Jovan Ristić: Vodič kroz karijeru Roberta R. Makamona

Robert R. Makamon

Jovan Ristić

Vodič kroz karijeru Roberta R. Makamona, tvorca “Labudove pesme”, “Vučjeg sata” i “Dečakovog života”

 

Robert R. MakamonRobert Rik Makamon (Robert Rick McCammon) je rođen 1952. godine u mestu Birmingem u američkoj saveznoj državi Alabama. Uz Džoa Lensdejla smatra se najznačajnijim piscem horora i fantastike sa juga SAD, a u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bio je u najužem krugu najpopularnijih američkih stvaralaca u žanru strave i užasa – rame uz rame sa Stivenom Kingom, Piterom Straubom i Klajvom Barkerom.

Izuzetno je doprineo afirmaciji tog žanra i njegovih stvaralaca kada je sa Lensdejlom osnovao Asocijaciju američkih pisaca horora koja dodeljuje nagradu Brem Stoker, najvažnije svetsko priznanje za horor književnost. Pisao je pod uticajem Reja Bredberija, Edgara Alana Poa, Edgara Rajsa Berouza i Hauarda Filipsa Lavkrafta, ali i Stivena Kinga, sa kojim je najviše poređen – i pozitivno i negativno – ponajviše zbog Labudove pesme/Swan Song (1987), postapokaliptičnog romana koji je Makamonu doneo svetsku slavu, a koji deo svoje inspiracije crpi iz Kingovog Uporišta (1978).

Makamon je isprva bio novinar, a sa romanom prvencem Baal (1978) uspešno je pobegao u pisce, kako, prema svojim rečima, ne bi na istom poslu tavorio do kraja života. Baal se prodao u 300.000 primeraka, što je za pisca početnika u Americi odličan rezultat, ali sledeća dva romana, Betanin greh/Bethany’s Sin (1980) i Noćni brod/Night Boat (1980) nisu tome prišla ni blizu.

Istinski uspeh u SAD došao je sa četvrtim romanom Žedni su/They Thirst (1981), koji govori o invaziji vampira na Los Anđeles. Makamon je ovu apokaliptičnu pripovest, punu krvavih palp momenata, napisao ambicioznije nego prethodna svoja dela, i počeo je da dobija prve pohvale za pisanje. Ali pravo poštovanje kritičara stekao je sa sledećim, bredberijevskim romanom Misteriozna šetnja/Mystery Walk (1983) i horor gotikom Ašer na umoru/Usher’s Passing (1984) koji se nadovezuje na klasičnu priču Edgara Alana Poa Pad kuće Ašerovih.

Sa obimnim romanom Labudova pesma (1987), Makamon se popeo na sam vrh. Ova mešavina horora, fentezija i avanture u miljeu sveta uništenog nuklearnim ratom bila je svetski hit; četiri meseca se nalazila na listi bestselera Njujork tajmsa, dobila je Brema Stokera (tu nagradu je podelila sa Mizeri Stivena Kinga), a u međuvremenu je postala kultno delo u Rusiji, gde je doživela tri izdanja.  

Makamon se zadržao među najvažnijim žanrovskim imenima sa potonjim romanima Žalac/Stinger (1988), Vučji sat/The Wolf’s Hour (1989), Moje/Mine (199o) i Dečakov život/Boy’s Life (1991), kao i sa zbirkom priča Blue World (1990). 

Žalac, mešavina naučne fantastike i horora, koji se bavi sukobom dva vanzemaljska bića u jednom malom mestu na Zemlji, postao je takođe Njujork tajmsov bestseler. Isto važi za Vučji sat (1989), kombinaciju špijunskog i horor romana iz doba Drugog svetskog rata čiji je glavni junak saveznički špijun ruskog porekla Majkl Galatin. Ono što Galatina čini posebnim je njegova sposobnost da se pretvara u vukodlaka, i to vrlo različitog od onih iz filmova i književnih dela. Vučji sat je postao drugi Makamonov svetski hit posle Labudove pesme, donevši mu pored ostalog najveće francusko knjževno priznanje iz oblasti fantastike – Grand Prix de l’ Imaginaire. 

Sa psihološkim hororom Moje, u kojem se okrenuo savremenoj prozi, Makamon je osvojio još jednog Brema Stokera, a onda je usledio njegov najzreliji spisateljski čas – roman Dečakov život. Ovo donekle autobiografsko prozno delo o odrastanju, čija je radnja smeštena u Alabamu iz šezdesetih godina prošlog veka, donelo je Makamonu još jednog Brema Stokera ali i uglednu Svetsku nagradu za fantastiku.

Sa Dečakovim životom i potonjim, oporim delom Put na jug/Gone South (1992), Makamon je ostvario svoju želju da izađe iz strogo žanrovskih voda, ali je ostao bez velikih tiraža. Ubrzo se suočio sa izdavačkim zahtevom da značajno izmeni rukopis svog novog, istorijskog krimi romana Govori noćna ptica/Speaks The Nightbird, kako bi rezultat više ličio na njegova ranija, komercijalnija dela. Makamon je odbio reviziju i povukao rukopis. Sličan zahtev dobio je i za sledeći roman, koji takođe nije želeo da prepravi. Razočaran izdavačkom industrijom, potpuno se povukao sa književne scene i posvetio ulozi oca. 

Vratio se 2002. godine, kada je našao izdavača za Govori noćna ptica. Ovo obimno delo, čija se radnja dešava u Novoj Engleskoj krajem 17. veka, za vreme lova na veštice u Salemu, produžilo se u petodelni serijal sa istim junakom, Metjuom Korbetom. Njegov tvorac, međutim, nije povratio raniju slavu.

U ovoj deceniji, Makamon pokazuje nameru da se vrati savremenoj prozi, ali i hororu. Njegov roman The Five (2011), o istoimenom južnjačkom rok bendu na oproštajnoj turneji koji se našao na meti pomahnitalog ratnog veterana, dobio je dosta dobre kritike, a vampirska horor novela Putujem noću/I Travel By Night (2013) će sledeće godine dobiti romaneskni nastavak. Makamon je ponovo aktivirao svog najslavnijeg lika, špijuna-vukodlaka Majkla Galatina, i posvetio mu niz priča, sakupljenih u zbirci Šumski lovac/The Hunter From The Woods (2011).    
Makamon je ekranizovan samo jednom, ali vrlo uspešno, kada je Vilijem Fridkin 1985. godine snimio njegovu priču Nightcrawlers kao epizodu TV serije Zona sumraka. Postojali su planovi da se ekranizuje roman Žedni su i novela Blue World (iz istoimene zbirke priča), ali se od toga odustalo. Ove godine je, međutim, najavljeno da će studio Universal raditi film po Vučjem satu.

Za svoje kratke priče, Makamon je dva puta je dobijao Brema Stokera. Među njima je zombi pripovest Jedi me/Eat Me, koja se smatra klasikom moderne horor proze.

(2014)

/* */