Slobodan Škerović: Spoj umetnosti i društva – Himera ili Borg

Slobodan Škerović:

SPOJ UMETNOSTI I DRUŠTVA – HIMERA ILI BORG

 

Čovek je ideja koju Bog ima o telu

Spinoza

 

Akutno-hronični odnos društva prema umetnosti uvek se izražava preko upotrebne vrednosti umetničkog dela, to jest, meri se univerzalnim društvenim posrednikom – novcem (ali ne treba zanemariti ni duhovni pandan novcu – ideološku podobnost kao važno merilo). Novac je dakle sredstvo kojim se izražava „vrednost“ umetničkog dela za društvo, ali ne i vrednost umetničkog dela kakvo ono u suštini jeste. U društvu, umetnost se tretira kao privatna/društvena svojina, a nikako kao lična svojina. Iako je umetnost po definiciji lični proizvod, u istoriji, društvo se dovija i na svakojake načine pokušava da i sâmo promakne umetnost u društveni proizvod i tako u potpunosti ukine lično. Različite institucije su to činile, a najpoznatije su crkva (bilo koje provenijencije) i naravno specifične diktature, tipa fašizma, nacizma, boljševizma, postindustrijalizma… Umetanje neumetničkih elemenata u umetnička dela je svakodnevna pojava – simbola, slogana, ideja, psihološko-ideoloških vizura, itd. Vrhunac ovakvih pokušaja da se umetnost podrugojači u savremenom, potrošačkom društvu jeste „umetnost“ pop kulture, gde se raznorazni društveni proizvodi uzdižu na tron umetnosti, pa onda ispada da se umetnost stalno konzumira, ali nikako na ličnom već na kvazi-ličnom, na društveno(statusnom) nivou. „Umetnost reklamiranja“ je apsolutna forma društvene produkcije umetnosti i reklama je ta koja „informiše“, odnosno u potpunosti (pre)oblikuje konzumenta dodeljujući (odobravajući) mu funkciju, čime se efektivno briše ličnost kao odlučni, neuslovljeni, momenat ljudskog bića.

Slogana koji izražavaju težnju „društvene“ umetnosti ima mnogo, ali jedan od najupečatljivijih i najtačnijih je svakako slogan „Kolektivnog bića“ poznatog iz TV serije Zvezdane staze koga izgovara Cyborg (kibernetsko-organsko biće, skraćeno: Borg – ne on definitivno nije Šveđanin!): Svaki otpor je uzaludan, bićete asimilovani! Ovako artikulisan Borg je, dakle, najljući neprijatelj slobodnog čovečanstva i svih svesnih bića u vasioni…

Koren ovakvog odnosa, naravno, treba tražiti u „potrebi“ za društvom, odnosno u definiciji društva kao takvog – u onoj meri u kojoj društvo od pojedinca preuzima dominantni princip – slobodu, odlučivanje. Razmenjuje se lična sloboda za društvenu slobodu (funkciju), a da bi se to izvelo pojedinac mora da dâ svoj pristanak (milom ili silom), uz potrebno obrazloženje (izgovor) – pojedinac mora da shvati da je kao takav ugrožen i da mu je potrebna zaštita koju jedino „drugi-množina“ mogu da mu obezbede. Društvo na sebe preuzima odgovornost za sve one stvari koje „život znače“: hrana, obitavalište, razmena, distribucija, sigurnost, itd. U osnovi je, dakle, strah za život i iz tog straha pojavljuje se pojam svojine kao nečega što omogućuje projekciju života kao kontinuiteta (najlepše (gle!) je to izraženo naučnom tezom o „borbi za opstanak“ odnosno „produženju vrste“).

Kada se svojina ovako definiše, može se slobodno reći da je svojina zapravo osećanje ugroženosti, jer ukoliko ovakvo osećanje nedostaje kod pojedinca, onda on i nema odnos prema stvarima kao prema svojoj (bitnoj) svojini. Ovo osećanje ugroženosti artikulisano kao (privatna/društvena) svojina pojavljuje se kao ključni momenat u smislu vrednovanja stvari/života. Ono što je od društvenog značaja ima društvenu vrednost, a ono što je od ličnog značaja nema nikakvu društvenu vrednost, nego čovek sâm može ili ne mora (sme ili ne sme) da se trudi oko toga – umetnost se ne jede! U nekim društvenim sistemima veoma je nepoželjno da pojedinac razvija lični ukus i lične potrebe, da poseduje određene (ne)podobne stvari ili navike.

Zašto je ovde bitno osećanje? Da li je moguće da se osećanjem definiše nešto tako konkretno čime se (afirmisano) bave, recimo, sociologija, ekonomija, psihologija? Karakteristika osećanja ugroženosti je u tome što se ono projektuje na druge, pa iz toga „proizilazi“ da i svi drugi (mora da se) osećaju isto tako ugroženi, i stoga (mora da) preduzimaju mere za odbranu, tj. moguće pa čak najverovatnije za agresivnu-preventivnu odbranu pa je opasnost od drugih stalna i realna, i zato je neophodno društvo, tj. mehanizam koji će odbraniti grupu pojedinaca od svakog nasrtaja na imovinu koja život znači – taj mehanizam je zapravo država i smer dejstva tog mehanizma je i unutra i spolja: pokoravanje pojedinaca koji čine konkretnu državnu zajednicu i onemogućavanje pojedinaca koji pripadaju nekoj drugoj državi. Borba je neprestana, neprijatelj nikada ne spava, a što je najgore, ima ga i među nama…! Društvo (odnosno osećanje ugroženosti) je pravi perpetuummobil – ono stalno proizvodi razlog svog postojanja – neprijatelja!

I sad, umetnost bi trebalo da uspeva na ovakvom tlu! Teško. Umetnost, koja je po definiciji artikulacija ličnog iskustva, odnosno iskustva ličnosti, a koje je opšte za svaku ličnost, ne može da nađe svoj put do (druge) ličnosti pomoću medijuma društva. Uticaj koji vrši umetnost na pojedinca je anti-društveni uticaj, jer se upravo po ovoj definiciji ne oslanja na društvo kao na posrednika – umetnost je neposredna (komunikacija) – opštenje bez posrednika i događa se „između“ (to jest „u“) ličnosti. Kao takva, ona nema društvenu funkciju i potencijalno je opasna po društvo. Umetnosti nije potrebna nikakva „zaštita“ niti se kao njen sadržaj javlja osećanje ugroženosti, pa samim tim negira društvo. Umetnost niko ne može stvarno da otme, ali društvo to „ne zna“, pa sâmo pokušava da je otme od pojedinca, jer umetnost i fizički onemogućava uticaj društva na istog – društveno i lično biće zauzimaju isti prostor/vreme i međusobno se isključuju. Umetnost nema stvarnu cenu izraženu društvenim merilima – kao glava mrtve mačke – ali je društvo otima od pojedinaca bilo da je potpuno obezvređuje i prokažuje ili joj nadeva neverovatne vrednosti izražene u novcu, tako da je praktično niko ne može priuštiti, osim baš onih najzadrtijih kolekcionara lične sujete. Jedini prihvatljiv oblik društvenog posedovanja umetnosti, gde je kontrola društva ipak formalno očuvana, jesu muzeji i galerije, odnosno književno i muzičko izdavaštvo i drugi oblici produkcije, gde se umetnost slobodno izlaže čak i finansira (ali to samo u nekim društvenim sistemima).

Postavlja se pitanje, jer umetnost se ipak distribuiše kroz društvo, šta je ovde starije – kokoška ili jaje? Da li je društvo to koje omogućava distribuciju umetničkih dela, ili zapravo oni kojima umetnost nešto znači koriste društvene mehanizme da bi ostvarili ovakvu komunikaciju? Ja bih se ipak opredelio za ovo drugo objašnjenje, upravo na osnovu istorijskog iskustva po kome je u mnogim slučajevima potrebno odobrenje društva za plasman umetnosti. Ona društva koja su dovoljno jaka, tj. koja se ne osećaju preterano ugroženim, dozvoljavaju slobodnu distribuciju umetnosti. Dakle, uloga društva je uvek negativna, jer u bilo kom slučaju (po principu autoriteta) negira slobodu pojedinca, pa čak i u slučaju da je odobrava!

Sama umetnost, kao lični čin i lična afirmacija, svoju bitnost nalazi upravo u činu stvaranja, gde se jasno razlučuje tvorac od stvorenog. Umetnost je upravo u isticanju razlike između tvorca i stvorenog, jer čini belodano jasnom činjenicu da ne može tvorac da zavisi od svoje tvorevine – a to je u suštini suprotno odnosu društvo-pojedinac, jer društvo je tvorevina, a onda pojedinci koji su ga stvorili moraju da mu služe i žrtvuju se da bi ga održavali. Suprotno osećanju ugroženosti, odnosno nagonu za održanjem, za ličnost je život izraz volje, ali ne i nužnosti, pa delovanje ličnosti ne zavisi od osećanja bilo koje vrste. Život je za ličnost iskustvo, a obaveza da se živi uslov je svakog ropstva. Tako umetnost izražava slobodu, a sve druge aktivnosti u odnosu na ličnost su neobavezne i na raspolaganju slobodnoj volji. Umetnički izraz je naročito kritički oštar kada opisuje ropstvo – ropstvo je uvek dobrovoljno, svako može da kaže „Ne!“, ali onaj kojim vlada osećanje ugroženosti ga ne izgovara.

Primera za ovo u umetničkim delima ima bezbroj. Navešću samo one najdrastičnije – od već pomenutog lika Borga do lika Jozefa K, od Prometeja koji strada u sukobu s autoritetom do Odiseja koji se vezuje za jarbol i začepljuje uši voskom kako ne bi čuo opčinjavajuću pesmu sirena (sindrom Amondilana!), od Zamjatinovih „Mi“ do Orvelovih i braće Strugacki romana o totalitarnim društvima, od „Idiota“ i „Zlih duhova“ do histerične parodije „realnosti“ Filipa K. Dika „Ubik“. Rembrantove slike, bez obzira na čisto fiktivni, mitološki sadržaj, biju silnom snagom po posmatraču i ukidaju sposobnost govora, ostvarujući snažni, neposredni kontakt s „višnjim bićem“, istim onim „Bogom“ u čiju je slavu komponovao Johan Sebastijan Bah. Betovenova „Eroika“, u jalovom i naivnom pokušaju da umetnik učestvuje u istoriji i društvenim događanjima, posvećena Napoleonu Bonaparti, pa posle odrečena – dobar je primer nemogućnosti kompromisa između ličnog i društvenog. Zar je sva ona stvaralačka sila kojom je raspolagao jedan Ludvig van istovetna onoj destruktivnoj manično-depresivnoj sili koja je našla apsolutno korumpiranu artikulaciju u delima jedne korzikanske „Zveri“? Pa i Hitler je crpeo snagu iz Vagnerovih remek-dela, i možda iz Ničeove radikalne filozofije, ali je suštinu zamenio sadržajnom fikcijom i pao u najveće dubine ponora iluzofiksa – materijalnosti, sâmog raspadanja… Razlika u nivoima je izraz sile, voda se ruši iz jezera i proizvodi (električnu) energiju, ali u starogrčkim dramama je razlika u nivoima još veća – razlika između nivoa ličnog i društvenog je ono što proizvodi (snažnu) tragediju – tragediju poništavanja ličnosti u društvu, tragediju žrtvovanja ličnosti (i bogova!) radi društvenih ciljeva – kakav umetnički izraz! I doslovno žrtvovanja, ne samo u vidu religijskog obreda, kao u Maja i brojnim drugim civilizacijama antičkog tipa, već i u modernom smislu, od američkog građanskog rata, Velikog rata, Oktobarske revolucije itd. – žrtvovanja miliona ljudi radi, gle apsurda! – opšte sigurnosti. I eto konačne posledice tog osećanja ugroženosti – borba za preživljavanje – survajvalizam u ime kojeg se srlja u najopasnije moguće situacije, kao što je opšti nuklearni pomor ili himerična kombinacija najsmrtonosnijih virusa-oružja – i o tome je pisano, a dosta je konkretno i urađeno. Pa i sâmo žrtvovanje Sina Božijeg – Hristosa, je izraz te tragedije, i jedino su Grci, a ne Jevreji, mogli da smisle ovakav simbol čovečijeg udesa, da izraze svojinski-porodični odnos oca(koji)-(poseduje)sina i žrtvuje ga kako bi ljude naučio ljubavi! Dejstvo ovog simbola je neverovatno snažno, proteže se već dva milenijuma kroz istoriju i još ko zna koliko će, ali je još veći izraz snage u apsurdu potpunog nerazumevanja istog – ko ima uši nek čuje, a ko ih nema…

U ovom svetu Sin čovečiji nema đe glave skloniti, ali umetnost i nije od ovoga sveta – a čovek nema ni potrebu da se sklanja – ni on nije od ovoga sveta. U stvari, primena umetnosti na društvo je isto toliko jalova namera kao i namera da se izvrši kvadratura kruga. Babe i žabe! Fizičko i metafizičko. Od neshvatanja sopstvene suštine čovek najviše pati. Ali ovo neshvatanje nije izraz nesposobnosti da se shvati, već volje da se ne shvati. Umetnost nema za cilj da prisili ljude da shvate, takva prisila bila bi neposredna negacija slobode. Umetnost i nije nešto što može „da ima cilj“ – ličnost je ta koja ima cilj, ali taj cilj nije van nje. Zbog toga su sve te priče o otuđenju čoveka (odnosno umetnosti) izraz voljnog nerazumevanja čovekove suštine, krokodilska suza onih koji bi da se poigraju života, da zamisle da su živi, ali im teško pada urođena sloboda pa zbog nje i pate – kako bi to bilo lepo da su ljudi obične „radilice“ kolektiva Borg, da neko drugi preuzme na sebe gorčinu osećanja, a da oni tupi i veseli izvršavaju naloge i grade večnu idilu, zuj košnice, da uveče, pomalo i pravedno umorni, ispiju zasluženu čašicu slatkog meda.

 

(Tekst je objavljen u Književnim novinama, br. 1117, 26. maj, Beograd, 2005.)

/* */