Ilija Bakic: Ženska kosa u naučnoj fantastici

Ilija Bakić:

ŽENSKA KOSA U NAUČNOJ FANTASTICI

 

ĆELAVE ŽENE ŠETAJU KROZ BUDUĆNOST

Zamišljajući ‘lik stvari koje dolaze’ stvaraoci naučne fantastike bavili su se ne samo globalnim dešavanjima (od zemaljskih prilika i neprilika do seobe u svemir i ‘bliskih susreta treće vrste’) već i svakodnevicom (sa superiornom tehnologijom koja rešava pitanja kućnih poslova i novim oblicima ljubavnih i porodičnih veza); neminovno se, u tom ‘običnom’ liku budućnosti stizalo do pitanja izgleda tih novih žena i muškaraca. Po samoj prirodi medija, naučno fantastični stripovi i filmovi morali su o ovom problemu da vode mnogo više računa od literature istog žanra. Kako se čini moda tih novih vremena najčešće će biti u obliku ili pripijenih, uniseks kombinezona ili lepršavih toga po ugledu na starogrčka i rimska vremena; izuzeci od ovih pravila teže krajnostima: preteranoj raskoši odeće ili onoj strogih i svedenih linija. Što se tiče frizura koje će se nositi osnovni proboj učinjen je na planu ženske kose ili, preciznije rečeno, njenog odsustva. Ćelave lepotice izgleda da su dobrom delu filmadžija bile jedan od udarnih aduta u dočaravanju neobičnosti budućnosti; ni stripadžije, od Mebijusa, Bilala, Godarda i Ribere («Astor Blistok») do Gimeneza i novih snaga nisu ostali imuni na atraktivnost golih ženskih temena. Moglo bi se reći da je ćelava žena postala standardna ikonografija naučne fantastike mada se i u tekućoj nam sadašnjosti lako možemo prisetiti ćelavica kakve su Šinejd O’Konor ili Demi Mur u filmu «Redov Džejn» (o «Ćelavoj pevačici» Ežena Joneska možda nekom drugom prilikom); najsvežiji primer ovakve vrste lepotica (za razliku od onih fatalnih lepojki sa bujnim ‘slapovima’ kose) je Natali Portman u filmskoj verziji krimića sa fantastičkim elementima «V kao Vendeta».

Prvi primer ćelave žene u filmu naučne fantastike svakako je u «Metropolisu» Frica Langa iz 1926.g. rađenom po romanu Tee fon Harbou; reč je ne samo o ćelavoj ženi već i o robotu-robotkinji koja treba da ‘zameni’ pravu devojku. Spoj sjanog metalnog trupa sa nesumljivim ženskim atributima i ‘gole’ lobanje pokazao se istovremeno i hladan i izazovan; na ovom dulaitetu i danas insistira ilustrator Hajime Sorajama, svetski poznat po ćelavim seksi roboticama. Langova ćelava žena-mašina nije imala novih pratilja sve do masovne pojave žena bez kose u filmu «THX-1138» (1965) u režiji Džordža Lukasa; u podzemnom totalitarnom društvu svi podanici, bez obzira na pol, obučeni su uniformno-uniseks i nemaju frizure. Ovaj manir očito se dopao raznim ljudima iz sveta filma pa su ćelave lepotice počele da šetaju raznim okruženjima kakvi su svemirskih brodovi ili nepoznate planete. Pojavljujući se malo vamo-malo tamo, kao puki dekor ili zanemerljivi epizodisti ove nepoznate junakinje davale su dodatnu dozu i aromu egzotike i gradile nekakvu tajanstvenu atmosferu. Na ove argumente igrali su i stvaraoci prvog celovečernjeg filma «Zvezdane staze» (1979) u kome indijska manekenka Persis Kambata igra predstavnicu vrste ćelavih lepotica koje mogu lučenjem feromona da zalude ljudske muškarce. Tako su fatalne žene definitivno dobile još jednu ravnopravnu i efikasnu članicu svog kluba. Na zadatku zavođenja muškaraca svim sredstvima i njihovog korišćenja zarad ostvarivanja svojih ciljeva, ‘rade’ i pripadnice reda Bene Geserit iz Herbertovog epa «Peščana planeta»; u filmskoj verziji ove priče iz 1984.g. u režiji Dejvida Linča, pripadnice te organizacije, koja ima vekovne planove za manipulisanje i usmeravanje razvoja svemira, su, pored vanrednih umnih i fizičkih sposobnosti i (naravno) ćelave. Uz fatalnost dodata je i smrtonosna sila i prepredenost. Sasvim drugačiji je psiho-profil Riplijeve iz trećeg dela serijala o Osmom putniku iz 1992.g.; njena ćelavost vezana je za činjenicu da je klonirana (po čemu je sledbenik veštački stvorene lepotice iz «Metropolisa»); s druge srane, spojena sa njenom koštunjavom konstrukcijom dopunjenom golim mišićima, ova ćelavost zrači otvorenom snagom (u kojoj ima i seksualnih nijansi) kojoj nisu poznata tradicionalno ženska prenemaganja, smicalice ili podvale. Riplijeva naslednica je i ‘na kec ošišana’ braniteljka Siona u «Matriksu 3» iz 2003.g. Konačno, u filmu «Manjinski izveštaj» (Minoritu Report, 2002) Stivena Spilberga, jedan od prekognitivaca je i ćelava (ili gotovo čelava) žena čiji izgled je dodatni dokaz da ona nije samo sa ovoga sveta već da je jednom nogom i u nekim drugim dimenzijama.

Na pitanje zašto žene budućnosti trebaju da budu ćelave mogući su različiti odgovori. Postoje sasvim praktični razlozi; u slučaju letova u svemir, sasvim je poželjno da svi astronauti budu ćelavi jer se tako lakše održava higijena i smanjuje broj potencijalno opasnih organskih otpadaka. Ipak, vrlo verovatno da je najvažniji razlog u već pominjanoj egzotici ‘na prvi pogled’: žene su milenijuma nosile kosu kao svoj ukras i ponos, odnosno kao bitno sredstvo zavođenja; mada su i muškarci ‘gajili’ duge kose one nisu imale onu snagu koju su imale ženske. Otuda, lišiti ženu kose je radikalan način da se prizor oneobiči. Naravno, ako se na egzotiku nadovezuje malo zdrave seksualne gladi za ‘novitetima’ i još malo intrigantnog fetišizma – eto idealnog spoja za privlačenje publike i punjenje bioskopskih kasa. Jer, ako je u budućnosti sve moguće u sadašnjosti je sve dopušteno da bi se zaradilo. I zato ćelave žene šetaju prizorima iz budućnosti na radost današnje publike i filmske industrije.

/* */