Ilija Bakić: Groznica epske fantastike

Game of Thrones

Ilija Bakić

GROZNICA EPSKE FANTASTIKE
– Literatura i televizija, ruku pod ruku

 

 

Game of ThronesPoslednjeg dana marta 2013.g. kod ogromnog broja ljudi kulminiraće groznica od koje intenzivno pate već duže vreme. Žrtve ove bizarne bolesti različite su starosti i obrazovanja, materijalnog položaja i navika; ipak, svima njima zajednička je slabost prema određenom programu koji se emituje sukcesivno (u serijalu) na malim ekranima TV prijemnika. Navedena zaraza nosi stručni naziv „Igra prestola“ a bolji poznavaoci znaju da je u pitanju pogodbeno ime koje vuče koren iz nekoliko tomova „debelih“ knjiga zajednički imenovanih kao „Pesma leda i vatre“ i poteklih iz pera/tastature Džordža R. R. Martina (1948), autora koji se, od početka 1970-tih vrlo uspešno ogledao u vodama naučne fantastike, horora i epske fantastike. Pomenuta „Pesma…“ je započeta 1996.g. romanom „Igra prestola“ koji je označio i svojevrsni Martinov povratak na literarnu scenu posle desetak godina pretežnog bavljenja pisanjem scenarija za filmove i televiziju. Početna piščeva ideja bila je da izdavačima ponudi i proda trilogiju epske fantastike – što je uobičajeni obim za ove vrste sadržaja, i kao takav je omiljen kod izdavača jer se takvi serijali dobro prodaju (epska fantastika podrazumeva, kako joj samo ime kaže, epsku širinu i dužinu u više knjiga). Ipak, Martin je vrlo brzo shvatio da se priča otima kontroli pa je, već posle objavljivanja prvog romana, počeo da razmišlja o pentalogiji tj. o seriji od pet knjiga; posle drugog toma „Sudar kraljeva“ (1998), tokom rada na trećem tomu ambicije su mu prerasle u serijal od 7 knjiga, ali, iako je ovo zvanični stav o obimu serije, on nije i konačan. Treći roman „Oluja mačeva“ (2000) nastavio se u „Gozbu za vrane“ (2004) i „Ples sa zmajevima“ (2011); radovi na šestom tomu „Vetrovi zime“ poodmakli su ali se i njegova dužina protegla na preko 1.500 strana (a kraj još nije blizu). O neizvesnosti trenutka kada će novi roman biti završen Martin je govorio i na skorašnjoj konferenciji za štampu na kojoj je predstavljena nova sezona serije (Martin je više puta pogrešno najavljivao pojave ranijih nastavaka dok nije priznao da mu ta vrsta predviđanja definitivno ne ide od ruke).

Među čitaocima epske fantastike „Pesma leda i vatre“ odmah je bila zapažena, najpre zbog Martinove „stare slave“ a potom i zbog vrlo neobičnog, nestandardnog sadržaja. Naime, iako se priča dešava na nepoznatom mestu (planeti) na kojoj stanovnici, ljudi i druga bića, žive u uređenju i prilikama nalik onima iz Srednjeg veka u Evropi, magije (koja je esencija epske fantastike) u prvim romanima gotovo da i nema, što odudara od standardnih žanrovskih postavki trošenih u bezbrojnim knjigama/serijalima. Ali, dok se čarobnjaštvo, egzotične veštine i moći kao i fantastična bića, jedva naziru, knjige vrve od ratova, zavera i spletki između velikaških/feudalnih kuća/klanova (ali i u okvirima vladajućih porodica). Nosioci priča (kao i brojni sporedni, manji likovi) snažne su ličnosti kojima je pisac udahnuo mnoge vrline i mane, ambicije, zlobu i čast, sitne i krupne kaprice; obzirom na dug vremenski period u kome se priča odvija, veoma je važno (a Martin je to uspeo) da se protagonisti razvijaju i menjaju (dakle, ne ostaju na početnim pozicijama i podelama uloga) što pojačava njihovu uverljivost. „Pesma…“ je, od samog početka, vrlo uspešno baratala nekim od opštih žanrovskih mesta ali i široko uvreženim shvatanjima i predstavama (građenim u bezbroj dela popularne kulture) o tzv. mračnom Srednjem veku. Na takvoj pozornici, preuređenoj prema potrebama priče, svoje uloge igraju živopisni junaci, na zadovoljstvo sve brojnijih čitalaca (vrlo spremnih da Martinu oproste i poneku neusaglašenost između starih i novih nastavaka).

Uprkos popularnosti romana, ključni trenutak za globalnu slavu „Pesme…“ došao je marta 2011.g. kada je započelo emitovanje TV serije koja je ekranizovala prvi roman. Kvalitetni proizvod, rađen prema isto takvom literarnom predlošku, imao je velike šanse da bude uspešan i gledan ali je ćud gledalaca trebalo da presudi o sudbini serije odnosno snimanju druge sezone. Do kraja emitovanja prvog seta epizoda serija je postala – hit koji se nestrpljivo očekuje, masovno gleda i o kome se naveliko priča po medijima, od novina preko televizije do Interneta. Publika koja zna samo za TV seriju a ne i za knjige višestruko je nadmašila one sa čitalačkim predznanjem; rasprave o neslaganjima između romana i serije bile su manje česte i manje žustre od onih o samoj seriji. Opšti utisak je, ipak, bio izuzetno povoljan pa je kraj sezone dočekan vapajem fanova da se nove epizode što pre snime i emituju. Jedna od anegdota sa ovdašnjih foruma koji su pratili TV seriju krajnje je precizno oslikala neke od konzumentskih kontraverzi: naime, gledalac žali kako će teško podneti kraj serije i neizvesnost po pitanju daljih događaja na šta mu je odgovoreno da, ako mu toliko važno da zna šta je bilo dalje, jednostavno pročita drugu knjigu. Ovom solucijom gledalac je bio – šokiran i odgovorio kako on nije čitao ni obaveznu školsku lektiru a kamoli šta drugo! Za ovog konzumenta sem pokretnih slika „Igra prestola“ u drugim medijima jednostavno ne postoji. Ta frapantna činjenica dokaz je o kulturološkom ali čak civilizacijskom jazu između kultura pisane reči i kulture vizuelnih medija u kome ona prva i starija neminovno gubi.

Kako god bilo, drugi serijal „Igre prestola“, koji je ispratio događaje iz drugog romana, emitovan tokom proleća-leta 2012.g. praćen je sa većom pažnjom nego prvi i ocenjen kao vrlo uspešan (bez obzira na primedbe čitalaca o odstupanjima od knjige). Serija je postala i ostala globalna senzacija i događaj sezone. Sa takvim se nadanjima očekuje i emitovanje trećeg serijala koji će „pokriti“ prvi deo romana „Oluja mačeva“. Gledaoci bez literarnog predznanja moći će da uživaju u novim zapletima dok čitaoci pomalo strepe od sve izvesnijih skraćivanja i odstupanja od knjiga (obzirom da su one toliko obimne da ne mogu u svoj punoći biti pretočene u seriju zadatog broja epizoda); i na ovom polju širine događanja i uveljivosti opisa, romani ponovo dokazuju svoju premoć i integritet (jer Martina izdavači ne sputavaju u broju strana koje može na napiše). No, u celini gledano, svetska slava serijala romana „Pesma leda i vatre“ i TV serije „Igra prestola“ ne može se precizno razdvajati; knjige i epizode mogu da postoje jedni bez drugih ali bi njihova slava time bila nepotpuna i bitno okrnjena. Samo ruku pod ruku, literatura i televizija, ovog puta, čine jedinstven kulturološki fenomen čiji se krajnji domašaji teško mogu nazreti. Zbog toga, u ovom trenutke se treba manuti spekulacija i uživati u uzbudljivim, šarenim slikama koje nam se nude.

(2013)

 

/* */