Radojica Tautović: Druga strana Meseca

Radojica Tautović :

DRUGA STRANA MESECA

 

„Kosmički letovi su nas, sve, ponovo načinili decom.“
Rej Bredberi: »Marsijanske hronike«

 

Ko sam ja?

Na dan 23. decembra 1968. godine, u 22 časa, radio je emitovao vest da je »Apolo 8« ušao u gravitaciono polje Meseca. Prema tome, drama trojice kosmičkih Argonauta dostigla je klimaks koji odlučuje o njenom epilogu. Zavisno od ugla gledanja, ovaj mogućni epilog nazire se u dva vida. Najpre, u obliku pitanja: Hoće li »Apolo 8« moći da obleti Mesec deset puta?

Zatim, u obliku pitanja: Da li će posada te vasionske letelice uspeti da se vrati na Zemlju? Jedan od mogućnih, alternativnih, zloslutnih odgovora na drugo pitanje bio je nagovešten 21. decembra, u emisiji radio Beograda, koji je tom prilikom objavio – otprilike – sledeće: »Kosmonauti bi mogli večito ostati u Mesečevoj orbiti. Nije predviđen nikakav način za njihovo spasavanje iz ovakvog položaja«.

Označavajući antiklimaks ove svetsko-istorijske drame u kosmosu, drugo pitanje stoji iznad prvoga; jer, ono se tiče ljudske sudbine, dok se prvo odnosi na jednu tehničku operaciju. U čitavoj drami, naime, u pitanju nije toliko sam »Apolo 8« koliko njegova posada. Kada je reč o svemiru (kao i o bilo čemu drugom), u osnovi se radi o čoveku. O nama svima. Pre nego žurnalistika i nauka, ovu presudnu istinu uvidela je književnost: naučna fantastika. Za razliku od klasične (žilvernovske) fantastike koja se mahom ograničavala na naučno-tehničke pronalaske, ova savremena fantastika usredsređuje se na društvene i ljudske mogućnosti, koje na površinu iznosi naučno-tehnički progres. Tako, u romanu Stanislava Lema, dolazak na planetu Solaris omogućuje čoveku da otkrije zasenčenu stranu samoga sebe. Uopšte, ta fantastika »napada« ključno pitanje sa kojim čoveka suočava naučno-tehnički prevrat. Pitanje: Ko sam ja? Ili, tačnije: Šta Činim ja od sebe?

U stvari, pomenuta literatura na neki način preokreće i proširuje poznatu »teoriju odraza«: ne odričući ogledanje sveta u ljudskoj svesti, ona istovremeno tretira vasionu kao ogledalo čoveka. Upravo u romanu »Solaris«, Lern naziva kosmos ogledalom samoga čoveka, njegove istorije i njegove prirode. Sada, u svojstvu toga svetlog ogledala pojaviće se i ona zamračena, druga strana Meseca, koju će trojica kosmonauta, po svoj prilici, po prvi put ugledati, Šta će čovek ugledati u tom svemirskom »zrcalu«, kada ga po prvi put pogleda očima ove kosmonautske trojice? Da li će u njemu videti odgovor na pitanje: Ko sam ja? U svakom slučaju, letom broda »Apolo 8«, ovo večito pitanje je stavljeno – doslovce – na dnevni red, i to je ono odlučujuće; sporedno je da li će trenutni odgovor biti tragičan ili srećan, ovakav ili onakav.

U pitanju je čovek. Čovek reprezentovan posadom letelice »Apolo 8«. On čini pionirski, zaista natčovečanski napor da pobedi Mesečevu i Zem-ljinu gravitaciju; međutim, govoreći o tom naporu, radio i štampa mahom podležu gravitacionoj sili »reifikovane« svesti, koja stvar pretpostavlja čoveku: oni nas obasipaju više tehničkim podacima negoli »ljudskim dokumentima« o trojici kosmonauta u vasionskom brodu. Vratimo se, dakle, čoveku. Ljudima. Bormanu, Lovelu i Endersu.

 

Čovek u ogledalu svemira

Šta se događa sa njihovim bićem u bezljudnoj vasioni, s one strane sfere ljudskog bitisanja? Kakav sudbonosan signal daju njihova sveža, neuporediva iskustva otuda? Da li se ljudsko biće onde uzdiže iznad sebe samog – ili pada ispod svoje sadašnje razine? Šta čovek postaje tamo: rob vlastitih proizvoda ili gospodar univerzuma? Robot ili »bog«?

Pitanja mogu izgledati preuveličana jedino u teskobi našeg prizemnog i svakodnevnog vidokruga. Međutim, ona se već poodavno pomaljaju na horizontima nauke i – umetnosti. Ne samo u perspektivi savremene naučne fantastike, već i u vidnom polju drevne mitologije, na primer – u simboličnom obliku kentaura. U suštini, pitanje se odnosi na potencijalnu dvojnost ili polarnost ljudske prirode. Optika klasične književnosti obuhvatala je izvestan »centar«, podjednako distanciran od oba pola; nasuprot tome, naučna fantastika se odlikuje baš ukidanjem distance među polovima. Otud utisak »ekscentričnosti« koji ona pobuđuje. Otuda sjedinjenje Raskoljnikova i Porfirija u jednom te istom licu: u poznatom romanu Kobo Abea »Četiri ledena doba«, ubica je ujedno i detektiv koji uhodi samoga sebe. I tako, bar sa gledišta naučne fantastike, principijelno je mogućno da kosmonaut bude neka vrsta »kentaura«: viši čovek i robot ujedno. Da li ovaj moderni »kentaur« doživljava neki dramatičan unutarnji konflikt na kosmičkoj sceni? I, ako je tako, ko zadobija prevagu u tom konfliktu? Robot ili čovek?

Čovek. Ovakav odgovor podjednako su dali i kosmonauti i naučnici, pre podviga i opita koji sada vrši »Apolo 8«. Odgovor izgleda krajnje kompetentan, jer ga je u jesen 1967. godine formulisao pokojni – neumrli Gagarin, i to u polemici sa ne manje kompetentnim znalcem Feoktistovim, koji je smatrao da kosmičkim brodovima može efikasnije upravljati automatski elektronski uređaj nego čovek. Sa Gagarinovim odgovorom načelno se podudara stav dr Pavla Savića koji je još pet godina ranije, povodom kosmonautskog tandema Nikolajev – Popovič, izjavio: »Za mene, najznačajnije je to što su kosmonauti očuvali normalnu fizičku i psihičku kondiciju, i što u celokupnom poduhvatu nema ničeg robotskog« (P o 1 i t i k a od 17. avgusta 1962. godine).

Na svaki način, umesno je pitati se o unutarnjoj polarizaciji čoveka u vasioni. Ako bi se humani pol mogao odraziti u plavičastoj atmosferi koju je posada »Apola 8« otkrila oko Lune, robotski pol ogledao bi se u zamračenoj, drugoj strani Meseca. (Razume se, posredi je simbolično ogledanje, u oba slučaja). Takvu polarizaciju priznaju i pojedine pristalice dijalektičkog materijalizma. Oni pretpostavljaju da će moderna tehnika (poglavito, tehnika automatskog prevođenja) prisiliti ljudsku misao na »nečovečansku tačnost« pa i na svojevrsni bilingvizam, upravo na koegzistenciju dvaju raznorodnih jezika: jednog poslovnog i mašinskog, drugog – pesničkog i ljudskog. Izvesni zapadni mislioci idu i dalje: njima se čini da u svemirskom ogledalu vide – čovekov leš Otuda, parafrazirajući Ničeovu krilaticu o smrti boga, jedan od njih je objavio: »Čovek je mrtav«.

U kosmičkom ogledalu, dakle, održavale bi se dve čovekove divergentne mogućnosti: ići ili iznad sebe ili ispod sebe. Ali, ostvarenje ove ili one mogućnosti zavisi od kretanja zemaljske stvarnosti. Zato, kao što smo se maločas vratili čoveku, sada se moramo vratiti zemlji.

 

Svemir u ogledalu naučne fantastike

Šta na Zemlji nagoveštava buduću realizaciju čovekovih mogućnosti u vasioni? Pojedine njene momente predskazuju posebne nauke. Daleko celovitije, međutim, ovu realizaciju dočarava literatura: naučna fantastika.

Sasvim retko, to čini i naša književnost: recimo, Košova satira »Sneg i led« ili dečji roman Čeda Vukovića »Letelica profesora Bistrouma«. Dok to čini, pisac liči na neku ozbiljnu savremenu Kasandru. Nažalost, izgleda da on pri tom namiguje slepima. Zabrinjava ova ravnodušnost za mig naučne fantastike, za njen budilački san koji bi, inače, bio u stanju da ljude prene iz njihove vegetativne uspavanosti. Štaviše, s obzirom na ovakvu stravičnu uspavanost, čoveku je krajnje teško da piše o naučnoj fantastici povodom »Apola 8«: posve je neizvesno da li će ta pisana reč negde i nekad biti objavljena; ona deluje kao neki govor upućen ogluvelom svetu. A kada takvo kazivanje postane ljudima jasno, možda će biti kasno. Jer, u današnjem svetu, u vremenu hladnoga rata, rokovi postaju sve kraći i sve neumitniji: »U logističkom ratu koji se sada odvija u miru, rokovi ostvarenja iznose oko 5 godina« (General Bofr: Uvod u strategiju. Beograd 1963). Već kroz pet godina, svaka šansa može biti bespovratno izgubljena, a opasnost – neotklonjiva.
Naučna fantastika (i literatura uopšte) ipak ostaje privržena svojoj »donkihotskoj« obavezi da signalizuje i opasnost i šansu, to će reći – sutrašnjicu. Ovakvu moralnu obavezu propisuje joj sama njena estetska priroda, koju specifikuje upravo vizija budućnosti, – one budućnosti što se odslikava u ogledalu vasione. Ta vizija ne odlaže sadašnje mogućnosti u neko neopredeljeno i maglovito Sutra (»do Kukovog leta«). Drugim rečima, ona ne predstavlja nikakvu »futurizaciju« sadašnjosti; sasvim obrnuto, ona znači prezentaciju budućnosti. Pri tom, ova poslednja se definiše kao kvalitativna promena, a ne kao prostkvantitativan dodatak sadašnjem trenutku.

Prodirući u takvu budućnost, književna vizija ide dublje i šire nego »praktična« misao; u tom pogledu, ona pretiče čak i naučnu prognozu. Sovjetski stručnjak Z. I. Fajnburg usudio se da prizna ovo preticanje, konstatujući da je bilo kakvo dugoročno prognoziranje nemogućno bez – naučne fantastike! (»Vaprosi filosofii« br. 6 za 1967. godinu, str. 40). Lemov naučnofantastični roman »Solaris« pruža upravo takvu jednu prognozu, koju aktuelizuje let broda »Apolo 8«. Ovde se svemir direktno poistovećuje sa ličnošću: jedini stanovnik planete Solaris jeste – živi i misleći Okean, sposoban da pronikne u svest zemaljskih kosmonauta i naučnika. Što je od naročitog značaja, on uspeva da ovim »zemljanima« priključi neuklonjive pratioce, u stvari dvojnike koje su oni ostavili na Zemlji. Na kraju, kosmonauti se odlučuju da unište svoje zemaljske dvojnike, ali glavni junak romana nije kadar da se odvaži na taj sudbonosni korak. Iz »Solarisa«, dakle, zrači sugestija da bi čovek u svemiru težio da ostane zemaljsko biće: da bude čovek, a ne robot ili nešto drugo. Da li tome teže i trojica u letelici »Apolo 8«? Ma kakav mogao biti odgovor na ovo pitanje, sigurno je da naučna fantastika ne nudi rešenje postojećih problema, nego postavlja sasvim nove probleme. Probleme koji se tiču ljudskog bića u budućnosti i u vasioni.

Dominirajući u naučno-fantastičnoj književnosti, dimenzija budućnosti dominira, isto tako, i u »paklenoj« grani savremene nauke, naime u strategiji: »Nije više važna sadašnjica, već budućnost« (General Bofr: Navedeno delo). Prema tome, za modernu strategiju, naučno-fantastična prognoza dobija vrednost naučnog eksperimenta i misaonog modela. Stoga je Pentagon još pre više od deset godina uzeo u svoju službu nekoliko pisaca naučne fantastike; on je to uradio s razlogom, budući da su takvi pisci još 1944. godine – pre Hirošime – »konstruisali« atomsku bombu. Tako je Mars u svoja kola upregao dvopreg Apolona i Minerve. (Možda nije bez značaja činjenica da kosmički brod »Apolo 8« nosi ime boga umetnosti).

Mada stremi vrhuncu humanizma, naučno-fantastični »kosmizam« obreo se u naručju tehnokratskog militarizma, koji dehumanizaciju tera do krajnje granice. Brodom »Apolo 8« komanduje pukovnik Borman. Danas, čak i dostizanje Meseca mora da služi postizanju prednosti u strategiji zastrašivanja: »Verovatno je da ćemo, u znaku vasione i neutronske bombe (na primer), prisustvovati novim razvojima u oblasti strategijskog zastrašivanja« (General Bofr: Isto). Na taj način, globalna strategija prerasta u kosmičku: kada je Kenedijeva administracija 1962. godine donela odluku o tom prerastanju, američki naučnik Grinberg je ovaj akt uporedio sa Trumanovom odlukom o izradi vodonične bombe. I tako, u vasionskom ogledalu, pa i na drugoj strani Meseca, sada se odražava monstruozno obličje militarizma: kad u ogledalo zaviri majmun, tamo se ne može odslikati – svetac. Ali, u istom ogledalu se odražava i očajničko rvanje humanizma sa militarizmom.

Obuhvatajući trku za mesec, plemeniti vasionski agon otima se od sulude ratne agonije, koja preti da ga poentira kosmičkom apokalipsom.

 

Dete Zemlje i Svemira: novi Faust

Angažovan u takvom agonu, čovek neće da padne u ništavilo. Međutim, on više ne može ni da se imobilizuje u svom sadašnjem biću. Sledstveno, on mora krenuti putem svoga heraklitovskog postajanja, što znači – putem osvajanja Meseca i Svemira. Ako na tom putu »umire«, kao što tvrde neki savremeni pisci, čovek se na njemu – istovremeno – i rađa. Rađa se, između ostalog, i u liku trojice kosmičkih Argonauta koji ovih dana plove prema Mesecu. U neku ruku, dakle, on tu postaje novorođenče: dete (kao što je jezgrovito i pronicljivo primetio Rej Bredberi, vodeći autor naučne fantastike u SAD).

Ovo dete Svemira i Zemlje izrasta u nekog modernog Fausta, to jest – u osvajača one besmrtnosti, koju su francuski nobelovac Rostan i sovjetski akademik Kuprevič nazreli u najintimnijem biću čovečjeg organizma. Jer, čovekova ekspanzija u bezgraničnu vasionu iziskuje (i omogućuje?) neograničeno produžavanje ljudskog veka. Da bi uopšte opstao u vasioni, čovek – smrtnik mora postati neka vrsta besmrtnika. Postati savremeni Faust. I, kada trojica na brodu »Apolo 8« budu pogledali drugu stranu Meseca, oni bi mogli opaziti kako se njihova lica ogledaju na njoj kao lik ovog novorođenog Fausta, – koji će nastaviti da živi bez obzira na hepi-end ili tragičan epilog te herojske trojice.

 

Književne novine br. 345, godina 1969.

/* */