Radojica Tautović: Zvezdano raskršće

Radojica Tautović :

ZVEZDANO RASKRŠĆE

(Moralna poruka naučne fantastike)

 

 

Tek što je »Apolo 8« dovršio izviđačko obletanje Meseca, kosmoplovi »Sojuz 4« i »Sojuz 5« vinuli su se u vasionu. U neku ruku: idila kosmonautike. Ipak, u pozadini ovog idiličnog prizora razvija se jedan dramatičan konflikt. Kad je reč o takvom konfliktu, ne radi se samo o sovjetsko-američkom nadmetanju na svemirskoj areni; u pitanju je, pre svega, izvesno trenje između tehnike i etike. Naime, na tehničke trijumfe kosmonautike pada senka etičkog pitanja o njihovoj ceni: zar je moralno ulagati basnoslovna sredstva u osvajanje Meseca, dok ogronme predele Zemlje osvajaju glad, nepismenost i zaostalost? Iza onih trijumfa stoji inženjer, a iza ovoga pitanja — filozof. Dijalog inženjera i filozofa oglašava vapijuću protivrečnost između tehničkog prevrata i moralnog zastoja. Ta protivrečnost pokazuje da dosadašnji moralni zakoni ne odgovaraju tekućoj tehničkoj revoluciji. Otuda, oni se izokreću u svoju negaciju: zaista, nemoralno je propovedati neadekvatni moral, na primer — tražiti od pregladnelih golaća da budu darežljivi.

Tehničkim prevratom, pa i pohodom u vasionu savremeni čovek radikalno menja prirodu; samim tim, na odgovarajući način, on menja i sebe. No, da li ovu njegovu promenu kvalifikuje neko moralno plus ili minus? Da li čovek gubi sebe osvajajući makrokosmos i mikrokosmos? Na prvi pogled, ovaj osvajač kosmosa postaje viši čovek; ali kada se taj »supermen« podvrgne antropološkom rendgenizovanju, u njemu se često zapaža — svojevrsni robot. Odista, šta je on: viši čovek ili živi automat?

Ovo sudbonosno pitanje rešiće stvarna istorija. Njeno rešenje, međutim, već sada naslućuje i dočarava poezija. Tačnije: naučna fantastika. Mada duh po pravilu kasni za tehničkim i materijalnim razvitkom, u naučnoj fantastici je obrnut slučaj: ona pretiče taj razvitak. Tako, u jednom svom romanu, Olaf Stepldon je još 1930. godine predskazao i prikazao lančanu nuklearnu reakciju.

Svojom strukturom, pomenuta fantastika prevazilazi »čistu« poeziju i umetnost; ona zalazi u neku specifičnu filozofiju koja je konstruisana kao živa sinteza poezije i nauke. Imajući to u vidu, francuski pisac Arman Lalu označio je fantastičnu prozu A. Tolstoja i Hakslija kao »filozofsku priču«; uostalom, ona bi se dala svrstati i u roman-esej. Sa svoje strane, filozofija naučne fantastike sjedinjuje — u svom sklopu — antropologiju i kosmologiju, etiku i metafiziku. A njen antropološki model i etički ideal sve više se prožimaju revolucionarnom idejom Norberta Vinera: da čoveka ubuduće valja ceniti — prosto — kao čoveka, a ne po njegovom radu, jer fizički rad više neće biti u stanju da proizvede ni ekvivalent utrošenih namirnica. Takvoj filozofiji dobro bi pristajao naziv antropokosmizam, — sažet termin koji su upotrebili neki moderni naučnici (u prvom redu, prirodnjak N. G. Halodni).

Samom svojom strukturom kojoj daje pečat ocrtana integracija ljudskoga duha, naučna fantastika sugeriše čovekovu celovitost, odnosno — jednu humanu integraciju namesto hiljadugodišnje kastinske specijalizacije rada. Takvoj strukturi odgovara ona vizija čoveka koja nadahnjuje i osmišljava najzreliju fantastiku. U toj viziji, čovek se oblikuje kao sanjardelatnik. Nastojeći da nazre čoveka dvehiljadite godine, već navedeni Lalu veli: »Ja ga vidim pre svega kao pesnika«; ali, odmah potom, on dodaje da je ovaj sutrašnji pesnik »osuđen na heroizam pod pretnjom smrti«.

Ovakva celovitost implikuje — ni više ni manje — čovekovu telesnu besmrtnost. Na prihvatanje i ostvarivanje ideala besmrtnosti upućuje nas, čak i prinuđuje, sama savremena realnost: dugotrajnost vasionskih putovanja; današnja eksplozija znanja; i tako dalje. Da bi ljudska jedinka mogla apsorbovati bar najopštije osnove savremenoga znanja, njena obuka stvarno bi morala trajati do njene četrdesete godine, kao što je računao Platon; srazmerno tome, morao bi se produžavati prosečni ljudski vek. I tako, smeštajući čovekov portret u kosmički prostor i vidokrug, naučna fantastika prikazuje progresivno preobražavanje ovoga smrtnika u besmrtnika.

Putem ovoga prikaza, ona trči nešto ispred realne istorije i tehnike, koje će (prema prognozi naučnih saradnika američke Rend korporejšn) od 2024. godine početi da ostvaruju potencijalnu besmrtnost čovečjeg organizma. Čini se da će tom ostvarivanju bitno doprineti nova ekonomska revolucija, koja treba da se dogodi oko 1975. godine: kako predviđa francuski ekonomist Žan Furastije, u razvijenim privredama tada će preovladati tercijarni sektor, koji obuhvata i naučno-kulturnu delatnost. Prema tome, polustoleće od 1975. godine do 2024. godine (otprilike) predstavljalo bi razdoblje jedne totalne revolucije. Po svoj prilici, u istom razdoblju počeo bi se masovno ovaploćivati i naučno-fantastični ideal čoveka.

Realizaciji tog moralnog ideala stremi proletarijat, dok tehnokratija teži da ljudsko biće saobrazi modelu robota. U tom pogledu, karakterističan je podatak da su srpski socijaldemokrati još 1911. godine preveli delo V. Morisa Vesti niotkuda, naime jedno delo u kojem se humana naučna fantastika suprotstavlja tehnokratskoj fantastici. Naučna fantastika i moderni proletarijat (koji se sve većma proširuje kontingentima intelektualnih radnika) konvergiraju istom moralnom idealu, u krajnjoj liniji — savremenom antropokosmizmu.

Antropokosmizam, međutim, samo je jedna razvojna istorijska mogućnost, koju anticipira naučna fantastika. Alternativna mogućnost krije se u robotizmu. Pošto je prestala da izražava jednosmerno subjektivno priželjkivanje ljudskog bića, naučna fantastika podjednako otkriva obe objektivne mogućnosti koje se uzajamno isključuju. Prva mogućnost znači ljudsku celovitost, — koju na izvestan način postiže i preporučuje već i sam sklop naučne fantastike. A ostvarivanje te celovitosti podudara se sa čovekovim usponom ka zvezdama. Otuda, slikajući ovaj ikarski uspon, naučna fantastika deluje kao neki moralni »horoskop«: ona objavljuje šta nam kažu i nalažu zvezde. Ona nam nagoveštava da se naša buduća sudbina među zvezdama rešava sada, na Zemlji.

Suočeni sa naučnom fantastikom kao vizijom čovekovog nezadrživog uspona, mi u isti mah uočavamo i postupni uspon same te vizije: najpre intelektualni, zatim estetski, najzad i moralni. U poretku, prikazanoj fantastici priznavala se samo neka intelektualna vrednost (popularizacija nauke), ali joj se odricao estetski kvalitet. Onda, šezdesetih godina 20. veka, ta fantastika je doživela odsudan estetski uzlet: ona se sa subliterarnog nivoa uzdigla u visinu autentične književnosti. Konačno, ako ne čak istovremeno, ona je doživela i svoj moralni uspon, probriajući se do čovekove kosmičke dileme, do raskršća antropokosmizma i robotizma.

Dovodeći čitaoca do toga raskršća, izvorna naučna fantastika ne primorava ga na ovakvo ili onakvo opredeljenje, već mu ostavlja moralnu slobodu samoopredeljenja. Rečima Dejmona Najta, jednog od vodećih i naprednih autora naučne fantastike u SAD, ona kaže: »Mogućnosti su ovakve. Birajte!«.

POST SCRIPTUM. — Veliki španski mislilac Miguel de Unamuno tvrdio je da se svaki književni tekst — od lirske pesme do eseja — može smatrati nekom vrstom komentara. Prednji tekst o naučnoj fantastici javlja se, takođe, kao komentar čovekovog nedavnog iskrcavanja na Mesec. Istina, taj tekst bio je napisan povodom jednog drugog kosmonautskog poduhvata, nekoliko meseci pre čovekovog aluniranja kojim je počelo praktično humanizovanje Meseca. Pa opet, on u međuvremenu nije zastareo. Izgleda, naprotiv, da ga je ovo epohalno aluniranje aktuelizovalo i osmislilo na nov način. Jer, na dan 21. jula 1969. godine, Luna se ukazala kao prva od onih »zvezdanih raskrsnica« o kojima je reč u gornjem tekstu. Kada je čovek — u liku lunonauta Oldrina i Armstronga — prvi put stupio na tle Meseca, on se obreo na raskrsnici o kojoj govori gornji ogled. Našao se na prekretničkoj tački gde se račvaju staze čoveka i robota. Ovde, on je učinio sudbonosan izbor. Odabrao je stazu čoveka. Pošto se Armstrongova stopa otisnula u večnoj i devičanskoj prašini Zemljinog pratioca, njen otisak pokazao se kao trag ljudskog bića, koje je čak i u Luninoj jezivo-veličanstvenoj bezljudnosti sačuvalo svoju dušu, pa i sposobnost za humor. Na tom raskršću, dakle, čovek se nije prometnuo u bezdušnog robota. Čak i tu, on je ostao čovek. Još tačnije: on je tek tu postao stvarni homo cosmicus.

 

Politika, 17. avgust 1969. god.

/* */