Ilija Bakić: Za dečake pred pubertetom

Knjige o Hariju Poteru

Ilija Bakić

ZA DEČAKE PRED PUBERTETOM

– O fenomenu knjiga o Hariju Poteru

 

Knjige o Hariju PoteruSa 100 miliona prodatih primeraka romani o Hariju Poteru, učeniku škole za čarobnjake, stigli  su na listu najprodavanijih knjiga svih vremena. To bi trebalo da bude dokaz da nije reč o atrakciji za par sezona već o dugotrajnijem fenomenu što, opet, daje povoda za razmišljanje o nekoliko tema.

Pre svega, popularnost Harija Potera potvrđuje da knjiga nije civilizacijski prevaziđena uprkos stalnim navalama vizuelnih medija pojačanih kompjuterskim arsenalom. Pisana reč potpomognuta maštom čitaoca još uvek može da stvori slike i vizije kakve se ne mogu servirati u digitalnim kuhinjama specijalnih efekata. No, film o Poteru čija premijera se očekuje na jesen biće velika proba za romane jer se radi o pokušaju da se slava stečena u jednom mediju iskoristi za sakupljanje još veće u drugom. A kako filmska industrija ima daleko uhodanije i agresivnije marketinške metode, realno je očekivati da preotme Potera iz ralja korica i ubaci ga u vizuelnu orbitu, tako da knjige budu ispomoć filma (tipa „prepričani film“), dok je sada situacija obrnuta. Zaliha već objavljenih romana, četiri do sada, brzo i lako može biti utrošena na ekranizacije pa da, potom, film preuzme vođstvo (nešto od te simbioze već se ostvaruje jer je pojava novog romana tempirana u vreme pojave filma).

Drugi potencijalno važan element u Hari Poter dešavanjima jeste da su čitaoci njegovih avantura – deca, dakle generacije koje su se, uprkos neodoljivom zovu ekrana, opredelile da nad ovom knjigom provedu najmanje 20-tak sati (mada, istini za volju, ostaje otvoreno pitanje da li bi to uradili da je Potera bilo odmah u ekranskoj verziji). Elem, možda će ovo iskustvo za decu biti uvod u putovanje kroz Vavilonsku kulu/biblioteku ili će, barem, umanjiti njihovo neprijateljstvo prema starom kada dorastu do prvih redova korisnika i graditelja nove digitalne civilizacije. Ali, nije nemoguće da ti klinci jednostavno zaborave pisanog Potera u ime celuloidnog ili kompjuterskog. 

Pomenimo pored ovih globalističkih vizura i procesa oko Potera i jedan naizgled sasvim pojedinačan: reč je o načinu na koji je samohrana majka uspela da stigne do slave. Desilo se to, pričica se nalazi na koricama knjige, tako što je Džoan uporno pisala knjigu za stolom lokalnog bara, nudila ga nekolikim izdavačima dok jedan nije shvatio da pred sobom ima sjajno delo/dobru robu a što se, na radost svih, i ostvarilo. Poruka je propagandno sasvim jasna: budite uporne, radite i verujte u sebe i uspeh je, u pravednom društvu širokih mogućnosti i otvorenih perspektiva, neminovan, baš kao u onim lutrijama gde „svaka (srećka) dobija“.

ČAROBNJACI-VRAGOLANI MALENI


Konačno, valjalo bi se posvetiti i sadržaju knjiga o
Hariju Poteru. Kao što je, manje-više, poznato Hari je izuzetan dečak jer ga moćni i zli Lord Valdemor nije mogao ubiti iako je Hari bio samo bespomoćna beba (ali je ubio njegove roditelje). Kao siroče Hari je poveren na starateljstvo normalnim-razmađijanim rođacima Dorsijevima koji su ga neprestano kinjili. Hari je trebao da pođe u školu za čarobnjake ali staratelji su bili protiv (što je čudno jer ga tako ne bi imali pred očima). Hari se ipak upisuje na Hogsvort i saznaje da je već slavan u svetu čarobnjaka i veštica. U školi će steći drugare i neprijatelje i biti prinuđen da se sreće i deli megdan sa Valdemorom. Romani su pisani lako, s malo horora i malo više humora, tenzije su uspešno kanalisane a likovi šarmantni i prepoznatljivi. Sve u svemu, to su prave knjige za dečake od 12, 13 godina jer se u njima isti takvi dečaci druže i ludo zabavljaju, nadmudruju i rešavaju misterije koje odrasli ne mogu i tako traže i nalaze svoje mesto u velikom svetu koga polako spoznaju.

U tom okruženju za devojčice su rezervisane uloge koje se u filmskoj terminologiji određuju kao „treća glavna uloga“, što važi za Hermionu, bubalicu koja uglavnom služi kao pokretna biblioteka (što je bolji status od onog koji imaju plavuše u klasičnom stripu i filmu: da budu lepe, naivne, upadaju u nevolje i vrište). Dežurne feministkinje u knjigama o Hariju Poteru lako mogu da nađu materijal za optužbu zbog indoktrinacije mladih naraštaja omrznutom podelom na muške i ženske uloge (uz male ušminkane izmene) i da gorko zaključe da je, na žalost, jedna (i jedina) Pipi Duga Čarapa (a i ona je previše radikalna za običan svet). Ima li se u vidu da je autor Potera – autorka, eto razloga za priču o neosvešćenim ženama koje su, možda, i gore od muškaraca.

Neka druga džangrizala, pak, neće odoleti da ne primete da je Hari Poter knjiga samo za decu (što i jeste) i da iza priče nema infantilnosti ili mudrolija kao u „Alisi u zemlji čuda“, „Vini Puu“ ili „Nesmislicama“ (Edvarda Lira). Na ove se primedbe ne može odgovoriti jer zadiru u sferu očekivanja odraslih od literature za decu.

Bilo kako bilo i bez obzira na zamerke, buljuci klinaca čitaju knjige o Hariju Poteru i željno iščekuju nove avanture, te ostalima ne preostaje drugo do da prihvate mudrost iz crtanih filmova koja kaže „ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se“.

 

(2001)

/* */