Radojica Tautović: Smrt i vaskrs utopije

Radojica Tautović :

SMRT I VASKRS UTOPIJE

 (Karl Manhajm: Ideologija i utopija. Beograd, 1968. godine)

 

Za vreme hladnog rata, ljudska svest i kultura bile su podvrgnute totalnoj ideologizaciji, koja se služila sistematskim hipnotisanjem masa; u isto vreme one su bile izložene i dezideologizaciji, to će reći – degradiranju čovekovih svesnih akcija na nesvesne reakcije i „uslovljene reflekse“. Izgleda da se čovekova svest dezideologizovala čak i putem jedne svoje osobene ideologizacije: istina, milionima pojedinaca usađivane su određene ideje, ali su ove pri tom spuštane iz finalnog statusa u instrumentalni status (u stvari, one više nisu predstavljale nikakve ciljeve, nego puke instrumente u službi bezidejnih, sirovih i partikularnih interesa). Na svaki način, vrednost i sudbina kulture postale su zavisne od njenog odnosa sa ideologijom. U vezi s tim, ideologija se ukazivala kao sistem vladajućih, lažnih ili pravih vrednosti, a kultura – kao ostvarenje tih vrednosti u kompleksu materijalnih i duhovnih dobara. Uz to, raznim ideologijama odgovarala je različita hijerarhizacija kulture: tako, jedna ideologija je favorizovala nauku, a druga – religiju.

„Sociologija znanja“ Karla Manhajma pokušava da rasvetli čitav ovaj komplikovan, dramatičan i presudan odnos između ideologije i kulture. Manhajmov pokušaj mogao bi da bude od koristi za sociologiju umetnosti, pa i za književnu istoriju. Sa svoje strane, ove discipline mogle bi koristiti sociologiji znanja ne samo kao pomoćni činilac već i kao uzor ili putokaz: sam Manhajm izjavljuje da njegova sociologija „i može i mora učiti… naročito od metoda istorije umetnosti kao i istorije stilova“. Jednom reči, one bi bile upućene na neku vrstu uzajamne pomoći.

Zahvaljujući takvoj pomoći, nauka o književnosti umnogome bi se osposobila da savlada svoj sadašnji zastoj koji liči na kritičnu situaciju. Ta nauka danas tapka i muca pred nekim najaktuelnijim otvorenim pitanjima, kao što je pitanje o mestu ideologije i utopije u književnosti. Ovo pitanje je aktuelizovano i potencirano bujnim porastom naučne fantastike, naročito od sredine našeg veka. Mada naša književnost u tom pogledu pati od provincijalnog zakašnjavanja za svetskom literaturom, naučna fantastika čak i u njoj opisuje izvesnu krivulju uspona, koja je povučena od nepravedno zanemarenog romana Đorđa Jovanovića „Plati pa nosi“, pa preko satirične proze Eriha Koša „Sneg i led“, sve do stihova mladog beogradskog pesnika Miroljuba Todorovića (poema Planeta).

Čini se da bi nas ka rešenju postavljenog pitanja mogle uputiti Manhajmove teze: da se različiti simultani oblici utopije uzajamno razaraju, te da se za utopiju (dakle, i za naučnu fantastiku) vezuje akcija raznih „autsajdera“ postojećeg društva. Manhajm nas još neposrednije približava rešenju kada konstatuje da konzervativna svest organski ne podnosi teoriju, pa dakle ni utopiju. (Otuda filipike svih mogućih konzervativaca protiv „filozofiranja“ i „fantaziranja“).

Predmet Manhajmovog dela ipak se ne ograničava na ideologiju i utopiju; on pretenduje da obuhvati ceolkupno znanje društva. Međutim, sa gledišta savremene književnosti, a posebno s obzirom na naučnu fantastiku, od naročitog interesa bilo bi Manhajmovo objašnjenje i shvatanje utopije, kao i njegov pogled na odnos ideologije i utopije. Prema tom shvatanju, utopiju ne rađa svaka duhovna transcendencija društvene stvarnosti, već samo ona transcendencija koju poentira delotvorna negacija datog društva. Sledstveno, utopiju mogu negovati i prigrliti jedino povlašćene klase koje nešto očekuju od sutrašnjice, te stoga doživljavaju istoriju kao kontinuitet prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Štaviše, Manhajm zaključuje da se „najsuštinskiji princip oblikovanja neke konkretne svesti može uvek naći u njenom utopijskom sloju“. U isti mah on razlikuje utopiju od utopijske svesti, koja se po njemu, obrazuje kada dati oblik utopije zahvati celokupnu svest određene grupe.

Tako definisana, utopija bi bila sušta suprotnost ideologiji uopšte. Ova potonja bila bi preodređena da stabilizuje postojeći poredak; naprotiv, ona prva je pozvana da ga dinamizuje sve do tačke njegove negacije. Pri svemu tome, Manhajm naslućuje da ovakvo suprotstavljanje preti da izneveri stvarni odnos između ocrtanih polova svesti; zato se on koriguje priznajući da su „utopije slojeva u usponu često u velikoj meri pomešane sa ideološkim elementima“. Stvarno, ideologija i utopija se uzajamno protkivaju na organski način; možda ne bi bilo neosnovano kazati da se prva odnosi prema drugoj – otprilike – kao teologija prema veri. Ukoliko nalazi da ideologija i utopija imaju nešto zajedničko, Manhajm drži da im je obema svojstvena „mogućnost pogrešne svesti“. U stvari, ideologija nije ništa drugo do jedan celovit i manje-više sistematizovan pogled na svet; bilo da je istinit ili lažan, progresivan ili konzervativan, on motiviše i reguliše delovanje odgovarajućih grupa; stoga bi se njegovo načelo moglo nazvati još i energičnim principom“, kao što je Marks nazvao komunizam. Predstavljajući takav Weltanschauung, ideologija obuhvata utopiju. Ona prožima i osmišljava čitavu kulturu. Dakle, i „utopijsku“ formu književnosti (u koju spada i naučna fantastika).

Manhajm funkcionalizuje i relacioniše ideologiju i utopiju na taj način što društveno saznanje dovodi u generičku vezu sa društvenim bićem. To ne bi bilo ništa novo, kad ova veza ne bi bila opredeljena dvojako: kao geneza fakticiteta i kao geneza smisla. Pošto je utvrdila da je smisao datog oblika svesti saobrazan jednoj društvenoj grupi, sociologija znanja nastoji da ispita faktički odnos između tog oblika i ove grupe. Manhajm nalazi da istraživač nije kadar da razume označeni odnos, ako nije angažovan u odgovarajućem društvenom biću (ili „kontekstu“). Razumevanje je omogućeno ovim angažovanjem, jer i grupi i pojedincu (istraživaču) pripada ista socijalno-mentalna struktura, što znači – ista specifična forma odnosa između subjekta i objekta. Kad neki pogled na svet iskrivljuje čovekovu optiku, to iskrivljivanje je uslovljeno na prvom mestu osobenom strukturom grupe, pa tek onda njenim interesima. Povodom toga, Mahajm tvrdi da marksizam odveć udara glasom na strukturu, dok fašizam apsolutizuje dinamiku (koja razara istorijski kontinuitet i strukturisanost društva). Navedeno tvrđenje izgleda neadekvatno biću marksističke dijalektike, kao i samim činjenicama.

Posle svega, jasno je da vrednost i formu društvenog saznanja određuje struktura odgovarajućih grupa. Grupa? Za Mahhajma, ova ključna kategorija nije istovetna sa pojmom društvene klase. U tom načelnom pitanju on još jednom neadekvatno tumači marksističku teoriju, pa joj onda oponira na osnovu takve interpretacije. Po njemu, naime, marksizam dogmatizuje kategoriju klase, budući da van ove kategorije ne priznaje nikakve druge grupe. Sam Manhajm pridaje toj kategoriji „najveći značaj“, ali, nasuprot marksizmu, uzima u obzir i ostale grupe: „generacije, životne sredine, sekte, profesionalne grupe, škole, itd“. U stvari, to je i stanovište autentičnog marksizma. Prema tome, ova Manhajmova „kritika“ marksizma deluje kao pucanj u prazno.

Marksističkoj koncepciji protivstavlja se jedan Manhajmov kapitalni koncept, pozajmljen od Alfreda Vebera. To je koncept „društveno slobodnolebdeće inteligencije“ (freischwebende Intelligenz), koju ovaj sociolog definiše kao „jedan relativno besklasan sloj“. Izloženi koncept spadao bi među kamene-temeljce manhajmovske „sociologije znanja“, pošto bi slobodnolebdeća inteligencija bila pozvana da postigne „relativnu sintezu“ neprijateljskih klasnih ideologija. U datom slučaju, međutim, kombinacija takvih ideologija (kombinacija marksizma, ničeanstva i frojdizma u sklopu same „sociologije znanja“) javlja se više kao neka eklektička smesa no kao nova sintetička celina. Uostalom, kako nas obaveštavaju kompetentni komentatori, sam Manhajm je odustao od svoga famoznog koncepta „slobodnolebdeće inteligencije“: njegovo odustajanje oslobađa nas obaveze da taj koncept iscrpno razmatramo.

Dovoljno je reći da se mora priznati nezamenljiva uloga inteligencije u oblikovanju ideologije – ali ne i njeno slobodno lebdenje (koje danas opovrgava nagla, masovna proletarizacija intelektualaca). Pa i sama ta uloga sada se smanjuje u odlučujućoj meri. Unutar vladajuće klase intelektualac još uvek fabrikuje ideje, ali ne kao vrsta samostalnog proizvođača, već kao najamnik tehnobirokratije, poglavito – kao indirektan ili direktan službenik obaveštajnih servisa i generalštabova (štabova za psihološki rat), koji su na putu da zagospodare proizvodnjom i propagandom ideja.

Kao da je naslućivao da će konzervativno tehnobirokratsko gospodarenje obezvrediti i umrtviti svaku ideologiju (pa i utopiju), Mahajm je nagovestio smrt utopije u jednom zatvorenom, zaleđenom, okončanom svetu: „Nestanak utopije – zaključio je on – donosi jednu statičnu objektivnost u kojoj sam čovek postaje stvar“. Na sreću, ovaj rezignirano-melanholični nagoveštaj o sudbini utopije već se ukazuje nao neka vrsta sociološke utopije. Naime, tu teoriju „sociologije znanja“ dezavuiše stvaralačka empirija umetnosti. U prvom redu: naučna fantastika. Otvarajući kosmičke horizonte i perspektive budućnosti, pomenuta fantastika „vaskrsava“ klasičnu utopiju u novom i vitalnijem obliku, to jest u obliku plodnog ukrštanja umetnosti i nauke. S obzirom na to, njen procvat izgleda kao sličan razvoju naučnog komunizma koji je prevazišao komunističku utopiju uključujući je u svoj, nov i celovit kontekst.

Po svoj prilici, metod Manhajmove „sociologije znanja“ često nije sposoban da izađe na kraj sa problematikom svoga predmeta, recimo – sa problematikom naučno-fantastične „utopije“. Otuda, taj metod bi valjalo podvrgnuti posebnom preispitivanju. Valjalo bi kritički razmotriti, pre svega, ambivalentan odnos tog metoda sa marksističkom dijalektikom, a onda – i njegov odnos sa postupkom nekih novih nauka: dobro bi bilo, na primer, proučiti mogućnost da se ideološka borba pogleda u svetlu takozvane indirektne strategije i kibernetičke teorije igara. (Kad je reč o ovom drugom odnosu, reklo bi se da pozitivan istorizam Manhajmove „sociologije znanja“ pokazuje svoje negativno naličje u vidu anti-matematizma, koji tu sociologiju unapred indisponira prema kibernetici). Ovde, međutim, nema mesta odelitom ispitivanju Manhajmove metodoligije, pa ćemo se stoga vratiti njegovoj tematici i problematici.

Manhajmova „sociologija znanja“ vredi znatno više zbog pokrenutih problema no zbog sugerisanih rešenja. Drugim rečima, čini se da su teze toga sociologa nekako nedorasle njegovim temama koje ne prestaju da zaokupljaju i stimulišu savremenu misao. Razume se, posredi su teme o ideologiji i utopiji u modernom društvu. Varirajući temu o ideologiji, mi danas ne bismo bili skloni manhajmovskoj eklektičkoj „sintezi“, a još manje nekoj kompletnoj dezideologizaciji, koja se, u stvari, podudara sa čudovišnim birokratsko-policijskim „ispiranjem mozgova“; mi smo raspoloženi da tražimo i razvijamo srazmerno najadekvatniju ideologiju koju Manhajm naziva „najoptimalnijim“ načinom gledanja, a koja bi trebalo da odgovara objektivnoj istini kao i specifičnoj strukturi ljudske kulture.

Takva ideologija omogućuje i obuhvata dijalektičku reafirmaciju utopije. Ovoj reafirmaciji ide na ruku ne samo odgovarajuća ideološka superstruktura, već i savremena socijalno-ekonomska struktura koju revolucioniše naučno-tehnički prevrat i društveni napredak. Sam Manhajm, uostalom, nazreo je tu reafirmaciju: „Ako se kasniji stupanj industrijskog društva bude mogao postići jedino putem revolucije, onda će se na svim polovima ponovo rasplamsati utopijski i ideološki elemenat“. Ova Manhajmova pretpostavka obistinjuje se u tekućoj društvenoj i kulturnoj istoriji.

Zaista, u žarištu te istorije opet se rasplamsava „utopijski… elemenat“; samim tim, u njemu se gasi Manhajmov nagoveštaj o gašenju utopije. Doduše, tu sagoreva nekadašnja romantična i racionalistička utopija, ali iz njenog pepela vaskrsava realistička anticipacija u obliku savremene naučne fantastike. Ovakva anticipacija bila bi, dakle, neka vrsta Feniksa što se, podmlađen i ojačan, ponovo rađa iz vlastitog pepela.

 

Izraz, br. 8-9, godina 1969.

/* */