Radojica Tautović: Ljuti melem za ljutu ranu

Radojica Tautović :

LJUTI MELEM ZA LJUTU RANU

(Naučna fantastika nasuprot »masovnoj kulturi«)

 

 

1. Kulturna homeopatija

Posmatrajući današnju umetnost, čovek bi mogao steći utisak da se ona grči i raspinje između manastira i bordela, to jest između »elitne« i »masovne« kulture. Drugim rečima, njen položaj je sličan situaciji osuđenika kome bi »milostivo« bila ostavljena sloboda izbora između – metka i konopca. Bilo da se privoli manastiru »elitne« kulture ili bordelu »masovne« kulture, umetnost u suštini umire, mada nastavlja da egzistira kao svoja sopstvena sen ili karikatura. U prvom slučaju, ona izdiše kao žedan putnik u bezvodnoj pustinji; u drugom, ona skončava poput utopljenika u bujici. Pa opet, izgleda da većina današnjih umetnika više voli da se utopi u poplavi »masovne kulture« negoli da uvene u bezvodnom pesku »kulture« za takozvanu elitu. Njihova umetnost je više sklona da se prostituiše no da se zamonaši; najčešće, možda, ona se prostituiše pod rizom kaluđerice.

Dok renomirana umetnost (i kvaziklasična i pseudomoderna) ulazi u manastir ili u bordel – i pri tom naizmenično prelazi iz prvog u drugi, i obratno – iz te iste javne kuće i tog istog samostana izlazi naučna fantastika, koja uz to još i prevazilazi raspinjanje savremene umetnosti između ova dva protivupoložena pola. Za spisatelje – aristokrate kao i za čitatelje – snobove, naučna fantastika je subliterarni, niski, nedostojni bastard nauke i novinarstva; ali, uzdižući se do prave i nove umetnosti, to nezakonito dete sada ozakonjuje neophodan brak svojih roditelja. U stvari, naučna fantastika postaje autentična umetnost koja sve prisnije zbližava savremenu nauku i modernu masu. Ako je i bila začeta i zatočena u javnoj kući »masovne kulture«, ta fantastika izrasta u Samsona koji se oslobađa iz svoje tamnice rušeći je iznutra, i oslobađajući zajedno sa sobom i čitalačku masu. Združivanjem mase i nauke, ona izbavlja nauku iz manastira »elitne« kulture, a masu – iz bordela »masovne« kulture.

Kao umetnost, ona time izvlači i samu sebe iz makaza bordel-manastir. Štaviše, ona postaje sposobna i predodređena da iz ovih, odista pogubnih makaza spase čitavu umetnost, a posebno poeziju i književnost, koje su je izgonile iz svojih (oronulih) dvora kao izroda, pastorka ili uljeza. Pošto je isterala naučnu fantastiku iz svog okrilja, umetnost može da se spase i da opstane upravo u naručju – te iste fantastike. Isplivavajući iz mutnih voda prostitucije, zapravo iz voda »masovne kulture«, prostituisana science-fiction spasava »čistu« umetnost koja je na najsigurnijem putu da se utopi u ovoj istoj prostituciji. Doista, na mrzanu kuća ostaje.

Negde na periferiji svesti, navedena narodna poslovica asocira se s imenom Vuka Karadžića. Ali: Vuk i – science-fiction! Bog i šeširdžija. Pa ipak, odnos između naučne fantastike i sadašnje umetnosti kreće se po istoj shemi po kojoj je Vuk izvršio prevrat u našoj književnosti i kulturi. Po toj shemi, subliterarno stvaranje penje se na visinu literature, dok izvesna literatura istovremeno silazi na subliterarni nivo. Žigosana i progonjena kao pastorče ili kopile, kao nakaradna tvorevina govedara, slepaca i hajduka, naša narodna poezija oživela je srpsku književnost koju su umrtvljavali njeni tadašnji miljenici – učeni slavjanoserbski spisatelji. Vuk Karadžić i Filip Višnjić bili su mrzani na kojima je ostala kuća naše književnosti. U svetskoj literaturi našeg doba, »subliterarna« naučna fantastika igra, u suštini, istu revolucionarnu i preporoditeljsku ulogu koju je »podknjiževna« narodna poezija odigrala u srpskoj književnosti svoga vremena.

Ako gust i otrovan korov »masovne kulture« preti da uguši cvetove autentične umetnosti, ovi se mogu spasti jedino svojim kalemljenjem na jedan izdanak iste kulture, naime na naučnu fantastiku, jer ova fantastika je izdanak gigantske sekvoje koja obećava da nadvlada korov. Lek od bolesti »masovne kulture« mora se tražiti u samoj toj kulturi, – a on se ovde može naći, uglavnom, u naučnoj fantastici. Ova poslednja je ljuti melem za ljutu ranu današnje umetnosti. Melem nudi ista ona »masovna kultura« koja nanosi i samu ranu. U stvari, melem je neka vrsta vakcine: ublažen, preobražen, savladan bakcil, – činilac oboljenja preobraćen u činilac ozdravljenja. Prema tome, naučna fantastika se javlja kao neophodan homeopatski lek umetnosti u kužnoj atmosferi »masovne kulture«.

 

 

2. »Masovna kultura« u službi varvarske »elite«

Naučna fantastika danas prerasta pomenutu »kulturu« iz koje je izrasla. Izvesna njena unutarnja diferencijacija osposobljava je za takvo diferenciranje od ove »kulture«.

Savremeni austrijski mislilac Ernst Fišer ovako je okarakterisao pesnika i umetnika: pola romantik – pola trgovac. Ocrtana dvojnost obeležava, naročito, pisce naučne fantastike: oni naveliko trguju romantikom koju fabrikuju za modernu industriju zabave. Ali, ova unutarnja dvojnost sada se ispoljava u razlučivanju tih pisaca na dve oprečne kategorije: u jednoj počinje da preovlađuje »romantik«, a u drugoj – trgovac. Prva nastoji da merkantilizovanu »masovnu kulturu« nadvlada naučnom fantastikom; naprotiv, druga pristaje da tu fantastiku potčini ovoj »kulturi«. Razume se, prva nadvišava drugu na skali umetnosti: »Najbolju naučnu fantastiku – predviđa Rej Bredberi, jedan od njenih najdarovitijih stvaralaca u SAD – stvoriće u krajnjoj liniji onaj koji je nečim nezadovoljan u našem društvu, te gnevno i neodložno izražava svoje uznemirenje«. Izvesni sovjetski autori ovako vide društvenu projekciju opisanog razlučivanja: »U savremenoj fantastičnoj književnosti Zapada s promenljivim uspehom bore se dva načela: apologetsko i kritičko« (Inostranaja literatura br. 1, godina 1967: napis E. Brandisa i V. Dmitrijevskog: »Fantastika u svetu koji se kreće«). Radi uprošćavanja, ovde možemo da se manjeviše dezinteresujemo za merkantilizovanu i apologetsku »fantastiku« koja beznadno ostaje ispod donje granice literature; od interesa je jedino kritička, u dobrom smislu romantična fantastika, koja probija plafon »masovne kulture«, nadvisujući svoj prvobitni subliterarni nivo. Svojim intelektualnim potencijalom i poetskim kvalitetom, kao i svojom socijalno-moralnom dispozicijom, takva fantastika prevazilazi »masovnu kulturu«, koju je Rajt Mils izbliza video i dosta tačno prikazao kao »suštinski komercijalnu kulturu«, podvrgnutu »nadmoći komercijalnog distributora«.

Kultura se »omasovljuje«, to jest komercijalizuje i varvarizuje, usled opšte hiperprodukcije, omogućene tehničkim napretkom u industriji, pa donekle i u poljoprivredi. Pošto primarni (poljoprivredni) i sekundarni (industrijski) odsek privrede bivaju zasićeni sve produktivnijom tehnikom, to se naglo i presudno nadima broj zaposlenih u takozvanom tercijarnom sektoru, koji obuhvata i kulturu. Oko 1800. godine, taj sektor u najbogatijim nacijama nije prelazio 15% ukupne ekonomske aktivnosti; sredinom našeg veka, naime 1956. godine, on je u SAD već dostigao 58%; u isti mah, u istoj zemlji, poljoprivreda je zapošljavala 9,8 odsto, a industrija svega 32,2 odsto aktivnog življa (J. Fouraste: Le grand espoir du XXe siecle. Paris 1963). Na taj način, robna proizvodnja i tržište sada anektiraju gotovo celokupnu kulturu kao jednu parcelu rastućeg tercijarnog sektora. Usled ove aneksije, kultura postaje poslušan instrument i objekt moderne reklame, u kojoj vrhuni fetišizam robe. Ušavši u orbitu reklame kao njen satelit, kultura se do srži prožima ovim fetišizmom, koji se u apologetskoj fantastici izražava kao heroizovanje i reklamiranje robota, budući da robot u suštini nije ništa drugo do stvorena stvar kao i svaka druga roba. Štaviše, modernizujući i karikirajući antički mit o Pigmalionovoj Galateji, ovakva fantastika dočarava veštačku »gerlu« koja bi bila erotički perfektnija od najlepše žive devojke. Veoma pronicljivo i ubedljivo. Sovjetski pisac V. Nedeljin pokazuje da supermen u obličju famoznog Bonda i ostalih »junaka« te fantastike nije ništa drugo nego prerušeni robot: »I superheroj u suštini je taj isti robot«, upravo isti onaj legendarni Golem o kome su Paul Vegener i Henrik Galen napravili 1920. godine poznati film (Inostranaja literatura br. 1 za 1967. godinu, str. 280).

Preobraćajući se u najamnika ekonomske reklame, kultura samim tim postaje i sluga političke propagande, koja je danas sve više prinuđena da se služi visokoracionalizovanom i sveobuhvatnom tehnikom ove reklame. Tehniziranom reklamom i propagandom – pa stoga i »masovnom kulturom« – može da upravlja samo jedna kompetentna snaga: tehnokratija. Prema tome, kada heroizuje robota u vidu supermena, apologetska fantastika reklamira i obogotvoruje – u stvari –  tehnokratu koji konstruiše robota i programira njegovo delovanje: kao prividni superheroj, robot je vidljivi dvojnik nevidljivog antiheroja u licu tehnokrata (V. Nedeljin). Buržoazija i birokratija vladaju »masovnom kulturom«, ali njome upravlja tehnokratija.

Tehnokratija upravlja kulturom kao racionalnim sredstvom u službi iracionalnih ciljeva, pre svega – u službi reklamnog i propagandnog hipnotisanja masa. Ako bi se moglo reći da »gnoza« predstavlja zadatak autentične kulture, onda bi svrha »masovne kulture« bila – naprotiv – hipnoza: po Rajtu Milsu, ovakva hipnoza je toliko ovladala masom, da čovek često ne veruje rođenim očima, dok ga o tome ne »obaveste« radio, štampa ili televizija. I tako, pod upravom tehnokratije, kultura gubi svako finalno značenje; ona zadržava isključivo instrumentalnu vrednost. S obzirom na to, Milsova odredba »masovne kulture« kao »racionalnosti bez razuma« ne izgleda dovoljno temeljita ni obuhvatna; u stvari, ta kultura nije toliko »racionalnost bez razuma«, koliko jedan perverzni spreg racionalnih sredstava sa iracionalnim ciljevima.

Po svom učinku, »masovna kultura« nije ni masovna ni kultura, jer služi jednom cilju koji podjednako pogađa humano biće mase kao i racionalno načeio kulture: ona se sama prostituiše i denaturiše, da bi idiotizovala i prostituisala masu. Tačnije govoreći, ona služi jednoj varvarskoj »eliti čiju kulturnu dekadenciju razgolićuje njena lektira: dok je Džordž Vašington čitao Volterova Pisma i Lokove Oglede, Ajzenhauerovo štivo čine kaubojske priče i detektivski romani (Rajt Mils). Kao varvarska, ta »elita« zapostavlja i zlostavlja kulturu; kao »elita«, ona tlači masu. Služeći ovoj varvarskoj »eliti«, »masovna kultura« postaje oruđe i protiv kulture i protiv mase. Ako je »masovna kultura« um okrenut protiv samoga sebe, onda bi naučna fantastika bila ta ista »masovna kultura« usmerena protiv sebe same, što znači – oteta varvarskoj »eliti«, vraćena kulturi i masi.

 

 

3. Naučna fantastika u službi kulture i mase

Izrastajući iz merkantilizovane i varvarizovane pseudokulture, naučna fantastika može da je nadraste, jer je isto toliko ukorenjena u nauci i umetnosti koliko i u čitavoj masi: upravo ti koreni napajaju revoltiranu fantastiku neophodnom snagom. Science-fiction crpi ovu snagu, na prvom mestu, iz organske sinteze nauke i umetnosti, inteligencije i fantazije. Proističući iz ove sinteze, pomenuta snaga manje liči na prost zbir naučnih i poetskih potencija nego li na njihov proizvod. Uz to, dok su italijanski futurizam, kubizam i srodni »izmi« označavali neuspelu sintezu nauke i umetnosti, naučna fantastika se ukazuje kao njihova uspela sinteza, – koju danas pojačavaju izvesna radikalna pomeranja unutar same nauke. Naime, u avangardu savremene nauke pomera se biologija, koja tu postepeno zamenjuje atomsku fiziku. I sada, kada se prožima naukom, fantastična književnost prožima se prvenstveno naukom, o životu, to jest o specifičom području i predmetu svekolike umetnosti, pa dakle i naučne fantastike; otuda, samo prožimanie postaje prisnije i plodnije u poetskom pogledu. Ovu prisnost i plodnost odsudno potencira savremena biološka hipoteza o mogućnoj, imanentnoj besmrtnosti čovečjeg organizma. Na osnovu te hipoteze pojedini američki naučnici predviđaju da će milioni ljudi kroz pedeset godina moći da budu smešteni u specijalne dortoare (spavaonice), gde će biti uspavani za nekoliko vekova, da bi se potom opet probudili u život; oni zaključuju da će tada ostati još samo kosmička smrt ili smrt od radijacije. Izloženo naučno predviđanje kao da reprodukuje i afirmiše pesničku viziju Majakovskoga u njegovom komadu S t e n i c a. Apolon je oduvek bio Anti-Tanatos, to će reći nepomirljiv protivnik smrti; ali, u naučnoj fantastici koju inspiriše moderna biologija, Anti-Tanatos uzdiže se do pobednika smrti.

Dok je nauka u »masovnoj kulturi« svedena na čisto instrumentalni status, ona u naučnoj fantastici ponovo zadobija izvesnu finalnu vrednost, jer anticipira čovekov neotuđiv, najviši cilj: ostvarivanje potencijalne besmrtnosti ljudskog organizma. Tako, čovekova besmrtnost postaje vodeća inspirativna ideja kritičke naučne fantastike.

Ako se ta ideja rađa iz ukrštanja nauke i poezije, ona se u fantastici ovaploćuje u jednoj prikladnoj, samosvojnoj formi, koja nastaje ukrštanjem esejistike i beletristike. Kako kaže jedan sovjetski autor, takva forma je »intelektualni roman koji je prestao da bude roman za intelektualce«. Uvrežena u nauci, ideja naučne fantastike osposobljava ovu književnost da tuče masovnu kulturu na tlu same kulture; istovremeno, ta ideja se umetnički ostvaruje u jednoj popularnoj formi, koja naučnoj fantastici omogućuje da »masovnu kulturu« potiskuje u krilu same mase. Blagodareći ovakvom sadejstvu svoga duha i stila, naučna fantastika budi istu onu masovnu publiku, koju »masovna kultura« uspavljuje reklamnom, propagandnom ili »zabavnom« hipnozom.

Ona podstiče čitaoca na neograničeno maštanje, pa samim tim i na kritičko umovanje, koje apologetska »masovna kultura« gleda da stopira na samom startu, diskreditujući ga kao beskorisno i dosadno filozofiranje. Ova fantastika, naime, suočava čitaočevu maštu sa neiscrpnim objektivnim mogućnostima, koje karakteriše međusobna oprečnost: upravo ta oprečnost navodi čitaoca da se opredeli među prezentovanim mogućnostima, odnosno da izabere jednu od njih, pa dakle i da razmišlja o njima. Sem toga, afirmacijom bezgraničnih čovekovih mogućnosti koje raskriljuje budućnost, naučna fantastika disponira i naoružava čitaoca za kritiku sadašnje stvarnosti, koju »masovna kultura« šminka da bi je ulepšala i osveštala. Tako, potvrđujući objektivnu mogućnost čovekove besmrtnosti, ova fantastika u stvari osuđuje aktuelnu stvarnost, bremenitu masovnim ratnim čovekoubistvom koje, sa svoje strane, obećava da se kruniše termonuklearnom apokalipsom.

Najzad, kada dočarava interplanetarnu komunikaciju, naučna fantastika inicira jedan radikalan ideološki napredak, upravo jedan neophodan preokret našeg pogleda na svet i na čoveka. Ovu inicijativu je predskazao – Lenjin. Naime, prema nekim najnovijim podacima, on je u svom razgovoru sa H. Dž. Velsom izjavio da će »biti potrebno preispitati sva naša filozofska, društvena i moralna shvatanja, ako uspemo da uspostavimo međuplanetarne veze«. Inicirajući takvo preispitivanje, naučna fantastika na najodlučniji način budi čitaoce iz ideološke hipnoze i letargije.

 

 

4. Dvanaesti čas: godine 1970 1975.

Naši pisci, međutim, spavaju. Bojati se da se ne probude prekasno i da ih trenutak predstojećeg svetsko-istorijskog obrta ne zatekne na spavanju. A taj trenutak je mnogo bliži i određeniji no što se čini. Kompetentni znalci određuju ga kao razdoblje između 1970. i 1975 godine. Imajući u vidu ovo razdoblje kao početak jedne nove svetsko-istorijske ere u privredi, već navedeni Furastije posvetio mu je celu posebnu knjigu pod naslovom La Civilisation de 1975. Doista, socijalističke zemlje Evrope tada treba da ispune svoje tekuće ekonomske planove. Tada ističe i rok NATO-ugovora. Tada…

Po svoj prilici, isto razdoblje biće čas odluke i u povesti kulture, posebno pak u dvoboju demokratizovane autentične kulture sa merkantilizovanom »masovnom kulturom«, to jest u jednom obračunu u kojem naučna fantastika izgleda pozvana da odigra rešavajuću ulogu – kao ljuti melem za ljutu ranu »masovne kulture«. Taj dvanaesti čas nije daleko. Ne preterujući mnogo, moglo bi se kazati da časovnik svetske istorije pokazuje minut do dvanaest. Odista, poslednji je čas da se usnula i pomalo precvetala Trnoružica naše literature prene iz vlastite uspavanosti, kako bi izbegla svoje zatvaranje u »masovni« bordel (kaogod i u »elitni« manastir). Krajnji je trenutak da ona otvori put između naučne laboratorije i umetničkog ateljea, odnosno spisateljskog kabineta. A taj put vodi preko ulice i trga. Kroz naučnu fantastiku.

 

(Odjek br. 24, godine 1967)

/* */