Zoran Živković: NEMOGUĆI SUSRETI

Zoran Živković - Nemogući susreti

NEMOGUĆI SUSRETI, Zoran Živković

(IA „Polaris“, „Blic džepna knjiga“, Beograd, 2000)

Piše: Ilija Bakić

BLAGOSLOV I PROKLETSTVO SPISATELJA 

Zoran Živković - Nemogući susreti„Nemogući susreti“, nova knjiga Zorana Živkovića (1948), nadovezuje se na liniju dela započetu „Četvrtim krugom“ (1993, 1996) i nastavljenu „Vremenskim darovima“ (1997); reč je o sličnostima na nivou strukture odnosno tematskom opredeljenju. Pomenute knjige čini nekoliko odvojenih linija-priča koje se u finalu zapliću u jedinstvenu celinu. U „Četvrtom krugu“ segmenti se smenjuju gradeći mozaik, dok su u „Vremenskim darovima“ odvojeni u četiri posebne celine koje funkcionišu samostalno, s tim što završna priča povezuje prethodne i to „grupno dejstvo“ dodaje novo značenje i okuplja delo u specifičnu celinu. Zbog ovakvog rezultata sasvim je opravdano govoriti ne o zbirci priča već o romanu u pričama, što je i zaključak kritičara koji su se ovim knjigama bavili. Živković isti princip primenjuje i u „Nemogućim susretima“ s tim što je broj segmenata povećan (na šest) tako da je paleta „slučajeva“ šira. U svetlu teze o XX veku kao veku romana a poslednjim decenijama kao dobu stavljanja velikog pitanja na njegovo postojanje i značenje, (proglašavanjem anti-romana i svakovrsnim eksperimentima dekonstrukcije, mešanja sa drugim žanrovima i sličnim projektima), spisateljska avantura Zorana Živkovića donosi novi pokušaj pronalaženja puteva preobražaja romana u novi lik.

Pomenute romane vezuje, kako je napred rečeno, i tematsko opredeljenje, okrenutost fantastici, nemimetičkom; „zahvaljujući“ predrasudi vezanoj za pisca – Živković je teoretičar, enciklopedista i izdavač naučne fantastike – u njegovim knjigama očekuje se i traži isključivo naučna fantastika (sa pripadajućom ikonografijom) i nje odista ima ali ova vrsta fantastike ne samo što nije jedina nego nije ni pretežna u romanima, jer pored nje postoje i ostale fantastike poznate u tzv glavnom toku književnosti. (Svakako bi ovde, sasvim uzgred i bez daljeg elaboriranja, valjalo reći da je sklonost čitalaca i kritičara prema ubacivanju knjiga u određene fijoke, teret koji neprestano prati autore na granicama i prelaznim područjima velike literature a svako izmicanje iz zadate odrednice izuzetno je teško, možda čak i nemoguće jer se tako šta jednostavno ne očekuje i ne podržava). Živković, pak, odbija da bude svrstan i šablonizovan, odbija da bude ograničavan formalno i sadržinski.

Istina, naslov „Nemogući susreti“ priprema čitaoca i sugeriše mu određenu neizvesnost, definiše ono što se u pričama dešava a to su spojevi dva principa, realnog i nadrealnog, fantastičnog, mističnog. Kvalitet tog drugog principa promenjiv je: susret sa vanzemaljcem je standard naučne fantastike (kao i peripetije sa „petom silom“, izmišljenim knjigama na Zemlji koje su negde u svemiru dokumentarna građa); susret sa samim sobom kao starcem graničan je jer starac može biti i putnik kroz vreme (naučna fantastika) ali je moguće i slobodnije, poetičnije tumačenje (dakle, nevezano za naučnu fantastiku), što zavisi od afiniteta čitaoca; susreti sa bogom, đavolom ili službenikom u predvorju večnosti svakako su na tragu velikih i večitih tema Života-Smrti-Religije celokupne Umetnosti.

S one strane fantastike stoje obični ljudi puni vrlina i mana, kako već priliči puku, nespremni da se zaista sretnu sa nečim nepoznatim što bi moglo poremetiti dragu im uhodanost svakodnevice. A kad do tog spoja ipak dođe reakcije su nedostojne izuzetnosti trenutka. Autor insistira na elementima koji potvrđuju tu neodoljivu lakoću postojanja, bojeći je blagom dozom humora koji ume da izraste u grotesknost bankara nezainteresovanog da mu bog odgovori na krucijalna pitanja, ali i tragediju sveštenika odgovornog za smrt dva draga mu bića. I finalna priča o piscu (dakle ne baš običnom čoveku) koga posećuje njegov lik iz knjige, koju namerava da naslovi „Nemogući susreti“, i predočava mu kako je moguće da sebi obezbedi večni život (a on je u literaturi kao posebnoj stvarnosti), nemoguć je susret izveden u ravni meta-sveta Umetnosti-Književnosti, iz koga su proizašle i prethodne priče, ali i najstvarnosniji događaj jer se „dešava“ u sadašnjosti (druga vremena su neodređeno pogodbena) mada je moguće i tumačenje po kome je u pitanju proizvod halucinacija teško obolelog pisca. Stvarnost pisca potencirana je i pojavom knjige „Nemogući susreti“ u svakoj od priča (mada niko ne uspeva da pročita ime autora) i tako joj je data moć daleko iznad one običnih smrtnika, moć bliska ili jednaka onoj koju poseduje bog (ili đavo?). Blagoslov i prokletstvo spisateljskog dara tako se pojavljuju kao motiv kome se Živković iznova vraća, posebno ako imamo u vidu i njegove knjige „Pisac“ i „Knjiga“ u kojima takođe analizira ovaj fenomen, koji je u svojoj osnovi nemogući susret duha i materije.

(2001)

 

/* */