Džonatan Kerol

Intervju vodio: Rodžer Tarner (SFSitecom)

Prevod: Iva Čvorović

Da li, dok pišete, znate kako će priča da se odvija u narednih 5, 10, 20 strana? Ili Vaši likovi sami stvaraju svoju budućnosti?

Ne, nikada ne znam unapred šta bi sve moglo da se desi mojim likovima u priči. Sada na primer pišem scenu u kojoj devojka i njen dečko jedu u kafiću. Odjednom devojka skoči i kaže da mora da ode odatle, jer će nešto loše da se desi. On kreće za njom i pita je gde idu i šta će to da se desi. Ali ja još uvek ne znam gde njih dvoje idu i zašto su morali da odu iz kafića. Pustiću ih da idu i videću gde će put da ih odvede. Volim da pišem na taj način, pod pritiskom. Ako moje knjige dožive uspeh, to je samo zato što čitaoci osećaju da odluke, koje likovi donose, pokazuju da oni ne znaju šta će im se dalje dešavati u životu. Te odluke sam ja doneo kada sam došao do određenog trenutka u priči. Šta se dalje dešava? Ko će ga znati? Videćemo…

Poznajem jednog pisca koji najviše mrzi da piše poslednje poglavnje u knjizi. To se često dešava, zato što je završavanje knjige zapravo stavljanje tačke na kraj jedne ozbiljne veze i onda ostaje samo izdavanje, reklamiranje i prodavanje. Kom delu stvaranja romana ste Vi najvise posveceni?

Uvek postoji trenutak, dok pišete roman, kada ste zadovoljni kako se razvija priča ili neki lik u njoj. Ne možete znati kada će taj trenutak doći—nekada priča dobija svoj šmek na početaku, nekada na sredini, a nekada čak na kraju. Kada sam pisao „The Wooden Sea“ to mi se desilo na samom početku, jer me je glavni lik MekKejb stalno zasmejavao svojim pričama i razmišljanjima. Bilo je veoma zanimljivo da se družim sa njim, tako da sam odmah znao da će mi biti lako da pričam priču kroz njegove oči, jer je tako zabavan.

Da li Vam se nakda čini da sami sebe priterate u ćošak? Da li se nekada nervozno zapitate „Šta ću ja ovde? Nisam hteo da priča ide u ovom pravcu.“? Da li onda u takvim situacijama prepravljate napisano dok ne zaliči na ono što ste zamislili ili se bacite na neki drugi deo romana, a ovaj ostavite da sačeka?

Jedini put kada mi se tako nešto desilo je kada sam pisao „The Marriage od Sticks“. Napisao sam sto strana i onda sam udario u zid. Nisam zanao kuda dalje, a priča se nije sama nametala. Na svu sreću, baš tada sam dobio poziv iz Los Anđelesa da napišem scenario za jedan od mojih romana. Taj put je trajao skoro dve godine. Tamo sam pisao samo scenarije. Kada sam se vratio u Beč, razmišljao sam da li da se vratim tom starom romanu, ali sam ipak počeo da pišem „Kissing the Beehive“ i to se skoro samo pisalo. Odlučio sam da prvo napišem taj pa da se onda vratim na „Sticks“. Tako sam rešio taj problem. Napisao sam jedan roman i onda se vratio pisanju onog starog.

Da li ste nekada poželeli da napišete epski roman u 5 tomova, od kojih svaki po 600 strana—u žargonu poznatiji pod imenom „fat fantasy“ („debela fantazija“)?

Jedan izdavač iz Engleske mi je ponudio ogromnu svotu novca da mu napišem debeli horor roman. Jedino što je zahtevao je da roman bude dugačak i morbidan. Razmišljao sam neko vreme o tome i shvatio da ću morati jako dugo da živim sa tom pričom. Meni treba od prilike oko godinu dana da napišem roman od 300 strana. Ako su oni hteli 600 strana, za to bi mi trebalo bar dve godine. Dve godine sa očima na podu i krvavim zidovima. Nisam hteo da mi se takve stvari motaju po glavi toliko dugo, pa sam odbio ponudu.

Treći Alternativni Intervju Andrjua Hedžkoka sa Džonatanom Kerolom

Šta Vas je privuklo žanru fantastike? Da li moderan način života nameće vizionarski odnos prema pisanju? Da li će žanr fantastike nastaviti da golica vašu maštu i potkrepljuje vaše brige i opsesije ili ćete se okrenuti nekoj drugoj knjiđevnoj formi?

Zapravo, mene uopšte nije privukla fantastika. Ja sam oduvek samo pričao priče, koje su mi se činile bitnim. Sećam se kada sam pisao „The Land of Laughs“, došao sam do dela gde pas treba da progovori. On je počeo da priča i ja nisam mogao da ga zaustavim. Moja reakcija nije bila—šta je sad ovo, pa psi ne govore! Izgledalo mi je OK i hteo sam da vidim šta će dalje da se dešava. Tako je bilo i sa svim ostalim knjigama koje sam kasnije pisao, bez obzira da li su one bile pune nadrealnog ili strogo realistične. Ja ih puštam da biraju svoj pravac i nikada ih ne teram da idu tamo gde im ne prija. Ja ih puštam da same izaberu, a onda ih znatiželjno sledim, da vidim gde će ovog puta da me odvedu. Ne znam da li će sledeća knjiga koju napišem biti takođe fantastika ili ne. I ta neizvesnost mi se sviđa.

Vaši likovi često doživljavaju haotične i iznenadne prevrate u svojim životima, iako je Vaša priča uvek struktuirana (bilo linearno ili nelinearno), a Vaš stil, nadam se da Vam ne smeta da tako kažem, vrlo koncizan i tradicionalan. Kako uspevate da uskladite vaš strog stil pisanja sa haotičnim i besmislenim životima vaših likova?

Volim da ubacujem svoje likove u situacije koje prkose razumu i zakonima, kojima su se oni pokoravali do pre pet sekundi. Situacije u kojima psi govore, u kojima se pojavljuje Bog, vanzemaljci voze kola hitne pomoći ili situacije u kojima odjednom shvate da su umrli i vratili se u život koji su nekada živeli. Pitanje je kako će se ti likovi ponašati kada naiđu na takvu situaciju/prepreku. Kada se čovek suoči sa nečim, što je daleko od normalnog, iz njigovih postupaka možete naučiti puno toga o dobrim i lošim strana ljuske prirode. Kada sam bio dečak išao sam u školu preživljavanja Outward Bound. Na samom početku su nam instruktori (ogromane, grube, bivše vojničine, planinski vodiči, sve u svemu veoma mračni likovi) rekli, tek kada vam bude bilo taško videćete koji među vama su dobri ljudi, a koji ne. Tako je i bilo. Ja svojim likovima stvaram nadrealne, teške situacije i onda vidim koji od njih su jaki karakterom, a koji odmah potonu.

Intervju Rut Merjampolski za Borders.com sa Džonatanom Kerolom

Kako ste pokrenuli inspiraciju i pretvorili tu staru priču u nešto potpuno novo?

Ja sam jedan od onih pisaca, koji ne zna ništa o priči dok ne napiše prvu rečenicu, a onda saznaje polako šta se dešava dok se priča razvija pred njim. Jedino što sam znao unapred je, kada sam počeo da pišem „White Apples“, da je glavni lik umro, ali je opet živ u svom starom životu i ništa se nije promenilo. Kako je to moguće? Kako to da se ne seća kako je umro? I zašto je, pobogu, opet ovde? Zar ne bi trebalo da stvari malo promene kad umreš? Zar ne bi trebalo da postoje raj i pakao ili barem nekakva granica između živog i mrtvog sveta? To se dešava u prvom poglavlju knjige. Ono što se posle toga dešavalo je bio samo logičan sled događaja. Čitaoci su do sada bili zainteresovani za koncept mozaika, što je jedan od načina na koji se doživljava Bog i život posle smrti. To je uptpunilo moju priču. Zadovoljan sam što je moja priča bila za njih dovoljno uverljiva da bi o njoj pričali.

Intervju Džejvina J. Granta za Booksense.com sa Džonatanom Kerolom

„Veliki lov“ (ili traganje za višim ciljevima u životu): Da li vi sa nekom posebnom namerom razvijate svoje priče oko velikih ideja (život, smrt, reinkarnacija, magija pasa) dok pišete romane ili se vaši likovi slučajno sa njima susreću u svojim životima?

Mislim da pisac koji se trudi da obrađuje velike teme na kraju obično sam sebe saplete. Na svu sreću knjige su žive svari koje se menjaju dok radite na njima. Kada pišem pojavi se neka situacija ili scena i ja moram na nju da reagujem. Ako se pojavi nešto važno, to je samo deo romana. Takve stvari ne mogu da se obrađuju nezavisno od ostatka priče. Ja volim dobre priče i uvek pokušavam da ih ispričam. Jako mi znači kada mi ljudi kažu da su u mojoj knjizi naišli na neke važne teme, ali to sigurno nije bila moja namera.

Radne navike: Da li volite da pišete opširno? Da se razmahnete? Da date svojim likovima slobodu-i ako je tako, da li Vam se oni nekad otrgnu kontroli?

Neki pisci počinju da pišu tek kada imaju celu priču u glavi. Drugi pišu čim im na pamet padne prvi pasus ili samo neka ideja o priči-to je nešto kao bungee jumping sa nesigurnim konopcem. Bez obzira na rizike-ja spadam u ovu drugu grupu. Ja počinjem da pišem čim imam prvu rečenicu. To je sve što mi treba i volim što ne znam odmah celu priču. Nikada nemam ideju u kom pravcu će da se razvija priča kada je započinjem, nemam neki veliki plan. Pisanje je za mene kao šetnja velikog, jakog psa. Vi držite povodac, ali on vas vuče gde god poželi da se prošeta ili nešto njušne, baz obzira da li se to vama sviđa ili ne. Verujte mi da su me mnoge od knjiga, koje sam pisao, navukle u delove „grada“, koje bez njih nikada ne bih posetio.

/* */