Ilija Bakić – LITERARNI BIZNIS TJ. BESTSELER SISTEM ili KRALJ HORORA U RALJAMA PRIMENJENE LITERATURE

(povodom knjige „Gole kosti Stivena Kinga“; izdavač „Booka“, Beograd 2016.)

Stiven King

Stiven King

Stiven King (1947) nekrunisani je svetski kralj horor žanra već tri decenije. Ova fanovska titula naravno da nije utemeljena na ničemu drugom do popularnosti, opštem dopadanju i rezultatima prodaje na bestseler listama. U akademskim literarnim krugovima King nije toliko (bezrezervno) hvaljen pa je i on (još jedan) primer neprelaznog ponora između „popularne“ i „elitne“ kulture, tržišnog i elitističkog shvatanja pisanja odnosno pisanja kao zanata i načina da se obezbedi egzistencija na tržištu, s jedne, i pisanja kao „božanske rabote“, s druge strane. Novi uvid u ovu materiju nalazimo u nedavno objavljenoj Kingovoj knjizi-zbirci priča (na preko 560 strana)  „Gole kosti“ (izdavač „Booka“ Beograd),  posebno u završnim piščevim Napomenama. Knjige sabira 20 proza objavljenih u periodu između 1968. i 1984. godine (knjiga je originalno objalvjena 1985.g.); kao svojevrsni kuriozum u knjigu su uvršene i dve Kingove pesme.

Kao i njegove kolege, i King je počeo kao autor koji svoju robu – priče – prodaje časopisima (i na honorarima temelji svoj džeparac a posle i celokupni opstanak). I njegov put od početnika do etablirane veličine bio je krivudav i nepredvidiv: potreba da se priča svidi uredniku i tako bude kupljena tražila je od Kinga da vodi računa o onome što se na tržištu „prodaje“ i da svoj proizvod, koristeći sve zanatske veštine i trikove, tome prilagodi, odnosno da prozu uobliči prema publikaciji kojoj se nudi. Sve je rezultiralo šarolikim pričama, kako po temama kojima se bave tako i po širini i dubini zahvata u njih. Časopisi u kojima je King tada objavivao priče bili su u rasponu su od manje-više lokalnih, srednjetiražnih do, kasnije, prestižnih kakvi su „Plejboj“ , „Magazin tajni Eleri Kvina“ (za kriminalističke priče) ili “Magazin epske i naučne fantastike“; svaki od njih je imao profilisanu ponudu kojoj se valjalo prilagoditi odnosno napisati „primenjenu“ priču. Zahvaljući svom talentu i dovitljivosti King je uspeo da i u uskim okvirima koji guše slobodu stvaranja, pored sasvim funkcionalnih, ispiše nekoliko sjajnih priča što ga odvaja od masa pisaca-najamnika sposobnih da stvore samo konfekcijska dela. On je ispisao prepoznatljive moderne horor priče ali i one u kojima su elementi jeze na tragu klasika kakav je E. A. Po.

Tržišni princip po kome funkcioniše „literarni biznis“ u SAD ustrojen je po vrlo jasnim principima koji garantuju akcionarima izdavačkih kuća profit. Bestseler sistem traži da uspešan pisac svake (ili svake druge) godine „napravi“ hit knjigu ili će ispasti iz kruga elitnih-dobro plaćenih autora i biti svrstan među one u čije se reklamiranje ulaže malo novca što dodatno smanjuje mogućnost proboja na liste najprodavanijih knjiga (a to znači da su i honorari sve manji i manji, bez procentualnog udela u zaradi od prodaje). Takvo se tretiranje pisaca praktikuje čak i kod izdavača „ozbiljne“ literature; ulaganja i očekivanja su manja ali ni tamo pisac ne može konstantno da ne ispunjava očekivanja vlasnika kuće. Kako bi se u čitavom biznisu povećala efikasnost poštuju se i određena pravila u kontaktu pisca i izdavača. Da bi urednik što manje vremena gubio na „promašene“ projekte on od pisca traži da mu dostavi jedno ili dva poglavlja romana i sinopsis ostatka knjige (uz preciziranje obima odnosno planiranog ukupnog broja reči) i na osnovu toga donosi odluku da li će prihvatiti ponudu; potom se potpisuje ugovor na osnovu koga autor dobija avans i rok u kome treba da isporuči robu. Ovakvo postupanje odgovara i piscima jer svoj literarni uzorak mogu da ponude na više strana a da knjigu napišu tek kad nađu izdavača što je potpuno drugačija situacija koja se praktikuje na ovim prostorima. No, tamošnji su pisci ekonomska kategorija i nalik malim preduzetnicima-proizvođačima koji kreću u proizvodnju tek pošto obezbede tržište za robu. Drugačiji pristup pisanju njima je potpuno stran; u svojoj teorijskog knjizi „Okvir i retrospektiva“ Norman Spinrad, u svojevrsnoj autobiografskoj ispovesti, zbunjeno i začuđeno kaže kako, eto, radi nešto što u čitavoj dotadašnjoj karijeri nikada nije uradio – naime, piše knjigu koju prethodno nikome nije prodao! U biografijama pisaca kakvi su Artur Klark („2001: odiseja u svemiru“) ili Džordž R. R. Martin (serijal „Pesma leda i vatre“) može se pročitati napomena da su svoje prve priče objavili u nekom opskurnom fanzinu ili manjem listu ali da njih zvanični bibliografi ne beleže jer pisci za te priče nisu dobili honorar, što će reći da se računa samo ona roba koja je prodata i naplaćena. Iste beleške mogu se naći i u biografijama etabliranih pisaca kakav je na primer Džon Apdajk.

Naravno, imperativ prodaje „literarne robe“ nije specijalitet naših dana: Dima, Balzak i Dikens živeli su od svojih romana koji su u nastavcima izlazili u literarnim dodacima dnevnih novina. Aleksandar Dima je, na vrhunci slave, da bi zadovoljio potražnju angažovao „pisce duhove“ koji su po njegovim nalozima pisali nove nastavke mnogih romana i tako zarađivali nadnice za svog poslodavca i sebe. Ovako velika produkcija i povlađivanje ukusu kupaca uticala je na neujednačene kvalitete njihovih knjiga ali ih nikako nije sve i u potpunosti obezvredila. Literatura očito može biti posao ali tada, kao i svaka roba, lako zastareva, može biti pregažena novom modom i zaboravljena. Samo ako pored zanatske veštine u njoj ima i umetničkih vrednosti ona će zavredeti da ostane upamćena. To je slučaj i sa najboljim delima Stivena Kinga, kralja horora.

doctorsleeppromo

(„Dnevnik“, 2016.)

/* */