Andžej Maleška

Andžej Maleška

Prevod: ProPolis Books

ČUDOTVORNA MOĆ LITERARNIH JUNAKA BAZIRANA NA DEČJOJ PRIRODI

Andžej Maleška – filmski režiser, autor scenarija i romana. Laureat američke nagrade Emi i nekoliko desetina nagrada na festivalima u Njujorku, Čikagu, Monaku, Kairu i mnogim drugima. Andžej Maleška je jedan og najboljih evropskih filmskih stvaralaca za mladu publiku i žanr fantastike, obdaren izuzetnom maštovitošću. U njegovom stvaralaštu prepliću se realistični i fantastični motivi, a radnja se odvija u savremenoj stvarnosti, u kojoj se iznenada pojavljuju neverovatni i čudesni događaji. Njegove knjige za decu iz ciklusa „Magično drvo” nosioci su nagrade IBBY, a proglašene su i za knjige godine.

Prema podacima Instituta za knjigu i čitalaštvo Narodne biblioteke iz 2010. godine čitalačka publika se smanjuje. 62% Poljaka u poslednjoj godini nije pročitalo nijednu knjigu. Da li smatrate da će e-knjige, audio-knjige i app-knjige moći da pretegnu tas na drugu stranu?

AM: Teško je to reći. Ima mnogo razloga zašto ljudi ne čitaju. Jedan je dostupnost knjiga. Nemaju svi dovoljno sredstava da ih kupuju. U mnogim manjim mestima uopšte nema knjižara. Biblioteke su siromašne i malobrojne. Smatram da su i spiskovi lektire za decu loše sastavljeni, jer deo odabranih naslova nije interesantan za mlađe čitaoce i zapravo odbija decu od čitanja. To je opasno, jer je čitanje trening za maštu, čiji je značaj nezamenljiv. Ne znam da li će elektronske knjige to promeniti. Za sada su skupe i malobrojne. Ali možda će doći do revolucije slične onoj u oblasti fotografije. Elektronski aparati su je tako uobičajili da su svi odjednom počelli da fotografišu. Na svetu danas ima nekoliko milijardi fotografa! Nadam se da će elektronske knjige jednako tako uobičajiti knjigu. Iako sam isto toliko siguran i da će papirna knjiga opstati i i dalje biti prisutna.

Volite li uspomene i sećanja?

AM: Volim. Mnogo mi se lepih stvari desilo u životu. Ali ako nas preplave sećanja, ne ostaje nam mesta za nove stvari. Prošlost je kao grumen leda koji nas okružuje. Ako previše boravimo u prošlosti, ništa nećemo istinski videti. Samo ćemo ga porediti sa onim što smo nekad doživeli. A to nam ne dozvoljava da iskoristimo svoje vreme. A vreme koje koristimo, to je izuzetna dragocenost. Možda bi trebalo da postoji ekologija vremena – nauka, koja nas uči da ga ne trošimo uzalud.

Jeste li to sami smislili, ili ste preuzeli od onih za koje stvarate?

AM: Stvaram za decu. I kao i ona, imam osećaj da je raditi zanimljivije nego govoriti o tome. Bolje je pojesti kolač nego pričati o već pojedenom. Čarobna osobina dece je to da nemaju dugačku prošlost, žive u sadašnjem vremenu. Šta to znači? Kada mi, odrasli, gledamo nekoga, ne vidimo tu osobu zaista. Zašto? Zato što je poredimo sa stotinama osoba koje smo ranije sreli.

Odrasli očekuju da će se prošlost ponavljati, da će sve stalno biti isto. Zato nas zaprepašćuje to što je novo, iznenađujuće. A dete nema mnogo iskustava. U svom stvaralaštvu pokušavam da pratim dečiji način posmatranja. Kao i deca, i ja nastojim da razmišljam o onome što je moguće, a ne onome što jeste. To je novo i kreativno.

Ali Kuki, najmlađi junak „Magičnog drveta” stalno ponavlja: „Osećam da nadolaze nevolje” odnosno, boji se budućnosti?

AM: Zato što mali Kuki imitira odrasle. Ali on je ipak dete, pa, iako govori da „nadolaze nevolje”, ipak kreće u akciju. Jer je u suštini optimista. Uostalom, svako dete je na svoj način optimista, čak i kada se nađe u društveno teškoj situaciji. Spremno je na svaki rizik da bi zadovoljilo svoju radoznalost. I ja sam tip kojeg problemi pokreću. Po tom pitanju bliski su mi Amerikanci, koji imaju sposobnost da stvaraju praktična rešenja. Interesantno je da kada me Amerikanci intervjuišu, na jedno pitanje o prošlosti postavljaju pet pitanja o planovima za budućnost. A u Evropi je sasvim suprotno.

Zanimljivo je da upravo deca imaju najveći problem s takvim intervjuima. Posmatrao sam kako se inteligentna deca koja igraju u mojim filmovima muče s odgovorom na pitanje: „Reci, koja je scena u filmu bila najteža?”

Andžej MaleškaUskoro će izaći treći tom „Magičnog drveta”, pod naslovom „Div”, ponovo su tu poznati junaci, vera u prijateljstvo i ljubav. Da li vi to pokušavate da mladom čitaocu pokažete da se upravo u tim vrednostima krije čarolija i moć koja može sve da pobedi?

AM: Čudotvorna moć kakvom junaci raspolažu jeste sila kakvu u sebi ima dete. Ja im u romanu dajem način da je pokrenu i upotrebe. Treći tom „Magičnog drveta”, „Div” ima izuzetno dinamičnu radnju. Deca koja su čitala fragmente, govore da je to prvi roman koji im je zanimljiviji od kompjuterskih igrica! Strašno sam ponosan na taj opis, jer je to medij koji je danas najveća konkurencija knjizi. Ali velika moć, kojom obdarujem mlade junake, predstavlja i veliku odgovornost. Kada imate veliku moć, možete da činite zlo kao i dobro. Ovaj deo pripoveda i o kontrolisanju sopstvenih osećanja, ali „Magično drvo” pre svega pokreće maštu. To je avanturistički roman, čija se radnja odvija pod vodom i u pustinji, u Tokiju i Šangaju, kao i na mnogim drugim mestima. Mislim da su se u njoj našli odjeci mojih književnih fascinacija iz detinjstva – romani Žila Verna i R.L. Stivensona. Vratimo se na pitanje – junaci „Magičnog drveta” u ovom romanu vode tešku igru, moraju da se bore i da se snalaze u opasnim situacijama, ali istovremeno oni su četvoro ljudi bliskih jedni drugima. Strašno sam želeo da se u ovom romanu nađe grupa prijatelja, jer su danas deca užasno usamljena, otrgnuta od vršnjaka.

Vaše knjige sadrže očaravajuće autorske ilustracije, kao da su filmski kadrovi ugrađeni između stranica romana. Šta za Vas predstavljaju ilustracije, da li bi knjiga bez njih bila nepotpuna?

AM: Kao što sam i ranije govorio, volim kada se prepliću različiti mediji. Najviše bih voleo da jedan deo priče pripovedam rečima a drugi slikom, zato i radimo veoma filmične ilustracije, sa pravom decom. Za ovaj roman objavili smo poziv za audiciju za glavnu junakinju, kao i za psa koji je jedan od najvažnijih likova. Javilo se mnogo sjajne dece i bilo je teško izabrati tu „jedinu”. A sa psom je bilo sasvim jednostavno. Jedan od njih nas je naprosto očarao. Bio je baš onakav kako sam zamišljao Pudinga, psa koji govori.

Vi ste stvaralac za decu, da li je to teži zadatak nego pisanje za odrasle?

AM: Ja stvaram za decu zato što su oni najbolja publika. Nemaju u sebi snobizma, mnogo su iskreniji i autentičniji. Za decu nije važno koliko sam nagrada dobio. Roman mora da bude dobar i samo to se računa.

Deca su neverovatno zahtevna publika – kod njih nema ni trendova ni mode

AM: Kada mi odrasli idemo u bioskop, gledamo i kritikujemo taj film. Ništa nam se tu ne dopada. A onda iznenada na samom kraju otkrivamo da je taj film režirao… i onda padne neko prezime, koje zaslužuje posebno poštovanje, pažnju. Odjednom se sve preokreće i počinjemo da mislimo da možda grešimo i ako nas neko pita, govorimo da smo videli sjajan film. Kratko rečeno: lažemo. S druge strane dete seda na sedište u bioskopu ili uzima u ruke recimo roman „Magično drvo”, ako mu priča nije zanimljiva, odbaciće je, okrenuće se na drugu stranu. Ako je lepo vaspitano, odsedeće u bioskopu do kraja i zaboraviće ga iste sekunde kada se završi, a ako je manje lepo vaspitano počeće da gunđa i jednostavno će izaći iz bioskopa, ili odbaciti knjigu. Deca nisu snobovi i to je apsolutno fantastična odlika ove publike. Jer njima je zaista sasvim nebitno kakve je nagrade dobio Andžej Maleška, ja sam pred njima potpuno ogoljen od svega.

Trenutak kada deca postaju odrasli, to je trenutak u kome zatvaraju sopstvenu kreativnost?

AM: I ne samo kreativnost. To je i pitanje koje bih odredio kao funkcionisanje u drugom vremenu. Mi kao odrasli funkcionišemo u prošlosti. Većina naših iskustava vezana su za prošlo vreme. U trenutku kada ja sedim sa vama i vodimo ovaj razgovor, instinktivno, i protiv svoje volje, prisećam se desetina drugih situacija kada sam sedeo sa nekim i razgovarao i neprestano poredim. Uvek poredimo i trošimo mnogo energije na to – da poredimo sa nečim što se ranije desilo. I što je još gore, mi kao odrasli očekujemo da se prošlost ponovi, da naše iskustvo bude permanentno. Obratite pažnju na to da je u životu odraslih apsolutno osnovna stvar da izlazimo iz kuće, idemo na posao, a negde usput eruptiralo je osam vulkana, daleko od nas desile su se hiljade stvari, ali budući da nas se ne tiču neposredno, negde su daleko, smatramo da se ništa nije dogodilo. Izašli smo iz kuće, došli na posao kao i svakog dana. Govorimo: „Pa dobro, možda nije veselo, možda nije naročito zanimljivo, ali u svakom slučaju nije opasno”. A za to vreme unaokolo, baš blizu, dešavaju se na stotine stvari. Mi samo ne dopuštamo svojoj mašti da nas na trenutak dotaknu. Doći će do erupcije vulkana, a mi ćemo biti na godišnjem odmoru i nećemo moći da se vratimo kući. Zadržaćemo se tamo mesec dana, a da to niko nije očekivao, i što je još važnije, nismo ni pripremljeni za to, jer smatramo da će se prošlost ponavljati, da je život krug. A kod dece je tako da taj njihov život nema prošlost, oni imaju veoma malo iskustva i zbog toga ne misle da će se neko iskustvo ponoviti, jer ga nije ni imalo. Stoga dete svakoj situaciji prilazi kao da je nova situacija. Na neki način projektuje budućnost, jer generalno živi u budućnosti. Njegov život je ceo taj put koji je pred njim. I to je fascinantno. Deca zaista žive mudrije. Molim vas, verujte mi da deca pametnije koriste vreme.

I to je ta radoznalost, koju smo i mi nekad imali…

AM: Da, to je to znanje koje nam je kao odraslima potrebno. To je radoznalost spoznaje okruženja. Po mom mišljenju svako društvo treba sebi da postavi dva cilja. Prvi cilj je veoma pragmatičan, na primer treba da izgradimo autoput, jer nam je potreban i tačka. A s druge strane, neophodno je da imamo i udaljenije ciljeve. Na primer želimo da dođemo do energije, koja će se nalaziti u crnoj kockici, veličine kutije šibica, koja ništa neće zagađivati… Ono prvo nam manje ili više polazi za rukom, ali jednom ćemo sigurno završiti taj autoput. A u suštini svi govore „ma šta će nam to da se gnjavimo tom energijom? Za sada nam nekako ide, ta energija dolazi odnekud.” Istovremeno, takva perspektiva, tako udaljeni cilj u osnovi označava naš društveni kvalitet. Šta bi bilo da nekada davno Portugalci i Španci nisu hteli da otkriju Ameriku, koja im nizašta nije bila potrebna? Ti ljudi su, ako pogledamo suštinu, tamo plovili samo zato da bi videli šta se nalazi s druge strane okeana. Dobro, možda su išli i zbog zlata, ali nisu znali hoće li tamo biti zlata. Sad dolazi važno pitanje: imamo li mi tako daleku obalu koja nas mami, koju želimo da otkrijemo? Smatram da u svakom društvu u kome ta udaljena obala prestaje da funkcioniše, postajemo učmali. Ako nam se ne isplati da plovimo i otkrivamo nove Amerike, možda se uopšte ne isplati da otkrivamo nove ljude? Imamo svoje malo okruženje, svoj mali svet i u njemu ćemo i ostati, jer je udobno, nekako ćemo da istrpimo do penzije. To je veoma opasno.

Hoću još da ispričam o svojim putovanjima u Aziju. Tamo sam pokazivao svoje filmove, bio sam zvezda, ali sam se vratio uznemiren, jer sam imao utisak da energija koja prati tamošnja društva – sva koja sam tamo sreo, a video sam četiri – Tajvan, Kinu, Japan i Južnu Koreju – nije u potpunosti prisutna u Evropi. Sećam se trenutka u Poljskoj kada su nastupale promene, praktično u isto vreme kada i ekonomske promene u Kini, sećam se tadašnje energije, ljudi koji su izlazili na ulice i osnivali svoje biznise, postavljali stočić na trotoar, prodavali dva soka, i već je to bila prodavnica, interes. Ne govorim da svi treba da se bavimo trgovinom, ali tada su svi imali nekakav udaljeni cilj, osećala se ta energija. Imali smo viziju. To mi danas nedostaje, jer smo tako maksimalno pragmatični, da u suštini iz te pragmatičnosti niče atrofija, uspavali smo se. Uvek kada se vraćam u Evropu, iako sam iz Evrope, Poljak, i dobro se tu osećam, imam veoma dubok osećaj usnulosti.

Ne rasipajmo tu energiju koju imamo

AM: I ne odričimo se sposobnih ljudi, primetio sam da u Južnoj Koreji funkcioniše sistem pronalaženja nadarene dece. Pričali su mi o tome koliko im je stalo do toga da dete, koje pokazuje sposobnosti u nekoj određenoj oblasti, dobije priliku da te sposobnosti razvija. Radi se o tome da ako dete mnogo želi da nešto radi, u tom mu se pravcu odmah otvara prostor. Ne radi se o tome da, na primer, 20 sati igra tenis, ako je to njegov talenat.

Mene je fasciniralo to, da se u Seulu, u ogromnom tržnom centru, nalazila ogromna četvorospratna knjižara, a od toga su dva sprata zauzimala izdavaštvo za decu. Ne kao u Poljskoj, gde odeljak knjiga za decu zapravo predstavlja jedna polica, ponekad dve. I to je sve, ceo svet preostalih spravica, knjiga, štampe, usmeren je na odrasle. U knjižari u Seulu bilo je mnoštvo dece, sedela su po podovima, čitala, sve su mogla tamo da rade. Niko na decu uopšte ne bi podigao glas, mogla su da ceo taj svet polako razgledaju i posećuju.

Na trećem spratu te knjižare nalazila se manga, pa ako malo bolje razmislimo, i taj sprat je takođe namenjen deci. I tek na četvrtom spratu su se nalazile knjige za odrasle, zato što oni investiraju u decu, sve vreme tretiraju decu kao centar kosmosa. To je sasvim izuzetno. Fascinantno je da se o detetu razmišlja pre nego što se kupi još jedan mercedes, novi televizor, prvo se razmišlja da je možda detetu nešto potrebno. Ne mora to da bude nova škola tenisa, jer se ne radi o tome. Možda je dovoljno jednostavno otputovati negde sa detetom? I posmatrati svet njegovim očima.

Andžej Maleška - Magično drvo - Tajna mosta

/* */