Miodrag Milovanović: Brzi vodič Science Fiction

Miodrag Milovanović

Brzi vodič: Science Fiction

 

 

UVOD

Zašto blefirati poznavanje naučne fantastike (SF-a)?

Naizgled glupo pitanje. Obično se blefira nešto što ti je dosadno, nešto što ti je mrsko činiti, a opet moraš to da poznaješ da ne ispadneš neznalica/primitivac/… Naučna fantastika u principu nije dosadna. Ipak, objektivno gledano, postoji određen broj ljudi kojima je ona apsolutno strana.

Veliku grupu njih čine osobe kojima je i svaka druga vrsta fantastike strana. Argument koji je često gotovo nemoguće suvislim dokazivanjem pobiti jeste: „To je nešto nemoguće. Zbog čega bi me zanimalo nešto što ne može da bude?” Uporno delovanje savremenog društva (ovde nema razlike između socijalizma, kapitalizma, postkapitalizma, postsocijalizima, itd.) sistematski razara svaku vrstu udaljavanja od realnog, ovozemaljskog. Razlozi su brojni, i zahtevali bi puno prostora, koji je dragocen u svakom Bleferskom vodiču, pa vam ostaje da verujte na reč.

Drugu grupu, ne manje brojnu, predstavljaju ljudi koji su u detinjstvu ili u mladosti naleteli na dlaku u naučnoj fantastici i ona im se zgadila za čitav život. Naravno, dlaka ima puno, kao i u svim drugim oblastima, tako da ovo nije redak slučaj [1] . Naše školstvo koje za primer naučne fantastike u lektiri uporno drži socrealističnu zastarelu budalaštinu Rusa Aleksandra Beljajeva Zvezda KEC iz sve snage se trudi da što veći broj ljudi udalji od SF-a. Ako mislite da je to slučajno, grdno se varate.

Pored toga, i među onima koji se nazivaju poklonicima naučne fantastike ima mnogo njih kojima blefiranje nije strano. Ma koliko se ljudi koji se ozbiljnije bave SF-om trudili da dokazuju da su Isak Asimov, Robert Hajnlajn, Zvezdane staze ili Ratovi zvezda drugorazredna naučna fantastika, gro ljubitelja naučne fantastike čine poklonici upravo ove vrste SF-a. Ne mali broj „odanih” poklonika SF-a još živi u ubeđenju da posle 1960. nije napisano ništa što bi se moglo porediti sa ranim Klarkom ili Asimovom. Kada se oni sretnu sa nekime ko poteže kao argument Ursulu Legvin, ili ne daj Bože, nekog još radikalnijeg pisca, eto prilike za blefiranje (na obe strane).

Danas kada sve oko nas sve više počinje ličiti na naučnu fantastiku (trenutno gotovo svako na stolu ima računar sa 16 MB RAM-a, a samo pre desetak godina VAX sa 4 MB RAM-a zauzimao je prostoriju 8 sa 5 m), kada termini koji su ranije bili vezivani samo za SF sve više počinju prodirati u svakodnevni život (virtuelna realnost, kiberpank, hipertekst, …) i potreba za blefiranjem SF-a postaje sve veća.

Takođe, naučna fantastika je postala u svetu veliki biznis. Na listama najgledanijih filmova svih vremena (čitaj: najprofitabilnijih filmova svih vremena) daleko najveći broj je SF filmova (ET, Ratovi zvezda, Imperija uzvraća udarac, itd.). Broj knjiga koje se svake godine objave iz ove oblasti prevazilazi samo u SAD cifru od 500. Praćenje tako opsežne produkcije je praktično postalo gotovo nemoguće i većinom se čitaoci rukovode prema preporukama vodećih časopisa za praćenje ovog žanra (Locus) ili prema imenima pisaca, ili… blefiraju.

Oni koji su zbog školskog sistema i ruskog (francuskog, nemačkog) jezika ostali uskraćeni za poznavanje danas praktično jedinog neophodnog svetskog jezika i ostavljeni na milost i nemilost domaćim izdavačima nalaze se u svojevrsnom „getu” (nedostatak para za strane knjige i časopise još jedan je dobar razlog).

Na sve to se nadovezuje činjenica da danas više nema nijednog domaćeg časopisa posvećenog ovoj oblasti. Protekle godine samo jedan jedini izdavač redovno je objavljivao nove SF knjige, a tih dvadesetak knjiga predstavljaju samo kap u moru onoga što se u svetu pojavi, kap dodatno obojenu uredničkim ukusom, ma kakav on bio. Informacija naprosto nema dovoljno. Prostora za blef i previše.

Zbog sve te šarolikosti, ova knjiga je posvećena kako apsolutnim početnicima, tako i onima koji su već odmakli u poznavanju SF-a. Ma gde spadali, nadamo se da će vam biti od pomoći u onome što svi neprekidno rade.

 

ŠTA JE TO NAUČNA FANTASTIKA

Da krenemo od naziva „naučna fantastika”. Primili smo ga verovatno iz ruskog (naučnaja fantastika, tako nekako oni to izgovaraju) i deluje mnogo preciznije od engleskog science fiction (čita se sajns fikšn), što bi u bukvalnom prevodu značilo nešto kao „naučna beletristika” ili „naučna proza”. Često se u govoru i pisanju koristi skraćenica SF (čitaj: es-ef), dok se pokušaj adekvatnog skraćivanja NF nije odomaćio (osim, donekle, u zapadnoj varijanti srpskog jezika ZF — znanstvena fantastika, od koje smo se, srećom, podvojili). Takođe, svako drugo skraćivanje, sci-fi, na primer, odaje krajnje nepoznavanje oblasti i treba od njega bežati kao od kuge, ili side.

Što se tiče definicije, stvari su već složenije. Naravno, većina ljudi odmah može da prepozna da li je neki književni tekst ili neki film naučna fantastika. Postoje određene naznake koje ga nepogrešivo svrstavaju u ovaj žanr, koje su toliko usađene u našu svest da se ovaj proces odigrava gotovo na planu nesvesnog. Ako se nešto odigrava u svemiru, ako su prisutna vanzemaljska razumna bića, ako junaci telepatski komuniciraju, svako od nas će, najčešće s razlogom, zaključiti da je tu u pitanju SF. Drugim rečima, kada smo blizu onoga što smatramo središtem nekog žanra problema uglavnom nema.

Oni nastaju kada se pokušava doći do neke opšte definicije koja uključuje sve te arhetipske situacije i motive, jer je i SF, kao i mnogi drugi žanrovi, okružen mnoštvom drugih žanrova sa kojima često ima dodirnih tačaka (epska i mnoge druge vrste fantastike, horor, itd).

Mnogi su to pokušavali i već postoji preko sto definicija SF-a, od kojih svaka na svoj način odražava određene aspekte ovog žanra, ali, isto tako, verovatno nijedna sve njih.

Ako želite da elegantno izbegnete nečiji izazov da definišete naučnu fantastiku možete bez velikog mudrovanja da parafrazirate izjavu jednog od SF poslanika da je naučna fantastika ono što objavljuju urednici naučne fantastike. I da ne budete daleko od istine.

Međutim, ako treba da nekog u društvu opsenite poznavanjem teorije SF žanra, onda će vam najbolje poslužiti definicija Darka Suvina, našeg nekadašnjeg zemljaka, brata Hrvata na dugogodišnjem radu u Kanadi, gde je više godina bio urednik verovatno najpoznatijeg časopisa posvećenog akademskom izučavanju naučne fantastike „Studije naučne fantastike”. On navodi, uprošćeno rečeno, da je „differentia specifica” (ovaj termin zapamtite jer bez njega definicija ne važi, posebno u razgovoru sa dr Zoranom Živkovićem — za Šuvarove generacije slobodno prevedeno „ono što nešto razlikuje od nečega”) naučne fantastike „novum” (posrbljeno „novina”), koga treba „kognitivno” (ma šta to značilo) objasniti. Drugim rečima, Suvin hoće da kaže da svako SF delo mora uvesti neku pretpostavku koja uslovljava da se svet iz tog dela suštinski razlikuje od našeg sveta, uz uslov da se ta razlika može (mora) objasniti putem nauke, ili, u najgorem slučaju, nekakve „paranauke”.

Naravno, očito je već iz same definicije da je tanka linija koja razdvaja naučnu fantastiku od, na primer, fantastike. Ako se ubodete na preslicu i zaspite sto godina, u pitanju je, naravno, fantastika — bajka, ali ako popijete tečnost za kriogeno zamrzavanje i prespavate tih istih sto godina, već ste u polju naučne fantastike. To što ste se u oba slučaja jednako dobrano naspavali, za teoriju nije preterano važno.

Neka generalna tendencija u savremenoj fantastičnoj literaturi je da granice između pojedinih žanrova postaju sve tanje. Nepobitno je da postoji gotovo jedinstvena ciljna publika ovih žanrova, a isto tako, pojedini savremeni pisci: Ursula Legvin, Den Simons, Džin Volf, Majkl Svonvik, da nabrojim samo neke, jednako se ugodno osećaju u vodama epske fantastike (fantasy), naučne fantastike (science fiction) i fantastike natprirodnog (horror), plivajući iz jednih u druge i uz put ih neminovno mešajući.

Kao argument možete nehajno citirati američkog pisca Džona Kesela, koji kaže u jednom intervjuu da je „fantastična ili naučnofantastična premisa moćna alatka jer može da se upotrebi kao poluga za podizanje poklopca stvarnog sveta da bi se bacio pogled na zupčanike i točkiće koji se dole okreću — da bi se razumelo kako ljudi razmišljaju i osećaju, kako funkcioniše društvo…” Dakle, za njega razlike u pristupu gotovo da i nema, a cilj je isti. Zato u društvu ako se povede diskusija da li je ovaj ili onaj žanr „bolji”, slobodno zastupajte tezu da svi oni teže da se sjedine, nećete pogrešiti.

Drugo osetljivo mesto je spoj naučne fantastike sa onim što se naziva „književnom maticom” ili, kako to ljubitelji naučne fantastike vole da kažu „književnosti glavnog toka” (mainstream). Pomodni književni pravci (postmodernizam, pre svega), često se služe tehnikama sličnim onim koje koristi naučna fantastike (građenje fiktivnih svetova, itd.), tako da je danas gotovo nemoguće razlučiti koje je delo poteklo iz nasleđa SF-a, a koje iz postmodernizma, što rečito pokazuje antologija Nova srpska postmoderna/alternativna proza koju su priredili Boban Knežević i Sava Damjanov (onima koji su imali snage da je pročitaju).

Zato se ne libite da izjavite da su ovakve podele u književnosti danas prevaziđena stvar i da je jedna od osnovnih karakteristika postmodernog (ova reč je vrlo „in” i slobodno je koristite pred svima osim pred Aleksandrom Jerkovim, za koga postoje određene naznake da zna šta znači) društva ukidanje razlika između „više” i „niže” umetnosti.

 

SVETSKA SF KNjIŽEVNOST

Praistorija

Gotovo je nepodeljeno mišljenje, i među teoretičarima SF-a i među „običnim” ljubiteljima naučne fantastike, da je prvi pravi naučnofantastični roman napisala jedna žena (bez obzira na to što se SF smatra muškim žanrom). U pitanju je bila Meri Volstonkraft Šeli, supruga čuvenog engleskog pesnika Persija Biša Šelija, koja je pod okolnostima koje je Ken Rasel vrlo „plastično” prikazao u filmu Gotik zamislila knjigu, danas opštepoznatu pod imenom Frankenštajn, ali koja u punom nazivu ima još i dodatak … ili moderni Prometej. Siroto neimenovano stvorenje iz knjige, koje je zaslugom filmadžija sa početka veka preraslo u simbol zastrašujućeg, usput pokupivši ime svog tvorca, sigurno nije prvo stvorenje koje je oživljeno iz nežive materije u svetskoj književnosti (Adam, Eva, Golem, itd.), ali je prvo kome je život udahnut „naučnom” metodom.

Sve ovo događalo se početkom devetnaestog veka, koji predstavlja stoleće buđenja „nauke”. Naravno, i pre toga je bilo ostvarenja koja su po tematici bila bliska onome što danas nazivamo naučnom fantastikom (različita putovanja u svemir, utopije, itd.). Neki od akademskih istraživača naučne fantastike su se bavili i kopanjem po antičkim tekstovima u potrazi za nekim elementima SF-a i tamo ih, naravno, i nalazili. Takva ostvarenja obično se nazivaju „proto SF”.

Već pomenuti Darko Suvin je čak svoju teorijsku knjigu o razvoju SF-a knjigu naslovio Od Lukijana do Lunjika. (Lukijan je starorimski pisac, a Lunjik nije). Sirano de Beržerakove majstorije s mačem mogli smo nedavno gledati na filmskom platnu; međutim, manje je poznato da se on ogledao i sa perom i da je iz njega poteklo jedna od najpoznatijih „proto SF” ostvarenja: Drugi svetovi.

 

Rodonačelnici

Krajem devetnaestog veka javljaju se dva pisca, koja će izvršiti snažan uticaj na svetsku naučnu fantastiku.

Prvi je bio Francuz Žil Vern, pisac vaše i naše mladosti (njega ste valjda svi čitali), autor nezaboravnih avanturističkih romana koji ni do danas nisu izgubili privlačnost, pogotovu za mlađu publiku. Počev od Pet nedelja u balonu, on stvara seriju romana nazvanu kasnije Neobična putovanja, u kojoj su i poznati romani: Dvadeset hiljada milja pod morem, Tajanstveno ostrvo, Put na Mesec, Putovanje u središte Zemlje, itd. Mnogi od ovih romana sadrže snažne elemente naučne fantastike, bez obzira što mnogi izučavaoci naučne fantastike poriču originalnost njegovih zamisli, tvrdeći da je Vern bio samo dobar pratilac tekuće naučne periodike iz koje je crpeo svoje „izume”.

Jedno vreme bilo je moderno nipodaštavati Verna, tvrdeći da je on samo pisac za decu, ali danas dobro razmislite pre nego što ćete u društvu sa omalovažavanjem izgovoriti ovo ime, jer je u međuvremenu napisano dosta akademskih studija o njegovom delu. Klizav teren, na koji možda nije najuputnije gaziti. Možda je najlakše izvući se tvrdnjom da je on bio „rodonačelnik” (lepa reč za blefiranje) avanturističke struje u naučnoj fantastici.

Kod drugog od „rodonačelnika” situacija je mnogo čistija, odnosno niko ne osporava njegov značaj za istoriju SF-a, niti književni kvalitet njegovih ostvarenja. U pitanju je Englez, Herbert Džordž Vels, jedan izuzetno široko obrazovan čovek, neobično cenjen u svoje vreme, koji je nizom romana: Vremeplov, Prvi ljudi na Mesecu, Rat svetova, Lik stvari koje će doći, itd. zaista prvi u potpunosti iskoristio sve mogućnosti koje pruža naučna fantastika. Mnoge tematske linije karakteristične za žanrovsku književnost (pisci „pozajmljuju” jedni od drugih ideje, nadograđujući ih) sasvim sigurno vuku korene od Velsa: putovanje kroz vreme (Vremeplov), sukob sa vanzemaljskim civilizacijama (Rat svetova — po kome je njegov prezimenjak Orson Vels napravio čuvenu radio-dramu zbog koje su Amerikanci glavom bez obzira bežali iz svojih domova, misleći da Marsovci zaista napadaju), itd.

Naravno, sve ovo vreme ni Vern ni Vels nisu mislili da pišu nešto što se posebno izdvaja iz književne matice. Kovanica „naučna fantastika” još nije bila skovana, niti je iko pomišljao da postoji nekakav „pokret”.

 

Inicijalizacija

Međutim, tako nešto nije dugo potrajalo. Kako se težište bavljenja naukom premeštalo iz Evrope u Ameriku, tako je i književnost koja se bavila naukom polako, ali sigurno selila preko bare. Tamo su je početkom veka prihvatili časopisi koji su se bavili različitim vrstama žanrovske književnosti i ona se uglavnom nalazila u jeftinim petparačkim magazinima, zajedno sa ostalim „paraliterarnim” žanrovima: krimićem, ljubićem, vesternom, itd.

Iz gomile ostale žanrovske književnosti izdvojila se tek 1926 godine, kada je jedan luksemburški izbeglica, Hjugo Gernsbek, pokrenuo prvi specijalizovani SF časopis Amazing Stories (Začuđujuće priče). U njemu je preštampavao stara Vernova i Velsova dela, ali i nove priče američkih autora, većinom nepismene i prostodušne.

Ljubitelji naučne fantastike imaju običaj da kažu da je naučna fantastika u Americi zapala u neku vrstu „geta”, pri tome misleći da se udaljila od matice književnosti. Što se i nepobitno i dogodilo. Književni kvalitet tih ostvarenja iz ranih tridesetih, uz izuzetke koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke, bio je katastrofalan. Naslovne stranice časopisa, prepune obdarenih dama u pandžama (čeljustima) različitih kosmičkih čudovišta, ili pomahnitalih robota najbolje oslikavaju karakter onoga što se moglo naći između korica.

Najpopularnija književna vrsta u to vreme je takozvana „spejs opera”. U pitanju su najčešće romantične pustolovine svemirom, borbe na galaktičnom planu vođenje najraznolikijom arsenalom fantastičnog oružja (najpoznatije fiktivno oružje iz tog vremena je izvesni „blaster”).

U to vreme stvaraju se u Americi i prvi klubovi ljubitelja naučne fantastike. Zašto se stvaraju baš klubovi ljubitelja naučne fantastike, a ne krimića ili ljubića, nije baš lako objasniti, mada, opet, razumljivije je što postoje klubovi ljubitelja naučne fantastike, nego klubovi ljubitelja pornografije (šta bi tek oni tamo radili?).

Od tog vremena potiče i izraz kojim se obuhvataju svi ti organizovani zaljubljenici (fanovi [2]) u ovaj žanr — fandom. Razvija se čitava jedna mala subkultura sa svojim internim žargonom, izdaju se amaterski časopisi (fanzini), održavaju skupovi (konvencije) na koje se pozivaju poznati pisci, urednici, izdavači.

Za to vreme, u Evropi, tek izašloj iz rata, tek pojedini pisci kao što su Karel Čapek (solidan pisac koji će, na žalost, ostati upamćen po tome što je u drami RUR prvi upotrebio reč „robot” — eto objašnjenja za slovenski koren ove reči koja više pristaje Japancima ili Amerima), ili Oldos Haksli (autor verovatno jedne od najboljih negativnih utopija — antiutopija — Vrli novi svet) uspevaju da se izdignu iz mrtvila koje vlada na SF planu. Napomena: Hakslija možete koristiti u susretu sa našim tobožnjim književnim znalcima, jer su samo za njega (i eventualno Džordža Orvela) čuli.

U Rusiji na vlast dolaze boljševici i književnost, pa i naučnofantastična, posle kratkog procvata u ranim dvadesetim godinama (Aleksej Tolstoj, na primer, sa romanima Aelita i Hiperboloid inženjera Garina), postaje oruđe u rukama vladajuće klase. Već pomenuti Aleksandar Beljajev je možda najbolji primer takve književnosti (a sigurno najprevođeniji kod nas). Oni retki izuzeci koji se protive tome, kao što je Jevgenij Zamjatin (opet autor jedne izvrsne negativne utopije Mi) ili završavaju kao disidenti, ili ih guta mrak. Od tada, pa sve do pojave Ivana Jefremova i braće Strugacki, sovjetska naučna fantastika ili beži u omladinsku književnost, baveći se beznačajnim temama, ili se prodaje za „jeftine pare” (čitaj: „živu glavu”). O baćuškama sasvim dosta. Još niko nije pokušao da blefira poznavanje ruskog SF-a.

 

Zlatno doba

Izvestan napredak naučna fantastika u SAD doživljava krajem tridesetih godina ovog veka kada na čelo časopisa Astounding Stories (ovog puta Zapanjujuće priče, kakvo bogatstvo jezika) dolazi Džon Kembel, mlađi. U pitanju je urednik koji od pisaca, za divno čudo, počinje da zahteva suvislu radnju, ali i neke druge, ne tako progresivne stvari. Odnosno, glavni junak, koji će na kraju pobediti, mora biti Zemljanin, Anglosaksonac, beo (naravno), muškog pola (žene su, kako smo to već videli, tamo gde im je i mesto). Tuđini su, gotovo po pravilu, neke druge boje, antropomorfizovani (upamtite ovu reč, trebaće vam) i neprijateljski raspoloženi.

Ovaj period ponovnog opismenjavanja poznat je u teoriji i praksi SF-a pod nazivom „zlatno doba SF-a”. U to doba sa prvim pričama javljaju se kasniji „bardovi” naučne fantastike: Isak Asimov, Robert Hajnlajn, Kliford Simak. Naučna fantastika još uvek je vrlo daleko od knjiškog objavljivanja. Priče iz ovog perioda i dalje su niskog književnog kvaliteta, ali su barem logičnije i koherentnije. Danas je moderno pljuvati po tom vremenu, nipodaštavati svaku vrednost tim ostvarenjima, tako da vam niko neće zameriti ako se „pridružite klubu”. Ipak… možda malo mere nije na odmet, za budućnost.

Naučnu fantastiku tog doba karakterišu serijali od kojih je verovatno najpoznatiji onaj Isaka Asimova o Zadužbini, ali i ostali pisci su se trudili da svoje priče smeste u nekakve karakteristične svemire, ili da se bave istim junacima, pa da zainteresuju ne previše inventivnu čitalačku publiku (i naravno urednike, zarad šuškavih zelenih novčanica).

 

Pedesete

Napredak u kvalitativnom pogledu nekako se poklapa sa početkom pedesetih godina i prelaskom naučne fantastike iz časopisa u knjiške formate. Javlja se grupa pisaca koji pored tematskog pomaka od avanturističke proze ka ozbiljnijim temama, takođe počinje da piše jezikom koji prevazilazi puku petparačku literaturu.

Najkvalitetniji među njima, kao Teodor Sterdžen, Volter M. Miler, junior, Siril Kornblut, Alfred Bester, Rej Bredberi, Artur Klark, itd. polako ali sigurno utiru put generaciji pisaca koja će sredinom šezdesetih polako potreti razliku između žanrovske književnosti i književne matice.

Tematski, tačka gledišta se polako prebacuje sa kosmičkih razmera i super-heroja koji spašavaju Zemlju, na malog čoveka, na posledice koje svet koji sve brže hrli samouništenju ostavlja na njega. Hladni rat koji besni u stvarnom svetu sve više se odražava i na naučnu fantastiku i ona postaje prepuna upozorenja do čega sve to može dovesti, počev od prekrasnih vinjeta Reja Bredberija, pa sve do kompleksnih vizija Voltera Milera u Kantikulumu za Lejbovica.

 

Novi talas[3] i oko njega

Posle malog zatišja početkom šezdesetih, naučna fantastika doživljava svoj procvat u drugoj polovini te decenije i početkom sedamdesetih, kada plejada vrsnih pisaca stvara svoja najkvalitetnija dela: Ursula Legvin Levu ruku tame, Frenk Herbert Dinu, Rodžer Zelazni Gospodara svetlosti, Robert Silverberg Umiranje iznutra, itd. Ovde ste već na sigurnom terenu i u duelu sa poklonicima „prave” književnosti — naučna fantastika se ponovo nema više čega stideti.

Osim toga, naučna fantastika se približava matici književnosti i po spremnosti da se prihvate složeniji i eksperimentalniji načini pripovedanja. Plodno tle ovaj pokret (vole da ga nazivaju „Novi talas”) našao je u Engleskoj, gde jedna grupa mlađih pisaca, okupljena oko časopisa New Worlds (Majkl Murkok, Jan Votson, Brajan Oldis…), uspeva da osim svojih priča, pridobije i ostvarenja najavangardnijih američkih piscaca tog vremena (Normana Spinrada, Harlana Elisona, Tomasa Diša, Semjuela Dilejnija…). Sve njih slobodno možete da navodite bilo kome ko vam počne priču da je SF književnost za decu, jer njihova ostvarenja ruše sve tabue koji su do tada vladali u SF-u (bez seksa, molim; ružne reči nisu dozvoljene; u tim delima deca počinju da se koriste i u druge svrhe — na primer, za ručak).

 

Kiberpank i nadalje

Sedamdesete su bile prilično mrtve godine (i u SF-u, a i uopšte), a kada su već svi mislili da više nema ničeg novog pod kapom nebeskom SF-a, početkom osamdesetih pojavila se grupa mladih pisaca koja je uzdrmala učmali establišment; javio se pokret poznat pod nazivom kiberpank. Mogu danas pojedini akademski kritičari tupiti koliko hoće da nekog organizovanog pokreta nije ni bilo, da pisci koji se navode (Vilijem Gibson, Brus Sterling, Lušjus Šepard, Džon Širli, da nabrojim najpoznatije) nemaju mnogo toga zajedničkog, da je sav taj pokret samo vešto vođena reklamna kampanja određenog broja medijski veštih ljudi (Brus Sterling, Lari Makaferi, na primer) sa ciljem da se zgrne veća količina para, ipak ostaje činjenica da su skoro čitavu deceniju svi na ustima imali to ime, da je ono dospelo na naslovnu stranu Tajma i da je praktično ušlo u govorni jezik.

Već sama kovanica, kiber (od kibernetika — krajnji bukvalizam je čitati ovo „sajber”) i pank (ovo već ima veze sa sličnim pokretom u muzici), nagoveštava o čemu je ovde reč. — visokotehnološka budućnost u kojoj ljudi sa margina društvenog statusa opstaju služeći se širokim asortimanom „high-tech” pomagala.

Nepodeljeno je mišljenje da je, da opet upotrebimo tu nepopularnu reč, rodonačelnik ovog pokreta Vilijem Gibson, koji romanom Neuromanser, postavlja maltene kanonske obrasce drugim piscima (multinacionalne korporacije japanskog tipa, neuronsko povezivanje čovekovog mozga i kompjutera, postojanje „Mreže” koja globalno obuhvata sve kompjuterske sisteme i anti-heroj koji se batrga u takvom surovom svetu, pokušavajući da se izbori za goli život).

Kad je u pitanju kiberpank, možete slobodno da zauzimate kakve god hoćete stavove i da uvek budete u pravu. Ako ste u društvu zagriženika u SF, slobodno tvrdite da je kiberpank mrtav, ali ako vidite da oko vas niko nema pojma o naučnoj fantastici slobodno ga možete koristiti kao dokaz da naučna fantastika prati savremene svetske trendove (kompjuteristika, virtuelna realnost, itd).

Iz današnje perspektive teško je reći u kakvom se pokretu sada nalazimo. Iskreno rečeno, današnja naučna fantastika ne liči ni na šta. Tržište je preplavljeno raznoraznim nastavcima nastavaka neuspešnih romana, novelizacijama video-igara, besmislenih televizijskih serija, kolaboracija nepoznatih pisaca sa poznatim piscima u kojima poznati pisci obično samo klimnu glavom kada vide tekst, a zatim odu u banku i pokupe šuštave zelene novčanice, itd, itd. Ali, kao što Teodor Sterdžen…[4]

 

DOMAĆA SF KNjIŽEVNOST

Kad god neko treba da napiše nešto o istoriji SF-a kod nas, počne otprilike ovako: „U vreme kad je Beograd još više ličio na tursku kasabu nego na evropski grad, kad su još svinje trčkarale Terazijama i valjale se u blatu ulica, iznad krovova udžerica sijale su zvezde koje su mamile pojedince da razmišljaju o bićima koja naseljavaju te daleke vaseljenske prostore beskraja.” E, sad, Beograd je još možda i bio takav spolja, ali u njemu je krajem 19 veka književni život bio poprilično razvijen. Ipak, verovatno je u to vreme bilo više književnih časopisa nego danas. Zato su i prvi pisci onoga što danas nazivamo naučnom fantastikom imali mogućnosti da čitaju slična ostvarenja i na koga da se ugledaju; Žil Vern i Kamij Flamarion bili su prilično prevođeni još u prošlom veku, a bilo je i drugih.

Prvo „pravo” SF delo kod nas je napisao Dragutin Ilić, brat danas poznatijeg romantičarskog pesnika Vojislava Ilića. Bila je to drama Posle milijon (sa j) godina, a možete se i pohvaliti da je to prva SF drama na svetu (mada još nisu potpuno proučena sva ostvarenja na svahiliju i nekim indijskim jezicima). Za razliku od mase drugih SF ostvarenja iz tog vremena, kako u svetu, tako i kod nas, ova drama je poprilično čitljiva (čak su je prošle godine prvi put postavili na malu scenu Narodnog pozorišta — kako su brzi i ažurni sledeće izvođenje očekuje se oko 2320. godine na svemirskoj pozorišnoj stanici Aleksandar Berček). U pitanju su ljubavni jadi Poslednjeg čoveka na Zemlji koji se „kroz milion godina” sreće sa prelepom predstavnicom besmrtnih „nadljudi” i ima onoliko uspeha koliko bi imao mrav zaljubljen u neku sadašnju devojku.

Drugi od domaćih „rodonačelnika” SF-a je Lazar Komarčić, koji je početkom veka napisao roman Jedna ugašena zvezda. On je bio poznat pisac u svoje vreme (možete se pohvaliti poznavanjem činjenice da je njegov roman Jedan razoreni um uvršćen je među 100 najboljih knjiga srpske književnosti). U romanu, pripovedač posle jednog naučnog predavanja (nekad se i na to išlo) ode kući legne u krevet (da spava) i tada po njega dođe astralno telo matematičara Laplasa koji ga vodi u najudaljenije delove svemira, gde sreće druge civilizacije i raznorazna čudesa. Sve te zamisli su divne i krasne i vrlo moderne za svoje vreme (mada su malo zamorne za čitanje danas); međutim, ako ćemo pošteno, to možda i nije SF roman, jer se na kraju pripovedač probudi (šta je sa „novumom”?). Ovu malu smicalicu možete da koristite ako sretnete nekoga nadobudnog iz reda beogradskog fandoma [5] (99% njih nije pročitalo ovu knjigu, a većina blefira da jeste).

Između dva rata nije bilo puno SF knjiga, mada su i tada postojali žanrovski časopisi (uglavnom su objavljivali fantastiku, a samo ponekad SF) koji su donosili pretežno strana ostvarenja, uz neku domaću priču. Domaća SF kritika navodi iz tog doba ili neka nejasna rubna ostvarenja Stanislava Vinavera ili Rastka Petrovića, ili neke knjige koje više liče na ono što se danas zove naučno-popularna literatura (Život u vasioni Stojana Radonića, ili Kroz vasionu i vekove, jednog od naših najčuvenijih naučnika svetskog glasa Milutina Milankovića).

Ako ste toliko drski da se usudite da krenete da blefirate domaće doktore naučne fantastike, onda iz ovog vremena možete da navedete dva krajnje prostodušna romana više nego skromnog književnog kvaliteta, za koje oni verovatno nisu čuli: Svet pod maskom Milana Kukića (čovek 1938. godine opisuje budući rat) i Život koji dolazi Manojla Ratkovića (pokušaj opisivanja nekakve rusoovske utopije u budućnosti).

Posle Drugog svetskog rata domaći pisci naučne fantastike našli su se u karakterističnom procepu za pisce iz socijalističkog bloka. Budućnost je postala vrlo pipava stvar i oni pametniji batalili su se ćorava posla. Oni preostali ili su utočište našli u neodređenosti, pričajući o imaginarnim državama (u kojim se lako moglo prepoznati razorno delovanje mračnog kapitalizma), ili su se bacili na pisanje naučne fantastike za pionire sa crvenim maramama. Zanimljivo je da je ipak bilo vrlo malo onih koji su veličali dostignuća socijalizma i pisali o traktorima velikim k’o kuća. Bilo je i njih, pretežno po tehničkim časopisima u kojima su se povremeno pojavljivale SF priče, ali skoro da i nema romana tog tipa.

Najznačajniji od pisaca koji se pojavljaju u to vreme su: Esad Jakupović, koji je pod raznim pseudonimima objavljivao naučnu fantastiku u časopisima: Zeleni dodatak, Ekspert, Politikin zabavnik, kao i nekim egzotičnim banjalučkim književnim časopisima, najčešće pod pseudonimima. Zatim jedan danas skoro zaboravljeni Vladimir Imperl, koji je objavljivao u Apolu, X-100, Plavom dodatku, Politikinom zabavniku. Veliki broj priča objavio je i Zoran Popović, urednik u Politici ekspres, u kojoj je i objavio svoja tri mini-romana, kao i u Politikinom zabavniku, listu njegove kuće. Naravno, kvalitet i tematika njihovih priča daleko su zaostajali za svetom koji je već gazio i vodama „novog talasa”, ali ne može se poreći da nisu krčili stazu kojom će krenuti oni bolji.

Kosmoplov, prvo glasilo posvećeno pretežno naučnoj fantastici, ima još jednu pionirsku ulogu: prvo stupa u kontakt sa domaćim piscima koji im šalju svoje priče. Poneki su i nastavili da objavljuju, pa tako danas su nam najpoznatija imena Nikole Panića, koji je kasnije napisao sasvim solidan SF roman Regata Plerus, ili Branimira Perića.

Tako stižemo i vremena kada počinju da se javljaju pisci koji danas predstavljaju najznačajnija imena u domaćem SF-u. Naime, 1976. godine, kao što već i vrapci na grani znaju iz mnogobrojnih tekstova dr Zorana Živkovića, javlja se zagrebački Sirius, kao prvo isključivo SF glasilo i Andromeda kao prvi isključivo SF almanah. Oba ova glasila učiniće ključne poteze za domaću naučnu fantastiku.

Već od prvih priča objavljenih u Siriusu bila je jasna orijentacija tadašnjeg uredništva, koja je sa manjim izmenama zadržana sve do gašenja 1989. Naglasak je stavljen na „čistu” naučnu fantastiku, sa povremenim iskoračenjima ka erotici, kada je Bora Jurković pokušavao da podigne tiraž (po drugoj varijanti zapao je u opasne godine). Pošto je dugo godina Sirius bio jedino mesto gde su ozbiljne priče mogle biti objavljivane, tako su i pisci koji su tamo objavljivali pisali shodno zahtevima uredništva. Formirao se tako jedan broj solidnih pisaca, od kojih je iz Srbije sigurno najviše objavljivan Slobodan Ćurčić, ali tu se objavljuju i prva dela Dragana R. Filipovića, i pojedinih drugih danas poznatih SF pisaca.

S druge strane, almanah Andromeda već u prvom broju raspisao je konkurs za domaću SF priču na koji je pristiglo više od 300 priča. Konkursi su se nastavljali, pa čak i kad se almanah ugasio, a priče su nastavljene da se objavljuju u Galaksiji.

Sa osnivanjem beogradskog društva SF fanova „Lazar Komarčić”, uskoro je započeo i interni Konkurs za SF priču na kome su zanat kalili neki koji su kao Boban Knežević već ranije učestvovali na Andromedinom konkursu, kao i mnogi novi pisci koji danas predstavljaju vrh domaćeg SF-a: Zoran Jakšić, Radmilo Anđelković, Goran Skrobonja, itd. Mnogi od njih svoje prve radove objavili su u klupskom fanzinu Emitor koji je već pregurao dvestoti broj.

Prelaskom na privatno izdavaštvo, praktičnu ulogu predvodnika domaće naučne fantastike preuzima Boban Knežević koji nastavlja praksu konkursa za SF priču, sa kojih najbolja ostvarenja objavljuje u svojim izdanjima (antologija Tamni vilajet (1-3), almanah Monolit (1-9), časopis Znak sagite (1-3), ili u novosadskom časopisu Alef.

Ako neko poseduje neke perverzne želje da se detaljnije upozna sa ostvarenjima ovih novih SF pisaca, neka pokuša da ih pronađe u delu Ko je ko u svetu SF-a.

 

SF FILM

Za razliku od SF književnosti koja je pretežno vežba duha, SF film je najčešće praznik za oči. Primera ima mnogo, a kao najslikovitiji možete nevernima navesti slučaj priče Ko to tamo ide? već navedenog poznatog urednika (sa povremenim spisateljskim trenucima lucidnosti) Džona Kembela, mlađeg, koja je mestimično uspevala da prenese ksenofobnu atmosferu hladnog rata. Sineasti su dva puta prenosili ovu priču na platno u razmaku od tridesetak godina (oba filma nose naziv Stvor), ali oba predstavljaju tek manje ili više uspele pokušaje da se na gledaoce manje ili više eksplicitno vizuelno prenese običan, elementarni strah. Ništa dublje. Retki su primeri, kao što je 2001: Odiseja u svemiru ili Blejd raner u kojima su pomireni „intelektualni” i „vizuelni” kvaliteti SF filma i pre predstavljaju izuzetke nego pravilo.

Tragajući za počecima SF filma lako se može stići na početak filmske umetnosti, jer je već 1902. godine Francuz Žorž Melijes snimio filmski kalambur Put na Mesec (to je ona čuvena scena iz raznoraznih špica TV emisija kada grupa simpatičnih horistkinja ubaci nekakvu granatu u veliki top, a zatim ova tresne u antropomorfizovani — opet ova famozna reč, ne iz neke preke potrebe već da vam uđe u uši — mesečev lik, izbivši mu oko).

Prvi kvalitetni SF filmovi nastaju, baš kao što je to slučaj i sa književnošću, u Evropi. Nemac Fric Lang, pre prebega u SAD, stvara prvo pravo SF remek-delo u istoriji filmske umetnosti: Metropolis. Pored inteligentnog scenarija i sjajne scenografije, ovaj film nosi i onu dozu megalomanstva (bezbroj statista u masovnim scenama) za koju se kasnije u istoriji SF filma pokazalo da je neophodna za dobar odziv publike. Osim ovoga filma za koga svi znaju, možete koji poen postići navodeći da je Fric Lang par godina kasnije snimio još jedan film po scenariju svoje žene Tee fon Harbou: Žena na Mesecu, ali ovaj film ni iz bliza nije dostigao slavu svog prethodnika, mada uopšte nije loš.

Iz evropske predratne faze SF kinematografije može se još istaći film Britanca dugog i provokativnog imena Vilijem Kameron Menzis: Stvari koje će doći po književnom predlošku (još jedna popularna reč) već nam poznatog Britanca takođe dugog imena Herberta Džordža Velsa. Film je pomalo predug i zamoran za današnjeg prosečnog gledaoca, ali sadrži nekoliko divno scenografski rešenih scena.

Odmah posle Drugog svetskog rata najzanimljivije stvari na SF sceni odigravaju se u SAD, gde se u prilično glupave serijale i debilne SF filmove u kojima je ono „SF” samo pokriće da se na scenu dovedu raznorazna čudovišta da zaplaše gledaoca, polako počinu da se uvlače i neka složenija ostvarenja, kao što su: Rat svetova Bajrona Heskina po romanu, koga drugog nego Herberta Džordža Velsa, Vremeplov Džordža Pala po romanu (hajde pogodite sami), Zabranjena planeta Frenka Meklioda Vilkoksa (vrlo slobodna adaptacija ni manje ni više nego Šekspirove Bure), ili Invazija kradljivaca tela Dona Zigela. Tu je i Džek Arnold, sa nekoliko svojih zanimljivih ostvarenja (Došlo je iz svemira, Stvorenje iz Crne lagune, Neverovatni čovek koji se smanjuje…).

Ni Francuzi s druge strane okeana nisu ostali imuni na izazove koje nudi SF, pogotovu na njegovu antiutopijsku komponentu. Tako dva vodeća predstavnika francuskog „novog talasa” (ovo je već čitav „novi okean”) Žan Lik Godar i Fransoa Trifo stvaraju, respektivno, Alfavil i Farenhajt 451. Potonji po delu Reja Bredberija sa za njega karakterističnom pomalo glupavo neverovatnom, ali i veoma simpatičnom idejom da je ljudima budućnosti u jednom totalitarnom režimu zabranjeno da čitaju i poseduju knjige, pa oni moraju da ih uče napamet. Ako nekoga zanima zašto baš naslov Farenhajt 451, to je temperatura na kojoj papir počinje da gori.

O najznačajnijem SF filmu 2001: Odiseja u svemiru Stenlija Kjubrika već se toliko zna da nikoga nećete impresionirati ako kažete da je posle njegove projekcije Artur Klark, koscenarista, izjavio da film koji pretenduje da nadmaši Odiseju mora da se snimi na licu mesta, niti ako pomenete da je Klark za potrebe filma smislio svemirski WC, sve sa uputstvom (nije mi samo jasno kome je u tom trenutku do čitanja uputstva), a krajnje je degutantno isticati „najčuveniji rez u istoriji kinematografije” kada koska koju baca čovekoliki majmun postaje svemirski brod. Zato je možda najbolje ni ne počinjati razgovor na ovu temu.

Nekoliko godina kasnije Kjubrik je snimio još jedan sjajan SF film, Paklenu pomorandžu po romanu Entonija Bardžisa, koji ima samo jednu manu — nastao je posle Odiseje.

Posle Kjubrika SF film sredinom sedamdesetih postaje prćija dvojice ljudi: Stivena Spilberga i Džordža Lukasa (nadam se da nije potrebno da nabrajam filmove — ako ih ne znate onda pređite na blefiranje pletenja), odnosno pretežno postaje zabava za malu i veliku decu. Retki izuzeci, Toni Skot (Blade runner, Alien) samo potvrđuju pravilo.

Kad je reč o ovim novijim filmovima, među ljubiteljima SF-a nemojte slučajno priznati da niste gledali Brazil Terija Gilijema („Da, scenografija je sjajna, a i Bob Hoskins se dobro snalazi”). Što se tiče Tarkovskog, Solaris ne dirati („Sjajno, mada Lem to isto /nije važno šta/ u romanu postiže na drugi način. Simbolika ogledala je tako prefinjena.”), ali oprezno možete da napomenete da je Stalker malo prespor (međutim, bez ironije u glasu!).

 

SF STRIP

Sa SF stripom smo se svi susretali još kao deca na srednjim stranicama Politikinog zabavnika (pre nego što smo prešli na srednje stranice drugih časopisa) i tu naizgled nema puno prostora za blefiranje.

Međutim, možda možete da se istaknete poznavanjem činjenice da je prvi „pravi” SF strip bio Bak Rodžers nastao još davne 1926. godine po romanu Armagedon 2419 AD serijalizovanom u prvom SF časopisu Amazing Stories. Za njim su sledili takođe svima dobro poznati stripovi: Flaš Gordon, Brik Bradford, Supermen, Betmen, itd.

I naši autori stripova su od početka koristili SF motive. Možete pomenuti Đorđa Lobačeva i njegov strip iz sredine tridesetih godina Zrak smrti.

Takođe, manje je poznato da je verovatno žanrovski najzanimljivije stripove u pedesetim godinama u Americi objavljivala kuća E. C. Comic. Nekoliko njihovih časopisa objavljivalo je adaptirane kratke priče poznatih SF pisaca (opet, najčešće neizbežnog Reja Bredberija), koje su ilustrovali poznati ilustratori (najčuveniji među njima Frenk Frazeta i Roj Krenkel, itd).

Negde u to vreme u Britaniji se pojavio jedan odličan SF strip, koga takođe možete naći u starim Stripotekama: Den Deri, autora Frenk Hempsona i za sobom povukao masu imitacija od kojih je najpoznatija Džef Hok.

Izdavačka kuća Marvel Comics u šezdesetim vratila se na SF scenu stripom Fantastična četvorka i od tada počinje bum stripova sa super-herojima (Kapetan Amerika, itd.), koji ni do danas ne jenjava (vole Ameri, mada nema veze sa životom, a kamoli sa SF-om).

Ako želite da budete ekstravagantni, izjaviti da od strip-časopisa čitate samo Métal Hurlant, francuski časopis pokrenut sredinom sedamdesetih (ili, bar američku kopiju Heavy Metal), koji je možda prvi pravi časopis okrenut odraslim čitaocima, kako tematski (dosta erotike, groteske, horora), tako i kompoziciono (puno se eksperimentiše sa formom, kompozicijom, itd.) Obavezno pomenite Žana Žiroa (koji svoje SF stripove potpisuje kao Mebijus), Korbena, Filipa Drujea, itd.

Takođe, niko vam neće zameriti ako pohvalite jedan sjajan strip-serijal Džeremaja Hermana, koji je izlazio u sarajevskom Strip-artu, a koji je dugo držao solidan kvalitet, kako crteža tako i priča koje se odigravaju u jednom post-katastrofskom miljeu.

Od domaćih autora, danas praktično kultni status među mlađom generacijom strip-crtača i ljubitelja stripova ima Željko Pahek, tako da se dobro pazite ako nešto kažete protiv njega, mada postoji tu još nekoliko odličnih autora koji su već objavljivali i van granica naše zemlje: Darko Perović, itd.

 

SF MUZIKA

Ova odrednica ima otprilike isto logike kao i SF poezija (ne brinite, toliki sadisti ipak nismo [6]) . Ipak, pošto se svi Srbi razumeju u fudbal, politiku i muziku, da ne ostanete uskraćeni za ovu mogućnost blefiranja.

Pre svega, možete reći da su SF ideje često znale da utiču na muzičare, posebno rok-muzičare. O novijim muzičkim trendovima neki drugi put; učenje novih generacija rejvu imalo bi otprilike isto onoliko smisla koliko bi roda žabu mogla da uči kako je u vodi, a ono što se vidi na Pinku i Palmi, mada liči na SF, ipak nije na nivou Bleferskih vodiča.

Pošto među vama ima dosta onih koji pripadaju generaciji Mi nismo anđeli[7] (ne brkati sa spektaklom u Centru Sava) malo podsećanja na istoriju roka nije na odmet. Negde sredinom šezdesetih, posebno među grupama sa Zapadne obale (Amerike, naravno), uz lake droge (uporedi sa: XTC) i psihodeliju, u rok-end-rol se ušunjao i SF. Grupa Jefferson Airplain (albumi: Surrealistic Pillow, Crown of Creation, itd.) često se u svojim tekstovima poziva na SF motive i pisce (Hajnlajna, na primer), a kasnije pod nazivom Jefferson Starship snima simfonijsku poemu (sirotani) Blows against the Empire (grupa pobunjenika iz buduće fašističke Amerike krade svemirski brod i kreće ka zvezdama i lepšoj budućnosti). Slično je i sa nekim drugim sastavima: Steve Miller’s Band, Grateful Dead, itd.

U Britaniji, pored valjda svima poznatih uticaja Pink Floyd (The Dark Side of the Moon, Atom Heart Mother, itd) ili Dejvida Bouvija (Ziggy Stardust — konačni superstar Apokalipse), možete da se pozovete i na danas manje zapamćenu grupu Van der Graaf Generator, koja često u pesmama opisuje post-katastrofski svet (After the Flood, Lemmings, Chameleon in the Shadow of the Night).

U slučaju da među vama ima i onih pomalo nastranih koji se kreću u operskim krugovima, nije na odmet podsetiti ih na Ofenbahovu muzičku adaptaciju Vernovog Puta na Mesec iz 1875. godine, ili Janačekovu operu Tajna Makropulosa po istoimenoj Čapekovoj drami o besmrtnosti. Običan svet ove podatke ne bi trebalo da koristi, sem u slučaju krajnje nužde; verovatno će biti dovoljno samo da se ne iznenadite kada saznate da Štraus nije komponovao muziku specijalno za 2001: Odiseju u svemiru, baš kao ni Ligeti[8].

 

 

 

KRATAK POJMOVNIK SF-A

 

Alternativna istorija

Ostvarenja nastala po principu „šta bi bilo, kad bi…” Odnosno, pretpostavlja se da su u nekom (najčešće prelomnom) trenutku u istoriji stvari krenule drugim tokom: Nemci i Japanci su dobili Drugi svetski rat (Filip K. Dik — Čovek u visokom dvorcu). Španska armada je osvojila Englesku (Kejt Roberts — Pavane), Hitler emigrira u Ameriku i postaje pisac petparačkih romana (Norman Spinrad — Gvozdeni san), itd, itd. Domaći pisci su uglavnom izbegavali ovaj podžanr, iz razumljivih razloga, mada postoji nekoliko bezazlenih pokušaja: Vladimir Lazović — Noć koja bi mogla promeniti sve.

 

Android

Robot, ali od organske supstance (krvi i mesa, po srpski). Ono što je Karel Čapek u drami RUR nazvao „robotom” u stvari su bili androidi. Surovi Rutger Hauer koga svakoga dana Beograđani mogu gledati na špici pre filma na Art-kanalu kako umire, neposredno pošto je spasio Harisona Forda da ne padne u ambis u filmu Blejd raner je android.

 

Ansibl

Naprava pomoću koje komuniciraju likovi iz priča i romana Ursule Legvin u delima iz takozvanog Hainskog ciklusa. U pitanju je trenutna komunikacija između udaljenih svetova.

 

Vremeplov

Kao što ime govori, naprava za putovanje kroz vreme. Kada se putuje u budućnost, kao u Velsovom istoimenom romanu, problema uglavnom nema. Međutim, ako se vremeplovom ode u prošlost, onda može doći ili do takozvanog „vremenskog paradoksa” (vratiš se nazad i ubiješ nekog od svojih roditelja pre nego što si začet, ili, ne daj Bože, sam sebi postaneš otac, raznorazne varijacije kršenja uzročno-posledične veze, stvaranje višestrukih kopija jedne ličnosti, itd.). Ova vrsta logičke igre dugo je zabavljala SF pisce (Hajnlajn, Silverberg, Pol Anderson i masa drugih) koji su smišljali različite načine da se ovaj „paradoks” prevaziđe

 

Klon

Klonovi su grupa jedinki nastala od jedne jedine bespolnim razmnožavanjem. Koriste se u SF-u u različite svrhe, od toga da se bogatašici vrati mrtav ljubavnik (Teodor Sterdžen — Kad ti je stalo, kad voliš), preko stvaranja klonova Adolfa Hitlera u knjizi/filmu Momci iz Brazila, pa sve do bizarnih pokušaja samospoznaje putem proučavanje svog „deteta-klona” u izvrsnom romanu Džina Volfa Peta glava Kerbera.

 

Prepekan

Tečnost iz priča Radmila Anđelkovića, kojoj se pripisuju magijske sposobnosti.

 

Psihoistorija

Termin koji je smislio Isak Asimov. u pitanju je tobožnja nauka kojom se može čisto statističkim metodama predvideti ponašanje ljudi u masi, a samim tim donekle predvideti budućnost.

 

Robot

Mehaničko biće, slično androidu, samo od veštačke supstance (metala, najčešće). Proslavilo je Isaka Asimova koji je u saradnji sa svojim urednikom Džonom Kembelom, mlađim smislio takozvane „Zakone robotike” (sigurno ste već čuli: „Robot ne sme da ugrozi ljudsko biće, ili…”), a zatim se iz sve snage u svojim pričama trudio da ih opovrgne. Kod Asimova razmišljaju pomoću takozvanog „pozitronskog mozga”. Danas pretežno naseljavaju mračne kapitalističke fabrike automobila po Japanu, nesvesni svojih robotskih prava, ili u liku Arnolda Švarcenegera dele pravdu širom bioskopskih ekrana planete Zemlje.

 

Telekineza

Pomeranje predmeta umom. Telekinezu ste na delu mogli da vidite u Kusturičinom Domu za vešanje (nije ono kad se diže kuća) ili Stalkeru Tarkovskog (ako ste se dobro naspavali pre filma).

 

Telepatija

Direktna komunikacija umova, sa raznoraznim varijacijama. Srpski rečeno: čitanje misli. U SF pričama, pogotovu starijim, često se koristi i termin ESP, od engleskog Extrasensory Perception (vančulno opažanje)[9]. Olaf Stejpldon, Englez koga svi navode kao jednog od „očeva SF-a”, a koga niko nije čitao, u romanu (ako se to može nazvati romanom) Poslednji i prvi ljudi vidi telepatiju kao jednu stepenicu u evoluciji čoveka. A. E. van Vogt, pisac toliko budalastih priča i romana da ga je jedna generacija francuskih kritičara počela da kuje u zvezde) romanom Slan postavlja jednu arhetipsku situaciju koja karakteriše većinu potonjih priča o ovoj temi (naslovni Slanovi su telepate-mutanti, sa moćima koje zastrašuju obične ljude, a, u stvari…). Vrhunac telepatskog SF-a predstavljaju romani Roberta Silverberga Umiranje iznutra i Dena Simonsa Šuplji čovek.

 

Teleportacija

Nešto slično telekinezi, samo što ovde čovek sam sebe pomera kroz prostor. Američki pisac Alfred Bester ovo inteligentno koristi u romanu Zvezde, moje odredište (ponegde se ovaj roman može naći i pod nazivom Tigar, tigar).

 

FTL-brodovi

Skraćenica za „Faster Then Light” („Brže od svetlosti”) svemirske brodove koji najčešće koriste hipersvemir da stignu na udaljena odredišta. Verovatno prvi koji je koristio ovaj „pogon” bio je Džon Kembel, mlađi u priči Najmoćnija mašina iz 1934.

 

Hipersvemir

Neka vrsta „četvrte dimenzije”, koju su SF pisci često koristili kao „prečicu” kroz svemir. (Uđeš na jednom kraju svemira i izađeš — najčešće trenutno, mada ne mora — na drugom). Primera ima bezbroj.

 

 

 

KO JE KO U SVETU SF-a

 

Abenede

Lik iz pojedinih priča Milana Draškovića. Rađen po uzoru na određenu osobu čije ime Bleferski vodiči ne mogu sebi dopustiti da pomenu.

 

Adams, Daglas

Pisac Autostoperskog vodiča kroz galaksiju, jedne od kultnih knjiga SF-a. U pitanju je humoristički serijal od pet knjiga potekao iz, opet, kultnog radio-serijala koji po stilu komike u mnogo čemu podseća na montipajtonovske gegove. U razgovoru s bilo kim nemojte štedeti pohvale, nećete pogrešiti.

 

Anđelković, Radmilo

Najbolji SF pisac među beogradskim penzionerima (ima sreće da je Dušica Lukić žena), a ujedno i verovatno najbolji domaći pisac po onome što su učiteljice u osnovnim školama zvali „stilom”. Čuven po tome što najbolja novela koju je ikada napisao još nije objavljena — Rašani, uvodna priča iz serijala kome pripada i izvrsna priča Dan Mitre (koja je zato više puta objavljena). Napisao je i dva zanimljiva SF romana, jedan pod pseudonimom R. Angelakis, a drugi pod pseudonimom Slobodan Ćurčić (mada postoje određene naznake da je prilikom izrade korica neko pobrkao imena). Poznat po ljubavi prema „prepekanu” (vidi Pojmovnik) o kojoj, između ostalog, naširoko razglaba u beskrajnom (beskrajno dosadnom) serijalu o svemirskom Ciganinu Greju Svarugu Heningu. Takođe poznat po tome što kad god objavi priču u nekom časopisu, ovaj se ubrzo ugasi. Napomena: izbegavati diskusiju s njim o začinima, jarebicama (ili, ono beše, prepelicama) i hemiji.

 

Asimov, Isak

„Dobri doktor”, kako su ga zvali, u životu napisao je preko petsto knjiga i postao sinonim za ovaj žanr. Naravno, oni manje upućeni pomislili bi da je pisao samo SF, ali gro tih knjiga čine razni vodiči za domaćice, kroz Šekspira, itd. Bezuspešno se trudio pri kraju života da sva svoja dela poveže u jedan magnum opus. Poznat po serijalu o Zadužbini, zakonima robotike koje je pobijao u svojim pričama iz zbirke Ja, robot i nekim drugim. Pošto o njemu mnogi ponešto znaju, verovatno ćete ih iznenaditi tvrdnjom da mu je najbolji roman Bogovi lično, a priča Ružni dečak. Nipošto ne dokazujte tvrdnju, već se okrenite i dostojanstveno udaljite.

 

Bakić, Ilija

Vrščanin čije SF priče samo rodbina može da voli [10] (i poneki književni kritičar). Voli da eksperimentiše. Voli da piše brojeve po pričama, što je verovatno posledica trauma iz srednje škole. Piše pesme, koje posle objavljuje (naslov njegove zbirke pesama počinje rečju Resurektivna… – valjda komentar nije potreban). U trenucima kada uhvatite sebe da počinju da vam se sviđaju njegove priče (što se događa), stavite prst na čelo i dobro se zamislite.

 

Belča, Dušan

Još jedan Vrščanin, sušta suprotnost Iliji Bakiću. Piše pretežno priče i romane za decu, jasne i čitljive. Objavljuje pod pseudonimom Ch. A. Bell.

 

Benford, Gregori

Američki pisac, fizičar po struci. Verovatno najbolji savremeni pisac onoga što se naziva „tvrdom” naučnom fantastikom: romani U okeanu noći, Preko mora sunaca

Najpoznatiji mu je roman Vremenski pejzaž (Timescape — teško prevodiva igra reči), koji jednako dobro prikazuje pokušaj komunikacije kroz vreme, kao što daje sjajnu sliku života u univerzitetskim kampusima na Zapadnoj obali Amerike početkom šezdesetih (Kenedi, opšti procvat, itd.), odnosno u Britaniji u bliskoj budućnosti (globalno zagađivanje, političke krize, itd).

 

Bredberi, Rej

Decenijama slavljen kao najbolji „stilista” među piscima SF-a. Poznat po pričama o Marsovcima, koji baš i nisu Marsovci i efektima nuklearne kataklizme na malog čoveka. Mnogo bolji pripovedač nego romanopisac: zbirke Ilustrovani čovek, Srebrni skakavci

 

Vilis, Koni

Ono što je Harlan Elison bio u sedamdesetim godinama kada je za svaku priču osvajao neku nagradu, to je ova spisateljica na početku devedesetih (što najbolje govori da su Amerikancima kriterijumi drastično opali). Poznatija po kratkim pričama, punim verbalnih doskočica (ponekad i zanimljivih): Čak i kraljica…, Smrt na Nilu, Pismo od Klierijevih, Poslednji Vinebago, itd, mada ima i jedan dobar roman: Knjiga sudnjeg dana.

 

Volf, Džin

Američki pisac. Pre svega poznat po mamutskoj pentologiji Knjiga Novog Sunca, kojoj sada piše nastavak (naravno, u pet knjiga). Mada je objavljena kod nas u ediciji Polaris, ne verujem da je mnogo njih imalo strpljenja da se nosi sa njegovom složenom prozom (jako voli da iznese neki problem, na primer, u prvoj knjizi, a da negde u četvrtoj, onako uzgred, natukne aluziju mogućeg razrešenja), tako da pozivanje na nju ne bi trebalo da vas ofira da je niste pročitali. Objavio je još nekoliko dobrih romana (Peta glava Kerbera, na primer), ali i veliki broj zanimljivih priča.

 

Vonegat, Kurt

SF izdajica i postmodernističko kopile. Ne priznaje svoje poreklo, mada jedino vredno što je napisao predstavljaju SF romani: Klanica pet, Sirene sa Titana, itd. Ujedno jedan od najboljih američkih pisaca.

 

Gibson, Vilijem

Otac kiberpanka, mada mlad. Ponekad se pojavljuje u SF serijama: Divlje palme, gde se može videti da je visok i relativno lep. Napisao čuveni roman Neuromanser, kao i solidne nastavke Grof Nula i Monalizin natpogon.

 

Damnjanović, Ljuba

Urednik fanzina beogradskog društva „Lazar Komarčić” Emitor. S njim se ne upuštajte u blefiranje SF-a. Nemojte reći da niste upozoreni.

 

Dik, Filip K.

Američki autor koji je napisao verovatno najbolji roman alternativne istorije: Čovek u visokom dvorcu 1962. godine u kome inteligentno razmatra kakav bi svet nastao da su sile osovine dobile Drugi svetski rat. Ljubiteljima postmodernizma (šta bi tek oni radili u svom klubu?) napomenite da Dik odavno koristi sve one tehnike kojima se njihovi pisci služe (knjiga u knjizi, mešanje stvarnosti i fikcije…). Jedno vreme bio je dobrano ogrezao u svakojake narkotike, tobože zainteresovan za njihovo korišćenje u cilju izmene stvarnosti, što je dovelo i do blejkovskih vizija opisanih u romanu Valis.

 

Dilejni, Semjuel

Koliko je među ljubiteljima SF-a poznat po svojim sjajnim romanima i pričama: Nova, Vreme posmatrano kao zavojnica poludragog kamenja, Ajnštajnovski presek, Vavilon 17, itd. itd. i još boljim kritičkim tekstovima,[11] toliko i po otvorenosti i detaljnosti kojom iznosi svoj seksualni život (crnac, pa još biseksualac), što je imalo neposrednog uticaja na njegovu karijeru (veliki lanci knjižara nisu hteli da prodaju njegove knjige, tako da ni izdavači nisu bili preterano voljni da ih štampaju.) Svoja seksualna iskustva iz šezdesetih podrobno opisao u sjajnoj knjizi Pokreti svetlosti u vodi.

 

Dragojević, Srđan

Objavljivao slabe SF priče u Siriusu, a onda napustio pravu stvar i bacio se na snimanje dobrih filmova i zajebavanje Kuste.

 

Drašković, Milan

Čovek koji se iz sve snage trudi da pomuti slavu Šiniči Hošiju (Japanac koji je u svetu SF postao pojam za skribomana, pisca kratkih priča)[12]. Piše pretežno priče za decu (zbirka Golijat), što i ne radi tako loše, sve dok ne krene da piše i za one preko 8 godina. Poznat po tome što je u jednoj priči doveo u inflatorni Beograd Šerloka Holmsa.

 

Elison, Harlan

Patuljasti, gnevni čovek, rođeni pripovedač (dajte mu vozni red i posle dva sata čitaćete ga kao najbolje ostvarenje Ursule Legvin). Čuven po tome što ima običaj da piše priče na svakojakim mestima, uključujući i izloge. Takođe, poznat po svojim antologijama Opasne vizije, Ponovo opasne vizije i Poslednje opasne vizije[13] u kojima je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih objavljivao sve one sjajne priče koje niko drugi nije smeo da objavi i za koje je pisao predgovore koji su zanimljiviji od većine ostvarenja. Kad nema više ništa drugo da radi, sedne gde stigne i piše predivne priče: Nemam usta a moram da vrištim, Mefisto u oniksu, Ptica smrti, Pokaj se Harlekine, reče Tik-tak-čovek, Kroatoan, Čovek koji je izveslao Kristifora Kolumba na obalu… moglo bi se tako nastaviti još deset redova. Ako imate kompjuter pokušajte da nabavite video-igru napravljenu po prvoj od navedenih priča — nećete zažaliti.

 

Živković, Dobrosav — Bob

Ilustrator. Živi dokaz da između ljubitelja naučne fantastike i dece do četiri godine nema nikakve razlike. U prapočecima video-igara (vreme Spejs invejdersa) bezuspešno pokušavao natera nekoga da isprogramira takvu igru u kojoj slatke, male bebice padaju sa vrha ekrana, a vi ih dočekujete na šiljke[14] koje pomerate levo-desno. Za podvojenost njegove ličnosti, koju pravilno ističe i Bleferski vodič za horor, postoji više teorija od kojih je najzanimljivija ona po kojoj je on dobar čovek koji se pravi da je loš čovek da bi ljudi pomislili da je loš čovek koji se pravi da je dobar čovek[15]. Nezgodan za blefiranje (što je najbolje osetio najveći blefer među zagrebačkim ljubiteljima SF-a Predrag Raos). Ipak, pokušajte sa palicom za bejzbol.

 

Živković, dr Zoran

Prvi domaći doktor za naučnu fantastiku (nemojte upoređivati sa Dr Neletom Karajlićem). Prvi domaći privatni izdavač naučne fantastike (edicija Polaris koja jedina svake godine objavi bar 20 novih SF knjiga). Jedini čovek na svetu koji je seo i sam napisao Enciklopediju naučne fantastike i sebi skratio život za pet godina. Jedini čovek kod nas koji živi od naučne fantastike. Jedini čovek kod nas koji bi svoje doktorsko zvanje menjao za doktorsko znanje kojim bi mogao da oživi Isaka Asimova, ili barem Frenka Herberta, mada se on ne bi bunio ni da održi u stanju hibernacije (iz koga je moguće pisanje) Artura Klarka. Jedini domaći pisac koga je objavio u svojoj SF ediciji je dr Zoran Živković: roman Četvrti krug[16] za koga je dobio nagradu „Miloš Crnjanski”.

 

Zelazni, Rodžer

Jedan od najboljih američkih SF pisaca. Možete ga koristiti kao argument protiv onih koji tvrde da je SF dečja literatura, ali pri tome naglasite da se to može videti samo iz originala, jer su prevodi njegovih dela na srpski puni preskočenih rečenica koje prevodioci nisu razumeli. Najpoznatiji po sjajnim romanima: Gospodar svetlosti, Stvorenja svetlosti i tame, On koji oblikuje, itd, mada ćete one bolje poznavaoce SF-a impresionirati ako pomenete priče: „Ruža za propovednika”, „Vrata njegovog lica, svetiljke njegovih usta”, koje imaju gotovo kultni status.

 

Jakšić, Zoran

Pančevačka filijala beogradske SF komune (ima ih tamo još dvoje, jedno pametno i bezobrazno derište Vasa Ćurčin i najsporiji prevodilac na svetu Elena Lačok). Pisac kod koga je ono S iz SF-a čvrsto utemeljeno (čovek je naučnik u duši), ali koji, na žalost, uporno pokušava da progura ono F. (vidi[17] zbirku Nikadorski hodočasnik). Patetičan do zla Boga (na ovo možete uvek da se pozovete, ama baš za svaku priču) mada ovo zna da bude i simpatično. Najbolje ostvarenje mu je novela Jeka o vazdušnoj poteri turskih dirižabala za srpskim plemićem, kome pomažu „vetrovi” (ne oni na koje zlobno mislite), iznad isušenog Jadranskog mora (još jedan prilog tezi da se svako delo može ispričati u jednoj rečenici[18]), mada ima još priča koje su jako dobre (O Zebri i Ibisu, Dubrava, itd.), ali koje, srećom, neće ovde biti prepričane. Napomena: nipošto ga ne pitajte šta su to solitroni, ima i lakših načina da izvršite samoubistvo.

 

Jasmin, Lendo

Jedan od dvojice užičkih milicajaca (nemoj gledati: Ćefo, Muharem, jer ga nećeš naći), „više nego prijatelja”, koji obavljaju svakojake, najčešće slobodoručne poslove u delima Dragana R. Filipovića.

 

Kalajić, Dragoš

Svašta radio u životu s promenljivim uspehom. U istoriji srpske književnosti neće ostati upamćen po SF romanu-jedincu Kosmotvorac.

 

Kard, Orson Skot

Najbolji pisac SF-a među mormonima. Na početku karijere pisao lepe priče i romane (Enderova igra, Govornik za mrtve, itd.), ali u poslednje vreme sve više naginje propovedništvu.

 

Kjubrik, Stenli

Među ljubiteljima SF-a poznat kao pomoćnik Artura Klarka na izradi 2001: Odiseje u svemiru i Entonija Bardžisa prilikom ekranizacije Paklene pomorandže. Ko pita filmadžije.

 

King, Stiven

Proslavio se kao horor-pisac, mada je u jednom periodu karijere objavljivao SF romane pod pseudonimom Ričard Bahman (najpoznatiji je Trkač, po kome je snimljen istoimeni film sa Švarcenegerom). Danas pretežno piše psihološke drame, sa namerom da proslavi Keti Bejts.

 

Knežević, Boban (ex Slobodan)

Majka Tereza domaćeg SF-a. Jedini izdavač koji od domaćih pisaca ne traži pare da bi im objavljivao priče (što ne znači, naravno, da im nešto plaća). Urednik mamutskog almanaha Monolit koji je u svojih devet brojeva doneo sve najznačajnije novele i priče, koje su u proteklih desetak godina objavljene u svetu. Čovek koji svojim konkursima održava u životu domaću naučnu fantastiku, a priče zatim objavljuje u antologijama Tamni vilajet (nema nikakve veze sa Vojislavom Lubardom). Poznat po svojoj poslovnosti (Bob Živković stalno navodi primer izdavačkog poduhvata Bobana Kneževića koji je propao zbog toga što u kalkulaciju cene nije uračunao lepak za koverte). Autor odličnog cik-cak romana Crni cvet (Kraljević Marko sreće Baš-Čelika) koji, na žalost, nema nikakve veze sa SF-om, kao i mnoštva priča, koje većinom imaju veze sa SF-om, ali malo toga s nečim drugim.

 

Lazović, Vladimir

Domaći SF pisac, srednje generacije i osrednjeg spisateljskog talenta, koga nadoknađuje bogatstvom ideja: Noć koja bi mogla promeniti sve, Vreme promene, itd. Često njegove priče naginju fantastici, sa bogatim korišćenjem različitih mitologija: Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka možda je najbolji primer za to. U novosadskog ediciji X-100 SF objavio je i jedan žanrovski roman pod pseudonimom Valdemar Lejzi: Hrim, ratnik (ako ga iko bude pročitao, bićete obavešteni kom podžanru pripada).

 

Legvin, Ursula

Po mnogima, među piscima SF-a najozbiljniji kandidat za „Nobelovu nagradu”, mada možete biti sigurni da je nikada neće dobiti. Nije preporučljiva za blefiranje, jer su mnogi čitali njene knjige: Levu ruku tame, Čoveka praznih šaka, Svet se kaže šuma, trilogiju o Zemljomorju (ovo je za omladinu, ali zrelije od mnogih knjiga za odrasle), itd.

 

Lem, Stanislav

Jedini Poljak u ovom Vodiču. Svoje mesto zaslužio izvrsnim romanima Solaris, Nepobedivi, itd. mada mu ništa manje nisu zanimljive i knjige iz oblasti nauke (Summa technologie), a i teorijski članci iz oblasti SF-a. Poznat po sukobu sa početka sedamdesetih sa Američkim udruženjem pisca naučne fantastike zbog tvrdnje da najveći deo američke SF književnosti nije ni za šta.

 

Lukas, Džordž

Čovek koji je zahvaljujući SF-u zgrnuo bogatstvo. Ratovi zvezda posmatrano iz današnje perspektive deluju daleko naivnije nego što su to bili 1977. godine kada se pojavio četvrti deo ove nezavršene devetodelne serije, ubrzo postavši najgledaniji i najprofitabilniji film svih vremena. Međutim, ako se povede razgovor o Lukasu izbegavajte ovaj serijal i navedite da je taj isti čovek režirao jedan sjajan film THX-1138, proširenu verziju njegovog dvadesetminutnog ispitnog filma sa fakulteta, koji predstavlja neku vrstu kultnog filma među pravim ljubiteljima SF-a.

 

Martin Džordž. R. R.

Bolji pripovedač nego romanopisac. Jedan iz srednje generacije američkih SF pisaca. Najbolja dela: Pesma za Liu, Peščani kraljevi, Portreti njegove dece, itd. U poslednje vreme okreće se hororu i književnosti „glavnog toka”.

 

Mijušković, Đorđe

Pisac humorističkog (u najširom smislu te reči) SF romana Isusova greška, objavljenog u ediciji Znak sagite Bobana Kneževića. Poznat po tome što kao Damoklov mač visi iznad njegove glave[19].

 

Nešković, Zoran — Škrba

Majstor za sve, pa i za pisanje SF-a. Pisac kome su mangupi objavili priču Barka u Politikinom zabavniku „sa nimalo znanja i bez njegove volje” i tako ga sprečili da ostane upamćen kao SF pisac koji je objavio samo jednu (dobru) SF priču (istina više puta). Priča se zove Predveče se nikako ne može… i, ako niste ljubitelj SF-a, ne morate se truditi da čitate, jer u njoj nema ničega od onoga što naslov nagoveštava. Pesnik u duši, što samo po sebi i nije tako loše dok ne počne da recituje te pesme.

 

Oldis, Brajan

Engleski pisac poznat po eksperimentalnoj prozi. Uglavnom dosadan. Povremeno voli da piše o Srbima: Dan ukletog kralja — alternativna istorija u kojoj glavnu ulogu ima srpski kralj Vukašin. Najpoznatije ostvarenje koje nema veze sa Srbima: trilogija o planeti Helikoniji. Napisao je i roman Oslobođeni Frankenštajn po kome je Korman snimio solidan film.

 

Orvel, Džordž

Čovek poznat po jednoj knjizi brojčanog naslova: 1984. Mada je dotična godina već prošla, poruke koje ova antiutopija šalje iz davne 1948. (obrati pažnju na permutacije) zahvaljujući i našim Velikim Bratovima ne prestaju da budu aktuelne.

 

Pekić, Borislav

Što se tiče njegovog žanrovskog perioda, autor jednog dobrog horor romana (Besnilo), jednog lošeg SF romana (1999) i jednog nedefinisanog romana neidentifikovanog kvaliteta (Atlantida). O njemu ne blefirajte ako ne morate, možete da naletite na Petra Pijanovića.

 

Pol, Frederik

Pisac kome je trebalo dvadeset godina da nauči da piše i napiše jedan pristojan roman: Kapiju. Ako vam neko pomene Reklamokratiju iz ranih pedesetih, slobodno mu recite da je za to, pre svega, „kriv” njegov kolega sa kojim je pisao tu knjigu (Siril Kornblut). Posle Kapije nastavio je da iskorišćava popularnost romana i pisao beskrajne nastavke, čija je vrednost eksponencijalno opadala.

 

Pračet, Teri

Popularan pisac popularnog humorističkog SF-a, koga kad se dohvati piše u serijalima ne manjim od deset knjiga: Svet disk, nešto kraći Kamionci… itd. Čovek koji se trudi da svaka naredna rečenica bude novi štos. Neki to vole…

 

Raos, Predrag

Iako je prestao da bude naš zemljak, da ga pomenemo, ako ni zbog čega drugog ono zbog razbijenog nosa u Društvu književnika Hrvatske (mada nije sigurno da se to i dalje tako zove). Napisao nekoliko SF romana Brodolom kod Thule, Null effort, itd. pismenih, ali uglavnom dosadnih.

 

Svonvik, Majkl

Jedan od mlađih američkih SF pisaca, koji nije nimalo nežan prema svojim čitaocima (traži od njih određeno poznavanje raznih stvari). Najbolji SF romani su mu Cveće vakuuma i Stanice plime. Pogodan za plašenje ljubitelja Klarka i Asimova.

 

Silverberg, Robert

Američki pisac koji je karijeru počeo tako što je štancovao romane ko sa pokretne trake po principu poznatom iz Čaplinovih Modernih vremena. A onda je, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih objavio odjednom nekoliko izvrsnih romana: Knjiga lobanja, Umiranje iznutra, i tako nastavio da piše do danas, uz povremene pauze koje je sam sebi nametao. Poznat takođe po izvrsnim novelama koje možete da nađete rasejane po Monolitima Bobana Kneževića: Plovidba za Vizantiju, Rođen sa mrtvima

 

Simak, Kliford

Pisac koji dokazuje da se u Americi može pisati o Viskonsinu (čitaj: Surdulici) šezdeset godina i da te slave kao „doslednog” i „minucioznog”. Teško je reći koji bi se roman mogao izdvojiti iz beskrajnog sleda romana o maloj farmi, okruženoj stoletnim šumama, na koju sleću vanzemaljci. Možda Tranzitna stanica, ali nije izvesno.

 

Simons, Den

Pisac verovatno najboljeg romana druge polovine osamdesetih godina objavljenog u dva dela, Hiperion i Pad Hiperiona, čije bi razglabanje zahtevalo poseban Vodič. Pisac savremenog izraza, prepunog krosreferenci, koji se jednako dobro oseća u svim fantastičnim žanrovima, često pišući „ultimativne” knjige o pojedinim temama. Svakako ga preporučite svakom za koga procenite da je vredan toga (osim osobama suprotnog pola prema kojima pokazujete određene sklonosti, jer će sledeća dva meseca provesti u krevetu sa njegovim knjigama — Šuplji čovek, Pesma boginje Kali, Ljubav i smrt, itd. — a ne sa vašom malenkošću).

 

Skot, Ridli

Da je u životu režirao samo jedan film: Blejd raner, bilo bi dosta da nađe mesto u ovoj rubrici (a ima i Osmog putnika — ili, po engleski EjlienTuđin). Film je inače rađen po romanu Filipa K. Dika egzotičnog naslova Sanjaju li androidi električne ovce? i možete ga navesti kao primer kako treba raditi film prema knjizi (nikako bukvalno prenošenje).

 

Skrobonja, Goran

Srećom, prevashodno pisac horora. Nažalost, ugledajući se na duhovnog gurua Stivena Kinga, sve češće pokušava da svojim užasima da SF pozadinu. Međutim, kao što je Ežen Delakroa rekao kad su ga pitali zašto stalno crta neke gnusobe: „Ja počnem da slikam mrtvu prirodu, ali…” S obzirom na kvalitet njegovih ostvarenja doživeo je da mu roman Nakot, koji je u trenutku nastanka predstavljao SF roman (sa jakim horor elementima, naravno) o bliskoj budućnosti, posle godina čamljenja na disketi, u trenutku objavljivanja promeni žanrovsku karakteristiku i postane roman o alternativnoj istoriji (vidi tematski blok) u kojoj stara Jugoslavija (ona sa šest konstitutivnih delova) još postoji, itd. Toliko o proročkim kvalitetima horor pisaca. Napomena: nipošto ne započinjati s njim diskusiju o hororu, ali koju god drugu temu da pokrenete na bezbednom ste terenu.

 

Spilberg, Stiven

Poznat i kao „mašina za pravljenje para”. Bez obzira da li se prihvati vanzemaljaca, „indijanca”, ili dinosaurusa, napravi pare. Bez obzira što ima puno para, želi da ostane upamćen u istoriji kinematografije po „ozbiljnim” filmovima. Ma koliko se trudio, neće uspeti.

 

Sterling, Brus

Američki pisac. Jedno vreme koketirao s kiberpankom, verovatno iz koristi, ali onda nastavio samostalnim putem. Poznat među domaćim ljubiteljima SF-a kao autor jedne od dve knjige koje izlaze već gotovo punu deceniju: Ostrva u mreži. Autor jedne od najlepših priča Večera u Audogastu (koja možda i nije SF priča), ali koga je to briga.

 

Sterdžen, Teodor

Američki pisac koji se uporno u mladosti odupirao formalnom školskom obrazovanju i menjao razne poslove, od buldožeriste do trgovačkog putnika. U SF svetu poznat kao autor odličnog romana Više nego ljudski, sa početka pedesetih, u kome varira temu nadbića koje nastaje kao rezultat ljudske evolucije, spajanjem više hendikepiranih jedinki. Od mnogobrojnih dobrih priča možete izdvojiti Sporo vajanje objavljenu kod nas u antologiji dr Zorana Živkovića Savremenici budućnosti.

 

Stefanović, Zoran

Pretežno dramski pisac (drama sakupljenih u izvrsnu zbirku Slovenski Orfej) koji pravi mestimične izlete u SF prozu: Šeol, Dolfi, Behemot, ili horor: Na proleće ljubićemo se. Mlad, talentovan, odlično poznaje istoriju (mada povremeno sa ispadima — trogloditi mada liče na Srbe, ne mogu se podvesti pod isti rod).

 

Strugacki, Arkadij i Boris

Braća Rusi. Napisali puno knjiga, koje su naši izdavači većinom objavili (Narodna knjiga, između ostalih, objavila je izabrana dela u šest knjiga). Najpoznatiji romani: Piknik kraj puta (po kome je Tarkovski snimio Stalkera), Teško je biti Bog, itd. Zanimljivo je napomenuti da je u beogradskoj Prosveti u ediciji Kentaur izašao njihov roman Golać na urvini (misli se na puža-golaća, nema seksa, ruska škola) ali u iskasapljenoj formi (izbačeno je bilo svako drugo poglavlje — prosto genijalno).

 

Tiptri, Džejms, mlađi

Tobože muškarac, a u stvari žena (Elis Šeldon). Sredinom sedamdesetih objavila je masu vrlo dobrih priča, koje su pokazivale neobično dobro poznavanje ženskog mentaliteta za jednog muškarca (bilo je i obrnutih studija čiji su autori kasnije pokazivali sklonosti ka ubistvu dotične). Međutim, posle feminističke novele Hjustone, Hjustone, čujete li? stvari su postale jasne i više se tajna nije mogla kriti.

 

Ćurčić, Slobodan

Jedan iz plejade „starijih” domaćih pisaca „čistog” SF-a. Počeo ozbiljnije da objavljuje priče u zagrebačkom Siriusu početkom osamdesetih i u to vreme se izdvajao kvalitetom svojih priča. Jedan od retkih domaćih pisaca koji je objavio nešto pod uredničkom palicom dr Zorana Živkovića (zbirka priča u ediciji Kentaur pod naslovom Šume, kiše, grad i zvezde). Izuzetno produktivan SF pisac, sa dosta objavljenih romana, što pod svojim imenom, što pod pseudonimima (S. Tirkli, Radmilo Anđelković, itd). U poslednje vreme se povukao sa SF scene, što mu, iz istorijske perspektive, i nije tako loš potez.

 

Filipović, Dragan R.

Užičanin, beskrajno talentovan za pisanje, a takođe i beskrajno lenj za pisanje. Na neki način, sredinom osamdesetih, pokretač jednog novog pristupa domaćem SF-u, različitog od svega što je do tada objavljivano (Biciklista, Kad zlo spava?, Slovenska, Bela pesma, itd.). Povremeno toliko radikalan u svom pristupu razgradnje tradicionalnog načina pripovedanja da je više teško tu naći pripovedanje. Najbolji roman mu je izvrsna Zlatna knjiga, ali ona nema puno veze sa SF-om.

 

Hajnlajn, Robert

Beskrajno popularan među američkom publikom, pogotovu posle romana Stranac u stranoj zemlji koje je generacija „dece cveća” pogrešno iščitala i u njemu našla svašta što tamo u stvari ne piše (šta piše nije važno, pošto to malo ko zna kod nas jer roman nije preveden). Ironija je u tome što bi Hajnlajn, prema svojim prilično „desnim” političkim nazorima trebalo da bude poslednji koga bi ta generacija trebalo da uzme kao duhovnog vođu. Ipak, ono što se Hajnlajnu ne može osporiti je izuzetna čitljivost njegovih ostvarenja, pogotovu za mlađe naraštaje.

 

Haldeman, Džoe

Vijetnamski ratni veteran koji je na početku spisateljske karijere do maksimuma eksploatisao svoje ratno znanje prebacujući ga na teren budućih ratova: roman Večiti rat, i više priča. Međutim, poslednjih godina kao da je naprasno sazreo kao pisac, tako da stvara nekoliko odličnih ostvarenja, od kojih je verovatno najbolja novela (kasnije proširena u roman, dodavanjem nekoliko pikantnih scena, koje na žalost čitaoci Monolita nisu imali prilike da pročitaju): Hemingvejevska obmana.

 

Herbert, Frenk

Američki pisac, autor poznatog romana Dina i još poznatijih i dosadnijih beskrajnih nastavaka.

 

Šepard, Lušjus

Američki pisac, živi dokaz da je najbolje pisati o onome što dobro poznaješ. On je na početku karijere iskoristio dobro poznavanje Centralne Amerike, mitologije i običaja, i stvorio niz upečatljivih ostvarenja: Odsustvo, Salvador, Lovac na jaguare, itd. Kasnije, nastavio je da piše prelepe priče o zmaju Griolu, divovskom stvorenju koga je nekada davno neki čarobnjak začarao i pretvorio mu vekove u sekunde, ali koji, uprkos tome, vrši snažan uticaj na ljude u okolini: Čovek koji je obojio zmajaGriola, Krljuštolovčeva predivna kći, Otac kamenova, itd.

 

O AUTORU

Rođen je početkom 1961. godine u Beogradu i detinjstvo proveo u sasvim ovozemaljskom ambijentu, bez obzira na povremena upozorenja roditelja da se ponaša kao da je pao sa Marsa. Pošto slika autora srećom nije obavezna na koricama Bleferskih vodiča, iz više razloga, neku predstavu o njemu možete dobiti ako se vratite na fusnotu br. 2, i od navedenog opisa oduzmete malo kose. Već desetak godina na različite načine pokušava da se bavi naučnom fantastikom: prevodi (više romana i priča), piše kritike i eseje (koje voli da naslovljava „Na ovom svetu više nećeš imati prijatelja”), a ima i 1 (jednu) objavljenu priču u Košavi (zahvaljujući jednako pomerenom ukusu Ilije Bakića). Domaće autore upozorava da je snažniji i brži nego što izgleda. 

 

 


 

[1] Ovo je poslednji put da se citira izjava SF pisca Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike đubre, ali da je i 90% bilo čega drugog đubre.

[2] Prepoznavanje protivnika za jednog blefera je od ključnog značaja za uspeh operacije. SF fan je relativno providna zverka. Najčešće je u pitanju muški adolescent, delimično (ali ne preterano) posvađan sa trenutnim modnim trendovima, sa debelim đozlucima kao gotovo obaveznom posledicom čitanja u mraku posle povečerja. Obično je inteligentan (mada to nije neophodan uslov). U razgovoru često poteže Asimova ili Klarka (moderna, naprednija varijanta Gibsona ili Sterlinga) kao ključni argument i pokazuje upadljivo odsustvo poznavanja poezije. Blefiranje nekog SF fana nije lak zadatak (mada se postavlja pitanje zašto bi iko imao potrebu za tako nečim) i treba ga izbegavati. Ako se to ne slaže sa vašim bleferskim moralom, preporučujemo pristup „matora drtina”: „Sine, znaš li ti kad sam ja to prerastao. Kad dođeš u moje godine shvatićeš da se naučna fantastika ne završava sa Asimovim i Klarkom (Gibsonom i Sterlingom). Uzmi malo čitaj Džina Volfa (od njega beže k’o đavo od krsta, a dobar je) Knjigu Novog Sunca, ili Ursulu Legvin, mada ništa nećeš shvatiti.” Ako ni to ne uspe, pokušajte s Radmilom Anđelkovićem (ali to samo kao krajnju meru, i fanovi su ljudi).

[3] Nikakve sličnosti s onim iz muzike, sa kojim se ni vremenski ne poklapa.

[4] Nadam se da od Vodiča kroz svet blefera ne očekujete principijelnost i držanje date reči. 

[5] Beogradski klub ljubitelja naučne fantastike nosi ime „Lazar Komarčić”.

[6] Mada, da znate, postoji i godišnja nagrada za SF poeziju. 

[7] Voli Zapu. Zapiši da proverimo šta je to „Zapa”

[8] Koji, uzgred, nije Italijan, mada se rimuje sa „špageti”.

[9] Često se sve te sposobnosti (telepatija, telekineza, teleportacija…) u SF pričama zovu i psioničke moći, ili, kraće, psi-moći.

[10] Ljuba Damnjanović liniju održava (neuspešno) tako što neprestano mora da silazi četiri sprata da pokupi priče Ilije Bakića koje u produženim trenucima očaja baca kroz otvoreni prozor.

[11] Čuvena je njegova analiza kratke priče Tomasa Diša koja je jedno deset puta duža od same priče — živeo strukturalizam.

[12] Pokušajte da navedete ime jednog domaćeg časopisa u kome Milan Drašković nije objavio priču.

[13] Na izlazak ove poslednje čeka se već dvadeset godina, tako da su rekordi koje Boban Knežević postiže na domaćem planu bezvredni.

[14] Verovatno ključ neuspeha leži u tome što je insistirao da se poeni dobijaju bez obzira na to da li ste dočekali bebu na šiljak ili je ona pala pored njega i rasprsnula se.

[15] Tzv. „bi-blef” (vidi: Bleferski vodič za blef)

[16] Ne očekujte da vam ovo neko prepriča, a kamoli u jednoj rečenici.

[17] Budimo precizni, piše „vidi”, a ne „pročitaj”.

[18] I da ispadne glupo.

[19] U najgoroj noćnoj mori Bobana Kneževića, na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: Čovek koji je prvi objavio Đorđa Mijuškovića.

 

/* */