Ilija Bakić – PRVI VEK DOBROG DOKTORA ZA ROBOTE

(Povodom stogodišnjice od rođenja Isaka Asimova)

Isak Asimov (1920-1992) nesporno spada u klasike naučne fantastike i jedan je od nekolicine autora koji su decenijama laički sinonim za „pravog“ pisca naučne fantastike. Profil takvog pisca podrazumeva visoko naučno-tehničko obrazovanje, prisutnost u medijima i sposobnost da se piše za široku publiku, što će reći razumljivo, bez literarnih egzibicija. Asimov je doktorirao hemiju i do 1958. godine predavao na Bostonskom univerzitetu da bi potom prešao u „slobodne umetnike“.

Vanredna marljivost u pisanju naučno popularnih i naučnofantastičkih dela rezultirala je zbirom od preko 500 knjiga objavljenih pod njegovim imenom (neki autori tvrde da je broj knjiga i veći jer je Asimov u mlađim danima koristio i pseudonime)! Asimov je (jedno vreme i kao Ajzak Asajmov) prevođen u Jugoslaviji već od kraja 1950-tih, u časopisima kakvi su „Kosmoplov“, „OTO zabavnik“, „Galaksija“, „Politikin zabavnik“ odnosno „Sirius“ i „Alef“ te u posebnim knjigama edicija „Kentaur“, „Polaris“ ili „Zoroaster“.

Asimov je literarni zanat ispekao na modelu palp proze, i nadalje svoju spisateljsku veštinu nije preterano razvijao, izričito odbijajući da se bavi književnošću van žanra pa je, u nadobudnosti slavnog pisca, izjavio kako nikad nije „traćio vreme na Prusta, Tolstoja i ostale pompezne Grke“!

Prvu priču objavio je sa 19 godina i ubrzo postao jedan od glavnih saradnika magazina „Astounding“ koji je vodio Džon Kembel, tvorac američkog palp koncepta naučne fantastike, koji podrazumeva mnogo akcije, ludih naučnika, buljookih zlih vanzemaljaca i hrabre, mlade belce spremne da spasavaju svet i svoju draganu.

Razgovor vođen decembra 1940. godine između urednika Kembela i mladog pisca Asimova o njegovim budućim pričama o robotima rezultirao je definisanjem Tri zakona robotike (koje je, uz Asimovljeve sugestije, formulisao Kembel) čiji krajnji cilj je bilo obezbeđenje neprikosnovene vlasti čoveka nad tim mašinama.

Asimov je ispisao mnoštvo priča koje se iscrpljuju u pukom dokazivanju opravdanosti ovih zakona, odnosno u pozitivnom manipulisanju njima. Zbog prepoznatljivosti ovog segmenta Asimov je nazivan i „dobri doktor za robote“ a Tri zakona robotike (kasnije je sam Asimov dodao i nulti zakon) ušla su u standardnu ikonografiju naučne fantastike ali i u teorijske temelje robotike.

U tzv „zlatnom dobu naučne fantastike“ koje se računa od 1940. pa do (zavisno od teoretičara) 1950. ili 1960. godine, Asimov je, uz Artura Klarka i Roberta Hajnlajna, bio deo „velike trojke“ pisaca naučne fantastike koji su važili za najpopularnije i najkvalitetnije na ovom polju.

Posebno veliko bilo je rivalstvo Asimova i Klarka koje su se oni trudili da „podgrevaju“ u medijima; konačni kompromis ogledao se u dogovoru da jedan o drugom naizmenično govore kao o „najboljem piscu među naučnicima“ odnosno „najboljem naučniku među piscima“.

Asimov je negativno govorio o „novom talasu“ u naučnoj fantastici (pokretu koji je pomerao tematske i stilističke granice žanra); takođe je važio za velikog kozera čije je pripovedanje neke anegdote i šale umelo da potraje sat ili dva!

Prepoznatljiv po dugim, čupavim zulufima Asimov je majstorski privlačio pažnju medija koji su rado citirali njegove misli kakve su „ako bi mi doktor rekao da imam još 6 minuta života ne bih se zbunio – kucao bih (na pisaćoj mašini) malo brže“, „za razliku od šaha, u životu igra se nastavlja i posle mata“, „najlakši način rešavanja problema je poricanje njegovog postojanja“, „nasilje je poslednje pribežište nesposobnjakovića“…

Pored niza robotskih dela (Čelične pećine, Golo Sunce, Roboti zore, Roboti i carstvo…), Asimov je napisao dela koja je svrstao u cikluse o kosmičkom Carstvu (Svemirske struje, Zvezde, prah nebeski, Kamičak na nebu…), o tajanstvenoj Zadužbini (Zadužbina, Druga zadužbina, Zadužbina i carstvo, Na rubu Zadužbine…), odnosno dela omladinske proze (serija romana o Lakiju Staru, svemirskom rendžeru).

Nekoliko Asimovljevih romana ostalo je van pomenutih ciklusa (Kraj večnosti, Fantastično putovanje I i II, I sami bogovi za koji mnogi kritičari tvrde da je njegova najbolja knjiga). Pred kraj života Asimov je povezao cikluse o robotima, Carstvu i Zadužbini, gradeći svoju „istoriju budućnosti“.

Bezmalo sva Asimovljeva naučnofantastična dela zasnovana su na spekulativno-naučnim tezama oko kojih se pletu intrige i njihova „ingeniozna“ razrešenja, često u formi detektivske istrage.

Karakterizacija likova je pojednostavljena, uvek u senci gigantskih poduhvata, superiorne tehnologije i pompeznih društveno-državnih organizacija.

Uprkos ovim manjkavostima, Isak Asimov je klasik naučne fantastike (što, neminovno, znači i da ga mlađe generacije ne čitaju) i zaslužuje uvažavanje jer svojim delima uspešno zadovoljava mladalačku žudnju za avanturama na egzotičnim mestima; pošto je planeta Zemlja odavno istražena, svemir je postao „divlja granica“ čudesa i bajki XX veka, kojom haraju nova čudovišta-vanzemaljci, roboti, „radi“ božanska tehnologija, uzdižu se i padaju carstva i junače se neustrašivi heroji-uzori.

Asimovljevi Zakoni robotike glase:

  • Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen.
  • Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom.
  • Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom.Pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i
  • Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo.