Pavle Zelić i Vladimir Lazović: Lazar Komarčić – pionir naučne fantastike u Srbiji

Pavle Zelić i Vladimir Lazović:

LAZAR KOMARČIĆ – PIONIR NAUČNE FANTASTIKE U SRBIJI

 

Lazar KomarčićPočetak dvadesetog veka u Srbiji, iako turbulentno vreme u političkom i državnom smislu, označen je kao “zlatno doba” srpske kulture. U sredini koja se sve više približava tadašnjim evropskim standardima, buja književna scena, pišu se značajna dela i stasavaju neki od najvećih pisaca savremene srpske književnosti.

Među njima je i Lazar Komarčić, danas praktično zaboravljen, (a u svoje vreme osporavan i nipodoštavan); pisac, novinar i urednik više časopisa, jedna od onih neshvaćenih inovatorskih figura kojih ima u svakoj kulturnoj sredini – samo što su one manje i uskogrude još strože prema takvima. Samo nabrojati doprinose i novine koje je Komarčić uneo u našu književnost i novinarstvo je dovoljno da se zapitamo zašto je uskraćen za svoje počasno mesto u istoriji.

U srpskoj književnosti, među prvima je koji pišu  kriminalističke romane – a prvi koji će napisati jedan naučno-fantastični roman. Na polju nonovinarstva, u časopisu Vidici, uvodi nove rubrike po uzoru na zapadne časopise:  zapošljava strane dopisnike i stručne saradnike, promoviše istraživačko novinarstvo i   (posebno) naučno-popularne  članke .

Nažalost, oslanjajući se previše na političke veze da bi progurao svoje ideje, Komarčić biva jedna u nizu žrtava smene dinastija (podržavao je Obrenoviće) i čak ni posveta velikom srpskom državniku Iliji Garašaninu u predgovoru naučno-fantastičnog romana Jedna ugašena zvezda nije spasila ovaj, kao ni mnoge druge njegove projekte od propasti i zaborava.

 

Život i novinarstvo

Lazar Komarčić je rođen 9. januara 1839. godine u selu Glogu, u pribojskoj opštini koja se u to vreme još uvek nalazila pod turskom vlašću. Spletom okolnosti, njegova porodica prinuđena je da prebegne u Srbiju: tako će u Valjevu završiti osnovnu školu i terzijski zanat. Iz Valjeva se seli u Beograd gde radi kao zanatlija, a u slobodno vreme pohađa gimnaziju. Njegova želja za obrazovanjem je tolika da često gladuje kada nema posla, samo da bi nastavio školovanje. Prilikom bombardovanja Beograda, 1862. godine, kao i mnogi Beograđani, izlazi na barikade. Ranjen u borbi, izgubiće prste na desnoj ruci  – sem palca i malog prsta – tako da je prisiljen da napusti zanat. (U međuvremenu naučio je da piše levom). Posle položenog učiteljskog ispita Komarčić jedno vreme radi u prosveti, iskoristivši premeštaj u unutrašnjost za klimatsko lečenje od teške pneumonije, da bi se kasnije, na sestrinu molbu, privremeno skrasio i posvetio vođenju  kafane u Šapcu. To iskustvo nazvaće kasnije “moj univerzitet”, ujedno to je prilika da nesmetano posmatra sve što je “zdravo i bolesno u životu jednog naroda”. Iako invalid, učestvovao je kao dobrovoljac u oba rata Srbije i Turske 1876-1877.  

U novinarstvo ulazi sedamdesetih godina XIX veka. Sarađuje u listu Srbija koji je širio socijalističke ideje Svetozara Markovića. Godine 1875. u Kragujevcu pokreće list Zbor koji je bio kratkog veka i odneo mu celu ušteđevinu. U Beogradu radi kao urednik u listovima Budućnost i Novi zavet. Godine 1882. Komarčić menja svoja politička opredeljenja i postaje glavni urednik Videla (1882-1896), lista vladajuće partije i jednog od najznačajnijih časopisa tog doba. Dotadašnji liberal i socijalista postaje naprednjak, vladin čovek. U svojim čuvenim uvodnicima, razračunava se sa radikalskom Srbijom na umešan i argumentovan način, ali se još češće spušta na nivo običnog seljaka, kalfe, malog zantljije i palančanina, brani ga i iznosi njegove probleme. Kako se desilo da opozicionar, socijalistički orijentisan novinar postane vladin čovek? Siromašni učitelj, doseljenik iz Turske video je stvari ponešto drugačije kada je došao u maticu. Narod iz njegovog kraja je još živeo pod Turcima, i Komarčić želi snažnu Srbiju koja može da ga oslobodi, a ne sitnim razmiricama razjedinjenu zemlju. Zato će podržavati aktuelnu vladu. Takođe, kada je samoukom novinaru i čoveku koji se uvek borio za životni opstanak, ponuđeno mesto glavnog urednika značajnog lista, on se odužio vernošću, a pozicija koja ga je dovodila u ravan sa učenim ljudima (čije je obrazovanje većinom stipendirala država) sigurno mu je imponovala. (U ovom novom uverenju posebno ga je učvrstio slom Timočke bune, koja je neosporno delo radikalske stranke.)

Možda ključan element za razumevanje njegove fascinacije naukom koje će rezultovati romanom Jedna ugašena zvezda, je rubrika u listu Videlo – Iz nauke, u kojoj sâm, kroz jednostavne primere, na lak i prisupačan način objašnjava najnovija naučna dostignuća.

Kada su naprednjaci izgubili vlast i prešli u opoziciju, Komarčić se sa novim žarom baca na omiljene teme – probleme malog čoveka – sada sa mnogo ubedljivijim pristupom  čoveka koji dobro zna šta govori, i zato ima pravo da kritikuje vladu. Kao novinar, Komarčić je dugo i vredno radio, da bi najzad izrastao u velikog srpskog novinara XIX veka. Bez pravog obrazovanja, napisao je većinu članaka u listu koji je uređivao 14 godina. Još jedan od njegovih kvaliteta je što se zalagao za slogu Srba i muslimana (koje smatra Srbima islamske vere), i celog života borio se protiv verske i nacionalne mržnje.    

Po prestanku izlaženja Videla ostaje bez posla i sredstava za život i ponovo pada u siromaštvo, da iz njega nikad ne izađe. Imao je i velike porodične tragedije. Pored toga što je sam rano ostao siroče, sahranio je i dvoje svoje dece. Uništen teškim radom i stalnom bedom, umro je 9. januara 1909. godine, na  svoj sedamdeseti rođendan.

Koliko je Komarčić bio neuobičajena pojava u tadašnjoj srpskoj kulturnoj eliti, posredno govori činjenica da ga ta elita nikada nije prihvatila kao jednog od svojih. Opština Beograd mu je sagradila grobnicu kao zaslužnom građaninu, ali njegovo ime i delo će brzo nestajati iz sećanja, da bi ga tek 1981. godine iz zaborava  izvukli ljubitelji i izučavaoci naučne fantastike u Beogradu, koji će po njemu nazvati svoj novoosnovani klub.

 

Romani

U književnosti, kao i  u novinarstvu, Lazar Komarčić je redak primer uspelog samouka. Obdaren osećajem da pažljivo posmatra, analizira i u reči pretoči sve što se oko njega dešava, Komarčić se celog života usavršavao u onome što je za njega bio osnovni poziv – pisanje. Neuobičajeno, za jedan od ciljeva svoje proze postavlja i onaj da bude na usluzi društvu, da ukaže i opiše muku seljaka, licemerje bogataša, ali i da kroz svoje pisanje edukuje – što se najbolje ogleda kroz naučno-fantastični (ali dobrim delom i naučno-popularni) roman Jedna ugašena zvezda.

U doba u kome Komarčić živi, na evropskoj sceni (koju pomno prati, naučivši francuski i ruski jezik i čitajući originale) sudaraju se titani: Igoovi Jadnici i Tolstojev Rat i Mir, ali njega još više privlače prezreni žanrovi poput kriminalističkog romana koji se objavljuju u takozvanim “sveskama za groš”.

Njegov prvi roman Dragocena ogrlica ima upravo takav, kriminalistički zaplet, i napisan je pre svega sa ciljem da zabavi čitaoce, a inspirisan je stvarnim događajem naširoko raspredanim u beogradskoj štampi. Iako smešten u Francusku, vuče očiglednu paralelu sa skandalom oko testamenta velikog donatora Ilije Kolarca. Pisan kada je Komarčić imao već 41 godinu, ovo prvo obimnije delo nosi pečat već sazrelog pisca koji dobro vlada perom i ima osoben, prirodan i izuzetno čitljiv stil.

Naredni Komarčićev roman, Bezdušnici, mnogo je ambicioznije delo, zamišljen kao srpski odgovor na Jadnike i velika socijalna kritika. Izlazio je u tadašnjem najvećem listu Otadžbina u nastavcima, i, iako zamišljen u više delova, nikad nije završen.

Komarčićevo najbolje i nasloženije delo, roman Jedan razoren um, nastaje 1893. Za ovu knjigu čak je i nagrađen od Srpske Akademije, a uvrštena je u izbor 100 najboljih romana u srpskoj istoriji. Ovaj redak primer priznanja od strane kulturnog establišmenta je naravno, mukom zarađen, ali svakako odraz istinskog kvaliteta Komarčićeve proze koju u ovom slučaju nisu nikako mogli da previde.  U Jednom razorenom umu kao i u potonjim zbirkama pripovedaka Zapisnik jednog pokojnika (1894) i Slike i pripovetke (1906), Komarčić ostaje veran pravcu realističkog romana. Ipak, u Jednom razorenom umu, glavni junak – Vanja, student filozofije, proučavalac Kanta, mašta o nečemu što je i Komarčićeva strast – vasioni. Bežeći od ljubavne patnje on razmišlja o postanku kosmosa, ali to dvoje “devojka i vasiona, uznemiravaju njegovu dušu i malo po malo pomućuju njegov um”. Nazire se zametak ideja i pristupaka koji će se u potpunosti razviti u Jednoj ugašenoj zvezdi, ali Komarčić nas upozorava da su takva razmišljanja možda i previše za krhki ljudski um. U kompoziciji ovog romana, u motivu, u dijalozima i opisima, u analizi psiholoških profila svojih junaka, Komarčić se pokazao kao majstor društvenog romana – doduše sa nešto naivnosti i sklonosti ka idiličnom predstavljanu života, ali to je njegov dug romantizmu iz mlađih dana. Osim toga, on  voli  čoveka, pa mu zato češće i bolje polazi za rukom slikanje dobrih duša nego loših tipova.

Roman Dva amaneta (1893) još jedno je značajno Komarčićevo delo, u kome se on  vraća osnovnim  postulatima krimi priče, koje, sada već kao iskusan pisac koristi, i umetnički samouvereno upliće u delo kvalitetne realističke proze.

Posle ova dva romana, nastupa velika pauza u njegovom radu, a zatim očekivano i kvalitativan pad u Komarčićevim knjigama, nesumnjivo i kao posledica teških uslova u kojima stvara svoja poznija dela. Izdvajaju se Prosioci (1905), treći po redu zabavni roman intrigantnog zapleta, ali sada mnogo sentimentalije ispričan, takoreći posveta njegovoj voljenoj Mačvi, u kojoj je proveo najsrećnije godine svoje mladosti. I, najzad, Mučenici za slobodu (1907), roman o životu naroda u Bosni i Hercegovini i poslednja Komarčićeva knjiga, koja ima patriotsku notu, ali suptilno i uzvišeno provedenu kroz priču u kojoj Komarčić iskazuje i na papir pretače sve svoje dugogodišnje izučavanje muslimana u našim krajevima, ali i poštovanje koje gaji za njih.

Treba napomenuti da je za života, a posebno u periodu do kraja XIX veka, Komarčić bio rado čitan pisac, poznat u javnosti, iako povremeno ismevan zbog svoje zanesenjačke opsesije naukom, naročito astronomijom. Njegova dela su lako nalazila put do čitalaca, i možda upravo zbog te komercijalne crte u svom pristupu književnosti, Komarčić gotovo nikada (sem povremeno i nikad zadugo) ne osvaja simpatije i poštovanje visokih akademskih i kritičarskih krugova.

 

Jedna ugašena zvezda

Godine 1902. u izdanju Štamparije D. Dimitrijevića pojavio se ilustrovani roman Jedna ugašena zvezda. Ako je Komarčić i ranije prkosio aktuelnoj romatičarsko-realističkoj književnoj sceni, ovim romanom je toliko iskočio iz ustaljenih tokova, da će i mnogo decenija kasnije zbunjivati retke izučavaoce njegovog dela.

Možda će na prvi pogled delovati neobično da se jedan renomirani srpski književnik XIX veka odlučio na pisanje naučno-fantastičnog romana, ali kada se uzmu u obzir prethodno navedeni detalji koji ukazuju na Komarčićeva interesovanja, kao i sam eksperimentatorski duh koji je gajio tokom čitave novinarske i spisateljske karijere, ovaj potez i nije tako čudan.

Jedna ugašena zvezda, po ugledu na neka strana dela tog doba (na primer radove Kamija Flamariona, kojeg je Komarčić čitao) ima, pre svega, prosvetiteljski zadatak, uklapajući maltene sve najnovije kosmološke teorije i podatke u oblandu fantastične priče, koja služi da bi se gorka i pozamašna pilula nauke lakše progutala.

Šta ovog pisca motiviše da napiše roman bez presedana u našoj dotadašnjoj književnosti? Takva dela – a do tada je objavljeno tek nekoliko prevoda – zvanična kritika dočekivala je dubokim prezirom, smatrajući potpuno neumesnim sva slična “proizvoljna fantaziranja”. (Pomenimo da u tom periodu Ljubomir Nedić, književnik, vodi pravi rat da dokaže kako stručnjaci-filolozi nisu istovremeno i kompetentni kritičari, i da poznavanje jezika ne znači istovremeno i razumevanje samog dela… Ljubomir Nedić pripremiće tako teren Bogdanu Popoviću i sledećoj generaciji kritičara, ali to Lazaru Komarčiću neće pomoći).

Komarčić je, bez sumnje, osetio da dolazi novo doba, kao i mnogi drugi intelektualci. Danas možda izgleda naivno i daleko – ali jedna od omiljenih tema za razgovor, u obrazovanim krugovima s kraja XIX veka je i Darvinova teorija evolucije. Ako se sve menja i usavršava – da li to važi i za svemir? A novo doba  obznanjuje dolazak : “Velsova imaginacija, oblikovana u uslovima građanskog fin-de-siecle  koji su Niče, Nordau i mnogi drugi tačno tumačili kao zalazak jednog i približavanje drugog povijesnog razdoblja, naginje katastrofičnoj alternativi. Ova se u to vreme uostalom empirijski širila Evropom u hiljadu oblika, od termodinamičke teorije toplotne smrti vasione, preko vizija kraja sveta i  Poslednjeg Adama  – Flamarion, Kranjčević – pa do Frojdovog Thanatos – instinkta.” (Darko Suvin, Od Lukijana do Lunjika )

Da li je Komarčić čitao bar Verna? Verovatno, i to bi delimično moglo da objasni njegov pristup u pisanju  Jedne ugašene zvezde. “Osnovna razlika između Vernovog i Velsovog viđenja naučne fantastike očitavala se u položaju činioca “naučnog”. Dok je, kao što je rečeno, kod francuskog pisca nauka bila ne sredstvo, nego svrha dela, engleski autor povukao ju je u drugi pripovedački plan, oduzevši joj time povlašćeni položaj. U naučnofantastičnim delima Velsa gotovo nikad nije zanimala nauka radi nje same, već mu je ona prvenstveno služila kao sredstvo za obezbeđenje uverljivosti određenih situacija, u kojima je, međutim, protagonista bio ne tehnički izum, nego čovek – postupak koji je, nema sumnje, znatno primereniji umetničkom načinu izražavanja.” (Zoran Živković,  Ogledi o naučnoj fantastici)

Glavni protagonista  Jedne ugašene zvezde je jedan beogradski ljubitelj astronomije, koji će na počinak poći još pod utiskom  popularnog predavanja iz ove naučne discipline, održanog u  “Građanskoj kasini.” Usput, bolno je svestan neznanja i površnosti većine slušalaca koje je video tamo – trgovci, činovnici, ljudi okrenuti samo sopstvenim malim životnim problemima. U snu mu se iznenada ukaže duh slavnog naučnika Laplasa, koji njegovo astralno telo odvodi u pravu svemirsku odiseju, otkrivajući mu i objašnjavajući usput velike astronomske  tajne i čudesa….

Koliko god se u drugim svojim delim trudio da zabavi čitaoca, uvek opremljen jakim zapletom i uverljim likovima, toliko će ovde Komarčić sve podrediti edukativnom cilju. Roman obiluje egzaktnim podacima – udaljenostima, veličinama i zapreminama planeta, sunaca i sazvežđa, trajanjima obdanica i godina, opisima perioda evolucije, hemijskih i fizičkih procesa, potkrepljenih grafikama nebeskih tela, praistorijske flore i faune. Fantastika postaje primarna tek u drugoj polovini avanture ali i dalje potkrepljena naučnim činjenicama. Da pomenemo i to kako Komarčićev Sunčev sistem ima osam planeta – Pluton je otkriven nekoliko godina posle objavljivanja ove knjige. Ali istini za volju – zar nisu i mnogi Vernovi romani preopterećeni naučnim podacima? Setimo se samo  Od Zemlje do Meseca!

Na dalekoj planeti gde je nekada postojala visokorazvijena civilizacija, narator će se sresti sa stvarima koje će kasnije postati obavezan inventar hiljada naučnofantastičnih romana. Futuristička vizija metropolisa (na planeti Gomor) zasnovana je na nizu visokotehnoloških izuma: potpuna kontrola mikroklimatskih uslova, neograničeno korišćenje energije što se sliva iz matične zvezde i njenog malog parnjaka (dvojni sistem!), primena tehnike koja savremenog čitaoca podseća na hologramsku…

Ipak, pošto znamo da Komarčić ume da gradi likove, jasno je da se namerno ustručava, fokusirajući svoju kreativnost i dajući joj da se razmaše tek u opisima tuđinske civilizacije i njenih tvorevina (koje ilustrator nije imao hrabrosti da nacrta!). Sama pomisao da se neko u to doba (i na tom mestu!) usudio da razmišlja i mašta tako daleko – zapanjujuća  je.

Ako i jeste pomalo teška savremenom čitaocu, “Jedna ugašena zvezda” ostaje spomenik mislima i sanjarenjima jedne duše koja je izmučena na Zemlji, tražila utehu među zvezdama.

Naš pisac bio je savremenik Žila Verna i Herberta Džordža Velsa koji su u velikom svetu istovremeno pisali nešto što će se kasnije zvati naučna fantastika. Komarčić je imao prosvetiteljsku nameru da obrazuje sunarodnike i otvori im neke sasvim nove horizonte. Plemenita namera nije naišla na odjek tada, ali nas je zato, nesvesno ili ne, Komarčić zauvek povezao sa svetskim tokom. Dao je srpskoj naučnoj fantastici rani start, ali i čvrst kamen temeljac na kojem se dugo ništa neće zidati.

Tridesetak godina kasnije, engleski autor Olaf Stejpldon u romanu Zvezdotvorac (1937), koristi sličnu priču – protagonista dela otiskuje se jedne noći, sa nekog brda u predgrađu, na astralno putovanje, do krajnjih granica prostora i vremena, susrećući usput predstavnike nebrojenih inteligentnih rasa različitih civilizacijskih i evolucionih sudbina – sve do susreta sa Onim Koji Je Iza Svega… Prostorne koordinate šire se daleko izvan sunčevog sistema, a vremenske postaju uistinu kosmološke. I – Englezi su od Olafa Stejpldona načinili ikonu naučne fantastike, a mi smo Lazara Komarčića jednostavno zaboravili.

Komarčićevi kriminalistički romani Dragocena ogrlica, Dva amaneta (1893) i Prosioci (1905), iako zasnovani na zabavnim štivima iz “svesaka za groš”,  često  nadilaze ograničenja žanra, pre svega zahvaljujući nivou  pisanja i  kompoziciji, ali i  elementima kao što su socijalna tematika, filozofske misli, naučno-popularni podaci. Premalo je autora koji pišu slične romane, na razmeđu vekova u Srbiji.

Naučno-fantastični roman bio je veća ekscentričnost, iako je u ovom žanru Komarčić imao jednog prethodnika. Dragutin Ilić, brat srpskog pesnika Vojislava Ilića, i sam zapažen pisac, još 1889. napisao je naučno-fantastičnu dramu Posle milijon godina. I ovo delo – o poslednjim ljudima na Zemlji koji se suočavaju sa posetiocima sa Merkura, a bore se protiv nove rase gotovo besmrtnih duho-ljudi – ostalo je potpuno neshvaćeno, samo što je Iliću “oprošteno” pa je, nepunih 100 godina kasnije, drama postavljena na pozornicu Narodnog pozorišta u Beogradu. U vreme kada se pojavila, Jedna ugašena zvezda bila je od mnogih primljena  gotovo kao književni incident.

Pokušaćemo da ovim reprint-izdanjem iskažemo poštovanje piscu, dovoljno hrabrom za  incidente.

Naučna fantastika naizgled nestaje sa Lazarom Komarčićem, ali će spektakularno varkrsnuti krajem 70-ih: u Srbiji (u okviru bivše SFRJ) će nastati vrlo originalna i plodna SF scena. Ime Lazar Komarčić nosi već 24 godine aktivno Društvo ljubitelja naučne fantastike u Beogradu, čiji članovi  vole SF – u  najširem shvatanju  žanra, i u svoj njegovoj šarolikosti.

(tekst objavljen kao predgovor reprint izdanja romana “Jedna ugašena zvezda”, 2007) 

 Pavle Zelić
Vladimir Lazović

 

Literatura:

1. Božidar Kovačević: Književno stvaranje Lazara Komarčića, predgovor prvoj knjizi odabranih dela Lazara Komarčića, Opštinska zajednica obrazovanja, Priboj, 1970.
2. Vukoman Šalipurović: LazarKomarčić Komarica, 1839-1909, predgovor prvoj   knjizi odabranih dela Lazara Komarčića, Opštinska zajednica obrazovanja, Priboj, 1970.
3. Đorđe Bajić: Lazar Komarčić i kriminalistički roman – diplomski rad
4. Miodrag Milovanović: Bleferski vodič Science Fiction Mala velika Knjiga, Novi Sad, 1997.
5. Ilija Bakić: Lazar Komarčić (1839-1909): Nevidljive nam magline i zvezdane doline, Znak Sagite 10, Beograd, decembar 2002.

/* */