Mina D. Todorović

Mina D. Todorović

Razgovor vodio: Đorđe Bajić

FANTASTIČNI SVETOVI MINE TODOROVIĆ 

U prijatnoj i opuštenoj atmoferi, uz čaj od jabuka (sa cimetom, bez paunica) i čokoladne kolače, pre par dana sam ćaskao sa svojom prijateljicom Minom D. Todorović, autorkom romana Vir svetova i Gamiž, a sa namerom da ovaj naš razgovor podelimo sa čitaocima Art Anime, sajta čiji rad poštujemo i pratimo. Nadam se će vam biti prijatno podjednako koliko je bilo i nama!

Đorđe: Hajde da krenemo od samog početka… Da li se sećaš svojih prvih susreta sa književnošću? Šta je volela da čita mala Mina – ili, još bolje, šta je volela da joj čitaju?

Mina: Prvi susreti sa književnošću su bili – usmeni. Svi članovi tadašnje uže porodice su završili književnost i često su govorili stihove ili odgovarali na pitanja kroz književne citate. Rođaci i prijatelji sa kojima smo slavili razne praznike voleli su i odlično poznavali književnost. Sećam se da je teča sipao (i danas to čini) Jesenjinove, Miljkovićeve, Dučićeve, Bodlerove, Lorkine stihove. Nas, dečurliju, zasmejavao je rečima: „Jao kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi“, ili nas zbunjivao pitanjem iz iste pesme Pere Zupca: „Ko to u meni bere kajsije, još nedozrele?“ Očev najbolji prijatelj, vrstan hirurg, umeo je sa strašću najvećeg kolerika koga sam upoznala da analizira knjige koje voli ili knjige koje mrzi. O onim osrednjim nikada nije pričao. Ipak, kada su meni čitali, obično su birali bajke i razne mitove, jer sam to najviše volela. U četvrtoj godini su mi kupili ilustrovane knjižice uz koje su se dobijale gramofonske ploče, a najbolji glumci su govorili isti tekst koji je bio zapisan u tim slikovnicama. Još pamtim Čkaljin glas dok peva: „U našega kneza malena princeza. Kraljičica živi, iz kaveza viri.“ To je bilo iz Čardaka ni na nebu ni na zemlji. U istom izdanju je bila i mudra kineska bajka Carev slavuj koja na divan način govori o prijateljstvu i ljubavi, kao i Zlatna gazela kroz koju sam izgradila vrlo negativan stav prema gramzivim ljudima. Pre šestog rođendana smo išli na duže putovanje u Grčku i verujem da me je taj spoj mitova koje su mi roditelji pročitali i božanski lepih hramova koje smo potom obilazili, poveo i na onaj još duži put – prema fantastici.

Đorđe: Kao inspiraciju za Vir svetova i Gamiža navodiš narodne bajke i predanja, kako domaća tako i strana. Da li možeš da imenuješ ona koja su na tebe ostavila najjači utisak?

Mina: Nisam do sada analizirala direktnu vezu između omiljenih mitova ili bajki sa onim što sam docnije sama pisala i tek sada vidim koliko smisla ima pitanje. Ko je čitao bajku Kameni cvet, tu odu umetnosti kao težnji ka savršenstvu i bazvremenoj lepoti, već će na prvim stranicama Vira svetova naleteti na fontanu u obliku kamenog cveta u gradu nosatih pisova. Ne treba mnogo poznavanja slovenskih mitova da bi se u riđokosoj vodenoj vili Rusaliki prepoznala rusaljka u svom najlepšem izdanju, ali taj spoj mudrosti, čarolije i lepote, ova vila duguje ruskoj bajci Vasilisa Prekrasna. Od naših bajki su mi, i nekada i sada, omiljene Zlatna jabuka i devet paunica, kao i pomenuti Baš-Čelik. Ona osnova epske fantastike: put, traganje za nečim vrednim i važnim, prisutno je u obe ove bajke. Među mitovima, još kao dete me je opčinila priča Herakle na raskrsnici. Njegov izbor da se okrene dobru i boginji Vrlini, a ne raskošnoj boginji Blaženstvo, i tada mi je delovao nelogičan, ali herojski.

Đorđe: Kada se povede reč o epskoj fantstici, bila ona namenjena deci ili starijima, jedno ime je nezaobilazno… Hajde sada da se pozabavimo Tolkinom i da razjasnimo jednom za svagda… Koliko je Hobit uticao na nastanak Vira svetova?

Mina: Prvo moram da kažem da je Vir, gotovo isti ovakav kakav je danas pred čitaocima, napisan kada sam imala 26 godina. Pre toga se godinama slegala priča u mojoj glavi. Sada, sa 48 godina pokušavam da opišem koliki je uticaj imao Tolkin na moju mladost i sazrevanje. Hobita sam dobila od druga i pročitala ga dva puta za redom. Nije to bila knjiga za crkavanje od smeha, ali je imala toliko duha i tako snažnu atmosferu, da sam joj se, nakon nekoliko obaveznih lektira, ponovo vratila. Prosto, osećala sam se baš dobro dok sam obitavala u Tolkinovom svetu. Vrlo brzo sam stigla i do Gospodara prstenova – knjige koju sam pročitala najviše puta u životu. E, ona me je sasvim obuzela. Tada je malo ko čitao Gospodara prstenova, o Hobitu da i ne govorimo. Bili su retki ljudi sa kojima sam mogla da pričam o ovim romanima, sem nekolicine „upućenih“ (ipak smo bili klinci). Vrlo jasno se sećam da me je grizla savest što, uz tolike sjajne, neiščitane knjige, ja ovo trotomno delo čitam već peti… deveti put…

Đorđe: Znači – dopalo ti se!

Mina: Još kako! Istina je i da me je uvek nerviralo što je onaj preslatki, dragi Bilbo Bagins ovde postao gotovo odbojan, ali to je bila jedina zamerka koju sam imala, tačnije – koje sam bila potpuno svesna. Verovatno je, baš zbog te sitne i stalne sekiracije, nastao Vir – u kojoj dva šezdeset petogodišnja čoveka postaju mnogo prijatniji petnaestogodišnjaci. Ono drugo što me je tištalo u Gospodaru prstenova, a nije bilo tako jasno definisano, takođe je isplivalo i Viru, pa u Gamižu, a i u ovim tekstovima koje sada pišem.

Đorđe: Šta te je to još tištilo kod Tolkina?

Mina: Kao prvo, Lotlorijen nije zaslužio da ga svi napuste. Moje uvrerenje je da se morao naći bar jedan vilovnjak koji toliko voli šumu ili neko posebno drvo, spreman da se odrekne večnosti zbog te ljubavi. Da je postojao makar jedan toliko sumanut, bilo bi mi shvatljivije. Nekako su mi se vilovnjaci učinili samozaljubljeni u onom melanholičnom odlasku iz Srednjeg sveta. Druga, i verovatno ozbiljnija zamerka, odnosi se na vrlo klasan sistem koji vlada u Gospodaru prstenova. Sem će do kraja zadržati odnos sluge u odnosu na Froda. Rodoslovi su veoma bitni u definisanju nečijeg karaktera i lako prihvatljivo razjašnjenje uzvišenosti konkretnog lika. Zato sam u Viru stavila naznaku da je i Ljuta – od loze Randorove. Da ne otkrivam previše, ali to „plemenito poreklo“ biće razjašnjeno uz veliku dozu sprdnje. Pa i Mikuš: mama joj je velika čarobnica Reni, ali tata – ko zna…

Đorđe: Da li ti je kod Tolkina zasmetao i manjak ženskih likova, aktivnih učesnika u avanturama?

Mina: Moram priznati da mi je prirodno da u velikoj priči o ratu, pa makar i između dobra i zla, taj rat vode mahom muškarci. Više mi je smetala „bestelesnost“ ženskih likova. Uvek mi se činilo da je i Tolkinu neko nekada objasnio, baš kao i Frodo Semu: „Ne budi previše tužan, Seme. Ne možeš stalno biti rastrzan nadvoje…“ Semu su suze navrle na oči, a Tolkin je napisao fantastičnu knjigu, ali bez i jednog ženskog lika „od krvi i mesa“.

Đorđe: Stani, stani… A Jovajna od Rohana?

Mina: Da ti odgovorim citatom: „Tako je Aragorn prvi put pri punoj svetlosti dana smotrio Jovajnu… i našao da je lepa, lepa i hladna, poput jutra bledog proleća što još nije doseglo zrelu ženstvenost.“

Đorđe: Dobro… Dosta o Tolkinu… Hajde da se malo pozabavimo tvojom bibliografijom… Pre svega: Vir svetova. Tvoj prvenac se u prodaji našao 2003. godine, mada si ga, po sopstvenom priznanju, napisala još 1990. godine… Zašto je Vir toliko dugo čekao da se nađe pred publikom?

Mina: U početku sam ga davala samo prijateljima na čitanje. Kada sam se okuražila, predala sam rukopis Dečjim novinama, ali je odgovor glasio da tako „obimna fantastika za decu neće imati čitalačku publiku“. Posle pet godina sam ga punudila Stubovima kulture gde je isprva prihvaćen, a nedelju kasnije i odbijen „zbog iskrslih materijalnih problema u toj izdavačkoj kući“. To me je još više demoralisalo od onog prvog odgovora, pa nisam godinama ništa radila po pitanju objavljivanja. Tek 2003. godina je donela sticaj srećnih okolnosti da roman bude objavljen, a sigurno je pripomoglo i to što je „obimna fantastika za decu“ postala zanimljiva i deci i odraslima nakon pojave Harija Potera.

Đorđe: Vir svetova je objavila beogradska Čigoja. Kako si zadovoljna tom saradnjom?

Mina: Da sročim to ovako: ja sam vrlo slaba u komunikaciji s poslovnim ljudima u izdavaštvu. Mnogo sam zadovoljnija sada, kada je knjige objavio čovek koji je celog sebe, i kao pisac i kao izdavač, uložio u fantastiku.

Đorđe: Misliš na Bobana Kneževića?

Mina: Na njega.

Đorđe: Kako je došlo do toga da njegova izdavačka kuća objavi reizdanje Vira svetova?

Mina: Nakon nekoliko pozitivnih osvrta na Vir na internetu, i to od ljudi koje Boban Knežević očigledno ceni, još uz mnoge komentare da bi je trebalo ponovo štampati, on mi je ponudio da objavi Vir svetova.

Đorđe: A onda se, pored reizdanja Vira, u prodaji istovremeno našao i Gamiž, nastavak na koji se čekao gotovo deset godina. Zašto toliko dugo? Reakcije na prvi roman su bile, ako se ne varam, veoma pozitivne, a i odlično se prodao bez obzira na odustvo bilo kakve reklame… Zar nisi bila motivisana da se odmah baciš na pisanje nastavka?

Mina: Počela sam odmah da pišem nastavak, ali sam onda skrenula u neke drugačije priče i to je ostalo tek na prve dve ili tri glave. Vratila mi se želja da dovršim započeto kada sam videla da postoje čitaoci koji se sećaju Vira, kao i neki novi kojima se dopala knjiga.

Đorđe: Iz današnje perspektive, koliko si zadovoljna svojim prvencem? Da li reizdanje sadrži neke izmene u odnosu na ona iz 2003. i 2004?

Mina: Ima sitnijih izmena, a najuočljivije je da je sada roman lektorisan. Virom sam zadovoljna: radovala sam se dok sam ga pisala, zahvaljujući njemu sam upoznala neke istinski dobre i darovite ljude, reakcije i čitalaca i kritike su bile vedre i pozitivne. Naravno da sam svesna i mnogih nesavršenosti, ali nisam ni imala želju ili nameru da pišem „savršeni roman“.

Đorđe: Čitaoci se sa ljubavlju sećaju Vira svetova deset godina po objavljivanju… Da li se svojevremeno povodom tvog romana oglasila književna kritka? Ako se ne varam, Teofil Pančić je napisao koji redak…

Mina: Osvrt Teofila Pančića je bio među najdužim i najdubljim kritikama, iako je sadržao nekoliko redova. Kod nas se i inače retko pišu prikazi knjiga iza kojih ne stoji jak izdavač. A ako je još u pitanju knjiga za decu – pristup je najčešće krajnje neozbiljan i sastoji se od prepisa odabranih rečenica sa zadnje korice. Teofil je, barem, izneo i lični stav: da je roman – simpatičan.

Đorđe: Kako su nastali glavni likovi u Viru i Gamižu? Imaju li oni svoje dvojnike sa „ove strane ogledala“?

Mina: Svi likovi, u svemu što sam pisala, imaju osnove u nekolicini stvarnih ljudi, često i u likovima iz filmova ili knjiga koje sam volela. Povremeno „pretežu“ osobine jednog čoveka, kao što je to slučaj kod Rasejane Ranaje, ali je najčešće kolaž karakternih crta različitih osoba. Ljutina potpuna izgubljenost u vremenu je, na primer, vrlo upečatljiva osobina mog muža. Nastanak Mikuš je inicirao lik male razbojnice u dugometražnom ruskom crtanom filmu Snežna kraljica rađenom prema Andersenovoj bajci. Pored toga, ona svoj karakter delimično duguje i nekolicini duhovitih, energičnih žena – zanimljivo je da su sve (tri) neobično obrazovane i da se sve glasno i zarazno smeju. Ravilusa sam zamislila kao mlađeg, veselijeg i razbarušenijeg Gregori Peka, za koga je moja baba-tetka govorila da se zapravo zove Grigorije Pekić, te da nije ni čudo što je toliko lep, visok i što ima tako pametno čelo.

Đorđe: Rasejana Ranaja je novi lik, prvi put se pojavljuje u Gamižu. Čini mi se da nisi bila sigurna kako će je čitaoci prihvatiti. Istina?

Mina: Potpuno tačno. Ranaju ni mlađarija iz romana na početku nije prihvatila s oduševljenjem. Želela sam da slično osete i čitaoci, ali većini nije bila ni jednog trenutka odbojna.

Đorđe: A Gamiž? Čini mi se da si uživala stvarajući jedno sasvim netipično čudovište…

Mina: I uživala i gadila ga se. Čini mi se da i većina čitalaca na agrafaje, pa i na Gamiža, reaguje sa začuđenom odvratnošću, ali se taj utisak prilično brzo menja, bar kada je mladunac u pitanju. Inače, za rabr-agrafaje mi je, očigledno, najveća inspiracija bila Gorgona Meduza. To čak i Ljuta komentariše, gledajući Gamiža kako se menja, a zmijolike izrasline počinju da mu pokrivaju teme: „Sunce mu žarko! Meduza Gorgona je bila Gamiževa sestra.”

Đorđe: Nisi strepela da će agrafaji biti previše strašni za mlađu publiku?

Mina: Kako da ne! Strepela sam i za odrasle čitaoce koji su voleli Vir, a neki su mi i javili da su ih agrafaji užasnuli.

Đorđe: Vlasnik Art Anime, Draža Igrošanac, zamolio me je da te pitam o tvom postupku pisanja… Kako nastaje roman u radionici Mine D. Todorović? Imaš li neki poseban ritual, da li prvo pišeš detaljan sinopsis ili ne… Demistifikuj mi to malo…

Mina: Najduže traje priprema. Moram da imam grubu, ali kompletnu skicu u glavi i bar nekoliko razrađenih detalja, pre nego što počnem da zapisujem. Nekada se određene epizodice otmu kontroli, pa krenu svojim tokom, ali se uvek vrate u osnovnu priču. To prvo bacanje na papir uvek se odvija noću, iz trivijalnog razloga: nema uznemiravanja. I zbog neispavanosti je praćeno nižim pragom tolerancije prema okolini. Iz istog razloga gledam da to što brže završim. Nikakvog rituala nema, sem onog svakodnevnog: sipam čašu prekidač-piva ili vina (to je znak ukućanima: za danas sam završila sa poslovima), prenesem pepeljaru i cigarete kraj računara, a po potrebi skuvam i veliku kafu. Mnogo više vremena mi oduzme razrada, ispravljanje grešaka i doterivanje, ali to udevam u pauze između svakodnevnih obaveza. U jednom trenutku moram da stavim tačku, jer bih beskrajno menjala i ispravljala tekst.

Đorđe: Razgovor ćemo završti nezaobilaznim pitanjem o planovima… Najavila si završni deo trilogije (uz ogradu da možda sve neće stati u tri romana) i, ako se ne varam, već si počela da pišeš… Šta možemo da očekujemo od trećeg dela i kada možemo da ga očekujemo? Takođe, nedavno si pokazala svoju pripovedačku raznovrsnost – noveleta „za odrasle“, Cigarete, objavljena je u okviru Paladinove antologije U znaku vampirice. Da li planiraš da neguješ taj krak svog talenta?

Mina: Napisala sam više od pola tog trećeg dela u kome Drevni vodi „balavce“ u svet potpuno suprotan onom čistom, dobrom i bajkovitom iz Vira, a na kome se dešava nešto što pravičnu Magma-zmajku dovodi do strašnog gneva. Međutim… Do sada je uvek bivalo da, kada želim da pišem nešto, u osnovi bezazleno i dobroćudno, prvo moram da zapišem i one turobne i teže utiske ili razmišljanja. I ovog puta me je jedna duža priča skrenula sa započetog romana. Valjda moram da ispraznim „zlo i naopako“, za koje su čak i moja deca mislila da sam slepa ili da ne želim da ih vidim, ali sam im onda ponudila na čitanje te „međupriče“. Vredelo je videti njihovo zaprepašćenje. E, čim to doradim, vraćam se likovima koje najviše volim i njihovoj stalnoj borbi protiv zla. Mislim da će rukopis trećeg dela biti završen najviše za pola godine, a onda ću morati da sačekam i objavljivanje.

Đorđe: To su zaista sjajne vesti! Hvala ti na razgovoru.

Mina: Hvala tebi na lepim pitanjima i divnom druženju.

/* */