Tamara Lujak

Intervju vodio: Dragoljub Igrošanac

 

U intervjuu koji sledi, Tamara Lujak, jedna od najuspešnijih domaćih autorki kratke fantastične priče, otkriva nam neke detalje vezane za svoj spisateljski rad. 

DI: Kako ste počeli da se bavite pisanjem?

TL: Oduvek sam imala bujnu maštu. Počela sam da se bavim pisanjem tako što sam jednog dana, bojeći se da ne zaboravim sve što sam izmaštala, odlučila da napravim prvi zapis.

DI: Šta vas je privuklo hororu, kao književnom žanru?

TL: Jeza. Strava. Napetost. Strah. Sve to osećate dok čitate, ali i dok pišete. Ne znam šta je gore, odnosno lepše od ta dva.

DI: Šta po vama čini dobru priču?

TL: Dobro osmišljeni likovi, pogotovo negativni, jer su oni nosioci priče. Dobri dijalozi. (Iako može da bude dobra i bez dijaloga.) Fina nit pripovedanja. Uverljivost sveta koji ste izmaštali.

DI: Da li pre nego što počnete da pišete unapred znate kako će priča teći i kako će se završiti, ili jednostavno tom poslu prilazite stihijski i prepuštate da trenutak povede vašu priču određenim pravcem?

TL: Zavisi od same priče. Ponekad započnem pisanje sa jednom idejom u glavi, a završim je suprotno svim očekivanjima. Zavisi i od toga koliko mi se sama priča opire. Ako pisanje teče, onda se obično završi onako kako sam je zamislila. Ali, ako se opire i buni, onda me sama vodi i tada obično ne znam gde ću da završim.

DI: Da li vam se dešava da priču dovedete do ćorsokaka i da jednostavno ne znate šta dalje?

TL: Ponekad. Da ne kažem, često. Tada je obično ostavljam da odstoji, ne silujem je. Taj vremenski period zna da traje i po šest meseci. Dok radim druge stvari, dok pišem druge priče, razrešenje se javi samo.

DI: Kakve su vaše radne navike kada je pisanje u pitanju? Da li moraju biti ispunjeni neki posebni uslovi? Imate li neki “ritual” koji obavezno ispunjavate pre početka pisanja?

TL: Nemam. Ukoliko pod ritualom ne podrazumevate sto zatrpan knjigama koje koristim kako bi priča bila što ubedljivija. Pišem tamo (i tada) gde mi misao padne na pamet. U autobusu, na stanici, u redu, u gostima. Zato uvek nosim blokče sa sobom i olovku (dobro dođe i mobilni telefon). Neke ideje se izrode u priče, neke još uvek stoje.

DI: Da li praktikujete istraživanje pre nego što počnete sa pisanjem?

TL: Zavisi koliko sam upoznata sa nekom temom. Ako vladam nekim poljem onda ne istražujem mnogo. Međutim, ukoliko se uplićem u nešto novo, onda volim da pronađem što više podataka, kako bi svet koji stvaram delovao što ubedljivije.

DI: Gde pronalazite inspiraciju za likove svojih priča?

TL: U stvarnom životu. U ljudima sa kojima se družim. U ljudima koje srećem. U knjigama koje čitam.

DI: Da li vas i dalje za pisanje motivišu iste stvari koje su vas motivisale kada ste počinjali sa pisanjem?

TL: Motivišu me iste stvari, inspirišu me druge teme. Motivišu me priroda, ljudsko telo, smrt i život, a inspirišu me mitovi i religije, narodne bajke…

DI: U vašim pričama se pojavljuju mnogi zanimljivi motivi iz naše, staro-grčke i drugih mitologija. Da li su podaci koje pružate u svojim pričama o tim mitovima vezani za detalje koji se zaista javljaju u legendama i predanjima ili su većim delom plod vaše mašte?

TL: Kombinacija ta dva. Trudim se da sve priče imaju “stvarne temelje”. Ponekad su to narodna predanja, ponekad su to mitovi ili legende, katkad narodne bajke. Nekad se ideja javi dok čitam istorijske knjige, monografije ili naučna dela, nekad dok gledam naučnu emisiju, ili vesti. To je osnova na kojoj gradim priču, to su polazne tačke koje mi omogućavaju da izmaštam, domaštam ili premaštam.

DI: Koju svoju priču najviše volite i zbog čega?

TL: Teško je odgovoriti na to pitanje. Ima ih nekoliko i ne bih mogla tek tako da se odlučim. Mogla bih, recimo, da odaberem neke od skorije napisanih: Mali beli Zec, Vilina planina i Čaj sudbine, u kojoj sam, čini mi se, dala maksimum od sebe (moći ćete da je čitate na proleće, u časopisu Ulaznica). Od starijih Gargojl i Muke Tantalove. Zbog pristupa samoj temi, zbog načina (i stepena) na koji sam se saživela sa glavnim likovima.

DI: Nedavno je objavljena vaša knjiga bajki “Vilina planina”. Šta vas podstiče na pisanje priča za najmlađu populaciju?

TL: Njihov duh. Pitanja koja stalno sebi postavljaju: zašto, kako, zbog čega? Kad pišem bajke trudim se da sebi postavim ista ta pitanja i dam odgovore.

DI: Da li nameravate da se više posvetite književnosti za decu?

TL: Najteže je pisati za decu. Nisam sigurna da sam dorasla tom zadatku. Ali, moram da priznam da razmišljam o tome.

DI: Da li planirate objavljivanje nove knjige?

TL: Da. Ali, kad će to biti pitanje je. Osmislila sam je idejno i tematski, sad samo treba iznedriti sve zamišljeno.

DI: Pišete horor, naučnu fantastiku, priče za decu, ali i aforizme. Da li smatrate da neko ko želi da se bavi pisanjem, mora da se okuša u različitim žanrovima i različitim formama?

TL: Ne mora, ali bi bilo poželjno. Mnogi od nas ne pišu onu formu u kojoj su počeli. Dobro je istraživati, tako čovek pronađe ono što mu najviše leži.

DI: Ako biste pisali priče koje nisu vezane za fantastiku, o čemu bi one bile?

TL: O ljudima koje poznajem. Jedan takav izlet sam nedavno napravila u satiričnoj priči Vasilj Petrović. Ako ne bi bile priče, onda bi to sigurno bili aforizmi, misli, zapravo, koje zapisujem gotovo svakodnevno. Privlače me i izazovi kao što su sastavljanje antologija (kao na primer, antologija pripovedaka neslovenskih naroda koji žive na teritoriji SCG) ili pisanje monografija: o poznatim, a zaboravljenim ličnostima (kao što je recimo Dragomir Brzak, jedan od najvećih srpskih umetnika XX veka), ili o zaboravljenim kafanama. Znam da nema veze sa književnošću u užem smislu te reči, ali ima sa kulturom.

DI: Šta čitate? Koji su vam omiljeni pisci?

TL: Težište mi je na klasičnoj književnosti. Čitam fantastiku (horor i naučnu fantastiku), jer tu se rađaju ideje. Čitam naučne knjige (etnologa Čajkanovića na primer), monografije, istorijske knjige, jer tu nalazim osnovu za svetove koje gradim. Čitam bajke, knjige za decu, stripove, časopise, drame…

Od stranih pisaca omiljeni su mi Borhes, Hese, Markes, Harms… Od domaćih, Meša Selimović, Slobodan Selenić, Borislav Pekić… Od novije generacije Boban Knežević, Goran Skrobonja, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Vladimir Lazović, Oto Oltvanji…

DI: Koji savet biste dali početnicima?

TL: Negativnu kritiku ne bi trebalo da uzimaju previše k srcu.

Moraju da imaju odlične dijaloge, jer su oni nosioci priče.

Korisno bi bilo kad bi se oprobali u svakom žanru.

Ali, prvenstveno i pre svega, treba da neguju sopstveni stil.

/* */