Boris Nad: Grad bogova

Boris Nad:

GRAD BOGOVA

 

Negde u neodređenoj i dalekoj oblasti (koju neki smeštaju na Sever a drugi na Istok), postoji grad koji nadilazi sve što su ljudi ikad stvorili. Iznad grada je kula sa koje se vidi svaka od zemalja nastanjena ljudima, pa čak i mračne i neljudske oblasti koje označavaju sam kraj sveta. U njegovom središtu je polje koje služi bogovima za igru. Ali iznad njega je dvorana sa dvanaest prestola, od kojih najuzvišenije pripada najmoćnijem među bogovima. Njegovo ime znači „Jedan“; on je otac bogova i ljudi. Dok sedi za trpezom na njegovim ramenima počivaju dva gavrana; oni mu govore sve šta se dešava u svetu.

Brojni su zamkovi koji okružuju ovu dvoranu. Iznad nekih huče ledeni talasi, drugi su opet podignuti na nebu ili, pak, na obali mora. Tu je i ogromna kapija ispod koje je gaj s lišćem od crvenog zlata. On, međutim, vodi u jednu drugu i još prostraniju dvoranu u kojoj se po čitave dane odvijaju gozbe na kojima se goste hrabri ratnici. To su ratnici poginuli u boju; najmoćniji među bogovima je i Otac Palih Ratnika. Oni se goste mesom jednog vepra kojeg uvek ima u ozbilju, skuvanom u čarobnom kotlu. Otac bogova ne jede veprovinu već jedino pije vino; svojim mesom on hrani dva proždrljiva vuka koji ga uvek i svuda prate.

To je Asgard, Grad bogova – grad kojeg su gradili i džinovi i bogovi. Nemoguće je opisati sva čuda i dragocenosti koje on sadrži. Odmah do Odina je nepobedivi, snažni Tor, koji, svojim gvozednim rukavicama i smrtonosnim Mjolnirom – maljem ili čekićem, koji se uvek vraća u ruke onog ko ga je bacio – brani prebivalište bogova. Njegov posed zove se Trudvan-gar ili Trudhajm, što znači „Polje snage“. Boginja Idun u svojoj škrinji čuva zlatne jabuke zahvaljujući kojima bogovi ne stare. Na južnom kraju neba nalazi se dvorac Gimli, „sjajniji od sunca“, koji će ostati tu da stoji i kada se čitav svet sruši. Tu je i jelen koji svakog dana brsti lišće Svetog jasena, Drveta Sveta, (korenje tog drveta dopire do mračnog podzemlja), a sa čijih rogova se sliva rosa iz koje izviru sve reke u Valhali. Ali na samom kraju neba, uz most Bifrost, u jednom dvorcu stoluje Hejmdal, čuvar bogova, koji će zatrubiti u svoj čudesni rog kad nastupi bitka za kraj sveta.

Opis Asgarda, sa svim njegovim fantastičnim pojedinostima, uglavnom dugujemo Snoriju Strulusonu, Islanđaninu koji je, između godina 1222. i 1225. zapisao Edu, kompleks mitova i verovanja naroda stare Skandinavije. U stvari, ta verovanja su bila zajednička plemenima i narodima čitavog germanskog govornog područja ili, možda, još i šire od toga. Treba reći da je naučni svet dugo odbacivao Edu kao plod mašte njenog autora – barem do otkrića još starijeg rukopisa, koga je, takođe na Islandu, četiri veka posle smrti Sturlusona (1643. godine), pronašao islandski episkop Svejson. (Ova knjiga dobija naziv Starija Eda, za razliku od Mlađe, Sturlusonove, i biva smesta uvrštena u edski ciklus, koji najzad postaje predmet ozbiljnih proučavanja.)

Eda sadrži i povest Asa, jednu vrstu genealogije bogova, kao i podatke o njihovim seobama te o zemljama kroz koje su prošli. Sturlusonova priča počinje u oblastima koje se pružaju severno od Crnog mora. To more „odvaja trećinu sveta: ona prema istoku zove se Azija, a ovu, prema zapadu, neki nazivaju Evropom a neki Enejom. Severno od Crnog mora nalazi se Velika ili Ledena Švedska“ (za razliku od Švedske u Skandinaviji. Velika Švedska ili Svitjod, ili Svetija, znači jednostavno Sveta ili Svetla zemlja). To je pozornica budućih velikih događaja. Kroz tu Švedsku, čitamo dalje u Sturlusonovom spisu Zemaljski krug, teče reka Tanais koja se ranije zvala Tanakvisl ili Vanakvisl (a to je reka Don koja se uliva u Crno more).

Predeo oko ušća Dona, tvrdi pisac, zvao se Zemlja Vana ili Stanište Vana (suparnika a kasnije i saveznika bogova Asa. Između njih počeo je prvi rat na svetu. Od Vana Asi uče magijske veštine: Vani su stariji i mudriji bogovi od Asa). I dalje: „Zemlja u Aziji istočno od Tanakvisla zove se Zemljom Asa ili Staništem Asa“, njena prestonica je Asgard a „tamo je vladao onaj koji se zvao Odin. Tamo se nalazio veliki hram.“ I takođe: „Prema drevnom običaju, tamo se nalazilo dvanaest sveštenika. Oni su bili zaduženi za žrtvene obrede…“ (Saga o Inglinzima, II).

Povest koju sadrži Mlađa Eda je izvanredno precizna, ne samo u geografskom, već, isto tako, i u pogledu hronologije. Odin napušta svoju zemlju zato što je znao da će, prema proročanstvu, njegovi potomci naseljavati severni deo sveta. U Asgardu ostavlja svoja dva brata. Njegov sin zvao se Skjeld i vladao je Danskom, a njegov unuk zvao se Frodi i vladao je u doba imperatora Avgusta, „kada je rođen Hrist“. Događaji o kojima je reč padaju u I vek nove ere.

Odina, tvrdi stara hronika, put vodi preko zemlje Saksa. U Vestfaliji za vladara postavlja svog sina Beldega ili Baldera. On sam preko Danske stiže u Švedsku (onu u Skandinaviji), kojom je dotad vladao izvesni Gjulvi. Ali Gjulvi, poražen mudrošću i lepotom Asa, predaje Odinu kneževsku vlast a sam se zapućuje u Asgard; na ovaj put kreće „u tajnosti, prerušen u starca“. Konačno, posle iscrpljujućeg putovanja, pronalazi „visoki dvorac čiji je krov bio prekriven pozlaćenim štitovima“. U njemu zatiče mnoštvo odličnika koji se, baš kao i oni u mitskoj Valhali, goste za trpezom ili se bore pod oružjem.

Odinova slavna i duga vladavina okončava se na sledeći način: u svojoj novoj domovini on umire od bolesti. Pre smrti rekao je svojim podanicima da se vraća u prebivalište bogova, čitamo u Sagi o Inglinzima, obećavši da će ubuduće tamo primati svoje prijatelje. Šveđanima se posle svoje smrti javljao pred velike bitke, „nekima darujući pobedu a neke prizivajući sebi“. Njegovo telo spaljeno je na lomači, što „beše sjajan prizor“. Presto je ostavio Njerdu iz Noatuna, koji opet beše Van… Jedan Njerdov potomak, Svejgdir, ponoviće podvig Gjulvija, i zaputiće se ponovo ka Zemlji Turaka i Velikoj Švedskoj, kako bi našao prebivalište starog Odina. Putovanje je trajalo čitavih pet godina. U Svitjodu, u Velikoj Švedskoj, zatiče mnoštvo saplemenika i ženi se ženom koja se zove Vana (samo njeno ime govori nam da je pripadala božanskom rodu Vana, a Vani, Vjatiči su, kao što je poznato, ili Sloveni ili preci Slovena).

Da li su bogovi očevi ljudima ili su ljudi očevi bogovima? Stvaraju li ljudi bogove ili su, naprotiv, bogovi stvorili ljude, kao svoje saputnike, pomoćnike i saborce? Povest o Odinu i njegovom rodu koju smo upravo izneli bez sumnje je tačna. Ona može predstavljati i sećanje na obogotvorene vladare ili pretke, ali to, ni u kom slučaju, ne dovodi u pitanje kult, verovanje u božansku prirodu Oca bogova i ljudi.

* * *

Sledeći slovo drevne hronike, ruski istražuvač Vladimir Ščerbakov poverovao je da je pronašao mitski Asgard. On ga je pronašao upravo na onom mestu na koje letopis o Asima upire prstom. To je Nisa, drevna prestonica Partije – suparnice Rima na Istoku i, pored Rima, najveće i najprostranije carstva onog doba.

Siromaštvo izvora za istoriju parćanskih verovanja, kako primećuje Ščerbakov, poražavajuće je. Ali ovde nam priskače u pomoć arheološka rekonstrukcija parćanske prestonice i njenih kultnih mesta. Ne zadržavajući se na svim arhitektonskim podudarnostima između mitskog Asgarda i drevne Nise (Stare Nise, ali situacija sa kultnim mestima u Novoj Nisi gotovo je identična), pomenimo da se ovde nalazi veoma tačna „kopija“ Valhale: to je zagonetni Okrugli hram. Obrisi njegovih zidova su kvadratni ali unutar njih postoji jedna kružna dvorana, čija visina iznosi celih dvanaest metara. Na drugom nivou ove dvorane nalazili su se stupovi i obojeni glineni kipovi smešteni u nišama. To su kipovi bogova, ili obogotvorenih predaka, ako se hoće. Stari Parti negovali su kult predaka:

Obogotvoreni preci, Asi, ovde su primali gardu i druge ratnike. To su bili njihovi kipovi koji su ovde, kao i u drugim hramovima, stvarali efekat njihovog prisustva.

Isti istraživač primećuje jedan naizgled sporedan detalj: Odin je, kako se navodi u Edi, učestvovao na gozbama zajedno sa svojim ratnicima. Ali on na njima nikad nije jeo, bilo mu je dovoljno i samo vino. Njegovo prisustvo, drugim rečima, bilo je simbolično, a ne stvarno.

Čitav niz veoma složenih i očiglednih podudarnosti možda još ne dokazuje da je u opisu Asgarda iz skandinavskih mitova zaista sačuvano sećanje na stvarni Asgard – boravište bogova u staroj Nisi, prestonici Parte. Ali one potrvđuju istovetnost verovanja prostorno toliko udaljenih naroda, i to verovanja koja su, kako ukazuje Eda, ponikla u oblastima iznad Crnog mora, koja su prava Staništa Asa i Vana.

Kineske hronike iz doba dinastije Tan nazivale su parćansku državu imenom Ansi.

 

„Grad bogova“ je prvi put objavljen u knjizi „Nemi bogovi“, Beograd, „Žagor“, 2008.

/* */