Zoran Živković – POSLEDNJA KNJIGA

Zoran Živković - Poslednja knjiga

(Biblioteka Promocija, Novosti, Beograd, 2007)

Piše: dr Dragoljub Perić

LICE I NALIČJE ROMANA

Zoran Živković - Poslednja knjigaŠta se dešava kada se dve stvarnosti ukrste? Šta biva sa glavnim likom kada otkrije da je sam pisac njegov alter ego? Ima li priče nakon razrešenja romana? Gde je granica između fikcije i stvarnosti? Ovo su tek neka od pitanja koje postavlja, za koja daje moguće odgovore (ponekad navodeći i na pogrešan trag), i, konačno, briljantno razrešava Zoran Živković u svom romanu Poslednja knjiga.

Uslovno sprovedena forma detektivskog romana poslužila je piscu da postulira čitanje ovog romana kao doživljaj koji pripada sferi heuristike. Odnosno, poigravši se “detektivskom” prirodom književnog teksta, Živković je čitaoca (i tumača) ovog romana stavio u poziciju detektiva-amatera koji se bavi istorijom jednog slučaja koji zahteva svoje razrešenje.

Poigravajući se literarnim stereotipima, autor vešto parodira odabranu okvirnu formu detektivskog romana. Njegov lik sve vreme ima utisak da mu je rasplet, u dubini svesti, već poznat. Kao i Osterov istražitelj, i glavni lik Živkovićeve Poslednje knjige otkriva da je onaj koji konce drži u svojim rukama – sam pisac, a on sam – njegova kreacija! Međutim, Živković i dalje pomera ionako nestabilnu granicu – utisak već čitanog razrešava se na kraju knjige, gde glavni lik, inspektor Dejan Lukić, stiče sopstveni identitet identifikujući se sa ličnošću pisca, koji, iz ove perspektive, postaje njegova senka, zlokobna, tanatoidna strana. Tako onaj koji se najpredanije trudi da zaustavi mračnu seriju ubistava na kraju shvata da je ubica – on sam, odnosno autor Poslednje knjige, što je, naravno, još jedan književni stereotip, kome su naročito skloni pisci kriminalističkih romana i scenarija.

No, šta je, uopšte, “poslednja knjiga”? Profetski spis? Bledi plagijat Ekovog romana Ime ruže? Pokušaj inteligentnog serijskog ubice da oponaša ovaj literarni uzor, enigma koja vodi do razrešenja – čitanjem, ili pak nešto drugo? Sve to, i ujedno ništa od toga. Jer, to jeste knjiga o sudbini – ona postaje fatum svojim čitaocima, ubijajući ih, te je stoga slična Ekovoj smrtonosnoj knjizi. Sigurni su samo oni koji (je) ne čitaju.

Sužavajući, u koncentričnim krugovima, potragu za uzrokom niza misterioznih smrti u jednoj, ni po čemu karakterističnoj beogradskoj knjižari, inspektor Lukić nalazi da su sve žrtve, neposredno pred smrt, imale u rukama neku knjigu. A to otvara novi niz pitanja na koje valja dati odgovor: kako knjiga ubija, otkud ona uopšte u knjižari, da li ima nekog kauzaliteta između žrtava i knjige, i njima sličnih.

Pošto forenzičkih nalaza koji bi bili od koristi nema (nikakvi tragovi otrova ili kakvog biološkog oružja nisu nađeni u telima preminulih), i s obzirom na to da knjiga nije naškodila pristalicama kulta poslednje knjige, koji su je imali u rukama, a da je pri tom nisu čitali, Lukić dolazi do logičnog zaključka da nije sama knjiga uzročnik ovih smrti, već ono što u knjizi piše. I dok utisak da mu je tok zbivanja odnekud već poznat sve jači, slučaj polako dolazi i do raspleta. Olga mu javlja da je jedan od bizarnih posetilaca knjižare (takozvanih pacijenata) opet dolazio (upravo onaj koji ima običaj da na police knjižare ostavlja sopstvene knjige), ali, pošto je knjižara bila zatvorena, otišao je u obližnju čajdžinicu. Inspektor Lukić takođe odlazi tamo.

Čajdžinica je jedno od zbornih mesta u romanu – tamo se ukršta više fabularnih linija, odnosno, linija kretanja važnijih likova u delu, ali to je ujedno i prostor na kome je moguće da fikcija dođe u dodir sa realnošću. Inspektora tamo čeka saznanje da je i on sam lik jednog osobitog romana. On tu shvata da je njegov svet naličje nekog drugog sveta, u kome se privremeno obreo. Iz perspektive tog sveta, njegov svet nalikuje svetu privida, što se može primetiti u opisu čajdžinice osvetljene s ove, pomerene tačke gledišta: Za dugačkim stolovima nije bilo nikoga. Nije bilo ni stolova. Čak ni prostorija u kojima su se stolovi nalazili. Dvoja plišana vrata bila su lažna. Nisu vodila nikuda. Podjednako prividna bila su i vrata koja su iz čajdžinice vodila u hodnik (str. 247).

Iz čajdžinice može se ući u radnu sobu. Dejan Lukić je zatečen njenim svakidašnjim izgledom: Bio sam pripravan na razne neobičnosti, ali ne i na običnu radnu sobu (str. 212). Ona pripada kako glavnom liku, tako i autoru Poslednje knjige,* te i ona per se poseduje prohodnost u oba smera. Kao i u Rableovom romanu, radna soba pisca predstavlja i centar sveta u delu – svi tokovi radnje vode ka njoj, te tu, stoga, i dolazi do susreta pisca sa glavnim likom: Vodili smo lak, srdačan razgovor. Kakav vode ljudi koji se dobro poznaju. Čak i bolje nego istovetni blizanci. Razgovor, zapravo, kakav čovek vodi sa samim sobom kada je u prijatnom raspoloženju (str. 247).

Pre ovog razgovora, pisac je prethodno već bio u njoj – u snu. Snovi i inače imaju važno mesto u književnosti, a u ovom romanu oni postaju i hermeneutički ključ za razumevanje dela. Zahvaljujući njima, sistem paralelnih svetova biva obogaćen još jednom binarnom opozicijom – realnost: san. Glavni lik u romanu sanja tri sna, a ono što se odigra u snu kasnije se ispunjava u realnosti. Iz prvog sna inspektor Lukić saznaje da je “poslednja knjiga” najneposrednije odgovorna za ubistva (pogl. 13), dok mu drugi san otkriva da su naredne žrtve zlokobne knjige bleda žena – gospođica Olga Bogdanović, suvlasnica knjižare, i rumena žena – doktorka Sonja Vidić sa Instituta za sudsku medicinu (pogl. 27). Treći san najdirektnije vodi razrešenju čitavog slučaja knjige-ubice, a dešava se, kao što je već pomenuto, u radnoj sobi – žižnom mestu romana. Upravo u njoj, zbiva se nešto posve neobično – glavni lik prisustvuje pisanju knjige u kojoj je on – glavni lik:** Čuo sam zvuk kucanja po tastaturi, ali ruke su mi i dalje bile u krilu. Pogled mi je skliznuo na dirke sa slovima preda mnom. Kao da po njima igraju nevidljivi prsti, brzo su ulegale, pa se vraćale. Podigao sam ponovo oči prema monitoru. Upravo se okončalo pisanje pasusa. Primakao sam se i počeo da čitam (str. 214). I upravo ovo je mogao da pročita na monitoru pred sobom. Kako?! Odgovor je dat, kao što se može i pretpostaviti, na kraju, u poslednjem poglavlju.

Tu se konačno otkriva i ko je tajanstveni dvojnik inspektora Lukića, koga sanjaju poslednje dve žrtve knjige, Olga i Sonja, neposredno pred smrt. To je”pisac poslednje knjige”, koji pripada “drugoj stvarnosti” (str. 251), Lukićev alijas, kako on sam otkriva, našavši u svom kompjuteru “fajl sa prvih trideset devet poglavlja poslednje knjige” (str. 252). To, ujedno, objašnjava i Lukićev utisak da prisustvuje nečemu već poznatom s početka romana. Jer njemu je sadržaj poslednje knjige već poznat, ali ne kao čitaocu (kako je isprva mislio), nego kao piscu. Zato je bio pošteđen sudbine koja je zadesila ostale čitaoce ove knjige, koji su se usudili da zavire iza horizonta sopstvenog sveta.

Ovo neobično štivo, iako slično magijskom realizmu, ima i odlike dobre fantastike s ključem – jer za sve što se u delu dešava dato je adekvatno tumačenje – ukoliko je moguće racionalno, ako ne – dolazi u obzir i iracionalno. Takvo je i Lukićevo objašnjenje smrtonosne knjige: Kad pišeš prozu, postoji tvoja stvarnost kao pisca i stvarnost dela […] Zamisli ih po analogiji sa svetom sazdanim od materije i antimaterije […] Ne smeju doći u dodir zato što bi se međusobno potrli. Kod ukrštanja dve stvarnosti potiranje se javlja u vidu umiranja onoga ko dođe u dodir s artefaktom iz drugog sveta […] čim su počeli da je čitaju, da čitaju o sebi, stvarnosti su se beznadežno preplele i bili su – potrti (str. 250).

Iako pripada žanru fikcionalne proze, Živkovićeva knjiga pokazuje i sve dobre osobine odabrane okvirne forme: logičnu motivaciju, dobro ostvaren kauzalitet dešavanja, realističnost… Pa ipak, Poslednja knjiga prevazilazi ograničenja oba ova žanrovska modela i otvara se i prema simboličkoj ravni. Na kraju romana, pred Verinim očima, po prvi put, zatreperio je svet u boji – dokaz da je veza s onim drugim svetom prekinuta, i da je njen onirički crno-beli svet postao i jedini pravi, realni. I kao što ljudi poslednjeg dana biblijskog potopa na nebu ugledaju dugu, kao znak novouspostavljenog saveza, tako i Živkovićeva junakinja, Vera Gavrilović, do tada daltonista, biva nagrađena sposobnošću da vidi boje – znakom legitimnosti njenog sopstvenog sveta. Time se, ujedno, i pisac, taktično, iskupljuje za surovost prema sopstvenim likovima, pružajući, istovremeno, čitaocima mogućnost da, bezbedni, uživaju u oštroumnoj misaonoj igri njegovog ingeniuma koju pred nama stvara treperava igra perspektiva pomerenih stvarnosti.

——————————

* Pisac ovo, čini se nepotrebno, otkriva u poslednjem poglavlju. Pažljivi čitalac je to i sam mogao da uoči u opisu kada Dejan Lukić opisuje svoju sobu (na kraju 37. poglavlja), a koji odgovara prethodnom opisu piščeve sobe iz Lukićevog sna (pogl. 33). [nazad]

** Ovoj donekle slična situacija, prisutna je još i u pripoveci Rajka Lukača Samrtni zagrljaj (Rajko Lukač, Samrtni zagrljaj, IP Filip Višnjić, Beograd, 2006). [nazad]

/* */