Ursula Legvin

Intervju vodila: Feit Džastis

prevod: Iva Čvorović

 

Slavna autorka Ursula LeGvin jedna je od onih osoba, koje su „rođeni pisci“. Ćerka antropologa i pisca, pisala je poeziju i fikciju od kada je naučila da piše. Već u jedanaestoj godini, ponudila je izdavačima putopisnu priču „Astounding Stories“. Bila je odbijena. Od tada je objavila preko sto priča, eseja, jedanaest knjiga za decu, pet tomova poezije, sedamanaest romana i veliki broj prevoda.

Tako plodna karijera pokupila je i brojne nagrade. LeGvinova je između ostalog osvojila pet Hugo, pet Nebula nagrada, Pulicerovu nagradu, kao i nagradu Kafka. Među ljubiteljima naučne fantastike i fantazije, poznata je po romanima „Books of Earthsea“, „Hainish“, „Left Hand od Darkness“ i najnovijem „The Telling“.

Razgovor sa Ursulom LeGvin, bio je za mene gotovo mistično iskustvo. Inspiraciju za njene priče našla sam u rečenicama kao što je: „Ne znam kakva će biti moja sledeća knjiga i ne želim to da znam.“ Nema ničega magičnog u tome kako ona posmatra svoj umetnički rad. Njena proza i specifičan stil, potiču od njene ljubavi prema jeziku i pažnji koju poklanja pisanju. U njenom priručniku „Steering the Craft“ („Upravljanje svojim umećem“), obrađene su najbitnije stvari vezane za interpunkciju, strukturu rečenice, glas i njen jedinstven pogled na tehniku pisanja. Priručnik je pun komentara, primera, saveta, vežbi, kao što je, na primer, pisanje bez priloga i prideva (koji je ona nazvala „Nevinost“) i primer, kako da tekst koji ste napisali skratite na pola (pod nazivom „Užasna stvar“).

Svako ko je čitao knjige gospođe LeGvin, će umeti da ceni način na koji ona produbljuje tradicionalni pogled na pisanje, koristeći konflikt. Njene priče su pune događaja, koje odišu emocijom.

Gospođa LeGvin je sa mnom pričala o pisanju naučne fantastike, savetima, koje bi dala mladim piscima i uticaju njene prošlosti i rodnog grada Portlanda u Oregonu, na njen rad.

Rekli ste da nam naučna fantastika daje širinu u pisanju. Kako to primenjujete u svom pisanju?

Postoje različiti načini razmišljanja, stvaranja i postojanja stvari. Naučna fantastika, baš kao i fantazija nam daju najviše načina, na koje možemo da posmatramo te stvari. One nam dozvoljavaju da razmišljamo na neobične načine, na koje ne gledamo stvari u realnom životu. To je, po mom mišljenju, jedna od najvažnijih funkcija fantastike, da nam pruži mogućnost da živimo druge živote i vidimo kako oni izgledaju. To vam obogaćuje dušu. Ja sam se igrala sa polovima u „The Left Hand of Darkness“ („Leva ruka tame“), a Sati je imala homoseksualnu vezu u „The Telling“. Postoje neki i stavovi, kao što je „ne moramo ovo da radimo na ovaj način“. Sve to otvara neka vrata koja su bila zatvorena.

Moram da priznam da postoji izvesna doza proračunatosti i ovde. Ako pročitate neku od mojih knjiga, možete videti da većina mojih glavnih likova, nisu belci. To nećete posebno primetiti i nećete to videti na koricama. Izdavači odbijaju da stave obojene ljude na naslovne strane, zato što nisu dobri za marketing. Ja sam to uvek namerno radila, jer većina svetske populacije nisu belci. Zbog toga možemo pretpostaviti da ni u budućnosti neće biti tako. Ovo je sjajna stvar u pisanju fantastike. Možete ući u tuđu kožu, a još je uzbudljivije ako je ona i druge boje.

Neki pisci daju veliku važnost „nauci“ u naučnoj fantastici ili pisanju o vanzemaljcima, ali uvek se naglašavaju iskustvo i emocije, kao osnova priče.

Ono o čemu ja znam da pišem su ljudi i životinje. U mojim knjigama ima dosta životinja i drveća, ali ničega vanzemaljskog. Koristim druge svetove i rase kao metafore. Na primer, skoro sam otkrila nešto što me je šokiralo. U Kini je, oko dve, tri stotine godina postojala veoma rasprostranjena religija, koja je slična Taoizamu. Ona je bila skoro potpuno istrebljena za samo dvadeset godina, tokom režima Mao Ce Tunga. Ova činjenica mi je dugo opsedala misli. Ramišljala sam „Moram da napišem nešto o tome, ali ja ne znam ništa o Kini.“ Morala sam sve da osmislim u metaforama. Morala sam da izmislim svet u kome je postojala stara rasprostranjena religija i odjednom, novi politički režim dolazi na vlast. Oni vide religiju, kao velikog neprijatelja progresa i odlučuju da je istrebe. Ovde sam ja ubacila Sati, posmatrača sa drugog sveta, gde je religija i dalje bila dominantna i ograničavajuća. Bilo je teško pisati takvu knjigu. Bila sam umešana u radnju na najrazličitije načine, a i sama tema mi je bila problematična.

Da li imate neki plan pre nego što počnete da radite?

Ne, imam dosta dobrih ideja, ali nemam kontrolu nad svojim pisanjem. Kada sam počela da pišem „The Telling“, mislila sam da će to biti novela, ali je ona htela da bude roman. Nije htela da krene dok nisam sredila Sati. Dugo nisam znala ko je Sati. Kada mi je nazad palo na pamet, ko je ona i kada sam prepoznala njen glas, mogla sam da ispričam priču. Morala sam da posmatram taj svet njenim očima. Sada radim na još jednoj knjizi iz serijala „Earthsea“, a mislila sam da sam sa tim završila. Na to mislim kada kažem da nemam kontrolu.

Upoznala sam mnoge ljude, koji su mi rekli da su vaše priče u velikoj meri uticale na njihove živote. Da li saznanje o tome utiče na vaše pisanje?

Zapravo, ništa ne može da utiče na mene dok pišem. Dosta tinejdžera mi je reklo da su im moje knjige pomogle da prebrode stresne periode u životu. To vas natera da se osećate pomalo uplašeno, kada shvatite da utičete na ljude dok pričate priču. Morate ozbiljno da prihvatite činjenicu da možete da promenite nečiji život. Postoji, naravno i pitanje etike, pogotovu kada pišete za decu. Morate da se odaljite od svoje knjige i kažete „Da li će ovo uplašiti osmogodišnjaka? Da li će negativno uticati na njega?“

Koji savet biste dali mladim piscima?

Da čitaju i da pišu. Nekim piscima morate da kažete da pišu. Oni misle da je njihov posao da idu na sastanke sa izdavačima, da budu iskusni i da će onda biti bogati i slavni. Njihov posao je da pišu. Neki to stvarno ne razumeju. A ne možete da pišete ako ne čitate.

Šta im preporučujete da čitaju?

U žanru naučne fantastike? Uh, ima tako mnogo vrsta! Samo čitajte ono što vam dođe pod ruku i nađite ono što vam se sviđa. Neki ljudi vole da pišu sajber-pank, a neki više vole staru školu.

Koji pisci su na vas najviše uticali?

Oh! Skoro svaki pisac, koji je napisao roman, koji sam ja pročitala i naravno, dosta pesnika. Kada bih morala da izaberem nekog pisca, reka bih da je najduogoročniji uticaj na moj rad imala Virdžinija Vulf. Ona je napisala tako mnogo stvari koje su meni bile izuzetno inspirativne. Ono što ja volim je dobra knjiga. Nije mi važno da li je fantazija ili naučna fantastika ili „Rat i Mir“; stvari se kreću i menjaju i vi se na kraju knjige promenite, kao čitalac. Čitajući knjigu ste otišli negde i videli nešto sasvim novo.

/* */