Pavle Zelić

Pavle Zelić

Razgovor vodio: Đorđe Bajić

Foto: Sonja Žugić

PAVLE ZELIĆ POVODOM “PEŠČANE HRONIKE”

Poklonici domaće žanrovske proze ovih dana definitivno imaju razlog za slavlje. Beogradska Laguna je upravo objavila Peščanu hroniku Pavla Zelića, horor roman o duhovima, krcat fantastikom i natprirodnim. Pošto je dobro poznato da Laguna veoma retko u svoje okrilje prima domaće autore koji se bave hororom i fantastikom, uspeh je utoliko veći. Do objavljivanja svog debitantskog romana, Zelić je bio poznat kao autor zbirke priča Poslednja velika avantura (SKZ, 2009) i scenarista stripa Družina Dardaneli: Poljubac leptirice (System Comics, 2011).

Đorđe: Koji pisci su najviše uticali na tvoje formiranje i kako se dogodilo da zavoliš fantastiku?

Pavle: Od kad sam naučio da čitam, bukvalno sam proždirao stripove a odmah za njima i knjige. Najpre su to bili opšti favoriti, Vern, Salgari, Tven, ali sam ubrzo prešao na sistem čitanja redom po policama biblioteke i tako otkrio neke pisce kao što su Po, Igo, Svift, Remark… koji su me rano uzneli na viši nivo sagledavanja književnosti i sveta. Već tada je spontano počela da me vuče fantastika, a kada sam otkrio prave žanrovske pisce, Bredberija, Kinga, Simonsa, Barkera, Gejmena već se može govoriti o pravim uzorima. Priznajem da nikad nisam bio pravi SF-ičar, ali sam obožavao kratke priče u Politikinom Zabavniku i kasnije u brojnim antologijama, i bezgraničan broj tih malih zaokruženih svetova su se isprepletali u bogatu tapiseriju iz koje izvlačim niti inspiracije.

Đorđe: Kada si počeo da pišeš?

Pavle: Veliki podstrek sam imao još u Trećoj gimnaziji, gde su se pismeni zadaci iz srpskog jezika pretvarali u prava literarna takmičenja, a u to vreme vodim i razne polu-dnevničke/polu-kreativne beleške koje se još plašim da pregledam. Drugi bitan momenat je stara književna radionica kluba ljubitelja fantastika Lazar Komarčić, jedan žestok dril na kojem sam dobio neke od najboljih saveta o pisanju i imao jedinstvenu priliku da najbolji domaći pisci fantastike analiziraju u sitna crevca moje početničke priče. Prva ozbiljna priča Najbolja mušterija na svetu, mi je objavljena u časopisu Znak Sagite posle solidnog rezulta na istoimenom konkursu i kroz ovo, kao i mnoga druga slična literarna nadmetanja u zemlji i regionu sam nalazio podsticaj za dalje pisanje.

Đorđe: Dugo si pisao priče pre nego to si se odvažio da napišeš roman. Koliko ti je pisanje priča koristilo u pogledu razvijanja stila i književnog samopouzdanja?

Pavle: Problem u pisanju romana je pre svega bio organizacione prirode. Od prvog stalnog zaposlenja dugo nisam uspevao da odvojim dovoljno vremena da se posvetim tako nečemu, ali se jesam vežbao na sve dužim pričama. Imam započetih pola tuceta romana, sve sa sinopsisima, razrađenim likovima i tušta i tma napisanih poglavlja. Ipak, ideja Peščane hronike je sadržala u sebi sve što sam želeo da kažem, sve ono što najviše volim da čitam i „pobedila” je sve ostale. Priče jesu dobra priprema, na primer u početku nisam imao mnogo dijaloga u radovima pa zato pokušam sa čisto dijaloškom pričom, ili su mi svi likovi mlađi muškarci pa napišem priču iz perspektive gluvoneme babe, ili priču iz drugog lica jednine… Stil po meni dolazi sa kilometražom. Pored prve zbirke priča Poslednja velika avantura u kojoj sam prosto skupio najbolje što sam do tada napisao, sada imam materijala za još jednu, znatno deblju takvu knjigu pa se tu negde valjda stvorila i neka osobenost koja me izdvaja. Ali je roman ipak nešto sasvim drugačije.

Novobeogradska zgrada u kojoj žive glavni likovi Peščane hronikeĐorđe: Predstavi budućim čitaocima Peščanu hroniku

Pavle: Imam hendikep da je ovo roman o mnogo čemu i teško ga je uklopiti u par rečenica, ali da pokušam: na prvoj radnoj akciji u okviru posleratne izgradnje Novog Beograda, 1948. godine, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriće njima nepoznat svet ali i nabasati na jednu namerno zakopanu i zaboravljenu pretnju. Pedeset godina kasnije, bivšeg DB-ovca Iliju Orlovića, samohranog oca koji u lavirintu blokova traži šansu za već okrnjeno detinjstvo svog malog sina će ugroziti isto prokletstvo. Jer, pod temeljima simbola jednog novog doba krije se zlo koje odbija da nestane… Ono o čemu sam želeo da progovorim u romanu je taj entuzijazam mladih graditelja, ali i tamna strana medalje, decenije razočarenja koje su sledile posle tog inicijalnog poleta. Stavljam radne akcije ali i druge događaje na Novom Beogradu u širi društveno-politički, istorijski pa i socijalni kontekst, ali ih pre svega koristim da ispričam jednu uzbudljivu i fantastičnu priču sa jakim i uverljivim likovima koji proživljavaju kroz brojne upečatljive male i velike doživljaje sve ono lepo i ružno što nas je zadesilo tokom mnogih intenzivnih godina koje su za nama.

Đorđe: Kako si došao na ideju da počneš rad na Peščanoj hronici?

Pavle: Kako je ovo pre svega žanrovski, horor roman, inicijalna kapisla je opalila na jednom dečjem igralištu, kada mi se rodila ideja o korišćenju ovakve nevine scenografije za neku scenu strave. Na to se nadovezala druga tema koja me je zanimala, radne akcije o kojima sam slušao od moje bake, i još jedan istinit misteriozan događaj opisan u poglavlju dovoljno sugestivnog naslova – Tajna akcija. A sve to kao podloga za „toplu, ljudsku priču” o ocu i sinu koje bacam na neverovatna iskušenja i muke. Konačno, Novi Beograd je predmet mog interesovanja odavno, i pokazao se kao savršena pozornica da sve ove motive upletem sa malo poznatom istorijom ovog po meni naučnofantastičnog grada.

Đorđe: Koliko si dugo pisao svoj prvenac?

Pavle: Priprema je zaista bila više nego obimna, ali pored riljanja po istorijskim knjigama, najvažniji su mi bili intervjui samih učesnika tih radnih akcija i brojne anegdote koje se nigde ne mogu pročitati i koje sam obilno inkorporirao u roman. Samo pisanje je posle išlo vrlo brzo, ali što je brzo…

Đorđe: Imaš li neku svoju posebnu tehniku pisanja?

Pavle: U ovom slučaju sam pristupio studiozno i napravio detaljan sinopsis i plan pisanja po poglavljima, tako da sam mogao da pišem mimo redosleda kako me drmne inspiracija, a bilo je korisno i zbog rasparčane hronologije unutar romana gde skačem iz epohe u epohu… Želeo sam napravim jedan relativno precizan mehanizam ili slagalicu gde se naizgled nebitne epizode ili likovi postepeno uklapaju jedni u druge i tvore logičnu celinu bez suvišnih delova.

Đorđe: Na romanu su sa tobom radila dva urednika. Kako je protekao taj proces?

Nažalost, rukopis koji sam predao je imao još škripavih mesta i nelogičnosti i tu je presudnu ulogu odigrala čitava ekipa ne urednika, već bih rekao predanih čitalaca koji su doprineli romanu savetima i predlozima. Pored Dejana Mihailovića koji je potpisan kao urednik, izdvojio bih i Ivanu Misirlić-Bigrad, koja mi je izuzetno pomogla u kasnijoj fazi rada na rukopisu.

Đorđe: U tvom prvencu su primetni uticaji Simonsa i Kinga, za koje si već rekao da su dosta uticali na tebe dok si odrastao. To je namerno?

Pavle: Peščana hronika bi mogla biti neki naš pandan romanu To i još više Letu noći, to je očigledno i od toga ne bežim, naprotiv. Ali sam shvatio da postoji nešto više što može biti inspiracija za pisca strave i užasa u Srbiji, i siguran sam da bi pomenuti autori sigurno koristili teme kao što su recimo NATO bombardovanje, mučne devedesete ili užasi beogradskih koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata samo da su imali prilike da tako nešto dožive ili čuju iz prve ruke.

Pavle Zelić na ukletom igralištu iz Peščane hronikeĐorđe: Odlično poznaješ stanje na domaćoj žanrovskoj sceni… Ima li pomaka?

Pavle: Svakako! Knjige i pisci SF-a, horora i epske fantastike su našli krivudav ali sada dobro utaban put do čitalaca zahvaljujući entuzijazmu specijalizovanih izdavača ali i sve većem opredeljenju glavnih izdavačkih kuća da podrže ovakvu književnost. To se dešava uprkos izostanku ikakve podrške državnih institucija, kao što je to slučaj u Hrvatskoj, već na čisto komercijalnim osnovama koje stavljaju ove prvopomenute u nezgodan položaj da rizikuju sa svakom knjigom. Ipak, kao da ničega ne nedostaje, objavljuje se od svega pomalo, a i „glavnotokovski” pisci se sve češće laćaju fantastike i samo nam još fali NIN-ova nagrada za žanrovski roman.

Đorđe: Šta u budućnosti možemo da očekujemo od Pavla Zelića?

Pavle: Posle Peščane hronike na jesen treba da izađe drugi deo strip serijala Družina Dardaneli i sigurno će biti još kraćih stripova za koje ću pisati scenarije, a ne planiram da zapostavim ni kratke priče kojih sada već redovno izbacim po nekolicinu svake godine. Stvarno bih mogao da to organizujem u neku zbirku, pošto su toliko rasute da je pitanje ko osim mene uopšte ima uvid u to gde sve objavljujem. Konačno, sada kad sam prelomio i roman pristojne dužine, nema razloga da ne nastavim to da radim. Otkrio sam da me odnedavno privlače i neke sasvim drugačije teme, pa je moguće da sledeći uopšte ne bude fantastika, već neki sasvim deseti žanr… recimo vestern!

 

/* */