Đorđe Bajić: Lazar Komarčić i kriminalistički roman

Đorđe Bajić:

LAZAR KOMARČIĆ I KRIMINALISTIČKI ROMAN

                      

Lazar Komarčić1

 

Književni bilans Lazara Komarčića je jedanaest pripovedačkih dela objavljenih u periodu od 1880. do 1909. godine2 što ga čini jednim od najplodnijih proznih pisaca epohe srpskog realizma. Iako se njegov književni značaj često previđa, pomenuti podatak o broju objavljenih naslova jasno govori da Komarčić nije bio kratkotrajna književna pojava. I pored Komarčićeve  plodnosti i  neospornih književnih kvaliteta, ime ovog pisca se prilično retko pominje u pregledima srpske književnosti. Skerlić ga nije uvrstio u svoju istoriju, a vođeni tim primerom to ne čine ni ostali književni istoričari Skerlićevog vremena (izuzetak je Andra Gavrilović koji Komarčiću posvećuje nekoliko redova u svojoj “Istoriji srpske i hrvatske kniževnosti za školsku i ličnu nastavu” iz 1927. godine).

Lazar Komarčić je za života bio poštovan i rado čitan pisac, ali se književna kritika nije ozbiljnije bavila njegovim radom. Povodom izlaska njegovih romana, u nekom od listova koji su se bavili književnošću, pojavio bi se poneki, uglavnom negatvan, kraći članak i to bi bilo sve. Tek povodom piščeve smrti, 1909. godine, objavljeno je nekoliko nekrologa u kojima je pokušano da se prikaže presek celokupnog Komarčićevog opusa ali ni tada nije  bila priznata književna vrednost njegovih dela (Pavle Popović je u “Srpskom književnom glasniku” priznao izvesne usluge koje je Komarčić učino za književnost ali nije propustio da napomene da su njegova dela bez trajne vrednosti). Razlog za negativan stav kritičara savremenika leži najvećim delom u Komarčićevom političkom angažmanu – kao član vladajuće stranke mnogim se zamerio svojim angažovanim novinarskim tekstovima.

Tek u drugoj polovini XX veka Komarčić je polako počeo da dobija mesto u srpskoj književnosti koje zaslužuje, ali je njegovo delo do današnjeg dana ostalo slabo i nedovoljno proučeno. Komarčić nije bio pisac koji je za sobom ostavio remek-dela ali je bio prvi pisac koji je u srpsku kniževnost uveo nove žanrovske forme, kao što su fantastični  (“Jedna ugašena zvezda”) i kriminalistički roman.

Iako je stvarao u doba realizma, Komarčić nije bio tipični predstavnik svog vremena. U svojoj “Istoriji srpske kniževnosti” Jovan Deretić ga ubraja u saputnike realizma, pošto zbog brojnih elemenata pozne romantike, koje njegovo delo poseduje, nije mogao biti svrstan u realiste. Kada se Komarčićeva dela  pročitaju  postaje evidentno da je na njega, kao pisca, presudno uticala poetika romantizma. Komarčićeva povezanost sa romantizmom nije slučajna. On je generacijski pripadao epohi romantizma ali je sticajem okolnosti u književnost ušao kasno, kao četrdesetogodišnjak. Uticaj realista (predhodnici – Glišić i Lazarević, savremenic i- Veselinović, Matavulj i Sremac) se može osetiti u slikanju ambijenata i nekih likova, ali po složenosti i razvijenosti fabule njegovi romani predstavljaju izdanak pozne romantike (realisti fabulu potiskuju u drugi plan).  Romantičarski elementi su najizraženiji na početku i kraju njegovog književnog stvaranja.

Po razvijenosti fabule Komarčićevi romani se približavaju zabavnoj književnosti3 koja krajem XIX veka doživljava svoj procvat. Fabule njegovih romana su krcate iznenadnim obrtima i neobičnim slučajnostima a sižejne linije se u njima ponekad toliko zapetljaju da se čitalac može lako izgubiti u obilju događaja. Fabula u zabavnim romanima odnosi prevagu nad junacima, koji su joj u potpunosti podređeni, tako da se pored shematizacije4 toka radnje, vrši i shematizacija ljudskih likova, koji se redukuju na puku funkciju unutar unapred determinisane priče.

Već sam spomenuo da se Komarčić  smatra začetnikom kriminalističkog romana u srpskoj književnosti (Dušan Ivanić “Srpski realizam”) i najistaknutijim predstavnikom tog žanra u srpskoj književnosti XIX veka (Jovan Deretić “Srpski roman 1800-1950”).

Kriminalistički roman se smatra najpopularnijom granom5zabavne književnosti. Sam pridev “kriminalistički” (latinska imenica crimen znači zločin, zločinstvo) nam jasno signalizira tematiku kojom se ova vrsta romana bavi. Ljudska fascinacija zločincima i zločinom je inspirisala nastanak mnogobrojnih književnih tvorevina koje su predmet svog ineresovanja tražile u tamnoj strani ljudskog ponašanja. Brojna remek-dela klasične književnosti su obrađivala ovu tematiku – setimo se samo nekih  čuvenih komada antičkog i elizabetanskog pozorišta poput “Orestije” i “Hamleta”. Ipak, čitav niz vekova nisu stvoreni potrebni uslovi za formiranje jednog posebnog književnog žanra koji bi se bavio isključivo tematikom te vrste. Tek se krajem XVIII i početkom XIX veka, sa rastom popularnosti forme romana, stvaraju se potrebni preduslovi za nastanak kriminalističkog žanra. Poslednjih decenija XVIII veka produkcija romana je naglo porasla6 Među  mnoštvom dela preovladavala su ona  koja su se mogla svrstati u zabavnu ili trivijalnu književnost dok je procenat romana sa umetničkim pretenzijama bio znatno manji. Zahtevi rastućeg tržišta su prouzrokovali pravu poplavu zabavne i uglavnom senzacionalistički obojene lektire. Postepeno, kriminalistički roman je počeo da se diferencira iz tog pučkog štiva u kojem je bilo i pustolovine, i ljubavi, i zločina, i zagonetke.

Tri Komarčićeva romana (“Dragocena ogrlica”, ”Dva amaneta” i “Prosioci”) u sebi sadrže elemente koji ih čine veoma bliskim kriminalističkom romanu ali treba imati u vidu da je u to vreme, u svetskim razmerama, ova vrsta romana tek bila u povoju, kao i da konvencije i odlike žanra još uvek nisu bile jasno ocrtane i prihvaćene. Kada je Komarčić objavio svoj prvi roman (“Dragocena ogrlica”, 1880) Konan Dojl je bio još uvek daleko od stvaranja lika Šerloka Holmsa a Poovo delo Komarčić po svemu sudeći nije poznavao (ili ono bar nije uticalo na njega). Za Komarčićevo formiranje bile su značajne sasvim druge tradicije u kriminalističkom romanu. U Srbiji su u to vreme (kao i svuda u svetu) bili veoma popularni zabavni romani objavljivani u tzv. “sveskama za groš“. U prvo vreme ova vrsta publikacija je bila pre svega dostupna čitaocima koji su poznavali neki od svetskih jezika (Komarčić je, valja pomenuti, govorio nemački) ali se ubrzo pojavio i znatan broj prevoda na srpski. Uspeh ovih romana inicirao je srpske pisce da počnu da rade na stvaranju originalnih dela i jedan od prvih razultata tog nastojanja je upravo Komarčićeva “Dragocena ogrlica”.

Za razvoj srpske zabavne književnosti posebno je značajan rad Pere Todorovića koji je u okviru podliska “Malih novina”, u periodu od 1889. do 1903. godine, objavio oko trideset romana u nastavcima (“Beogradske tajne”, “Lepe grešnice”, “Mađije na prestolu”, “Trgovina ljudskim mesom”, “Pakao. Krivični roman iz srpskog života”, “Aspide”…). U želji da privuče čitaoce Todorović je tragao za senzacionalnim, pikantnim, tajanstvenim i sentimentalno-patetičnim temama koje su nailazile na dobar prijem publike. Fabule njegovih romana-feljtona  su preuzimane direktno iz aktuelnog društvenog života u Srbiji i predstavljale su mešavinu dvorskih, političkih i erotskih intriga, u kombinaciji sa trgovačko-finansijskim špekulacijama i skandaloznim porodičnim tajnama. Neke od navedenih tema obrađivao je i Komarčić u svojim romanima ali, mora se primetiti, sa mnogo više književnog ukusa i uspeha.

Treba primetiti tendencije u Komarčićevim romanima koje ih čine tematski bliskim skupini dela koja su se bavila romansiranjem poznatih sudskih procesa a koja predstavljaju jednu od preteča kriminalističkog romana. Sva tri navedena Komarčićeva romana, u većem ili manjem obimu, su inspirisana  slučajevima poznatim iz ondašnje sudske prakse.

Formirajući se pod uticajem popularne literature koja se bavila poznatim sudskim procesima kriminalistički roman je od samog početka svog formiranja igrao na kartu ljudske fascinacije zločinom i senzacijom. Delovanje pravosuđa je pobuđivalo veliku pažnju čitalaca a interesantno je da su se u tim ranim tekstovima  zločinci često prikazivali kao simpatični junaci sa kojima bi se čitalac poistovećivao. Veliki je zločinac neretko bio prikazivan kao osoba superiorna sudskom aparatu, predstavnik “istinske pravde”. Promena u načinu tretiranja lika zločinca su se desila 1773. godine sa publikacijom prvog “Njugejt kalendara”7 koji je donosio čitav niz istinitih pripovesti o pravim zločinima. Likovi počinilaca zločina su i dalje bili u prvom planu ali su prikazani sa daleko manje simapatija nego u sličnim publikacijama koje su objavljivane pre toga. Pišući o “Njugejt kalendaru” u svojoj knjizi “Forma i ideologija detektivske fikcije” Stiven Najt ističe: ”Kratki poučni predgovori ovih pripovesti su  donosili zastrašujuća upozorenja; jedno od prvih izdanja je zbog  njene edukativnosti zbirku preporučivalo roditeljima, kao i onima koji su se spremali na daleka putovanja.” Početkom XIX veka kriminalističke pripovesti ne samo da  su sve više insistirale na ispravnosti mehanizma pravosuđa nego su se istovremeno sve više komercijalizovale postajući štivo za relaksaciju sve šire publike. Ova laka i bezvredna literatura je imala samo jedan zadatak: da zabavi čitaoca zadovoljavajući njegovu fascinaciju senzacionalističkim kriminalnim slučajevima. Originalnih dela ove vrste u Srbiji nije bilo mnogo ali su i ona postojala. Godine 1880., na primer, je objavljena “kriminalna pripovetka” “Život za dinar” izvesnog Tase J. M.-a, svojevrsna srpska verzija engleskog “Njugejt kalendara”, u kojoj su se bez bilo kakve književne vrednosti i dublje razrade karaktera zločinaca i prirode krivice opisivali slučajevi iz sudske prakse.
 
Interesantno je pomenuti izuzetnu sličnost nekih od Komarčićevih romana sa tzv. senzacionalističkim romanom. Šezdesetih godina XIX veka u Engleskoj postaju izuzetno populan tzv. senzacionalistički roman (eng. sensation novel) koji je vodio poreko od publikacija kao što su pomenuti “Njugejt kalendar” i “yellowback” edicije. Ketlin Tilotson u svom tekstu “Lako štivo 1860-tih” ovu kniževnu pojavu naziva “roman sa tajnom”. Sama tajna ne mora obavezno biti povezana sa krininalnim aktom, ali je njihovo otkrivanje često podrazumevalo određen stepen kriminalne aktivnosti, što je, iako ne uvek kjučno za priču, pomagalo da roman bude što “senzacionalističkiji”. Sama odrednica “senzacionalistički” može se tumačiti na više načina: namerom autora da uzbudljivom i napetom pričom punom preokreta isprovocira intenzivnu emocionalnu reakciju  čitaoca; korišćenjem te reči u novinskim natpisima povodom tadašnjih suđenja koja su izazivala izuzetnu pažnju među građanstvom ali i izuzetnom popularnošću koja je ova vrsta romana u svoje vreme imala… Glavni predstavnici ove struje su bili Elen Vud (Ellen Wood), Meri Elizabet Bredon (Mary Elizabeth Braddon) i Vilki Kolins (Wilkie Collins, 1824-1889).

Senzacionalistički roman svakako sadrži brojne elemente kriminalističkog žanra ali se uglavnom ne smatra njegovim delom. Čak i kada bi senzacionalistički roman i njemu slične tvorevine ubrojili  kao jednu od podvrsta kriminalističkog romana (što neki poznavaoci uostalom i čine) moramo biti svesni bitnih razlika između ove vrste romana i kriminalističkog romana u užem smislu (detektivskog romana, pre svega).

Ovom prilikom ću navesti određene motivske elemente senzacionalističkog romana koji su prisutni i kod Lazara Komarčića (u zagradi su navedeni naslovi  Komarčićevih romana u kojima se oni javljaju):

– tajne iz prošlosti, najčešće u vezi pravog identiteta nekog od likova (“Dragocena ogrlica”);
– bogate žene sa tajnama (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”); kritika  položaja žene u društvu, feminizam (“Prosioci”, delimično “Dragocena ogrlica”);
– viktimizacija mladih i neiskusnih likova od strane starijih, iskusnih kriminalaca (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”);
– kriminalne zavere, često u vezi sa problematikom braka, smrti i nasleđa (“Dragocena ogrlica”,”Dva amaneta”, delimično ”Prosioci”);
– brak iz koristi u kome jedan supružnik prisvaja novac drugog i/ili uzrokuje njegovu smrt (“Dragocena ogrlica”, ”Dva amaneta”);
– počinilac kriminalnog akta koji je čitaocu poznat od samog početka romana za razliku od stila detektivske priče u kojoj se počinioc demaskira tek na kraju dela  (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”);
– likovi-dvojnici (“Jedan razoreni um”);
– uvođenje pisanih dokumenata, poput pisama, priznanja i dnevnika, u tkivo romana (“Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta”,  “Jedan razoren um”…);
– snovi8 (“Jedan razoren um”).

Komarčić je sasvim sigurno bio upoznat sa produkcijom ove vrste romana ali ne možemo znati u kojoj meri i sa kojim piscima mada ovo drugo, u krajnem slučaju, i nije od krucijalnog značaja imajući u vidu da se uglavnom radilo o bezvrednim romanima za jednokretnu upotrebu (tj. jedno čitanje). Komarčić najverovatnije nije bio u prilici da čita izvorne engleske naslove koji su zasnovali ovaj pravac ali su glavni elementi ove vrste romana već više decenija bili opšta mesta u evropskoj produkciji trivijalne kniževnosti. Ono što treba primetiti jeste da je Komarčić  preuzeo pomenute motive, ali to preuzimanje nije bilo automatsko. Komarčić je “pozajmljene” elemente uglavnom preoblikovao i prilagodio domaćim uslovima i mentalitetu (pogotovo u romanu “Prosioci”) i to mu se mora priznati kao zasluga.
                                                     
                   
“Dragocena ogrlica”(1880)
 
Komarčić je “Dragocenu ogrlicu” u prvim konceptima imao još sredinom sedamdesetih godina XIX veka ali su ga ratovi sa Turcima omeli da delo završi i objavi pre 1880. godine9. Poznat je i pominjan uticaj koji su na Komarčića imali pozni francuski romantičari- pre svega Viktor Igo, ali i u današnje vreme slabo poznat Oktav Feje, pisac romana “Pariske tajne”. Taj uticaj je najvidljiviji u Komarčićevom romanu prvencu. Ono što se može odmah primetiti je činjenica da Komarčić radnju svog romana smešta u grad P… (očigledna aluzija na Pariz) sa početka XIX veka. Iako nam pisac u tekstu eksplicitno ne kazuje da se radnja odvija u Francuskoj imena junaka i određene istorijske okolnosi (spominjanje revolucije, na primer) nam na to jasno pokazuju. Pored zemlje u kojoj se radnja odigrava bliskost sa Igoom je naglašena paralelama koje se mogu povući između Komarčićevih junaka i aktera “Jadnika”. Dodirne tačke imeđu Flavija i Marija, Adele i Kozete, Ogista Deginja i Žana Valžana, kao i sličnosti nekih drugih likova i epizoda “Dragocene ogrlice” i “Jadnika” su očigledne i svakako intencionalne. Komarčiću je Igo bio jedan od omiljenih pisaca, njegove “Jadnike” je dobro poznavao ali “Dragocenu ogrlicu” ne možemo nazvati plagijatom. Komarčićevo delo se svojim obimom i intencijama znatno razlikuje  od svog glavnog uzora. Prvenstvena namera ovog, posebno u poređenju sa “Jadnicima”, kratkog romana je da zabavi svoje čitaoce i on nije realizovan kao ozbiljna i sveobuhvatna studija društva. “Dragocena ogrlica” je jedan naivan ali izuzetno vešto napisan roman čija je glavna vrednost u neusiljenom stilu u kome se ne oseća napor pisanja i vešto konstruisanoj fabuli koja lako zadržava pažnju konzumenta.

Mnoge od navedenih kvaliteta ovog dela primetili su i neki od Komarčićevih savremenika. U okviru pregleda objavljenih knjževnih naslova (list “Otadžbina”; V, 17, 1880) Andra Nikolić najveću pažnji (i prostor) posvećuje upravo Komarčićevom romanu. U ovom tekstu Nikolić hvali roman ističući njegvu poučnost i važnost teme kojom se bavi, ali i zanimljivost koja će privući čitaoce. Već tada je primećena  i veza sa Igoovim “Jadnicima”.  U daljem toku teksta Nikolić se osvrće i na mane koje smatra da Komarčićev roman poseduje: “Šteta je samo što je sve zbijeno u okvir jedne priče a građa je prekrasna za potpun roman… Mnogo toga je ostalo samo nagovešteno, likovi su slabo razrađeni… Čitalac se održava u nekoj tajanstvenosti- (što je) jedna nevolja bez koje, hvala Bogu, može današnji roman”. Krajnji Nikolićev sud o romanu je ipak veoma pozitivan i on ga na kraju članka sumira sledećim rečima: “Pored svoje suvremene sadržine i privlačne pripovedne tehnike, “Dragocena ogrlica” je napisana jezikom pravilnim i lepim, i mi je bez zatezanja najlepše preporučujemo svima našim čitaocima. Uz prijatnu zabavu daje ona čitaocu pouke i pokreće ga na razmošljanje o mnogim suvremenim stvarima”. U svom članku  Andra Nikolić je sasvim lepo zapazio glavne vrline i mane Komarčićevog prvog romana.

 “Dragocena grlica” je i sa gledišta današnjeg čitaoca interesantan tekst (u svom predgovoru Komarčićevim sabranim dalima iz 1970. godine, Božidar Kovačević upravo ovaj roman preporučuje poklonicima Agate Kristi i Žorža Simeona), koji uz sve svoje nelogičnosti i nedorađenosti može da pruži par sati prijatne zabave. O nekim dubljim vrednostima ovog dela nema svrhe raspravljati jer je u njemu, ako se izuzme par refleksija o korumpiranosti sudskog aparata, gotovo sve podređeno zabavi čitaoca. Od svih Komarčićevevih romana to je roman koji je najbliži modelu zabavne literature XIX veka i nosi njene brojne odlike. Veze sa ranim oblicima kriminalističkog romana su evidentne. Glavna intriga se vrti oko krađe dijamantske ogrlice neprocenljive vrednosti i sudskog procesa koji je usled toga započet. Na samom početku ove “priče u svoje vreme” pisac stvara okvir u kome uvodi pripovedača, učitelja, koji okupljenom društvu, u atmosferi beogradske gostionice, pripoveda povest koju je jednom davno pročitao a koja je veoma slična okolnostima u vezi, tada veoma aktuelnog, slučaja testamenta pokojnog Ilije Kolarca. Ovim povezivanjem priče romana sa stvarnim, savremenim događajem iz sudske prakse (Kolarčevi naslednici su želeli da se dokopaju novca koji je ovaj ostavio u dobrotvorne svrhe) Komarčić se pridružuje trendu rane kriminalističke literature koja je svoju inspiraciju crpela iz stvarnih kriminalnih slučajeva.

Roman je podeljen na kraći uvodni deo (naslovljen “Mesto predgovora”) i XXIV poglavlja. “Dobri učitelj” ne pripoveda svoju priču prospektivno i pravolinijski već često pravi digresije u vidu retrospektivnih epizoda iz daleke ali i bliske prošlosti. Lako se može izračunati da je glavna radnja locirana u Pariz oko 1815. godine ali su česta, i za priču važna, vraćanja u vreme pre francuske revolucije iz 1789. Česte digresije i “povratak u prošlost” služe piscu kako bi objasnio i motivisao određene događaje iz glavne radnje. Kompozicija romana je zbog svega navedenog daleko od jednostavne ali se mora priznati da je Komarčić u tom domenu pokazao zavidnu pripovedačku veštinu i da je čestim izmenama vremenskih okvira postignuo određenu dinamiku koja pomaže efektnosti priče.   

“Dragocena ogrlica” je (da upotrebim termin Jovana Deretića) roman tajne, ili preciznije: roman tajni jer je u ovom delu prisutno više od jedne zagonetke. Zagonetka (enigma, tajna) je glavni princip na kome se izgrađuje struktura kriminalističkog romana.         

Zahvaljujući  prisustvu zagonetke formira se linearno-povratni tip naracije koji u sebi sadrži učestalo smenjivanje prospektivnog (postavljanje zagonetke) i retrospektivnog (odgonetanje zagonetke) pripovedanja što je slučaj i u “Dragocenoj ogrlici”. Interesantno je da je čitaocu od gotovo samog početka romana poznat identitet osobe koja je ukrala dragocenu ogrlicu, mada  ne i svi motivi koji su do te krađe doveli (jedan od motiva je  materijalna korist, drugi, intrigantniji, saznajemo tek u drugoj polovini romana). Glavna radnja se, znači, ne vrti oko pronalaženja počinioca zločina (kao što je slučaj u klasičnom detektivskom romanu, tzv. hudanitu) već oko dokazivanja (pred sudom) da je optužena, markiza Andronita Bonviljska, krađu počinila. Na tužitelju, mladom Flaviju Rozetu, je da uz pomoć prijatelja i  advokata Bosijea dokaže dve stvari: da je markiza prisvojila ogrlicu njegove pokojne majke ali i, što je mnogo važnije, da je on sin i legitimni naslednik  markiza Artura de Rivijera. Ako bi se rukovodili podelom10 koju je napravio Stanko Lasić u svojoj studiji “Poetika kriminalističkog romana” Komarčićev roman je najbliži kompozicionoj shemi nazvanoj oblik potere. Identitet zločinca nam je poznat od početka romana tako da se akcenat stavlja na proces njegovog privođenja licu pravde. Glavni prigovor ovom obliku kriminalističkog romana leži u tvrdnji da se otkrivanjem identiteta zločinca gubi na zagonetnosti koja je neophodna da bi se jedan roman uvrstio u kriminalistički žanr. Taj prigovor tvrdokornih pristalica oblika istrage, detektivskog romana i hudanita se može samo delimično prihvatiti. To što znamo ko je zločinac ne znači automatski da su pronađeni odgovori na sva pitanja. Problemi vezani za zločinački čin deluju kao zagonetka i mogu se otkrivati/objašnjavati u toku romana. Otkrivanje motiva koji su doveli do zločina i prikazivanje psihologije zločinca postaju veoma važan kompozicioni element ovog oblika kriminalističkog romana. Napetost se gradi uz pomoć potenciranja neizvesnosti ishoda potere: hoće li zločinac uspeti da nadmudri progonitelje i izbegne zasluženu kaznu ili će biti propisno kažnjen za svoja zlodela?

Glavna tajna koju Komarčić unosi u “Dragocenu ogrlicu” se ipak vrti oko otkrivanja identiteta određene osobe, samo što se ovoga puta ne radi o zločincu već, naprotiv, o dobrotvoru. Doduše, nagoveštaja o tome ko je Flavijev tajni “anđeo čuvar” ima dovoljno da svaki iole pažljiviji čitalac već u ranim fazama romana može odgonetnuti o kome se radi. U “interesu priče” pripovedač nam već u prvim glavama romana iznosi događaj koji se odigrao 28 godina pre glavne priče: plemeniti markiz Artur de Rivijer “udara temelj sreće” malom uličnom prodavcu igala poklanjajući mu pozamašnu svotu novca. U malom prodavcu nije teško preoznati bogatog trgovca Ogista Deginja (francuski l’aiguille- igla) koji, želeći da se oduži za dobro koje mu je učinjeno, i sam postaje dobročinitelj tajno pomažući Arturovog sina. Realno posmatrano, podizanje tajne identiteta dobročinitelja na rang glavne zagonetke nije bilo potrebno. Svako ko je bar površno  upoznat sa zakonitostima i shematičnošću zabavne lektire može sa lakoćom pogoditi o kome se radi a to dovodi u pitanje svrsishodnost insistiranja na toj “zagonetki”.

Sa druge strane, otkrivanje pravih raloga postupaka markize Bonviljske je veoma vešto i efektno uklopljeno u tkivo priče. Na početku je naznačeno da je Andronitin motiv očaranost lepotom ogrlice ali se takođe nagoveštava i da je probuđena njena ženska sujeta. Kada radnaja romana već odmakne, i kada Andronita bude javno optužena za krađu, u prlici smo da saznamo dublje motive koji se kriju iza ovog kriminalnog čina. Tek pošto presuda bude izrečena (zbog rigidnih zakonskih odredbi i uticaja Andronitinig  muža Mišelja Mozentala na sud, Flavije ostaje bez ogrlice ali uspeva da dokaže svoj pravi identitet) saznajemo o događaju koji se zbio noć uoči suđenja: zbog silnog uzbuđenja i krivice koja je razjeda Andronita pada u groznicu. Njena kći, Adela, neguje majku i slušajući njeno buncanje shvata da je ona zaista kriva za zločin koji joj se pripisuje kao i raloge zbog kojih je on počinjen: u mladosti je Andronita bila zaljubljena u Artura de Rivijera ali se on oženio drugom što je ljubav mlade žene pretvorilo u mržnju.

U bunilu, Andronita okriva svoju najbrižljivije čuvanu tajnu:

“Bomjere, ne karaj me!… karaj me, ja te nisam poslušala!… Ne znam ja gde je dete, baba Džoma zna… Ona ga je odvela… Ano Seviljska, čuj, ja sam ti se osvetila… Ti si mene ponizila- ubila… I ja sam tvog sina… Adelo, ne daj me- udaviše me!”.

Andronita se nije zadovoljila samo prisvajanjem skupocene ogrlice (koja je, posle revolucije, bila jedini ostatak bogatstva de Rivijerovih) već je i Arturovog malog sina, koji joj je poveren na čuvanje, lišila imena dajući ga prosjakinji baba Džomi koja ga je godinama eksplatisala i  zlostavljala.

U sledećem poglavlju Komarčić kompletira priču o Androniti pripovešću gostioničarke Žanete, koja je poznavala markizu od detinjstva tako da imamo potpunu sliku karaktera i motiva ove lepe ali sujetne žene. Andonitin lik je ovim dobio na dubini koja nije svojstvena ostalim akterima ovog Komarčićevog romana. Ostali glavni likovi su samo skicirani i pisac im ne posvećuje previše pažnje. Njihova uloga u romanu je da služe fabuli i svodi se na tipske prikaze poznate iz zabavne književnosti tog vremena. Posebno su slabo razvijeni nominalno glavni junaci- Flavije i Adela. Flavije je više pasivan nego aktivan lik, o njemu se više pripoveda nego što ga vidimo kako dela. Za Adelu se napominje da je veliki borac za emancipaciju žena ali se to po njenim postupcim ne vidi: ona je tipična jednodimenzionalna heroina romantičnih priča koja, kada se nađe u nevolji, bespomoćno čeka da bude spašena. Uloga Ogista Deginja je svedena na funciju “boga iz mašine” (deus ex machina) koji rešava probleme brojnim likovima i propagira ljubav prema bližnjem i milosrđe kao najuzvišenije od svih ljudskih osobina. 

Komarčić je imao više uspeha u prikazivanju epizodnih likova kojima roman obiluje a koji su skicirani sa više uverljivosti nego glavni akteri (stari juvelir Duferin, Džon Petar i Bela, advokat Bosije…). Po svojoj posebnoj ineresantnosti izdvaja se lik Kriša Manjela, predsednika Velikog pariskog suda. Posle iznenadne smrti markize Bonviljske Kriš i ostali članovi njegove klike smišljaju kao da se Mišelj Mozental dokopa ženinog nasledstva. Glavna prepreka je Andronitina kćer iz prvog braka, Adela. Odlučuje se da oglase da je devojka usled majčine smrti “pomerila pameću”. Adelu posle sahrane (tokom koje je sa pažnjom posmatra misteriozni crvenobradi čovek) smeštaju u ludnicu. Mišelj, naravno, preuzima brigu o poćerkinom nasledstvu.

Novi kriminalni poduhvat otkriva svu veličinu i monstruoznost zločinačke zavere, kao i nedvosmislenu korumpiranost najviših pariskih zvaničnika. Otkriva se i da su Mišeljeve prve dve žene umrle naprasno ali da je ovaj oslobođen svih optužbi jer su lekari i pravnici zaduženi za te slučajeve pripadali Krišovoj kamarili. “Vrana vrani oči ne vadi”, kaže jedan od likova. Ogist Deginj zna za ovu zaveru kao i za činjenicu da je Adela samo veoma uznemirena majčinom smrću ali ne i luda: misteriozni crvenobradi čovek koji ju je posmatrao na sprovodu je čuveni psihijatar Mišon Daženoa koga je Deginj lično poslao da motri na devojku i vidi da li pokazuje neke od znakova psihičkog oboljenja. Flavije je očajan jer smatra da je njegova tužba izazvala markizinu smrt i Adelino ludilo. Mišon umiruje mladića sledećim rečima: “Oni isti ljudi koji su doneli onakvu presudu o ogrlici vaše pokojne matere rade da upropaste i ovu kukavnu devojku. Neprijatelj je odveć silan. Ali je Bog moćniji, jači. On je na našoj strani… Adela je zdrava!”. Deginj  ubrzo otkriva Flaviju da je on  njegov dobrotvor.

U finalu romana Deginj i njegovi prijatelji ne kreću u direktan sukob sa korumpiranim moćnicima jer smatraju da je takva borba već unapred osuđena na propast. Kratke novinske vesti izveštavaju o nestanku Adele iz ludnice, preseljenju Ogista u Englesku, o tome da je Mišon napustio profesuru a Bosije advokaturu… Gotovo svi pozitivni likovi se iz Francuske sele u Englesku gde prisustvuju svadbi Adele i Flavija koji, uz Deginjevu svesrdnu novčanu pomoć, radi kao lekar za sirotinju… Kraj romana je bez svake sumnje napisan na brzu ruku i predstavlja svojevrstan antiklimaks. Podzaplet o zločinačkom udruženju i Adelinom izručenju u ludnicu je, na žalost, ostao najvećim delom nedovoljno iskorišćen. Sumljive smrti Mišeljovih žena su takođe samo uzgredno spomenute iako je i tu Komarčić imao sjajnu mogućnost da se detalnije pozabavi prirodom tih zločina i svom romanu ubrizga čitav niz elemenata koji bi ga još više približili kriminalističkom žanru. Ovako, mnogo toga je ostalo samo u nagoveštaju i bez odgovarajuće razrade.

Čini se da je deo romana u kojem je prikazano suđenje Komarčić doživeo kao vrhunac dela tako da je sve što je usledilo posle toga doživeo kao svojevrsni epilog priče koji nije smarao potrebnim da  razvija i dorađuje. Propuštena je sjana prilika da se srpska književnost obogati za jedan provorazredni kriminalistički roman. Komarčić je imao ideje za zanimljivu priču, ali nije uspeo da tu priču na pravi način ispriča. Poslednja rečenica “Dragocene ogrlice” je “Zagonetka je odgonetnuta!”. Ako ovaj roman gledamo sa stanovišta kriminalističkog žanra postavlja se pitanje da li je takva zagonetka uopšte i zavredela odgonetanje.

 

“Dva amaneta” (1893)

Godina 1893-ća je bila veoma važna za književnu biografiju Lazara Komarčića. Te godine će objaviti dva romana koji se smatraju vrhuncem njegovog stvaralaštva: “Jedan razoren um” i “Dva amaneta”. “Jedan razoren um” je roman po kojem je Komarčić ostao najviše upamćen. Ovaj roman mu je doneo lep uspeh u vidu nagrade Srpske kraljevske akademije (dok je roman bio još u rukopisu) a za piščeva života je doživeo dva izdanja (1893 i 1908). Opšte je mišljenje da je “Jedan razoren um” najzreliji umetnički rezultat piščev. Roman je u vreme objavljivanja predstavljao pravu kniževnu novinu: kroz priču o dva prijatelja koji su zaljubljeni u istu devojku, pisac je istraživao istoriju jednog psihopatološkog slučaja, njene uzroke, tok i posledice. U to vreme motiv dvojnika često je upotrebljavan u evropskim i severno-američkim romanima sa kriminalističkim elementima. Brojni romani i priče (mada ne obavezno kriminalističke orjentacije) XIX veka su sadržali zaplete koji su se vrteli oko dvojnika i blizanaca: Poov “Viljem Vilson”   (“William Wilson”, 1839), Mark Tvenov “Kraljević i prosjak (“The Prince and the Pauper”,1882)… Komarčić svojm romanom sledi ovaj trend, ali iako je jedan od centralnih motiva u “Jednom razorenom umu” motiv dvojnika Komarčić ga ne upotrbljava na žanrovski očekivan način već se opredeljuje za istraživanje psihološke motivacije svojih likova i psihički slom jednog od njih. Misterija i kriminalistički elementi nisu imali mesta u ovoj psihološkoj studiji jednog ludila.

Iako su danas “Dva amaneta” slabo  poznat roman u vreme inicijalnog objavljivanja ovo delo je naišlo na dobar prijem publike tako da je za relativno kratko vreme doživelo dva izdanja (prvo 1893. i drugo 1914). Drugo izdanje je objavljeno u oviru prvog kola “Savremene biblioteke” koje je uz Komarčićev roman sadržalo i naslove kao što su: “Pobedilac” Henriha Sjenkjeviča, “Kozaci”  Lava Tolstoja, “Napoleon” Aleksandra Dime… Iz ovoga se može videti da su se “Dva amaneta” našla u probranom društvu romana koji su se smatrali zabavnom ali i kvalitetnom lektirom.

Kada je roman objavljen nije naišao na veliku naklonost književnih kritičara. U časopisu “Stražilovo” (u okviru rubrike “Književne beleške”) se  bez bilo kakvog dužeg osvrta samo pominje da je roman štampan. U tekstu “Reč, dve o romanu” objavljenom u “Javoru” Jaša M. Prodanović kritikuje Komarčića zbog prikazivanja lika zločinca Kuzmana. Milan Savić se u tekstu “Dva slična romana” suprostavlja ovom sudu rečima: ”Kad bi se samo uzori- kao što hoće g. Prodanović- unosili u romane, onda hvala! na takvim delima. Na ovoj zemlji i nema takvih ljudi; pisci bi morali zahvatiti na nebo, u anđeoski raj, da dođu do uzora”. Iako opravdava postojanje Kuzmanovog lika Savić u ostatku tekstu ne nalazi puno hvale za Komarčićev roman. Savić roman naziva pukom “govorničko- kriminalnom raspravom sa čitaocem”. Upoređujući “Dva amaneta” sa romanom “Vidina ljubav” (koji je objavljen u isto vreme, a koji je takođe za jednu od važnih komponenti fabule imao  nesrećnu ljubav dvoje mladih) Savić daje prednost drugom, iako priznaje da je prvi roman “življi i efektniji”. Razlog za Savićev protest leži pre svega u kompoziciji druge polovine Komarčićevog romana koju opisuje na sledeći način: “ U drugom pak (delu) ide sve, kao nenamazana i pokvarena mašina preko kakve užasne kaldrme, zapinje svaki čas, da za tim iznova počne, pa da posle dužeg teglenja i toskanja tamo stigne gde je već bila; tek od 218. strane ulazi se jedva u neki organski nastavak, pa se na 268. skoči u napred a na 269. opet vrati…”.

Iako Savićeva kritika nije sasvim neosnovana čini se da je preoštra. Komarčić je očigledno voleo da u svojim delima smenjuje i prepilće vremenske planove, tako da se i u “Dva amaneta”, kao i u “Dragocenoj ogrlici”, koristi tim postupkom. Roman ima dva glavna pripovedna toka: u prvom, prospektivnom, pripoveda se o nastojanjima da se ispoštuje poslednja volja bogate ali nesrećne Pave; u drugom, retrospektivnom, govori se o nesrećnoj ljubavi Pave i Ljubiše. Pripovedač “Dva amaneta”, Miša, je ujedno jedan od aktera ove priče a o određenim događajima saznajemo iz pisama i pričanja drugih likova. Deo romana koji se bavi Pavinim i Ljubišinim usudom svakako spada u slabije stranice “Dva amaneta”. Ovu sentimentalnu, i ne baš previše ubedljivu  povest, saznajemo iz pričanja Ljubišine udovice Slavke i ona zauzima oko dve petine romana (od 72. do 138. strane u izdanju iz 1914.) usporavajući prospektivnu radnju koja se bavi pitanjima Pavinog testamenta.11[

Prospektivni tok romana počinje slučajnim susretom dva stara školska druga na Kalemegdanu: pripovedača Miše i nekadašnjeg velikog sanjalice i zaljubljenika u zvezde Ljubiše koji je građen po uzoru na junake romana romantizma. Susret budi brojne uspomene na zajedničke dane a u kraćem Mišinom retrospektivnom osvrtu upoznajemo i ostale članove nekadašnje studentske družine od kojih, za dalji tok priče, najveću važnost ima Kuzman Jeličić. Nekoliko meseci posle tog susreta, pred sam Božić, Miši stiže vest da mu je drug umro i on hita kako bi se našao na rasplaganju Ljubišinoj udovici Slavki i deci. Pored Ljubišinog odra Miša zatiče misterioznu ženu u crnom. Taj susret on opisuje na sledeći način: “ Jedna od onih gospa u crnini,  usta, pređe polako preko sobe, pređe kao nekakva senka… Svi su plakali. Samo ona gospa ne… Priđe mrtvačkom stolu. Stade više Ljubiše. Lice joj je bilo bleđe no ono u samrtnika; a ona sama je više ličila na neko priviđenje, no na živog stvora. Njeni se pogledi zaustaviše na onom skamenjenom osmehu Ljubišinom. Ja bejah zaboravio gde sam. Gledao sam u ovu zagonetnu ženu. Učinilo mi se, kao da vidim strahovite talase koji jenom dušom biju u studeno stenje nekih dalekih i tužnih uspomena”. Kada je Miša po drugi put sreo tajanstvenu ženu (isto tokom jedne posete Ljubišinoj udovici) utisak koji je na njega ostavila bi je još dublji: “…cela njena pojava imala je nečega u sebi što podseća na senke mrtvih. Njeno bledilo se prelivalo u neku prozračnost, a prozračnost je, zna se, iz oblasti duhova”. Pisac nam jasno nagoveštava da misteriozna dama u crnom krije neku, za dalji tok romana, potencijalno važnu tajnu. Komarčić dosta vešto uvodi motiv tajanstvene žene koji nije retkost u kriminalističkim i njima srodnim romanima. Miša pri prvom susretu ne zna ko je ona a ne prepoznaje je ni prilkim drugog viđenja iako mu je njena pojava privukla pažnju. Komarčić se, ipak, ne odlučuje za varijantu po kojoj bi svoje čitaoce držao duže u neizvesnosti. Iz razgovora sa Slavkom Miša ubrzo saznaje da je žena u crnom njihova zajednička prijateljica iz mladosti, Pava. Miša je začuđen jer je Pavu upamtio kao veselu zlatokosu devojku. Na pitanje šta je izavalo toliku transformaciju Slavka mu odgovara da je uzrok Pavin muž: advokat Kuzman Jeličić. Naravno, Komarčić nam ne saopštava odmah šta je to Kuzman učinio kako bi izazvao takvu Pavinu promenu već nas tokom romana postepeno obaveštava o uzrocima koji su do toga doveli.

U uvodnom delu teksta o Lazaru Komarčiću  smo naveli brojne sličnosti koje njegovo delo ima sa viktorijanskim senzacionalističkim romanom a “Dva amaneta” su dobar primer za potkrepljivanje te konstatacije. Ovaj Komarčićev roman sadrži neke od omiljenih elemenata  ove vrste romana. Pored lika “bogate žene sa tajnom” (koja je najčešće obučena u crno12, kao što se može videti na naslovnoj strani  romana Elen Vud “East Lynne” koji se smatra jednim od najpopularnijih i najkarakterističnijih izdanaka senzacionalističke  književnosti) pojavljuje se i motiv “braka iz koristi” koji se takođe uklapa u spisak opštih mesta senzacionalističkog romana. Brak Kuzmana i Pave nije brak iz ljubavi nego iz koristi (Pavin otac je izuzetno bogat) a naivna i poslušna devojka će biti uvučena u mrežu koja će je upropastiti život i uzrokovati njenu prevremenu smrt. Kuzmanove namere prema Pavi će poslužiti da se pokaže sva monstruoznost ovog uglađenog zločinca. U razgovoru sa svojom ljubavnicom Micom on kaže: ”Ja dakle, volim Pavu Tetovalinu, ali ne zbog njenog lepog lica, zbog onih njenih kao nebo plavih očiju, zbog one njene zlatno-plave kose, zbog njenog vitkog stasa, već zbog onih dražesnih triestak hiljada dukata njenog miraza”. Komarčić sa jedne strane koristi ovu Kuzmanovu izjavu kako bi pokazao svu njegovu beskrupuloznost i konačno ga promovisao kao glavnog negativca romana, a sa druge strane nam daje opis glavne junakinje koji veoma blizak šablonizovanoj predstavi heroine zabavne književnosti XVIII i XIX veka. 

Kao i u ”Dragocenoj ogrlici” identitet krivca nam je poznat već u početnoj fazi romana tako da se umesto pitanja “Ko je zločinac?” postavlja problem kako zločinca demaskirati i privesti licu pravde. Već sam napomenuo da ova vrsta postupka nije tipična za detektivski roman ali se zato često javlja u nekim drugim granama kriminalističkog romana (triler, špijunski roman…) i romanima koji su po nekim svojim odlikama bliski tom žanru. Kuzman je predstavljen kao vešt i neumoljiv čovek koji je spreman na sve kako bi se dokopao što više novca, istovremeno zadržavajući masku brižnog muža i uvaženog advokata. Upravo ta njegova dvoličnost čini Kuzmanov lik interesantnim.

Kako roman postepeno odmiče Miša dobija sve više i više dokaza o Kuzmanivoj krivici, otkrivaju se novi zločini. Posle Pavine smrti u Mišin posed dospevaju dokumenta koje pokojnica ostavila za njega a u kome se nalaze dokazi o Kuzmanovoj krivici, Pavin zapečaćeni testament i  pismo u kojem ga moli da uradi sve što je u njegovoj moći kako bi njena poslednja volja bila izvršena. Uvođenje spisa je često korišćen postupak u kriminalističkom romanu koji služi da bi se postigla određena doza “autentičnosti” ali i način da se razotkriju određene tajne i/ili  inkriminišući dokazi protiv nekog od likova. U okviru “Dva amaneta” Komarčić se obilato koristi ovim postupkom i u tkivo romana unosi: Pavinu posmrtnu listu (koja je, uz velelepni sprovod,  javni “dokaz” Kuzmanove “ljubavi” prema pokojnoj ženi), tri pisma (Ljubišino pismo Miši, a zatim i Pavino pismo Miši, u kojima zavetuju prijatelja da ispuni njihove poslednje želje, njihova dva amaneta; pismo Stanojice arhivara Pavi, uvršteno u dokumente koji su povereni Miši na čuvenje, u kome se  razotkrivaju Kuzmanove kriminalne aktivnosti),  Kuzmanov notes (krunski dokaz o njegovim zločinačkim aktivnostima i naumima, takođe uvršten u dokumente koje je Pava poverila Miši) i dva testamenta (lažni- u kome Pava “ostavlja” celokupnu imovinu suprugu, pravi- pokojničino zaveštanje fondu koji će “izdržavati i školovati srpsku siročad postradalih i pomrlih roditelja”).

U Stanojicinom pismu detaljno se nabrajaju Kuzmanovi zločinački poduhvati koji obuhvataju nameštanje sudskih procesa, brak iz interesa, nemoralno ponašanje, novčane mahinacije… Kuzman radi novčane dobiti upropašćuje sve koji mu se nađu na putu a ne preza ni od toga da rođenog kuma smesti u ludnicu kada posumnja da će ga on u jednom poslu izneveriti. Stanojica pismo Pavi završava ovim rečima:  “Eto gospođo, to je moj kum; ali je to i Vaš muž. Pa i opet, ovo je bleda slika tog čudovišta, što žive ljude sahranjuje, kako bi ih mrtve mogao pljačkati”. Na ovo pismo se nadovezuje Kuzmanov notes (koji je Stanojica ukrao i poslao Pavi uz pismo) u kome se u vidu aforizama nalaze Kuzmanovi principi (npr. “Šta će mi duša? Ja nisam gajdaš”) “Advokatsko vjeruju”(npr. “Ne treba biti milostiv ni prema kome. Bog je milostiv, a ljudi nisu bogovi”) i svojevrsni dnevnik u kome su opisani svi advokatovi zločini.

U poslednjim glavama romana događaji oko dva testamenta postaju ključni za priču. Svestan da su Pavini dokumenti nestali , i uplašen od mogućnosti da budu obelodanjeni, Kuzman uz pomoć žandarmerije organizuje pretres Slavkine kuće pod izgovorom da su mu ukradene dve skupocene grivne i brilijantski prsten. Kako je Slavka dokumenta već predala Miši pretres je bio neuspešan. Miša i Kuzman se tom prilikom posle mnogo godina ponovo sreću i iz njihovog razgovora advokat zaključuje da je Miša umešan u čitavu aferu.  Miša pravilno anticipira da je njegova kuća sledeća na spisku za pretres i sakriva dokumenta u kancelariju. Komarčićev junak se nalazi u obrnutoj situacuji od Poovog Dipena u “Ukradenom pismu”: njegov zadatak nije da pronađe nestale spise, nego da  iste sakrije kako ne bi bili pronađeni. Kuzman se na sve načine trudi da doskoči Miši (zaista organizuje pretres Mišine kuće, u Mišinu kancelatiju postavlja “svog čoveka”) ali je problem u tome što advokat nije sasvim siguran da su dokumenta zaista kod Miše. Miša pazi na svaki svoj gest u nastojanju da se ne oda. On čeka pravi trenutak da dokaze iznese pred nadležne. Kada  četrdeset dana po Pavinoj smrti Kuzman pokuša da ozvaniči lažni testament  Miša odlučuje da je vreme za akciju: odlazi ministru pravde i predaje mu Pavina dokumenta. Slično “Dragocenoj ogrlici” i “Dva amaneta” imaju prilično nagao i činjenicama pretrpan kraj. Na svega nekoliko strana je opisano hapšenje, istraga, suđenje (koje je u odnosu na “Dragocenu ogricu” opisano sa znatno manje detalja), presuda i, konačno, beg Kuzmana iz zatvora. Pisac povodom tog bekstva, u kome je učestvovalo više zatvorenika, stavlja čitaoca pred poslednju misteriju: nekoliko dana posle pomenutog događaja u Dunavu su pronađena dva poluraspadnuta leša za koja se sumnja da su Kuzman i njegov pomoćnik ali je svaka definitivna identifikacija nemoguća. Odgovor na  pitanje “Šta se dogodilo sa Kuzmanom?” saznajemo posle vremenskog skoka od nekoliko godina: na proslavi godišnjice Pavine fondacije stiže vest da je uhvaćen čuveni kriminalac Mitar Ćuba koji je, pored brojnih drugih nedela, priznao da je opljačkao i ubio Kuzmana i njegovog pomoćnika tokom zajedničkog bekstva iz zatvora od pre nekoliko godina. Ako su povodom “Dragocene ogrlice” neki od kritičara (recimo, Andra Nikolić u već pomenutom tekstu u “Otadžbini”) protestvovali zbog činjenice da “izostaje pravedna kazna moralno nečistih”, ovom prilikom ta vrsta zamerke bi bila neprimerena.

Kazna13 koju je Kuzman dobio je zaslužena: na kraju je platio glavom za svoja nedela. Životi preživelih likova konačno mogu da se ispune potpunom harmonijom i spokojem. Obznanom smrti kriminalca montsruma narušena ravnoteža je konačno potpuno uspostavljena.

 

“Prosioci” (1905)

Već sam spomenuo da Jovan Skerlić nije uvrstio Lazara Komarčića u svoju istoriju srpske književnosti, ali ni on, kao ni bilo ko drugi, nije mogao  da osporiti popularnost koja su njegova dela uživala među čitalačkom publikom. U tekstu “Šta se čita u našoj Narodnoj biblioteci” Skerić iznosi podatke o čitanosti knjiga za 1905. godinu. U konkurenciji domaćih pisaca Lazar Komarčić po čitanosti deli dvanaesto mesto sa Vojislavom Ilićem. Iza njega se nalaze takve književne veličine kao što su: Aleksa Šantić, Milovan Glišić, Simo Matavulj… Kada se uzme u obzir da u to vreme čitalačka publika nije bila ni približno brojna kao danas (na to je prvenstveno uticao izuzetno visok procenat nepismenih) Komarčić se svakako mogao ubrojati u popularnije pisce svog vremena. Razlozi za njegovu omiljenost leže pre svega u činjenici da je njegovo književno delo bilo veoma raznovrsno i da se, bar jednim svojim delom oslanjalo, na opus najpopularnijih stranih pisaca kao što su Igo, Dikens i Dima stariji.

Godine 1915-te objavljen je i Komarćićev sedmi roman, “Prosioci”. “Prosioci” se smatraju poslednjim romanom  iz  Komarčićeve “kriminalističke trilogije” ali se, pored određenih sličnosti, moraju istaći bitne razlike koje postoje između ovog, i prva dva dela.

Sva tri navedena romana se bave motivom preuzetim iz sudsko kriminalističke prakse (spor oko nasledstva) ali se sličnosti tu, dobrim delom, i završavaju. Dok “Dragocenu ogrlicu” i “Dva amaneta” karakteriše komplikovana i nelinearna naracija “Prosioci” su mnogo jednostavnije  koncipirani. Ovo Komarčićevo delo  je jedan pravolinijski usmeren  roman koji nije opterećen obiljem epizodnih događaja i pisac je bio krajnje ekonomičan u pričanju svoje priče. Za razliku od prva dva romana, koja se odigravaju u gradskoj sredini (u Parizu, odnosno Beogradu), radnja “Prosioca” je smeštena u palanačko-seosku sredinu, u Mačvu. Od tri navedena romana pisac je upravo u “Prosiocima” najbliži srpskoj proznoj tradiciji na prelazu XIX i XX veka (može se primetiti određena sličnost sa Komarčićevim nedovršenim socijalnim romanom “Bezdušnici”) ali iako  roman sadrži neke od važnih karakteristika proze realizma (soska atmosfera, likovi zelenaša i naivnih seljaka…) ovo delo se ne može svrstati u realistički korpus.

U tekstu štampanom u “Letopisu Matice Srpske”,  povodom objavljivanja “Prosioca”, M. Šević ističe brojne mane koje ovo delo sadrži. Između ostalog, u Ševićevom tekstu piše: “Šta je glavno u pripovetci, da se ljudske duše prikažu u njihovu razvoju i promenama, od toga ovde nema ni pomena. Unutrašnja nam radnja nije nikako prikazana, borbe pojedinaca sa samim sobom, sukoba haraktera nigde ne vidimo… Ljudi su svi ili đavoli ili anđeli samo ljudi nisu. I govor im je retko kad prirodan, a vrlo često uveštačen i do neprijatnosti sladak. Opisi su retki, kratki, na čemu im se ne bi moglo toliko zameriti, kad ne bi bili većinom i ne određeni.” Šević je sasvim ispravno primetio da se radi o delu koje nema značajniju umetničku vrednost, ali je svoj tekst završio rečima u kojima ističe da veruje kako će “Prosioci” naići na dobar prijem među čitaocima željnim lake zabave. Posle pročitanog dela (koje se zbog svog nevelikog obima jedva može nazvati kraćim romanom) nije teško zaključiti da su “Prosioci” jedan zabavan ali na brzu ruku napisan roman. Radnja romana je izuzetno dinamična, brzo se prelazi sa događaja na događaj. Glave su izuzetno kratke, bez previše opisa i retardacija, sve je usmereno ka što bržem raspletu… Komarčić u prvih šest glava  izlaže okolnosti koje dovode do glavog zapleta. Preostalih deset glava se bave problemom specifičnosti onovremenog srpskog naslednog prava po kojem prioritet u nasleđivanju imaju muški potomci. Radnja je smeštena u šezdesete godine XVIII veka i govori o situaciji u kojoj se našla mlada Anđelija posle niza iznenadnih smrti koje su odnele sve muške članove njene porodice. Ogromno bogatstvo njenog pokojnog oca izlaže Anđeliju opasnosti da postane pion u rukama Sime Ćate (koji je postavljen za glavnog staraoca nasledstva) i Maksima Ćuka (koji želi da svog sina oženi bogatom naslednicom i tako poveća svoj, ionako  pozamašan, kapital).

Angažovanost koji “Prosioci” poseduju leži u činjenici da se Komarčić u ovom svom romanu bavi problemom nejednakosti muškaraca i žena koja je postojala u srpskom zakonodavstvu. Pisac u uvodnom tekstu svoje delo posvećuje ženskom rodu i tokom romana se (prvenstveno preko lika advokata Radića) trudi da dokaže svu nepravdu koja je u zakonodavstvu postojala. Mora se priznati da se Komarčić opredeljuje za izuzetno ineresantnu temu ali problem nastaje kada za srećan ishod romana upravo postane zaslužan sporni nasledni zakon14: kada se uspostavi da sticajem okolnosi (redosled smrti muških članova porodice) imanje i novac ne nasleđuje Anđelija već njena snaja Ikonija, Ćatin i Ćukov beskrupulozni plan propada i Anđelija može da se bez problema uda za čoveka koga voli. Ovakva logička nedoslednost pisca koji želi da nas uveri u istinitost svoje teze ipak može da se oprosti imajući u vidu da tema u pitanju nije tretirana na ozbiljan način već sa prvenstvenom intencijom da se čitalac zabavi.

Kriminalne aktivnosti u romanu su ograničene na plan da Anđeliju udaju protiv njene volje a na račun svoje koristi. Za razliku od “Dragocene ogrlice” i “Dva amaneta” na junacima “Prosioca” nije da zločin  razotkriju i kazne već da  spreče da se uopšte dogodi.

Dve ljubave priče (Ikonija-Rajko; Anđelija-Radojlo) predstavjaju značajan deo romana dajući mu jaku sentimentalnu notu, ujedno potiskujući kriminalističke elemente u drugi plan. Zbog svega navedenog treba primetiti da su “Prosioci” od sva tri pomenuta romana najdalji od obrazaca kriminalističkog žanra. To je pre svega porodično-ljubavni  roman iz seoskog života, a određene amoralne intencije nekih likova su samo pod-zaplet koji služi da bi se ilustrovala glavna teza o neophodnosti jednakosti u nasleđivanju.

U svom poznatom maniru Komarčić i u “Prosioce” unosi nekoliko tajni koje romanu daju određenu notu miserije. Prva tajna se ogleda u otkrivanju identiteta osobe koja je isplatila dugove Ikonijinog oca: pred kraj romana saznajemo da je to bio njen voljeni Rajko a ne bogati  svekar Uglješa Pivljak. Druga tajna se ogleda u činjenici da je Radojlo bio taj koji je inicirao da Rajko i Ikonija povedu spor pred sudom oko Pivljakovljeve zaostavštine a u želji da je, pošto joj sud ospori pravo nasledstva, oslobodi silnih prosaca koji su želeli brak iz koristi. Obe ove tajne nisu ključne za kompoziciju romana a ujedno ne spadaju u vrstu tajni kojom bi se kriminalistički roman bavio.

Lik Maksima Ćuka je možda jedini  element “Prosioca” koji ovaj roman približuju romanu kriminalističkog žanra. Komarćič stvara ineresantan lik trgovca-zalenaša koji ne preza od mahinacija da bi povećao svoje bogatsto. Slično advokatu Kuzmanu iz “Dva amaneta” (ineresantno je pomenuti da se Kuzman, doduše samo kao epizodni lik, pojavljuje i u “Posiocima”: Ćuk upravo njega angažuje da pokuša da na sudu ospori Ikonijino pravo na nasledstvo) i Ćuk voli da svoje poglede na svet iznese u vidu aforizama (“Novac je najveća sila na ovom svetu; lud je ko se ne stara, da tu silu ima u svojoj vlasti…”), i ne preza od  mita kako bi ostvario svoje ciljeve (”Da bi dobio dva dukata, slobodno baci jedan”) ali je za razliku od beogradskog advokata mnogo manje perfidan u svojim naumima. Na kraju romana saznaćemo da ni njega nije zaobišla zaslužena kazna- gubitak bogatstva koje sa puno predanosti godinama prikupljao.

* * *

Lazar Komarčić je bio pisac koji je srpsku književnost zadužio brojnim inovacijama koje je u nju svojim romanima uneo. “Dragocena ogrlica”, “Dva amaneta” i “Prosioci” su značajni pre svega kao jedan prilično uspeo pokušaj da se zabavna kniževnost podigne na jedan viši književni nivo. Od “sveski za groš“ Komarčić je preuzeo intenciju da zabavi publiku ali je često umeo da u svoja dela unese određene elemente koji su im dizali književnu vrednost: veštu kompoziciju, misaonost, socijalni momenat…

Komarčićev značaj leži i u tome što je prokrčio put stvaranju srpskog kriminalističkog romana ali je njegov napor, na žalost, ostao bez dostojnog nastavljača. Tri navedena romana možemo svrstati u grupu dela koja se smatraju pretečama današnjeg kriminalističkog romana. Sledeći logični korak u razvoju žanra bi bio nastanak srpskog detektivskog romana ali do toga nije nikada došlo. Srpski kriminalistički roman je posle Komarčića  skliznuo na književnu marginu gde se nalazi i danas. Pojedini pisci (poput Dragoslava Mihailovića, Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića) su veoma uspešno eksperimentisali sa nekim od postulata kriminalističkog žanra ali ostaje činjenica da srpska književnost do današnjeg dana nije dobila autora koji bi se mogao nazvati pravim predstavnikom ove vrste kniževnosti. Potencijal koji je svojim delom stvorio Lazar Komarčić ostao je neiskorišćen.

 

 

——————–

 

[1] Lazar Komarčić je rođen 9. januara 1839. godine u selu Glogu, u pribojskoj opštini koja se u to vreme jo uvek nalazila pod Turcima. U Valjevu završava osnovnu školu i terzijski zanat. Iz Valjeva se seli u Beograd gde radi kao zanatlija a u slobodno vreme pohađa gimnaziju. Prilikom bombardovanja Beograda, 1862. godine, gubi prste na desnoj ruci tako da je bio prisiljen da napusti zanat. Posle položenog učiteljskog ispita Komarčić jedno vreme radi u prosveti da bi se kasnije, na sestrinu molbu,  posvetio vođenju  kafane u Šapcu. U novinarstvo ulazi sedamdesetih godina XIX veka. Sarađuje u listu Srbija koji je širio ideje Svetozara Markovića. Godine 1875. u Kragujevcu pokreće list Zbor koji je bio kratkog veka. U Beogradu radi kao urednik u listovima Budućnost i Novi zavet. Godine 1882. Komarčić menja svoje političko opredeljenje i postaje glavni urednik Videla (1882-1896), lista vladajuće partije. Dotadašnji liberal i socijalista postaje naprednjak. Po prestanku izlaženja Videla ostaje bez posla i dugo živi u bedi. Umro je 9. januara 1909. godine, na  svoj sedamdeseti rođendan.

[2] Komarčić je autor osam romana: Bezdušnici (1880), Dragocena ogrlica (1880), Moj kočijaš (1887), Dva amaneta (1893), Jedan razoren um (1893), Jedna ugašena zvezda (1902), Prosioci (1905) i Mučenici za slobodu (1907); dve zbirke pripovedaka: Pripovetke (1894) i Slike i pripovetke (1905); i jedne knjige istorijsko-proznih zapisa: Pretci i potomci (1901).

[3] Zabavna književnost je vrsta književnosti koja interesantnom građom, na zabavan način, ugađa ukusu najšireg kruga čitalaca. Zabavna književnost u celini, ili jedan deo zabavne književnosti koji nema nikakve umetničke vrednosti, naziva se često i trivijalna književnost (od latinske reči trivialis, prost, običan). Neki teoretičar ne prave razliku između zabavne i trivijalne književnosti dok drugi to čine; Hans Diter Zimerman u svom članku “Predrasuda o trivijalnoj književnosti koja je istovremeno predrasuda o književnosti”, na primer, deli književnost na trivijalnu, zabavnu i visoku, rukovodeći se njihovom čitalačkom publikom.
 

[4] Prvi primer izrazite književne shematizacije u XVIII veku predstavlja slučaj romana “Robinzon Kruzo” koga je Danijel Defo (Daniel Defoe) objavio 1719. godine postigavši izuzetan uspeh. Popularnost ovog dela inicirala je brojne epigone koji su određene strukturne osobine ovog romana kanonizovali u rigidnu shemu iz koje su nastale brojene “robinzonade” (glavni junak se uz pomoć dovitljivosti i fizičke snage izvlači iz brojnih , naizgled bezizlaznih, situacija opasnih po život). Shematizacije popularnih dela je nastavljena brojnim imitacijama Ričardsonove “Pamele” (iz koje je proistekla shema ljubavno-sentimentalnog romana), Geteovih “Patnji mladog Vertera”, Volpolovog “Ortrantskog zamka”  (preteča  romana strave)…

[5] Ne postoji opšte prihvaćena podela zabavne/trivijalne kniževnosti ali se najčešće pominju sledeće vrste: ljubavni roman, avanturistički roman, naučna fantastika, roman strave i užasa (horor) i kriminalistički roman (skraćeno “krimić”). Svi navedeni tipovi imaju izraženu shematičnost koja se ogleda u a priori determinisanom toku radnje, tipskim prikazima likova, simplificiranom jezičkom izrazu i fiksiranoj slici sveta koju određena vrsta prikazuje.

[6] U Nemačkoj je, recimo, u razdoblju od 1779. do 1781. objavljeno 100 romana, u periodu 1781-1790 je objavljeno 907 naslova, a u poslednjoj deceniji XVIII veka taj broj se popeo na preko 1600 romana!

[7] Njugejt (Newgate) je ime poznatog londonskog zatvora. Uspeh “Njugejt kalendara” je inicirao nastanak čitavog niza romana koji su bili bazirani na zločinima koji su se zaista dogodili. Najuspešniji (i svakako najpoznatiji) roman iz te serije je bio Dikensov “Oliver Tvist” (“Oliver Twist”, 1837-1839).

[8] Motiv proročkog sna je najdoslednije razvijen u Komarčićevoj pripoveci “Zapisnik jednog pokojnika”.

[9] Uporedo sa pisanjem  ovog dela Komarčić je započeo rad na ambiciozno zamišljenom društvenom romanu “Bezdušnici” ali je isti, za razliku od “Dragocene ogrlice”, ostao nedovršen (od planirane tri knjige objavjena je samo jedna).

[10] Lasić smatra da se bazična shema kriminalističkog romana može ostvariti u četiri glavna kompoziciona oblika: oblik istrage (identitet počinioca zločina  nije poznat  i akcenat se stavlja na blok istrage koja će, na kraju, dovesti do njegovog otkrivanja); oblik potere (zločinac je poznat, akcenat se stavlja na blok potere); oblik pretnje (akcenat se stavlja na blok pripreme zločinačkog čina a identitet zločinca može, ali i ne mora, od početka biti poznat čitaocu) i oblik akcije (granični oblik kriminalističkog romana, blizak avanturističkom romanu, u kome figurira veći ili manji broj zagonetnih događaja). Obliku potere, uz “Dragocenu ogrlicu”, su bliska i “Dva amaneta”; dok su “Prosioci” imaju neke od elemenata oblika pretnje u kojem je poznat identitet osoba koje planiraju zločin.

[11] Na ovom svojevrsnom “romanu u romanu” neću se zadržavati jer u njemu nema elemenata koji bi nas ovom prilikom mogli interesovati.

[12]“Gospa sva u crnini” se pojavljuje i u poznatoj Komarčićevoj kratkoj pripoveci “Šah-mat”.

[13] U najvećem broju slučajeva, kriminalistički roman je roman reda i krivca na kraju po pravilu stiže zaslužena kazna. Postoje romani ovog žanra (takva je jednim delom i  Komarčićeva “Dragocena ogrlica”) u kojima zločinac ostaje nekažnjen, ali su oni retkost koja se ne uklapa u opšta pravila kriminalistiškog romana po kojim zločin mora biti propisno kažnjen.

[14] Ovo je primetio i M. Šević. U tekstu o ovom Komarčićevom romanu on ističe: “U stvari je pak ova pripovetka napisana protiv svoje dobre tendencije”.

 

 

Literatura:

1. Jovan Deretić: “Srpski roman 1800-1950”, Nolit, Beograd, 1981.
2. Jovan Deretić: “Istorija srpske književnosti”, Nolit, Beograd, 1983.
3. Branimir Donat: “Umire li kriminalistički roman?”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
4. Viktor Žmegač: “Kniževno stvaralaštvo i povjest društva” (tekstovi “Aspekt romana detekcije” i “Kategorije kritičkog pristupa trivijalnoj književnosti”), Liber, Zagreb, 1976.
5. Dušan Ivanić: “Srpski realizam”, Matica srpska, Novi Sad, 1996.
6. Svetlana Velmar Janković: “Pisac protivrečnosti i kobi”, predgovor u Pera Todorović: “Smrt Karađorđeva”, Prosveta, Beograd, 1984.
7. Tatjana Jovićević: “Roman u nastavcima- dominantan književni oblik u Todorovićevim Malim novinama”; tekst iz knjige “Pera Todorović”, Institut za kniževnost i umetnost, Beograd, 1999.
8. Božidar Kovačević: “Književno stvaranje Lazara Komarčića”, predgovor prvoj knjizi odabranih dela Lazara Komarčića, Opštinska zajednica obrazovanja, Priboj, 1970.
9. Žan Pjer Kolin: “O stilističkom pristupu lošoj književnoj vrsti- kriminalističkom romanu”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
10. Stanko Lasić: “Poetika kriminalističkog romana”, Mladost, Zagreb, 1973.
11. Andra Nikolić: “Dragocena ogrlica”, Otadžbina V, 17, 1880.
12. Pavao Pavličić: “Sve što znam o krimiću”, Filip Višnjić, Beograd, 1990.
13. Jaša M. Prodanović: “Reč, dve o romanu”, Javor, 1893.
14. Milan Savić: “Dva slična romana”, LMS, 176, 4, 1893.
15. Jovan Skerlić: “Pisci i knjige IV” (tekst “Šta se čita u našoj Narodnoj biblioteci”), Prosveta, Beograd, 1964.
16. Cvetan Todorov: “Tipologija kriminalističkog romana”, Književna reč, 291, 1986.
17. Fransoa Foska: “Šta je to kriminalistički roman?”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
18. Fransoa Foska: “Detinjstvo kriminalističkog romana”, Mogućnosti, 3/4, 1970.
19. Vukoman Šalipurović: “Lazar Komarčić Komarica, 1839-1909”, predgovor prvoj   knjizi odabranih dela Lazara Komarčića, Opštinska zajednica obrazovanja, Priboj, 1970.
20. M. Šević: “Prosioci”, LMS, 283, 5, 1905.
21. Zdenko Škreb: “Književnost i povjesni svet” (tekstovi “Trivijalna kniževnost” i “Detektivski roman), školska knjiga, Zagreb, 1981.

/* */