivica. Najzad – metafizika. Negirana dualnost zarad trenutka. Blesak. Ivica. Sečivo. Valjda ima nečega u tome.

Fantastika, ne samo „futuristička“, ne može bez budućnosti, ni budućnost bez fantastike. Pogledajte, virtuelnosti, sve nelinearnosti, sinhroniciteti i sinergizmi, sve nove i najnovije paradigme nastaju upravo na temeljima fantastike i svetova koje je ona stvorila, fantastične imaginacije, rekli bismo. Naša želja da izbrišemo ekran, da uđemu u sliku a ne da je gledamo, naš bol za brisanjem razlike između subjekta i objekta, sebe i sveta, sebe i sebe, najzad, sve su to fantastični svetovi u nama, sve nas to strukturira i usmerava. Neki od tih svetova su magijski, neki ovakvi ili onakvi, a neki pripadaju „veku vekova“. Granica je ličnost. Tamo gde se ličnost sačuva, tamo kročite. Svet će i onako da živi, jer mora da živi. Naša sloboda je u tome da živimo, i ni u čemu drugom. U ličnosti, a u čemu inače, je i sloboda fantastike.

 

/* */